Скупштина Града Београда је 11. априла 2011. године донела Одлуку о комуналном реду, којом је прописан комунални ред на територији Града Београда, као и мере за његово спровођење. Ова одлука предвиђа, између осталог, и заштиту површина јавне намене и површина у јавном коришћењу, а у том циљу прописује и забрану паркирања на јавним зеленим површинама, делу тротоара који није обележен за паркирање, у пешачкој зони, на бициклистичкој стази, стајалиштима јавног превоза итд., као и заустављање или остављање возила којим се омета коришћење пешачке комуникације, прилаз објектима, коришћење противпожарног пута, колског пролаза између стамбених зграда, интерне саобраћајнице и слично. Истом одлуком била је прописана новчана казна за правно лице уколико поступа супротно овим забранама које се односе на паркирање, па је у првој верзији одлуке, која је објављена у „Службеном листу Града Београда” у априлу 2011. године, предвиђена била новчана казна за правно лице у износу од 50.000 до 1.000.000 динара, а за одговорно лице у правном лицу новчана казна у износу од 2.500 до 75.000 динара.
У верзији Одлуке о комуналном реду из априла 2011. године било је прописано новчано кажњавање правног лица, а није било дефинисано како то правно лице може да изврши радњу паркирања. Правна техника доносиоца одлуке била је таква да је доносилац само прописао забрану паркирања у ситуацијама наведеним у члану 23. Одлуке, па је за кршење забране одредио различите распоне новчаних казни за физичко лице, предузетника, правно лице и одговорно лице у правном лицу. На први поглед био је уочљив драконски карактер ових казни, као и крајња неодмереност доносиоца Одлуке. Примера ради, уколико би се Одлука стриктно примењивала, могло је да дође до ситуације да се правно лице казни новчаном казном до 1.000.000 динара зато што се нпр. запослени правног лица службеним аутомобилом паркирао сувише близу аутобуског стајалишта. Увидевши ове нелогичности, Скупштина Града Београда донела је на седници одржаној 23. јуна 2014. године Одлуку о изменама и допунама Одлуке о комуналном реду, којом је допуњен члан 23, који регулише наведене забране паркирања, тако што је додат став по коме је за наведена паркирања одговорно лице које је радњу извршило, односно власник возила или ствари ако лице које је радњу извршило није затечено у вршењу радње. Такође, измењен је и члан 64, а после члана 64. Одлуке о комуналном реду, којим је прописано санкционисање прекршилаца, додат је и члан 64б, којим се, уместо до тада важећег распона новчане казне за кршење забране паркирања из члана 23, прописује новчана казна у фиксном износу од 50.000 динара за правно лице, односно од 5.000 динара за одговорно лице у правном лицу. Истим изменама прописано је да за прекршаје из чланова 64а и 64б комунални инспектор, односно комунални полицајац издаје прекршајни налог у складу са Законом.
И Одлука о комуналном реду у верзији са изменама из јуна 2014. године била је подложна озбиљним замеркама и критици. Тако је, на пример, Одлуком прописана првенствено одговорност директног учиниоца прекршаја кад је паркирање у питању, а тек уколико се учинилац не затекне на лицу места, прописана је и одговорност власника возила. Овом решењу у битном не би имало шта да се приговори да не постоји могућност да власник возила може да буде и правно лице. Ово практично значи да, уколико се возач возила чији је власник правно лице затекне на лицу места када комунални полицајац открије прекршај, тај прекршај требало би да буде санкционисан са 5.000 динара, а уколико се возач не затекне на лицу места у тренутку долажења комуналног полицајца, исти прекршај требало би да буде санкционисан са 55.000 динара (50.000 динара новчана казна за правно лице + 5.000 динара за одговорно лице у правном лицу). Дакле, по Одлуци о комуналном реду у верзији са изменама из јуна 2014. године, од једне пуке случајности, тј. од тога да ли се возач нашао на лицу места у тренутку кад је комунални полицајац увидео прекршај или није, зависи да ли ће прекршај бити санкционисан са 5.000 или са 50.000 динара. Апсурдност ове ситуације је евидентна. У пракси су комунални полицајци радили тако да су на паркирана возила остављали обавештења о учињеном прекршају, а онда је на адресу власника возила стизао прекршајни налог. Уколико је у питању правно лице, прекршајни налог стизао је на адресу правног лица, тако да је исто обавезивано да плати 50.000 динара, односно половину тог износа уколико уплати у року од 8 дана, без обзира на то да ли је власник затечен на лицу места или није.
