ISSN 2406-1085

Ознака: naknada troškova

  • Коментар Правилника о пореским ослобођењима по основу рекреације запослених

    Правилником се прецизирају услови које послодавци треба да испуне како би остварили потпуна пореска ослобођења на издатке за рекреацију запослених.

     

    У пракси је већ дуго присутно да послодавци својим општим актом, па у многим случајевима и без те регулативе, омогућавају својим запосленима, у циљу побољшања њихових психофизичких способности, различите видове „непосреднеˮ рекреације. Због специфичне делатности (производне делатности, рад са компјутером) или због стимулисања радних способности и воље запослених, послодавци свим запосленима могу да обезбеђују могућност рекреације, која може да подразумева физичку рекреацију, масажу, спа-центре, одласке у бању и слично. С тим у вези, послодавац узима у закуп спортску халу, тениски терен, базен и слично, ради рекреације запослених, а све у циљу побољшања њиховог психофизичког стања. Закуп ових објеката послодавац плаћа на терет својих средстава, дакле за коришћење оваквих услуга послодавцу се испостављају фактуре од стране спортских организација, са којима послодавци закључују уговоре и врше им директно плаћање уговорених износа по том основу.

    Министарство финансија у својим тумачењима наводи да овакви издаци за рекреацију запослених представљају „чињење и пружање погодностиˮ, као и да подлежу плаћању пореза на доходак грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање по основу зараде. Међутим, и у интересу запослених и у интересу послодаваца последњим изменама Закона о порезу на доходак грађана, објављеним у „Службеном гласнику РСˮ број 95/2018, у законски текст уведен је нови члан 18а, како би били постављени јасни принципи под којим би ови издаци били ослобођени пореских обавеза.

     

    Законске одредбе о условима за пореско ослобођење издатака за рекреацију запослених код послодавца

     

    Чланом 18а Закона о порезу на доходак грађана („Сл. гласник РС”, бр. 24/2001 … и 95/2018 – даље: Закон) уређује се право на пореско ослобођење по основу активности колективне рекреације запослених код послодавца.

    Према тим одредбама не плаћа се порез на зараде на:

    – издатке послодавца у циљу стварања и одржавања услова за рекреацију запослених на радном месту (издаци за изградњу и/или набавку опреме за рекреацију на радном месту);

    – накнаде трошкова колективне рекреације запослених, односно организовање спортских догађаја и других активности запослених које се спроводе у циљу побољшања здравља запослених и/или изградње бољих односа између самих запослених, односно запослених и послодавца.

    Закон утврђује да право на ово пореско ослобођење може да се оствари само:

    1) уколико се наведене активности колективне рекреације запослених спроводе у складу са актима послодавца и

    2) уколико сви запослени код послодавца имају право на рекреацију исте врсте, квалитета и обима.

    Такође, право на пореско ослобођење постоји и у случају организовања спортских догађаја, односно активности запослених, под условом да се они спроводе на основу образложене одлуке послодавца, при чему право учешћа у њима има и користи га значајан број запослених код послодавца.

    Изузетно, право на наведено пореско ослобођење може да се оствари и уколико сви запослени немају право на рекреацију исте врсте, квалитета и обима, под условом да разлика у остваривању права може да се образложи одговарајућом експертизом медицине рада.

    Ставом 5. члана 18а Закона овлашћен је министар финансија да ближе уреди услове за пореско ослобођење по наведеним основама.

     

    Одредбе Правилника о пореским ослобођењима по основу рекреације запослених

     

    По основу овлашћења из члана 18а став 5. Закона, министар финансија донео је Правилник о остваривању права на пореско ослобођење по основу организовања рекреације, спортских догађаја и активности за запослене („Сл. гласник РСˮ број 50/2019 од 12. 7. 2019. године, ступио на снагу 20. 7. 2019. године – даље: Правилник), којим се ближе уређују услови за остваривање права на пореско ослобођење у вези са:

    1) издацима послодавца у циљу стварања и одржавања услова за рекреацију запослених на радном месту,

    2) накнадама трошкова колективне рекреације запослених, односно организовања спортских догађаја и активности запослених које се спроводе у циљу побољшања здравља запослених и/или изградње бољих односа између самих запослених, односно запослених и послодавца.

    Као што може да се види, и Закон и Правилник разликују две групе издатака послодаваца за рекреацију – први су индивидуални, на радном месту, а други се тичу колективно организованих рекреација. У наставку ће  бити наведени услови под којима су ови издаци ослобођени пореских обавеза на зараде.

