Институту одлагања кривичног гоњења посвећен је један текст у новембарском броју часописа у 2018. години, а у овом броју описано је како сам поступак изгледа у пракси и каква су досадашња искуства у примени наведеног института.
Законик о кривичном поступку прилично штуро уређује институт одлагања кривичног гоњења, препуштајући дискреционој оцени тужиоца одлуку о томе да ли у конкретној ситуацији треба применити опортунитет или не и ограничавајући га само у погледу максималне запрећене казне у погледу које је примена опортунитета могућа. Имајући то у виду, у пракси се јавио проблем постављања јасних критеријума за одређивање ситуација у којима је примена опортунитета оправдана и целисходна. У недостатку законски постављених критеријума чини се да је најсврсисходније применити мерила предвиђена за одмеравање казне у члану 54. став 1. Кривичног законика, а то су: степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачина угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, имовно стање и друге околности које се односе на личност учиниоца.
Како би, дакле, у пракси изгледао пут једног опортунитета? Након пријема кривичне пријаве у рад тужилац најпре утврђује чињеничну подлогу дела, а затим квалификује дело и утврђује да ли има формалних основа за примену опортунитета. Већ на овом кораку дискреционо одлучивање тужиоца има значајну улогу с обзиром на то да постоји велики број дела за која је запрећена затворска казна до пет година, у вези са којима би тешко могли да се нађу разлози којима се оправдава целисходност примене овог института (нпр.: насиље у породици из члана 194. става 1. КЗ-а, принуда из члана 135. става 1. КЗ-а, злостављање и мучење из члана 137. став 1. КЗ-а и сл.), па иако је примена законски могућа, претпоставка је да друштвена опасност и степен угрожености јавног интереса приликом ових дела ипак не оправдавају примену опортунитета.
Након што утврди да правна квалификација дела дозвољава и формалну и целисходну примену опортунитета, тужилац проверава ранији живот осумњиченог прибављајући извештаје из три евиденције: најпре извештај из казнене евиденције коју води полицијска управа по месту рођења учиниоца и у коју су уписане раније правоснажне осуде за кривична дела. Уколико би се из овакве евиденције утврдило да је учинилац већ осуђиван за иста или истоврсна кривична дела, а особито ако је осуђиван у претходних пет година, то би по правилу онемогућило примену опортунитета. У случају постојања правоснажних осуда за кривична дела која нису сродна делу за које се води поступак, не би требало априори одбацити примену опортунитета, већ применити и остале критеријуме, па донети одлуку. Након тога прибавља се извештај из прекршајне евиденције коју води прекршајни суд по месту пребивалишта учиниоца. Из ове евиденције може да се сазна да ли је учинилац проблематична особа и да ли је имао проблема са појединим законима. Примера ради, уколико учинилац има велики број осуда за вршење насиља над другима, што је прекршај из члана 6. Закона о јавном реду и миру, то ће бити индикативно уколико се поступак води због дела које у себи има елементе насиља, али неће бити индикативно уколико се поступак води због угрожавања јавног саобраћаја. Нажалост, овај извештај има једну велику ману, која се огледа у томе што су рокови застарелости у прекршајном поступку врло кратки (релативна годину дана, апсолутна две године, осим када су у питању порески и царински прекршаји), па је стога честа ситуација да, рецимо, учинилац кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја у извештају из прекршајне евиденције има забележених десет поступака, од којих је девет завршено обуставом услед застарелости. Иако овај податак говори поступајућем тужиоцу да је учинилац проблематичан учесник у саобраћају, с обзиром на то да нема правоснажних пресуда било би супротно основним начелима кривичног права да се наведени поступци узму као разлог против примене опортунитета. Трећи извештај који се прибавља јесте извештај Републичког јавног тужилаштва које води централну евиденцију лица према којима је примењиван институт одлагања кривичног гоњења. Комбинујући ова три извештаја, поступајући тужилац стиче слику о ранијем животу учиниоца и о његовој евентуалној склоности да крши законске прописе.