Дакле, у периоду важења Одлуке од јуна 2014. године до измена из јуна 2018. године, о којима ће касније бити речи, власник возила (уколико возач није затечен на лицу места, а у пракси врло често и када је возач затечен) добијао је на адресу пребивалишта или седишта прекршајни налог. Сходно Закону о прекршајима, прекршајни налог издаје се када је од прекршајних санкција за одређени прекршај Законом или другим прописом предвиђена само новчана казна у фиксном износу. У конкретном случају, уколико је дошло до недозвољеног паркирања, а власник возила је правно лица, на адресу правног лица од стране комуналне полиције били би достављени прекршајни налози и то на основу члана 64б Одлуке о комуналном реду, са изреченом новчаном казном од 50.000 динара за правно лице, односно са изреченом новчаном казном од 5.000 динара за одговорно лице у правном лицу. Саставни део прекршајног налога, између осталог, јесте и чињенични опис радње из које произлази правно обележје прекршаја, време и место извршења прекршаја, као и правна квалификација прекршаја. У прекршајним налозима, сходно Закону о прекршајима, биле би садржане и поуке и упозорења. Лице против кога је издат прекршајни налог, ако прихвати одговорност и у року од осам дана од дана пријема прекршајног налога плати половину изречене новчане казне, ослобађа се плаћања друге половине изречене новчане казне. Лице против кога је издат прекршајни налог може да прихвати одговорност за прекршај и након истека рока од осам дана од пријема прекршајног налога, ако пре поступка извршења добровољно плати целокупан износ изречене новчане казне. Лице против кога је издат прекршајни налог, које не прихвата одговорност за прекршај, има право да у року од осам дана од пријема прекршајног налога поднесе захтев за судско одлучивање тако што ће лично или преко поште предати прекршајни налог надлежном прекршајном суду, уз назначење суда коме се захтев подноси. Ово значи да је, у случају прекршаја из члана 64б Одлуке о комуналном реду, правно лице имало опцију да у року од 8 дана од дана пријема прекршајног налога плати 25.000 динара, а одговорно лице у правном лицу 2.500 динара, или да правно лице након истека 8 дана од дана пријема прекршајног налога плати 50.000 динара, а одговорно лице у правном лицу 5.000 динара, или да иста лица поднесу захтев за судско одлучивање, након чега би били или ослобођени одговорности или осуђени.
Скупштина Града Београда на седници одржаној 26. јуна 2018. године поново је изменила Одлуку о комуналном реду тако што је у ставу 2. члана 23. после речи „извршило” запета замењена тачком, а брисане су речи „односно власник возила или ствари, ако лице које је радњу извршило није затечено у вршењу радње.” Након измена од 26. јуна 2018. године, чланом 23. за наведена паркирања санкционисан је само возач, а не и власник возила.