     

    1. Издаци за рекреацију на радном месту

     

    Сагласно члану 2. Правилника, пореско ослобођење за примања запосленог по основу погодности за чије пружање, у циљу стварања услова за рекреацију запослених на радном месту, послодавац има издатке за изградњу или адаптацију просторија и/или набавку опреме за рекреацију на радном месту, може да се оствари:

    1) ако су такви издаци послодавца документовани тако да из њих са сигурношћу могу да се потврде врста и висина издатака;

    2) ако је плаћања у вези са издацима послодавац вршио директно на рачун добављача;

    3) ако је општим актом послодавца уређено право на рекреацију запослених на радном месту и да с тим у вези послодавац има обавезу да створи услове за рекреацију;

    4) ако је општим актом послодавца уређено да сви запослени имају право на коришћење просторија и опреме за рекреацију, као и право на рекреацију исте врсте, квалитета и обима, осим уколико је због већег броја запослених, физичке или функционалне поделе пословно-организационих јединица или других специфичности пословања код послодавца отежано коришћење просторија, односно опреме за рекреацију свим запосленима, када право на пореско ослобођење може да се оствари уколико послодавац обезбеди друге сопствене просторије или опрему којима се омогућава адекватна рекреација исте врсте, квалитета и обима, и то предвиди општим актом.

    У ставу 3. члана 2. Правилника појашњено је да рекреација исте врсте и квалитета подразумева сваку врсту спортске активности у циљу побољшања здравља запослених, независно од врсте спортских реквизита или просторија које могу да користе сви запослени под једнаким условима.

    Дакле, послодавци који улажу средства и организују рекреацију својих запослених у сопственим просторијама ослобођени су плаћања пореза на зараде (и доприноса) запосленима по основу погодности ако испуне четири наведена услова.

     

    2. Издаци за колективну рекреацију запослених

     

    Сагласно члану 3. Правилника, пореско ослобођење за примања по основу накнаде трошкова колективне рекреације запослених може да се оствари:

    1) ако је општим актом послодавца уређено право на рекреацију запослених тако да се врши накнада трошкова по том основу;

    2) ако је колективна рекреација запослених доступна свим запосленима под истим условима, односно да је исте врсте, квалитета и обима за све запослене;

    3) ако је таква накнада трошкова документована тако да могу да се утврде врста и висина трошкова;

    4) ако се накнада трошкова колективне рекреације запослених врши директним плаћањем на рачун добављача.

    Пошто колективна рекреација може да се обавља на различите начине и у различитим просторијама, Правилником је прецизирано да накнада трошкова колективне рекреације подразумева:

    1) закуп термина у спортској хали или другом објекту подобном за колективну рекреацију у одређеном временском периоду;

    2) обезбеђивање запосленима коришћење спортских или рекреативних услуга (теретана, базен, затворени или отворени спортски терени или терени за рекреацију и сл.);

    3) обезбеђивање запосленима могућности коришћења спортских или рекреативних услуга код различитих пружалаца услуга уколико је свим запосленима доступан исти број и врста различитих пружалаца услуга под истим условима (омогућавање истовременог приступа различитим теретанама, базенима, затвореним или отвореним спортским теренима или теренима за рекреацију).

    Изузетно, уколико је услед већег броја запослених, физичке или функционалне поделе пословно-организационих јединица или других оправданих специфичности пословања код послодавца отежано омогућавање колективне рекреације свим запосленима у исто време или на истом месту, право на пореско ослобођење по основу накнаде трошкова колективне рекреације запослених може да се оствари уколико послодавац обезбеди адекватан временски и просторни распоред који омогућава рекреацију исте врсте, квалитета и обима за све запослене, имајући у виду такве специфичности код послодавца, при чему то и посебно предвиди и образложи општим актом.

    Послодавац ће се сам определити како ће вршити накнаду трошкова колективне рекреације запослених у свим видовима ове рекреације, само је битно да таква накнада трошкова буде уређена општим актом послодавца за све запослене, да је документована тако да могу да се утврде врста и висина трошкова и да се врши директним плаћањем на рачун добављача.

    Правилник посебно наглашава ситуацију коју је споменуо и Закон, а то је да, изузетно, пореско ослобођење може да се оствари и у случајевима када сви запослени немају право на рекреацију исте врсте, квалитета и обима. У оваквим случајевима, који су диктирани у пракси конкретним врстама послова и радних места, пореско ослобођење може да се оствари:

    1) ако се одређеном запосленом или групи запослених обезбеди специфична врста, квалитет и обим рекреације;

    2) уколико се разлика у остваривању права на рекреацију заснива на одговарајућој документацији медицине рада којом се јасно и недвосмислено потврђује да одређени запослени или група запослених има потребу за рекреацијом другачије врсте, квалитета и обима у односу на друге запослене.

    Посебан случај колективне рекреације представљају организовани спортски догађаји (на пример радничка такмичења, тим-билдинг). Конкретно (члан 5. Правилника), право на пореско ослобођење у вези са трошковима организовања спортских догађаја, односно активности запослених које се спроводе у циљу побољшања здравља запослених, односно изградње бољих односа између самих запослених, односно запослених и послодавца, може да се оствари:

    1) ако су такви догађаји, односно активности уређени општим актом послодавца и спроводе се на основу образложене одлуке послодавца, која садржи податке о природи активности, односно догађаја, као и њиховој сврси;

    2) ако право на учешће на таквим догађајима, односно активностима има значајан број запослених (значајан број запослених који има право на учешће на спортским догађајима, односно активностима представља број у висини од најмање 70% запослених од укупног броја запослених);

    3) ако право на учешће на таквим догађајима, односно активностима користи значајан број запослених који имају право на учешће (значајан број запослених који користи то право представља број у висини од најмање 70% запослених од броја запослених који имају право на учешће);

    4) ако су начињени трошкови документовани тако да могу да се утврде врста и висина трошкова;

    5) ако послодавац плаћања врши директно на рачун добављача.

