Ознака: Пензијско-инвалидско осигурање

Излагање о плаћању доприноса за ПИО на уговорне послове неосигураним лицима ради признавања стажа осигурања у овом тексту превасходно се односи на рад по уговору о делу, по уговору о заступању и посредовању и по уговору о стручном оспособљавању и усавршавању.

Према одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 34/2003, 64/2004 – одлука УСРС, 84/2004 – др. закон, 85/2005, 101/2005 – др. закон, 63/2006 – одлука УСРС, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018 и 46/2019 – даље: Закон), својство осигураника стиче се даном почетка, а престаје даном престанка запослења, обављања самосталне или пољопривредне делатности, односно обављања уговорених послова и не може се стећи пре навршених 15 година живота. Поменуто је стицање права осигураника јер су по Закону предвиђене следеће врсте права за лице коме се уплаћују доприноси за пензијско-инвалидско осигурање (даље: допринос за ПИО):

1) за случај старости – право на старосну пензију;

2) за случај инвалидности – право на инвалидску пензију;

3) за случај смрти:

– право на породичну пензију,

– право на накнаду погребних трошкова;

4) за случај телесног оштећења проузрокованог повредом на раду или професионалном болешћу – право на новчану накнаду за телесно оштећење;

5) за случај потребе за помоћи и негом другог лица – право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица.

Другим речима, уплата доприноса за ПИО осигураницима доноси очигледне користи, због чега за физичка лица није свеједно да ли им се и по ком основу уплаћује ово осигурање. Наиме, Законом су предвиђене три категорије обавезно осигураних лица (члан 10):

– запослени,

– лица која самостално обављају делатност и

– пољопривредници.

За лица која истовремено испуњавају услове за осигурање по више основа утврђен је приоритет основа осигурања према претходно наведеном редоследу (запослени – лица која самостално обављају делатност – пољопривредници), што значи да постојање запослења искључује осигурање по основу истовременог обављања самосталне или пољопривредне делатности.

Оно што је посебно интересантно у овом кратком упознавању са пензијско-инвалидским осигурањем јесте претходна констатација да се својство осигураника на пензијско-инвалидско осигурање и сва наведена права из тог осигурања стичу и обављањем уговорених послова. При томе треба имати у виду да уговорене послове (ван радног односа) може да обавља како запослено, односно већ осигурано лице, тако и лице ван осигурања (незапослено), при чему се у оба случаја плаћа допринос за ПИО, али то плаћено осигурање нема исти ефекат на права лица које уговорене послове обавља. У вези са овим моментом у домену осигурања у наставку ће бити изнето више детаља.

ОБАВЉАЊЕ УГОВОРНИХ ПОСЛОВА И ПЛАЋАЊЕ ДОПРИНОСА ЗА ПИО

„Уговорни послови” је збирни назив за обављање послова по уговорима ван радног односа, за које се остварује накнада која је основ за обрачун и плаћање пореских обавеза. У нашој пракси, а сходно Закону о раду, најзаступљеније је обављање уговорних послова (рад ван радног односа) по основу:

– уговора о делу,

– ауторског уговора,

– уговора о допунском раду,

– уговора о заступању и посредовању,

– уговора о стручном оспособљавању и усавршавању и

– уговора о допунском раду.

У овом контексту уговор о повременим и привременим пословима има посебан аспект пошто, по одредбама Закона и пореских прописа, незапослено лице које, у складу са Законом о раду, обавља привремене и повремене послове, а није осигурано по другом основу, стиче статус осигураника запосленог. Исто се односи и на лица која обављају привремене и повремене послове преко омладинских задруга, а имају навршених 26 година живота, односно без обзира на године живота ако нису на школовању, која обављањем ових послова постају осигураници запослени за време док те послове обављају. Такође, обављање послова по уговору о допунском раду овде неће бити поменуто зато што, по члану 202. Закона о раду, такве послове може да обавља само запослено лице које већ ради са пуним радним временом, дакле већ има статус осигураника запосленог. Стога ово излагање о плаћању доприноса за ПИО на уговорне послове неосигураним лицима ради признавања стажа осигурања може да се односи, од свих наведених врста уговора из Закона о раду за рад ван радног односа, само на рад по уговору о делу, по уговору о заступању и посредовању и по уговору о стручном оспособљавању и усавршавању.