Уколико након наведених корака утврди да постоје услови за примену опортунитета, тужилац позива осумњиченог да се изјасни о примени. Уколико прихвати примену, ваља да одреди обавезу коју ће учинилац да испуни. У делу у ком је било речи о прописаним обавезама наведена су нека дела која углавном имају типичне обавезе, док је за остала ствар оцене и одлуке тужиоца, односно договора тужиоца и окривљеног у пракси. Приликом одлуке о врсти и тежини обавезе тужилац би требало да утврди да ли је окривљени запослен, какво му је радно време, колика су му примања, које је животне доби, каквог је здравственог стања, да ли има порочних навика, са ким живи у домаћинству и где, да ли издржава неко лице, а особито децу, па да у складу са тим донесе одлуку. На пример, раднику који је учинио неко од лакших кривичних дела и чији степен кривице није превисок, при чему од своје плате издржава децу, није целисходно одредити обавезу извршења друштвено корисног рада зато што због тога може имати проблеме на послу, добити отказ и на тај начин угрозити егзистенцију деце, нити му је целисходно одредити превисок новчани износ уплате у хуманитарне сврхе јер би последице могле бити сличне. Лоше здравствено стање осумњиченог такође може бити кључан фактор за одређивање мање обавезе него што би она иначе била. Значајну улогу има и место где се опортунитет примењује, с обзиром на то да је Србија неједнако економски развијена и да има градова који су сиромашнији од других. У том погледу занимљива је супротна тенденција у односу на казнену политику судова. Наиме, док истраживања говоре да је казнена политика судова у мањим местима доста оштрија него у Београду, политика одређивања тежине обавеза у примени опортунитета мекша је у унутрашњости Србије него у Београду. Тако је, на пример, у Београду скоро немогуће наћи обавезу уплате у хуманитарне сврхе износа мањег од 30.000 динара за дела за која је предвиђена казна до годину дана, а у мањим градовима могу се наћи наредбе на мање од 20.000 динара, а понегде и на 10.000 динара. У сваком случају огроман је број фактора који утичу на одређивање врсте и мере обавезе.
Након што дође до постизања усменог договора и поступајући тужилац применом претходно наведених критеријума донесе одлуку о врсти и мери обавезе, окривљени формално у писаној изјави прихвата да ће наложену обавезу у потпуности извршити у року који му тужилац одреди, након чега тужилац доноси наредбу о одлагању кривичног гоњења која садржи податке о окривљеном, кривичном делу које је извршио, врсти и мери обавезе која му се налаже и правну поуку о последицама (не)извршења исте. Даља судбина кривичне пријаве у потпуности зависи од окривљеног. Уколико своју обавезу у потпуности изврши, тужилац је одредбама ЗКП-а обавезан да донесе решење о одбацивању кривичне пријаве, које даном доношења стиче својства правоснажности и коначности с обзиром на то да оштећени нема право приговора на исто. Уколико окривљени своју обавезу не изврши, тужилац ће наставити кривични поступак. Потребно је напоменути да делимично извршење обавезе нема дејства на даљи наставак кривичног поступка (уколико окривљени коме је наложено да уплати 30.000 динара у хуманитарне сврхе своју обавезу половично изврши, а рок за извршење обавезе протекне, поступак против њега биће настављен као да извршење обавезе није ни започео).
ИСКУСТВА ИЗ ПРАКСЕ
Први и основни утисак који се намеће приликом примене овог института јесте да исти помаже при рационализацији тужилачког посла. Имајући у виду строгу формалност кривичног поступка и количину предмета у тужилаштвима (у београдским тужилаштвима тај број износи између 30000 и 40000 живих предмета у сваком тренутку), решавање предмета који се односе на такозвани „багателни криминалитет” институтом опортунитета представља значајно олакшање тужиоцима и значајно убрзање кривичног поступка. Претходно наведено резултира тиме да тужиоци имају више времена да се посвете кривичним пријавама за дела која су умногоме друштвено опаснија. Убрзавању поступка доприноси и то што у великом броју окривљени прихватају примену наведеног института јер исти не повлачи кривичну осуду, односно жаргонски речено „остају чистог досијеа”.