    И овде важи напомена да, уколико послодавац, због већег броја запослених, физичке или функционалне поделе пословно-организационих јединица или других оправданих специфичности пословања, на основу образложених одлука организује више појединачних спортских догађаја, односно активности, при чему њихова врста и обим могу да се разликују у вези са тим околностима и специфичностима, сматраће се да је услов који се односи на „значајан број запосленихˮ испуњен ако, узимајући у обзир све догађаје укупно, односно активности у оквиру једне пословне године, најмање 70% запослених од укупног броја запослених у тој пословној години има право учешћа на тим догађајима, односно активностима. Запослени који документују основаност и оправданост некоришћења права на учешће у организованим спортским догађајима, односно активностима (у случају спречености због боловања, годишњег одмора и других основаних разлога за одсуство у складу са законом којим се уређују радни односи) урачунавају се у број запослених који су користили право учешћа на тим догађајима, односно активностима. Испуњеност услова да значајан број запослених има право на учешће у спортским догађајима, односно да значајан број запослених користи то право, послодавац потврђује одговарајућом документацијом, која садржи податке о упућеном позиву за присуствовање спортским догађајима, односно активностима и евиденцију присуства.

     

    Уместо закључка

     

    Може се констатовати да плаћени трошкови рекреације запослених и даље имају порески карактер „чињења и пружања погодностиˮ, односно зараде, али да се Правилником прецизирају услови које послодавци треба да испуне како би остварили потпуна пореска ослобођења на ове издатке за запослене. Сада када су дата овако јасна мерила, треба очекивати да послодавци прошире своје активности на омогућавање рекреирања запослених, јер све те активности имају ефекат на побољшање здравља запослених, њихову бољу радну способност и развијање колективног духа.

  • Трошкови управног поступка

    Законом о општем управном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 18/2016 – даље: Закон) први пут су дефинисани трошкови управног поступка. Шта се подразумева под наведеним трошковима, ко их сноси, ко одлучује о њима, које су то ситуације када постоји право на накнаду трошкова и награду, као и када постоји могућност ослобађања од плаћања трошкова, анализирано је у овом тексту.

    Према одредби члана 84. Закона постоји неколико врста трошкова поступка. То су најпре трошкови странке – издаци за таксе и њени лични трошкови (трошкови доласка у место у коме се води управни поступак или спроводи одређена радња у поступку, као и трошкови губитка времена и зараде и неопходни и оправдани трошкови заступања странке). Потом се под трошковима поступка подразумевају трошкови усмене расправе и извођења доказа (стварни трошкови сведока и стварни трошкови и награде вештака, тумача, преводилаца и привремених заступника, трошкови увиђаја и слично). У трошкове поступка спадају и посебни издаци у готовом новцу органа који води поступак (путни трошкови службених лица, огласа и слично).

     КО СНОСИ ТРОШКОВЕ ПОСТУПКА

    Одредбом члана 85. Закона прописано је да редовне трошкове поступка сноси орган, али притом није дефинисано који трошкови спадају у редовне. Имајући у виду да обављање делатности органа који води управни поступак подразумева и трошкове који се односе на ту делатност, под редовним трошковима треба сматрати управо те материјалне трошкове који се подмирују из средстава која су буџетом обезбеђена за покриће трошкова рада органа (материјалних трошкова и трошкова за посебне намене).

    Поред наведених редовних трошкова поступка, орган ће бити у обавези да сноси и трошкове поступка покренутог по службеној дужности, али само у случају када је тај поступак окончан повољно по странку, без обзира на то да ли је или није неко лице својом радњом или пропуштањем изазвало покретање поступка по службеној дужности. Битно је само да поступак буде окончан повољно по странку. О томе се изјаснила и судска пракса у бројним одлукама, а посебно у случајевима накнадне контроле, коју по службеној дужности покрећу Пореска управа и Управа царина.

    Законом је дата могућност одступања од овог правила тако што је предвиђено да посебним законом може и друкчије да се одреди. Наиме, у одређеним ситуацијама посебним законом може да буде предвиђено да странка сноси трошкове управног поступка покренутог по службеној дужности и када је тај поступак окончан повољно по њу. Међутим, такво одступање од Законом прописаног правила не може да се предвиди актима ниже правне снаге од њега, а посебно не објашњењима органа управе заснованим на мишљењу Државног правобранилаштва, као у случају Управе царина, која је издала своје објашњење према коме треба да поступају царински органи у управном поступку, у коме се наводи следеће:

    У вези са поступањем царинских органа по захтевима странака за доношење одлуке о трошковима управног поступка када се ради о поступцима који су покренути по службеној дужности, а окончани су повољно по странку, посебно када се ради о поступку у извршењу пресуда Управног суда, због неуједначене судске праксе Управа царина је затражила мишљење Државног правобранилаштва.