У пракси су такође значајно присутни и уговорни послови по другим прописима – ауторски уговор, уговор о примању чланова управног и надзорног одбора, уговори о консалтинг пословима, као и разни други неименовани уговори за које се по основу рада остварује накнада.

По основу накнаде за рад по овим уговорима прописано је плаћање пореских обавеза. Међутим, са тог становишта није свеједно да ли ове послове обављају претходно осигурана (нпр. запослени) или неосигурана лица (нпр. незапослени).

На пример, када уговор о делу обавља запослено лице (домаћи држављанин), на приходе по уговору о делу плаћају се следеће пореске обавезе:

1) аконтациони порез на лична примања по стопи од 20% на основицу коју чини бруто уговорен приход умањен за 20% нормираних трошкова;

2) допринос за пензијско и инвалидско осигурање на терет извршиоца послова по стопи од 26% на основицу на коју се плаћа порез на доходак грађана (не примењује се најнижа основица доприноса).

Пошто је ово лице већ запослено, дакле обавезно је осигурано по основу запослења, допринос за ПИО већ му се плаћа из зараде, а допринос за ПИО који се плаћа из накнаде по уговору о делу утиче на његов пензијски основ, а не на стаж осигурања. Наиме, како је већ речено у уводу, за ово лице које је осигурано по два основа (зарада по запослењу и накнада по уговору ван рада) приоритетни основ осигурања је запослење и по том основу оно остварује права на стаж осигурања.

Међутим, када се уговор о делу закључује са незапосленим лицем (домаћи држављанин), на приходе по уговору о делу (као и на приходе по осталим уговорима ван радног односа) плаћају се следеће пореске обавезе:

1) аконтациони порез на лична примања по стопи од 20% на основицу коју чини бруто уговорен приход умањен за 20% нормираних трошкова;

2) допринос за ПИО на терет извршиоца послова по стопи од 26% на основицу на коју се плаћа порез на доходак грађана (не примењује се најнижа основица доприноса), јер по члану 174. став 1. Закона допринос за ПИО плаћа и осигураник који остварује уговорену накнаду и када нема својство осигураника по том основу;

3) допринос за здравствено осигурање на терет извршиоца по стопи од 10,30% на основицу на коју се плаћа порез на доходак грађана.

Незапослено лице на примљену накнаду плаћа допринос за здравствено осигурање, пошто није осигурано по другом основу. Међутим, интересантније је то што ово лице на своју накнаду плаћа и допринос за ПИО, па је логично и питање каква оно права из пензијско-инвалидског осигурања остварује по основу доприноса за ПИО који је плаћен из накнаде за рад ван радног односа.

При одговору на ово питање треба имати у виду члан 12. Закона, који регулише „осигуранике самосталних делатности” који су у уводу поменути као једна од категорија обавезно осигураних лица. Према овим одредбама, осигураници самосталних делатности су:

1) лица која, у складу са Законом, самостално обављају привредну или другу делатност, ако нису обавезно осигурана по основу запослења;

2) лица која су оснивачи, односно чланови привредних друштава у складу са Законом, која у њима раде, без обзира на то да ли су у радном односу у привредном друштву чији су оснивач односно члан (при чему се радом сматра и представљање и заступање привредних друштава од стране њихових оснивача, односно чланова на основу уписа у регистар надлежне организације);

3) лица која обављају послове по основу уговора о делу, односно ауторског уговора, као и послове по основу других уговора код којих за извршен посао остварују накнаду (даље: уговорена накнада), а нису осигурана по другом основу;

4) свештеници и верски службеници ако нису обавезно осигурани по основу запослења;

5) лица која су престала да обављају самосталну делатност, док остварују новчану накнаду према прописима о раду и запошљавању.