Измене Одлуке о комуналном реду из јуна 2018. године проузроковале су велике последице на плану кажњавања. Наиме, овим изменама комунални полицајци били су онемогућени да врше санкционисање недозвољеног паркирања, сем уколико на лицу места не затекну возача, пошто је одговорност власника самом Одлуком о комуналном реду била искључена. Измене из јуна 2018. године довеле су и до тога да правно лице практично и није могло да буде санкционисано због недозвољеног паркирања, што је исправан став. Не само да правно лице није могло да буде санкционисано због недозвољеног паркирања већ и у покренутим прекршајним поступцима треба да дође и свакодневно долази до ослобађања правних лица и одговорних лица у правном лицу. Наиме, Прекршајни апелациони суд је у Образложењу Пресуде, Прж. број 19657/18 од 14. 9. 2018. године, навео да „имајући у виду наведене измене, сада одредбом члана 64б став 1. тачка 15) Одлуке о комуналном реду није прописано кажњавање власника возила ако лице које је радњу извршило није затечено у вршењу радње, већ само лица које је радњу извршило, што значи да би окривљено правно лице као власник возила могло одговарати за наведени прекршај једино ако је возило паркирало одговорно лице или лице над чијим је радом дужно да врши надзор, те дело за које се окривљени терете предметним захтевом као власници по пропису више није прекршај.” Дакле, исправна је наведена одлука Прекршајног апелационог суда, с тим да је погрешан став да би окривљено правно лице, као власник возила, могло да одговара за наведени прекршај једино ако је возило паркирало одговорно лице или лице над чијим је радом дужно да врши надзор. Наиме, Одлуку о комуналном реду у верзији са изменама из јуна 2018. године могуће је тумачити само тако што се искључује свака одговорност власника возила. Прекршајни суд у Београду након доношења тих измена Одлуке из јуна 2018. године масовно је одбацивао и одбацује прекршајне налоге или је доносио и доноси ослобађајуће пресуде у случајевима који по времену чињења прекршаја спадају под одредбе Одлуке о комуналном реду у верзији по изменама од јуна 2018. године, а када се терети правно лице – власник возила или одговорно лице у том правном лицу. На пример, у Образложењу Решења о одбацивању прекршајног налога, Пр. 19305/18 од 29. 11. 2018. године, као разлог одбацивања наводи се следеће: „Што је после датума извршења прекршаја наведеног у прекршајном налогу, а пре достављања предмета поступајућем судији ступила на снагу Одлука о изменама и допунама Одлуке о комуналном реду („Сл. лист Града Београда”, број 50/18 од 26. 6. 2018. године), којом радња описана у прекршајном налогу више није прекршај”. У поменутом образложењу даље се наводи: „Одлуком о комуналном реду која је важила у време извршења прекршаја, чланом 23. став 2. било је прописано да је за радње из става 1. ове одлуке одговорно лице које је радњу извршило, односно власник возила или ствари ако лице које је радњу извршило није затечено у вршењу те радње, док је чланом 1. Одлуке о изменама и допунама Одлуке о комуналном реду брисано да за радње из става 1. одговара власник возила или ствари ако лице које је радњу извршило није затечено у вршењу радње.”
Вероватно увидевши ове последице, Скупштина Града Београда поново мења Одлуку о комуналном реду. Наиме, из члана 23. Одлуке о комуналном реду 11. 10. 2018. године брисан је 2. став. Дакле, тренутно важећа Одлука о комуналном реду стриктно се не изјашњава да ли је одговоран возач или власник. Осим тога, поново је, као и у верзији из 2011. године, прописана одговорност правног лица, а није дефинисано како то правно лице може да изврши радњу паркирања.
Без обзира на то што је наведеним изменама Одлуке од 11. 10. 2018. године брисана одредба да власник возила не одговара за све прекршајне поступке који су вођени против власника возила у периоду од ступања на снагу измена Одлуке о комуналном реду из јуна 2018. године до ступања на снагу измена Одлуке о комуналном реду из октобра 2018. године, као и за прекршаје учињене пре ступања на снагу измена Одлуке о комуналном реду из октобра 2018. године, прекршајни поступци треба да буду обустављени или треба да буду донете ослобађајуће пресуде, због тога што члан 6. Закона о прекршајима прописује да, ако је после учињеног прекршаја једном или више пута измењен пропис, примењује се пропис који је најблажи за учиниоца.
Без обзира на то што је предвиђена новчана казна у фиксном износу од 50.000 динара, Одлука о комуналном реду и даље се драконски односи према правним лицима – власницима возила, јер је 50.000 динара и сувише велика казна за непрописно паркирање. Остаје недоумица да ли уопште треба кажњавати правна лица и како правна лица могу да учине прекршај недозвољеног паркирања. Одлука о комуналном реду, као подзаконски акт, по питању паркирања морала би да се угледа на Закон о безбедности саобраћаја на путевима, као правни акт веће правне снаге. Закон о безбедности саобраћаја на путевима чланом 66. регулише забрану заустављања и паркирања у таксативно наведеним ситуацијама, с тим да не прописује одговорност правног лица за поступање супротно одредбама члана 66. Осим тога, поставља се питање зашто Одлука о комуналном реду регулише забрану паркирања на нпр. бициклистичкој стази, пролазу између стамбених зграда и сл., када је ово паркирање већ прописано Законом о безбедности саобраћаја на путевима. Наиме, овим се, противно Уставу Републике Србије, даје предност акту мање правне снаге над актом веће правне снаге. Законодавац би, да је нашао за сходно, прописао одговорност правног лица за заустављање и паркирање возила, али то није урадио. Одлука о комуналном реду је у овом делу противзаконита.