    Ради једнообразног поступања царинских органа, обавештавамо вас о следећем:

    У свом акту број М-882/14 од 28. 08. 2014. године Државно правобранилаштво је, имајући у виду одредбе члана 103. став 3, као и одредбе члана 104. став 6. Закона о општем управном поступку, дало мишљење Управи царина, из кога произлази да захтев за накнаду трошкова који се односи на административне таксе треба усвојити, а захтев за накнаду трошкова за правно заступање треба одбити као неоснован, са позивом на одредбу члана 104. став 3. Закона о општем управном поступку (Објашњење Управе царина, бр. 148-I-401-01-515/3/2014 од 3. 9. 2014. године).

    Ако је поступак покренут на захтев странке, Законом је предвиђено да она сама сноси трошкове поступка. Међутим, када су у питању двостраначки или вишестраначки поступци одступа се од наведеног правила тако што је прописано да је странка која је проузроковала управни поступак, односно по чијем је захтеву покренут поступак који је окончан неповољно по њу, дужна да противној странци, односно противним странкама, ако их има више, надокнади оправдане трошкове настале у том поступку. Наведено значи да је потребно да буду испуњени одређени, Законом прописани, услови да би једна странка накнадила трошкове поступка другој, и то да:

    – странка (обвезник накнаде трошкова) проузроковала је поступак;

    – поступак је по ту странку неповољно окончан и

    – трошкови противне странке су оправдани.

    Ако је поступак окончан тако што је нека од странака делимично успела у погледу свог захтева, она је дужна да противној странци надокнади трошкове сразмерно делу захтева у коме је успела. Закон није предвидео ко сноси трошкове у вишестраначком поступку ако је поступак окончан повољно по странку која га је покренула, па може да се закључи да се у том случају примењује основно правило према коме свака странка сноси своје трошкове, као и у случају када је поступак окончан поравнањем. Притом је важно напоменути да је Законом остављена могућност да се питање трошкова поступка окончаног поравнањем, самим поравнањем и друкчије реши.

    Посебна одредба Закона односи се на трошкове другостепеног поступка. Према тој одредби трошкове другостепеног поступка, независно од тога о којој врсти трошкова је реч, сноси жалилац ако је жалба одбијена, одбачена или је жалилац одустао од жалбе. Међутим, ако је жалба усвојена, независно од тога да ли је другостепени орган поништио првостепено решење и предмет вратио на поновно одлучивање или је сам решио управну ствар уместо првостепеног органа, трошкови другостепеног поступка падају на терет првостепеног органа.

    Све наведено важи само у случају кад странка није изазвала трошкове својом кривицом. Међутим, када лице које учествује у управном поступку проузрокује поједине радње у управном поступку својом кривицом, оно сноси и трошкове радњи које је својом кривицом проузроковало.

     КО ПРЕТХОДНО СНОСИ ТРОШКОВЕ ПОСТУПКА

    Пре него што надлежни орган одлучи о томе ко сноси и које трошкове настале у току управног поступка, странка која је покренула првостепени поступак захтевом, односно другостепени поступак жалбом сноси трошкове тог поступка. Када је реч о вишестраначким стварима у којима учествује више странака са супротстављеним интересима, свака од тих странака сноси своје трошкове док се не одлучи о томе ко сноси трошкове поступка.

    Понекад се у поступку пред органом управе који је покренут по захтеву странке са сигурношћу може предвидети да ће испитни поступак изазвати посебне издатке у готовом новцу. Ти издаци могу да се односе на трошкове изазване увиђајем, вештачењем, доласком сведока и слично. Да би се онемогућио непосредни однос сведока, вештака, тумача и сл. са странкама у поступку, Законом је прописано да орган који води поступак може да наложи странци по чијем је захтеву покренут поступак да предујми одређени износ новчаних средстава који је, по процени органа, потребан за покриће тих трошкова. О томе орган доноси решење у коме одређује висину потребних средстава и рок у коме је странка дужна да изврши уплату тих средстава на рачун органа који води поступак. Из уплаћених средстава орган подмирује све трошкове и издатке лица која на то имају право, чиме омогућава ефикасно вођење и окончање управног поступка.

    Непоступање странке по решењу органа о предујму трошкова доводи до тога да орган може да одустане од извођења доказа за које се са сигурношћу може предвидети да ће изазвати посебне издатке у готовом новцу или може да обустави поступак. Само у случају када наставак поступка, који је покренут по захтеву странке, захтева јавни интерес, орган ће наставити започети поступак и кад странка не положи потребан износ за покриће трошкова. Исто важи и у случају када је странка предложила обезбеђење доказа пре покретања поступка. Тада ове трошкове привремено сноси орган који води поступак, а о њима ће се дефинитивно одлучити у решењу о главној ствари.

    КО ОДЛУЧУЈЕ О ТРОШКОВИМА ПОСТУПКА

    Решењем о предмету поступка, односно решењем којим се поступак пред органом завршава, орган који доноси решење одлучује и о захтеву за накнаду трошкова поступка, односно одређује ко сноси трошкове поступка, износ трошкова и коме се и у ком року исти морају исплатити. Захтев за накнаду трошкова поступка може да се постави све до окончања поступка, било првостепеног било другостепеног, зависно од тога да ли је реч о трошковима насталим у првостепеном или у другостепеном поступку. Ако другостепени орган сам реши управну ствар, онда одлучује и о трошковима првостепеног и другостепеног поступка, што је разумљиво с обзиром на то да се таквим решењем окончава управни поступак.