Као што се види из наведених законских одредби, незапослена лица, односно лица која нису у осигурању по неком од прописаних основа, обављајући послове по неком од поменутих уговора ван радног односа за које остварују накнаду постају осигураници самосталних делатности. То конкретно значи да је Законом уведено рачунање стажа осигурања по основу обављања уговорених послова.

Другим речима, да би незапослено лице постало осигурано лице, конкретно добило статус осигураника самосталних делатности, у складу са наведеним одредбама члана 12. став 1. тачка 3) Закона, мора да испуни три услова:

– да није осигурано по другом основу (конкретно да је незапослено);

– да обавља послове по основу уговора о делу, ауторског уговора или сличног уговора за рад ван радног односа и

– да за извршени посао буде исплаћена уговорена накнада и, наравно, истовремено плаћен допринос за ПИО по прописаној стопи и на прописану основицу.

Сходно наведеном, лице које оба­вља уговорене послове и остварује уговорену накна­ду, стиче својство осигураника самосталних делатно­сти по том основу. То практично значи да осигураници – запослени и осигураници који обављају самосталну или пољопривредну делатност, а истовремено обављају и послове по основу уговора о делу, ауторског уговора и других сличних уговора, не стичу својство осигураника самосталних делатности према члану 12. став 1. тачка 3) Закона (с обзиром на то да су то својство већ стекли по основу запослења, односно по основу бављења самосталном делатношћу или пољопривредном делатношћу), али су обвезници плаћања доприноса за ПИО.

Из наведеног произлази да својство осигураника самосталних делатности обављањем послова по основу уговора на које се плаћа допринос за ПИО стичу:

– незапослена лица,

– корисници пензије и

– страни држављани који нису осигурани по другом основу и корисници пензије (без обзира на то да ли су из државе са којом Србија има или нема закључен споразуму о социјалном осигурању), као и страни држављани који су обавезно осигурани, ако су из државе са којом Србија нема закључен споразум о социјалном осигурању.

У претходном делу текста такође је наведено да плаћање уговорене накнаде незапосленом лицу није везано за најнижу основицу доприноса, како то важи приликом исплата зарада за запослене. Другим речима, за цео месец уговореног рада, на пример по делу, накнада незапосленом у бруто износу може бити и нижа од најниже основице доприноса, која за 2019. годину износи (бруто) 23.921,00 динар, па ће ипак по основу такве накнаде незапосленом лицу бити признат статус осигураника самосталних делатности, односно осигураног лица. Уз то, под „уговореном накнадом” подразумева се накнада која се уговара између послодавца и лица које треба да обави уговорени посао и која је као таква унета у текст уговора.

РАЧУНАЊЕ СТАЖА ОСИГУРАЊА ПО ОСНОВУ УГОВОРНИХ ПОСЛОВА

Наведено је да лице које оба­вља уговорене послове и остварује уговорену накна­ду стиче својство осигураника самосталних делатно­сти по том основу, а питање у вези са тим било би колики стаж осигурања поменуто лице остварује по основу уговорног обављања послова.

Начин рачунања стажа осигурања по основу уговорних послова током којих је извршилац истих стекао статус осигураника самосталних делатности прописан је чланом 50. Закона. Према тим одредбама, лицима која обављају послове по основу уговора о делу, односно ауторског уговора, као и послове по основу других уговора код којих се за извршен посао остварује уговорена накнада, а нису осигурана по другом основу, у стаж осигурања рачуна се време за које је остварена накнада на коју је плаћен допринос. Дакле, чланом 50. Закона уређено је рачунање стажа осигурања када се ради о лицима која обављају послове по основу уговора код којих за извршен посао остварују уговорену накнаду, а нису осигурана по другом основу. У датом случају стаж осигурања рачуна се тако што се:

1) износ уговорене накнаде на који се плаћа порез обрачунат у складу са Законом којим се уређује порез на доходак грађана,

2) дели са најнижом месечном основицом за плаћање доприноса из члана 36. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, која важи у моменту уплате доприноса, па се тако према броју остварених најнижих основица утврђује и број месеци стажа осигурања.