Осим тога, у пракси је приметно противзаконито поступање комуналне полиције још у неколико случајева. Наиме, комунална полиција директора правног лица по аутоматизму сматра за одговорно лице у правном лицу. Међутим, одговорним лицем, у смислу Закона о прекршајима, сматра се лице коме су у правном лицу поверени одређени послови који се односе на управљање, пословање или процес рада, као и лице које у државном органу, органу територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе врши одређене дужности. По ставу судске праксе Прекршајног апелационог суда, у судском поступку посебно је важно утврдити својство одговорног лица. Наиме, у судској пракси првостепених судова присутна је тенденција да се одговорним лицем у правном лицу по аутоматизму оглашава директор, као законски заступник правног лица. Међутим, по ставу Прекршајног апелационог суда, ово поступање је погрешно и представља разлог за укидање пресуде првостепеног суда. Решењем Прекршајног апелационог суда, Прж. број 21085/17 од 30. 10. 2017. године, укинута је Пресуда Прекршајног суда у Ваљеву због тога што су разлози који су дати у вези са одлучним чињеницама, у конкретном случају о чињеници пасивне легитимације, нејасни и противречни. Наиме, по ставу овог суда, судија је, сходно својим овлашћењима, био у обавези да током поступка води рачуна о пасивној легитимацији лица против кога је поднет захтев за покретање прекршајног поступка. Решењем Прекршајног апелационог суда, Прж. бр. 17343/17 од 29. 11. 2017. године, из истог разлога укинута је пресуда првостепеног суда. У образложењу другог поменутог решења наведено је да није разјашњена правилност пасивне легитимације иако је реч о релевантној чињеници, и поред тога што је неспорно да окривљено одговорно лице обавља функцију директора правног лица и уједно је његов законски заступник, што није довољно. Дакле, по ставу Прекршајног апелационог суда, орган који суду упућује захтев за покретање прекршајног поступка или који издаје прекршајни налог (у конкретном случају комунална полиција) пре упућивања захтева или издавања налога дужан је да од окривљеног правног лица прибави податке о одговорном лицу. Тек уколико би се окривљено правно лице оглушило о захтев органа – покретача поступка, овај орган би могао да поднесе захтев или изда налог против законског заступника окривљеног правног лица. Јасно је да је у конкретном случају управљање возилом поверено возачу, па нема говора о одговорности директора.
Такође, комунална полиција врло често као правну квалификацију прекршаја наводи „паркирање на коловозу”. Ово је противно и самој Одлуци о комуналном реду. Чланом 23. Одлуке о комуналном реду коловоз се не помиње ниједном једином речју. Чланом 23. ставом 1. тачком 2) алинејом 3 прописана је забрана паркирања на улици или другом општинском путу, а цео члан 23. посвећен је заштити површина јавне намене, међу које није убројан коловоз. Чланом 19. Одлуке о комуналном реду у површине јавне намене уврштен је коловоз, међутим, члан 23. исте одлуке не забрањује паркирање на коловозу у циљу заштите површина јавне намене (забрањује се паркирање на неким другим површинама јавне намене).
Одлука о комуналном реду не уклапа се у правни систем Републике Србије. Она је противзаконита, има драконски карактер и нејасна је. Овом одлуком противзаконито се допуњавају одредбе Закона о безбедности саобраћаја на путевима, тако да је Одлука по својој садржини у многоме супротстављена Закону. Применом ове одлуке мешају се надлежности саобраћајне полиције са надлежностима комуналне полиције. Својим драконским одредбама, уз претерану ажурност комуналних полицајаца, ова одредба код грађана изазива оправдан револт. Стиче се утисак да она није донета за добробит грађана, већ управо супротно – ради престрогог кажњавања и „скривеног опорезивања” грађана Републике Србије. Често мењање ове одлуке, јер очито доносилац стално нечим није задовољан, говори у прилог њене неутемељености и немогућности уклапања у правни систем Републике Србије.