    Законом није прописано ко одлучује о трошковима другостепеног поступка када другостепени орган усвоји жалбу, поништи првостепено решење и предмет врати првостепеном органу на поновни поступак у одлучивање. Како је неспорно да странка чија је жалба успела има право на трошкове другостепеног поступка, које, сагласно одредби члана 85. став 6, сноси орган који је одлучивао у првом степену, може се закључити да ће о трошковима тог, али и о трошковима оба првостепена поступка, морати да одлучи првостепени орган у поступку поновљеном по налогу другостепеног органа.

    КО ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА И  ПРАВО НА НАГРАДУ

    Круг лица која имају право на накнаду трошкова одређен је у члану 88. Закона. Према тој одредби, право на накнаду трошкова имају сведоци, вештаци, тумачи, преводиоци и привремени заступници. Притом сведоци имају само право на накнаду стварних трошкова насталих у вези са поступком, док вештаци, тумачи, преводиоци и привремени заступници имају и право на награду, која заправо представља новчану надокнаду за њихов стручни рад: налаз и мишљење вештака, превод или друго одговарајуће тумачење у поступку.

    О праву на накнаду трошкова и праву на награду орган који води поступак одлучује на захтев сведока, вештака, тумача, преводиоца или привременог заступника. Захтев су дужни да поставе при предузимању тражене радње, а најкасније у року од осам дана од предузимања те радње. Наведени рок је преклузиван, што значи да ће, уколико у остављеном року не поднесу захтев за накнаду трошкова или захтев за награду, изгубити право. Због тога је овлашћено службено лице које води поступак дужно да ова лица упозори да ће изгубити право на накнаду трошкова и награду, ако не поставе захтев приликом саслушања, давања мишљења, односно тумачења. О учињеном упозорењу службено лице сачиниће службену белешку која се уноси у записник.

    ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПЛАЋАЊА ТРОШКОВА

    Лице које је слабог имовног стања могло би да због плаћања трошкова поступка угрози своје нужно издржавање, односно нужно издржавање своје породице. Због тога је Законом прописана могућност ослобађања од плаћања трошкова у целини или делимично. Ова могућност је Законом предвиђена и у случају када је то одређено потврђеним међународним уговором. О ослобађању од плаћања трошкова поступка одлучује се, на захтев странке, решењем, против ког може да се изјави жалба, док против решења донетог по жалби може да се покрене управни спор.

    Будући да странка у целини или делимично може да буде ослобођена плаћања трошкова поступка, ти трошкови не могу да падну на терет других учесника у поступку, већ мора да их сноси орган који је одлучио да странку ослободи од плаћања трошкова.

    Чињеница да одлука о ослобађању од плаћања трошкова поступка може да се донесе само на захтев странке, орган се ослобађа одговорности за повреду људских права у случају кад странка није успела да оствари неко своје право због немогућности да сноси трошкове поступка, а да притом није поднела захтев да буде ослобођена од плаћања тих трошкова. Наведено је посебно истакао Европски суд за људска права у предмету Вељков против Србије, у коме се подноситељка представке жалила због неизвршења решења о привременим мерама, чиме је повређено њено право на поштовање породичног живота јер није имала довољно новца да путује у Београд на планиране састанке са малолетним дететом по налогу Центра за социјални рад. У образложењу одлуке, поред осталог, наведено је и следеће:

    Суд прво констатује да подноситељка представке није ниједном затражила да буде ослобођена обавезе плаћања трошкова поступка у вези са вршењем родитељских права, што јој омогућава Закон о управном поступку, ако ти трошкови штете појединцу и добробити и стабилности његове/њене породице…

    …У овим околностима се не може закључити да су органи пропустили да предузму све неопходне кораке да подноситељку представке споје са њеном ћерком или да осигурају извршење решења о привременој мери. Произлази да је ова притужба очигледно неоснована и да се мора одбацити у складу са чланом 35. став 3. и 4. Конвенције (Пресуда Европског суда за људска права у предмету Вељков против Србије, представка бр. 23087/07 од 19. априла 2011. године, објављена у „Службеном гласнику РС” бр. 33/2011 од 17. маја 2011. године).

  • Накнада трошкова поступка – судска пракса привредних судова

    Издвојени су најновији примере из судске праксе привредних судова који се односе на трошкове парничног и извршног поступка, затим на случајеве када поднесак не садржи печат и потпис адвоката или када није било места вођењу поступка, као и када странка делимично успе у парници, али и на разне друге случајеве.

    ТУЖЕНИ ЈЕ, КАО СТЕЧАЈНИ ДУЖНИК, ДУЖАН ДА НАКНАДИ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА ТУЖИОЦУ, КАО СТЕЧАЈНОМ ПОВЕРИОЦУ, КОМЕ ЈЕ НЕОСНОВАНО ОСПОРЕНО ПОТРАЖИВАЊЕ У ПОСТУПКУ СТЕЧАЈА.