Искуства из праксе показују и неке недостатке. Док с једне стране може да се говори о позитивним ефектима повећања степена дискреционе оцене тужиоца у примени овог института и искључивању суда из процеса одлучивања, с друге стране проблем настаје у вези са недостатком процесних права оштећеног. Наиме, ни у једној фази примене опортунитета оштећени не учествује и самим тим не може да истражи свој имовинскоправни захтев. У пракси то може да му створи проблеме приликом обештећења. Изјава да се прихвата примена опортунитета не значи истовремено и признање кривичног дела, што је становиште и већа највиших судских инстанци у земљи. То значи да оштећени у евентуалној парници за накнаду штете у којој мора да оствари своје потраживање нема као доказ признање окривљеног да је учинио кривично дело којим му је проузрокована штета, па његову одговорност за штету мора наново да доказује, што озбиљно повећава терет доказивања. У последње време приметна је пракса парничних судова и осигуравајућих друштава да у поступцима за накнаду штете решење о одбачају кривичне пријаве по основу опортунитета у оцени доказа третирају као неку врсту признања, што премошћава и ублажава проблем оштећених, али не би требало да има тенденцију да постане трајно решење. У том смислу аутори овог текста предлажу да се приликом неких нових измена и допуна ЗКП-а у регулисању овог института унесе одредба о обавезном признању кривичног дела приликом прихватања његове примене.
Други проблем који се јавља у пракси тиче се предмета који се привремено одузму од окривљених, а најчешће су то предмети извршења кривичног дела (извесна количина опојне дроге, пасош са фалсификованим граничним печатом итд.). Органи унутрашњих послова приликом откривања починилаца кривичних дела по налогу тужиоца имају овлашћење да наведене предмете привремено одузму од окривљеног, док овлашћење за примену мере безбедности одузимања предмета из члана 87. Кривичног закона има само и искључиво надлежни суд. Ипак, као што је већ речено, суд нема никакву улогу приликом примене опортунитета, не доноси се никаква осуђујућа одлука нити се окривљени оглашава кривим, па суд нема основа да донесе одлуку о одузимању предмета чак ни када би јавни тужилац то предложио (што је и потврђено одлукама виших судова који су решавали по жалбама тужилаштава на одлуке првостепених судова о одбијању изрицања мере одузимања предмета након примене опортунитета). Поставља се питање шта са тим предметима који остају у својеврсном лимбо простору. Иронично, како је против окривљеног одбачена кривична пријава, а он ослобођен одговорности и не постоји одлука о трајном одузимању предмета, поменуте предмете требало би му вратити, што је поприлично незамислива ситуација (замислити ситуацију у којој полицајац враћа окривљеном марихуану коју му је претходно одузео!?). У пракси се преко овог питања прећутно прелази, не доноси се никакво решење по одузимању предмета и они углавном остају код органа унутрашњих послова који су их привремено одузели, а који даље поступају на основу својих интерних аката. Једино се у погледу пасоша који су предмет извршења кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. кривичног закона, исти прослеђују дописом, без формалне одлуке (што је, правно гледано, најмање сумњиво решење), на уништење полицијској управи која их је издала. Јасно је да је по среди озбиљна правна празнина чије би регулисање морало да буде императив приликом наредних измена института опортунитета.
Што се тиче личних искустава аутора текста по питању опортунитета, она су махом позитивна. Неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а КЗ-а, угрожавање јавног саобраћаја у свом нехатном облику из члана 289. став 3. у вези са ставом 1. КЗ-а, фалсификовање исправе из члана 355. став 1. КЗ-а, крађа из члана 203. КЗ-а (особито ,,крађа струје” и крађе по супермаркетима и бутицима), утаја из члана 207. става 5. КЗ-а, уз још нека друга дела, јесу дела која се у пракси аутора најчешће јављају као предмет опортунитета и није занемарљив број предмета који се на тај начин реши. Већина окривљених која прихвати опортунитет опредељује се за обавезу уплате новчаних средстава у јавне или хуманитарне сврхе (иако је одлука о врсти обавезе теоретски на тужиоцу, у пракси је она ствар договора тужиоца и окривљеног), а мањи број бира друштвено користан рад, најчешће зато што рад у ЈКП „Градска чистоћа” и ЈКП „Зеленило” не делује баш примамљиво. Оно што се издваја као позитиван тренд јесте чињеница да је много већи број испуњених обавеза него настављених кривичних поступака, што говори о релативно добро изграђеној свести окривљених о прилици која им се на овај начин пружа.