У смислу ових одредби, опорезив приход чини уговорен бруто приход умањен за нормиране трошкове.

Напомена: Овде је у рачуницу узет „износ уговорене накнаде на који се плаћа порез” зато што је тај износ, осим за обрачун пореза, уједно и основица за обрачун доприноса за ПИО.

На пример, физичко лице је у току 2019. године по једном уговору о делу остварило укупну уговорену накнаду у нето износу од 150.000,00 динара. Обрачун пореских обавеза по овој накнади је следећи:

Према методологији из члана 50. Закона, за рачунање стажа осигурања овом лицу у 2019. години узимају се:

1) основица на коју је плаћен порез – 218.340,61 динар;

2) најнижа месечна основица за плаћање доприноса у 2019. години – 23.921,00 динар.

Дељењем ова два износа (218.340,61 : 23.921,00) утврђује се да ће овај осигураник по основу наведеног уговора имати 9 месеци стажа осигурања.

Овде постоји потреба да се укаже на то да ће се овакав обрачун спроводити и за држављане Србије који обављају уговорне послове за фирме из иностранства које немају седиште у Србији, што је све више присутно у последње време према запажањима министарства надлежног за пензијско и инвалидско осигурање (даље: Министарство).

Конкретно, у својој представци овом министарству физичко лице наводи да је уговор о раду закључило са фирмом чије је седиште у Великој Британији, која нема регистровано представништво у Републици Србији, па тражи да му се одобри стицање својства осигураника запосленог, са позивом на одредбу члана 2. Закона о раду, која предвиђа да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица.

У одговору Министарства наводи се да тај уговор није закључен у складу са прописима о раду Републике Србије, па исти не може бити основ за стицање својства осигураника запосленог. Дакле, за стицање својства осигураника запосленог на основу одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању потребно је да је радни однос заснован са послодавцем (правно или физичко лице) који је регистрован у Републици Србији и да уговор о раду садржи све битне елементе предвиђене домаћим прописима о раду.
Ово је типичан пример када долази до примене одредбе члана 12. став 1. тачка 3) Закона, којом је утврђено да су осигураници самосталних делатности лица која обављају послове по основу уговора код којих за извршен посао остварују накнаду, а нису осигурана по другом основу. Уговор који је подносилац закључио са фирмом из Велике Британије управо представља обављање послова по основу уговора из овог члана јер се подносилац не може сматрати осигураним ни по једном другом законском основу. Дакле, ово лице може да има само својство осигураника самосталних делатности, што ни на који начин не представља кршење закона, већ напротив, начин да се тумачењем закона у корист подносиоца превазиђе постојећа правна празнина и да се, с обзиром на специфичност радног ангажовања подносиоца, истом обезбеди адекватна правна заштита и уживање свих права из обавезног социјалног осигурања. При томе, висина износа уговорене накнаде остварена у току једне календарске године има директан утицај приликом одређивања годишњег личног коефицијента као елемента за одређивање висине права из пензијског и инвалидског осигурања. Наведено значи да ће дужина стажа осигурања бити сразмерна временском периоду остваривања уговорене накнаде и висини исте, као и да ће висина уговорене накнаде бити узета у обзир при утврђивању висине права из пензијског и инвалидског осигурања. Из наведеног произлази да је, по квалитету, овај стаж осигурања изједначен са стажом осигурања који је навршен по основу радног односа, па је у односу на самог осигураника неважно по ком законском основу остварује права из пензијског и инвалидског осигурања, с обзиром на то да основ осигурања не утиче на врсту и обим права.

Битно је још истаћи одредбу става 3. члана 50. Закона, по којој стаж осигурања остварен по основу обављања послова по основу наведених уговора у једној календарској години може да износи највише 12 месеци.

Такође треба истаћи да за ове осигуранике утврђени стаж осигурања по основу уговорених послова уписује Републички фонд ПИО.