    Из образложења:

    Одредбом члана 155. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да је странка дужна да, независно од исхода парница, противној странци накнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.
    У конкретном случају тужилац је, у својству стечајног повериоца, поднео тужбу ради утврђења оспореног потраживања по налогу стечајног судије из закључка о листи признатих и оспорених потраживања. Тужилац није имао други правни пут за утврђење оспореног потраживања, већ само покретање парничног поступка, с обзиром на то да му је потраживање у поступку стечаја оспорено, па би неподношењем наведене тужбе у остављеном законском року тужилац био преклудиран у праву да каквим другим правним средствима утврђује његову основаност, у смислу одредбе члана 117. став 2. Закона о стечају.
    Првостепени суд је утврдио потраживање тужиоца у износу који је тужбом опредељен и обавезао туженог да накнади трошкове парничног поступка, имајући у виду да је тужени скривио трошкове парничног поступка у конкретном случају јер је неосновано оспорио потраживање у поступку стечаја. И поред чињенице да тужилац уз пријаву потраживања није приложио уговор о пружању услуга обезбеђења и рачуне за извршене услуге, стечајни управник туженог морао је да има сазнања да је тужилац и након отварања поступка стечаја вршио услуге обезбеђења имовине туженог. На тај начин тужени је имао сазнања да су услуге пружане у спорном периоду, па није било места оспоравању потраживања, а тиме и вођењу поступка који је проузроковао трошкове поступка, за које је суд обавезао туженог да их накнади.

    (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 38/17 од 8. 2. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 1792/17 од 10. 1. 2019)

     

    УКОЛИКО ПОДНЕСАК НЕ САДРЖИ ПОТПИС И ПЕЧАТ АДВОКАТА, КАО ПУНОМОЋНИКА СТРАНКЕ, СТРАНКА НЕМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА ЗА САСТАВ ПОДНЕСКА У ИЗНОСУ КОЈИ ЈЕ ПРОПИСАН АДВОКАТСКОМ ТАРИФОМ.

    Из образложења:

    Одредбом члана 29. став 5. Закона о адвокатури („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011) прописано је да je aдвoкaт дужан да на сваку исправу, допис или поднесак који је саставио стави свој потпис и печат.
    У конкретном случају тужилац је тражио накнаду трошкова парничног поступка на име састава тужбе у износу од 6.000,00 динара. Суд је одбио захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка на име састава тужбе у опредељеном износу од 6.000,00 динара, имајући у виду да из списа предмета произлази да на тужби не стоји потпис и печат пуномоћника тужиоца из реда адвоката. Према одредби члана 29. став 5. Закона о адвокатури, адвокат је дужан да на сваку исправу, допис или поднесак који је саставио стави свој потпис и печат. Како тужба не садржи потпис и печат адвоката који је пуномоћник тужиоца, то је правилно првостепени суд донео одлуку којом је одбио захтев за накнаду тих трошкова, јер тужиоцу не припадају тражени трошкови за ову парничну радњу.

    (Решење о трошковима Привредног суда у Пожаревцу, П. 249/18 од 15. 11. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 232/19 од 18. 1. 2019)

     

    У СИТУАЦИЈИ КАДА НИЈЕ БИЛО МЕСТА ВОЂЕЊУ ПОСТУПКА, СТРАНКА КОЈА ЈЕ ИНИЦИРАЛА ПОСТУПАК ДУЖНА ЈЕ ДА ПРОТИВНОЈ СТРАНИ НАКНАДИ ПАРНИЧНЕ ТРОШКОВЕ.

    Из образложења:

    Одредбом члана 155. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да је странка дужна да, независно од исхода парница, противној странци накнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.
    У конкретном случају тужилац је тај који је изазвао вођење парнице зато што је тужени, као стечајни поверилац, у поступку стечаја који се води над тужиоцем, као стечајним дужником, поднео пријаву потраживања, уз давање изјаве о пребијању свог потраживања које је пријавио са потраживањем које стечајни дужник има према њему. Стечајни управник није поступио сагласно одредби члана 82. Закона о стечају, с обзиром на то да је признао потраживање туженог у целости, али није одлучио и о пребијању, па је стечајни дужник иницирао ову парницу, при чему тужени основано указује на то да није било места вођењу овог спора од стране тужиоца и да је стечајни управник поступио онако како је прописано одредбом члана 82. Закона о стечају.

    (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 449/18 од 19. 10. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 6723/18 од 10. 1. 2019)

    ПИТАЊЕ: ДА ЛИ ТРОШКОВИ ПРЕВОЗА ПУНОМОЋНИКА ЧИЈА ЈЕ КАНЦЕЛАРИЈА ВАН СЕДИШТА ПОСТУПАЈУЋЕГ СУДА ПРЕДСТАВЉАЈУ НУЖНЕ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА?

    Одговор: Путни и остали трошкови превоза пуномоћника – адвоката из члана 9. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката, за обављање послова заступања пред судом изван седишта адвокатске канцеларије не спадају у нужне трошкове који припадају адвокату ангажованом ван седишта суда у ситуацији када је странка могла да ангажује адвоката из седишта суда. Наведено значи да судови наведене трошкове неће признати адвокатима при досуђивању судских (адвокатских) трошкова, али ће адвокати исте моћи да наплате од странке у складу са чланом 9. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, ако је странка ангажовала адвоката ван седишта суда (из другог места) када је могла да ангажује адвокате из седишта суда (из тог места).

    (Одговори на питања привредних судова утврђени на седницама Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)

     

    САМО ЗА ОНЕ ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПРЕДУЗЕО УМЕСТО СТРАНКЕ УМЕШАЧ ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА.

    Из образложења:

    Одредбом члана 153. став 5. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописано је да умешач има право на накнаду трошкова од противне странке само за парничне радње предузете уместо странке којој се придружио.
    У конкретном случају умешач је, уместо тужене којој се придружио, предузео само две парничне радње, односно пуномоћник умешача приступио је на два одложена рочишта за главну расправу дана 15. 9. 2017. године и дана 3. 10. 2017. године, на која није приступила тужена, која у том тренутку и није имала пуномоћника. Стога, сагласно одредбама чланова 153, 154. и 153. став 5. Закона о парничном поступку, умешач има право на накнаду парничних трошкова на име приступа његовог пуномоћника – адвоката на два одложена рочишта за главну расправу у износу од по 4.500,00 динара, односно укупно 9.000,00 динара.

    (Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 208/18 од 20. 4. 2018, преиначено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 2833/18 од 30. 8. 2018)

     

    СУД ЋЕ ОДЛУЧИТИ ДА СВАКА СТРАНКА СНОСИ СВОЈЕ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА УКОЛИКО У ИЗЛУЧНОЈ ПАРНИЦИ СУД УТВРДИ ДА ЈЕ ТУЖЕНИ ИМАО ОПРАВДАНИХ РАЗЛОГА ДА СМАТРА ДА НЕ ПОСТОЈЕ ПРАВА ТРЕЋИХ ЛИЦА У ИЗВРШНОМ ПОСТУПКУ.

    Из образложења:

    Одредбом члана 159. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да, ако у излучној парници буде усвојен захтев за излучење ствари, а суд утврди да је тужени, као поверилац, у извршном поступку имао оправданих разлога да сматра да не постоје права трећих лица на овим стварима, суд ће да одреди да свака странка сноси своје трошкове поступка.
    У ситуацији када је суд усвојио тужбени захтев и прогласио решење о извршењу недопуштеним у парници за утврђивање недозвољености извршења јер су првотужени и друготужени на рочишту за главну расправу, које је одржано дана 14. 3. 2017. године, изјавили да признају тужбени захтев, а с обзиром на доказе које је тужилац доставио тек у парници, суд ће, сходно одредби члана 159. Закона о парничном поступку, одлучити да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

    (Решење садржано у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 93/17 од 30. 3. 2017, преиначено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 3240/17 од 9. 8. 2018)

     

    О ТРОШКОВИМА ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА ОДЛУЧУЈЕ СЕ РЕШЕЊЕМ.

    Из образложења:

    Одредбом члана 34. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 од 21. 12. 2015) прописано је да се о накнади трошкова поступка одлучује решењем. На захтев странке суд, односно јавни извршитељ доносе закључак о намирењу трошкова у истом поступку у коме су донели и решење о накнади трошкова.
    Износ предујма је новчани износ који је извршни поверилац дужан да уплати ради покрића трошкова који ће настати у извршном поступку, у смислу одредбе члана 33. Закона о извршењу и обезбеђењу. О стварно насталим трошковима који ће настати у том поступку, за стварно предузете радње, укључујући и накнаду за рад јавног извршитеља, одлучује се решењем на основу одредбе члана 34. Закона о извршењу и обезбеђењу. Само би те трошкове тужилац могао опредељено да тражи као део трошкова парничног поступка о којима парнични суд одлучује сходно одредбама чланова 253, 154. и 163. Закона о парничном поступку.

    (Одлука о трошковима садржана у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 167/18 од 11. 4. 2018, потврђена Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 3322/18 од 14. 6. 2018)

     

    НЕ ПЛАЋА СЕ ТАКСА НА ЖАЛБУ ПРОТИВ РЕШЕЊА О ТРОШКОВИМА КАДА СЕ О ТРОШКОВИМА НЕ ОДЛУЧУЈЕ ОДВОЈЕНО.

    Из образложења:

    Тарифним бројем 1. тачка 7. Таксене тарифе Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – други закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – други закон, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) прописано је да се за жалбу против решења првостепеног суда плаћа такса само ако се жалбом побија решење које подлеже плаћању таксе по тарифном броју 2, док је тарифним бројем 2, став 8, прописано да се за решење о трошковима поступка, кад се о њима одвојено одлучује, плаћа такса из става 1. овог тарифног броја.
    Из претходно наведеног произлази да се за жалбу против решења о трошковима поступка, када се о трошковима не одлучује одвојено, не плаћа такса.