ПОДНОШЕЊЕ ПРИЈАВЕ НА ОСИГУРАЊЕ ЗА НЕЗАПОСЛЕНО ЛИЦЕ КОЈЕ ОБАВЉА УГОВОРНЕ ПОСЛОВЕ ВАН РАДНОГ ОДНОСА

Као што је већ изнето, незапослена лица, када обављају уговорне послове ван радног односа, „улазе” у осигурање, тј. постају осигурана лица у статусу „осигураника самосталних делатности”. Послодавцима је то битно како би знали у ком су статусу лица која ангажују, јер од тога да ли се ради о запосленим (осигураним) или незапосленим (неосигураним) лицима зависи и каква ће бити обавеза подношења пријаве на осигурање и како ће се усмеравати доприноси за обавезно социјално осигурање приликом исплате накнаде.

Пријаве података за матичну евиденцију за незапослено лице које је обвезник плаћања доприноса за ПИО на уговорену накнаду, а није осигурано по другом основу, подноси исплатилац уговорене накнаде, и то:

1) пријаву на осигурање, пријаву одјаве осигурања, пријаву промене података – на обрасцу М и

2) пријаву о уплати доприноса по основу уговорене накнаде, као и висину те накнаде на обрасцу М-УН и обрасцу М-УНК.

У наставку следи неколико детаља у вези са подношењем наведених пријава.

– Подношење обрасца М

Сагласно члану 14. став 2. Закона, својство осигураника утврђује се на основу пријаве на осигурање, односно одјаве осигурања.

Пријава на осигурање подноси се на обрасцу М – Пријава, промена и одјава на обавезно социјално осигурање. Ближа садржина ове пријаве, начин подношења и докази који се уз пријаву подносе прописани су Уредбом о садржини, обрасцу и начину подношења јединствене пријаве на обавезно социјално осигурање, јединственим методолошким принципима и јединственом кодексу шифара за унос података у Јединствену базу Централног регистра обавезног социјалног осигурања („Сл. гласник РС”, бр. 54/2010, 124/2012 и 119/2013).

За лица која обављају послове по основу уговора за које остварују накнаду, а нису осигурана по другом основу (незапослени, пензионери), образац М подноси се на порталу Централног регистра обавезног социјалног осигурања (даље: Централни регистар), у електронском облику, у року од 3 радна дана од дана закључења уговора о обављању послова, сходно члану 12. Закона о Централном регистру обавезног социјалног осигурања („Сл. гласник РС” број 95/2018).

Централни регистар, по прихватању пријаве и регистрације у својој бази, подносиоцу јединствене пријаве издаје потврду о извршеној пријави – образац М-А. Обвезник подношења пријаве дужан је да у року од три дана копију потврде о извршеној пријави – образац М-А достави осигуранику – извршиоцу уговорних послова.

Приликом подношења јединствене пријаве подносе се, односно потврђују докази на основу којих се утврђује својство осигураника, односно осигураног лица, и то:

– датум почетка осигурања – уписује се датум почетка обављања уговорених послова, као датум почетка осигурања, а то је датум закључења уговора или датум наведен у уговору као датум почетка обављања уговореног посла (као доказ подноси се уговор о обављању послова);

– основ осигурања – уписује се да се ради о обављању послова по основу уговора за лице које за извршен посао по основу уговора ван радног односа остварује накнаду, а није осигурано по другом основу (као доказ подноси се уговор о обављању послова);

– датум престанка осигурања – уписује се датум престанка својства осигураника, односно за престанак обављања уговорених послова – дан престанка обављања уговорених послова, односно последњи дан стажа по основу исплаћене уговорене накнаде по уговору без уговореног рока трајања (као доказ подноси се потврда исплатиоца о престанку обављања уговорних послова);

– основ престанка осигурања – уписује се „престанак обављања уговорених послова”, као разлог за престанак осигурања по овом основу (као доказ подноси се уговор или одлука, односно потврда исплатиоца накнаде).