    (Решење о трошковима садржано у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 471/16 од 7. 12. 2016, преиначено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 327/17 од 19. 7. 2018)

     

    АКО СТРАНКА ДЕЛИМИЧНО УСПЕ У ПАРНИЦИ, СУД МОЖЕ ДА, С ОБЗИРОМ НА ПОСТИГНУТИ УСПЕХ, ОДРЕДИ ДА СВАКА СТРАНКА СНОСИ СВОЈЕ ТРОШКОВЕ ИЛИ ДА ЈЕДНА СТРАНКА НАКНАДИ ДРУГОЈ СРАЗМЕРАН ДЕО ТРОШКОВА.

    Из образложења:

    Одредбом члана 153. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да, ако странка делимично успе у парници, суд може да, с обзиром на постигнути успех, одреди да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмерни део трошкова.
    У конкретном случају првостепени суд је, одлучујући о трошковима парничног поступка, донео одлуку да тужени накнади тужиоцу трошкове парничног поступка, а притом није узео у обзир трошкове поступка које је тужени имао, имајући у виду успех парничних странака у спору и да је тужилац само делимично успео у спору. Првостепени суд је погрешно досудио трошкове тужиоцу тако што је утврдио трошкове тужиоцу у односу на опредељену вредност предмета спора и у складу са процентом у коме је тужилац успео у спору, не водећи рачуна о томе да је део туженог захтева одбијен, тако да је у том делу тужени успео у спору. То не представља адекватан начин одлучивања о трошковима поступка, већ је првостепени суд морао и туженом досудити трошкове у проценту у коме је успео у спору у односу на укупну вредност спора.

    (Одлука о трошковима садржана у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 40/15 од 9. 6. 2016, укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6197/16 од 19. 7. 2018)

     

    ЖАЛБА ПРОТИВ ОДЛУКЕ О ТРОШКОВИМА ИЗДАВАЊА ПЛАТНОГ НАЛОГА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНА У СИТУАЦИЈИ КАДА ЈЕ ПРОТИВ ПЛАТНОГ НАЛОГА ИЗЈАВЉЕН ПРИГОВОР.

    Из образложења:

    Тужени је изјавио благовремени приговор и жалбу против наведеног решења.
    Спис је достављен Привредном апелационом суду на одлучивање по жалби.
    Жалба у конкретној процесној ситуацији није дозвољена. Према чл. 459. Закона о парничном поступку, платни налог може да се побија само приговором. Ако се платни налог побија једино у погледу одлуке о трошковима, ова одлука може да се побија само жалбом против решења.
    Ово значи да је жалба против решења о издавању платног налога дозвољена само у случају када се решење о издавању платног налога побија само у делу одлуке о трошковима, али не и када је изјављен приговор против платног налога којим се побија платни налог. У таквој ситуацији жалилац нема правни интерес за жалбу јер је решење о издавању платног налога приговором оспорено у целини, што значи и у погледу одлуке о трошковима као споредном потраживању уз главну ствар.
    У конкретном случају тужени приговором побија издати платни налог.
    Из наведених разлога изјављену жалбу ваљало је одбацити.

    (Из Решења Привредног апелационог суда, Пж 508/18 од 26. 1. 2018)

     

    АКО ИЗВРШНОМ ИСПРАВОМ ИЗВРШНИ ДУЖНИК НИЈЕ ОБАВЕЗАН ДА НА ИЗНОС ТРОШКОВА ПЛАТИ ЗАКОНСКУ ЗАТЕЗНУ КАМАТУ, ЗА КАМАТУ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОДРЕДИ ИЗВРШЕЊЕ ЈЕР НЕМА ИДЕНТИТЕТА ОБАВЕЗЕ ПО ИЗВРШНОЈ ИСПРАВИ И ПО ПРЕДЛОГУ ЗА ИЗВРШЕЊЕ.

    Из образложења:

    Основано се жалбом указује, а на то другостепени суд пази и по службеној дужности у смислу члана 78. став 3. закона, да постоји разлог који спречава извршење решења о извршењу у односу на законску затезну камату на износ досуђених парничних трошкова, и то разлог из члана 74. став 1. тачка 1. Закона о извршењу и обезбеђењу. У поступку принудног извршења може да се захтева принудно остварење само оне обавезе за коју извршни поверилац располаже извршном исправом. Извршни поверилац не располаже извршном исправом у односу на обавезу плаћања законске затезне камате на износ парничних трошкова. Затезну камату извршни поверилац могао је да захтева само у поступку из ког извршна исправа потиче, подносећи захтев за исплату опредељених трошкова парничног поступка са каматом. У извршном поступку не може да се одреди наплата камате ако иста није досуђена извршном исправом, јер таква могућност није предвиђена важећим Законом о извршењу и обезбеђењу, као што није била предвиђена ни претходним законом из 2011. године. Зато је у том делу првостепено решење преиначено и предлог за извршење одбијен, јер не постоје услови да се у том делу одреди извршење. Извршни поступак је обустављен у овом делу и укинуте су спроведене извршне радње сагласно члану 80. Закона о извршењу и обезбеђењу.

    (Из Решења Привредног апелационог суда, Иж 201/18 од 1. 3. 2018)