– Подношење пријаве о уплати доприноса

Послодавац не само да треба да пријави на осигурање лице које је ангажовано по уговору ван радног односа, већ је дужан и да приликом сваке исплате уговорене накнаде поднесе пријаву о уплати доприноса. Према томе, за осигуранике који обављају уговорне послове по основу којих су обвезници плаћања доприноса за ПИО, исплатилац накнаде подноси пријаву о уплати доприноса:

1) на обрасцима који су прописани Одлуком о обрасцима пријава података за матичну евиденцију о осигураницима и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања („Сл. гласник РС”, бр. 118/2003, 11/2006, 54/2010 – др. пропис и 44/2018), а то су:

– образац М-УН – Пријава о уплати доприноса по основу уговорене накнаде, односно накнаде по основу уговора о допунском раду и висини те накнаде – ако се пријава подноси за једно лице,

– образац М-УНК – Пријава о уплати доприноса за више лица по основу уговорене накнаде, односно накнаде по основу уговора о допунском раду и висини те накнаде – ако се пријава подноси за више лица;

2) у року од 3 дана од дана уплате доприноса Републичком фонду ПИО, и то:

а) према седишту исплатиоца накнаде – за осигуранике који обављају уговорене послове, а обавезно су осигурани по основу обављања тих послова,

б) према надлежности фонда код кога су обавезно осигурани по другом основу – за осигуранике који обављају уговорене послове, а нису обавезно осигурани по основу обављања тих послова.

Уз уредно попуњену пријаву М-УН или М-УНК (ако се исплата врши већем броју лица), послодавац као исплатилац уговорене накнаде мора да достави на увид:

– Извод из појединачне пореске пријаве за порез и доприносе по одбитку (извод обрасца ППП-ПД);

– обавештење Пореске управе о успешном пријему пореске пријаве ППП-ПД;

– уговор на основу кога се врши исплата уговорене накнаде;

– извод пословне банке из ког може да се утврди да су порез и доприноси по одбитку по основу конкретне пријаве плаћени на јединствени уплатни рачун.

ТРАЈАЊЕ ОСИГУРАЊА ПО ОСНОВУ УГОВОРНОГ ОБАВЉАЊА ПОСЛОВА

Незапослено лице које почиње да обавља уговорне послове ван радног односа послодавац пријављује на осигурање. Сходно члану 14. став 1. Закона, својство осигураника стиче се на дан почетка, а престаје на дан престанка обављања уговорених послова, дакле незапослено и неосигурано лице својство осигураника стиче на дан почетка обављања уговорених послова, а то својство престаје му на дан престанка обављања уговорених послова.

Притом, као датум почетка и престанка обављања ових послова узимају се датуми наведени у уговору о обављању уговорених послова. Уколико у уговору ови датуми нису наведени, а није их могуће ни утврдити, као датум почетка обављања послова узима се датум закључења уговора, а као датум престанка обављања послова последњи дан периода за који је утврђен стаж осигурања по основу обављања послова. Ово се наводи сходно члану 14. став 5. Закона, у ком се прописује да осигураници из члана 12. став 1. тачка 3) Закона (осигураници самосталних делатности по основу обављања уговорених послова) могу да стекну, односно може да им престане својство осигураника према утврђеном стажу осигурања уколико не може да се утврди почетак односно престанак обављања ових послова.

По овом питању такође треба имати у виду и одредбу члана 50. став 1. Закона, која прописује да се у стаж осигурања рачуна време за које је осигураник из члана 12. став 1. тачка 3) Закона (лице које је стекло статус осигураника самосталних делатности по основу обављања уговорних послова) остварио уговорену накнаду за коју је плаћен допринос. Стаж осигурања остварен по овом основу у једној календарској години може да износи највише 12 месеци.

Према томе, лицима која обављају послове по основу уговора ван радног односа у стаж осигурања рачуна се време за које је остварена накнада на коју је плаћен допринос.

Овде се ради о рачунању стажа осигурања без обзира на то колико траје обављање послова по основу неког уговора, уз услов да овако утврђен стаж осигурања не може да износи више од 12 месеци у једној календарској години.