У судској пракси питање доспелости јавља се као нарочито важно за све врсте престација, како код новчаних обавеза тако и код других врста чинидби. Спорна питања су у ком моменту доспева исплата новчане обавезе и када доспева обавеза било које чинидбе (предаје, враћања и др.), јер од момента доспелости настају нека друга права поверилаца новчаних и неновчанх обавеза.
Доспелост обавезе представља право повериоца да захтева испуњење обавезе, а доцња за дужника представља ситуацију када је пропустио да у року који је уговорен или да на позив повериоца испуни своју доспелу обавезу. У неким случајевима тренуци доспелости и доцње су идентични, али у великом броју случајева тренутак (датум) доспелости није исти и не поклапа се са даном – тренутком доцње.
Од доспелости зависи основаност захтева за исплату новчаног потраживања, односно уопште основаност захтева за чинидбу када су у питању неновчана потраживања. Уколико потраживање није доспело, његов титулар с успехом може да води само парницу за утврђење у смислу чл. 194. Закона о парничном поступку. Ово је изражено у бројним судским одлукама у којима је заузет став да суд не може да обавеже туженог да плати тужиоцу новчано потраживање које није доспело до закључења главне расправе.
Због тога је утврђивање доспелости захтева за чинидбу у директној вези са обавезом суда да у поступку испита правни интерес за подношење тужбе за утврђење. Одредбом члана 194. ст. 2. Закона о парничном поступку прописано је да тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање односно непостојање неког спорног права или правног односа пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес. Стога је обавеза суда да утврди да ли је доспео захтев за чинидбу, а уколико јесте, захтев за утврђење не би био дозвољен. То значи да је у сваком конкретном случају, ако је поднета парнична тужба за утврђење (неког права или правног односа), суд овлашћен да, као претходно питање, утврђује да ли је потраживање из истог правног односа доспело или не, а доспелост није изричито одређена. Наведена законска одредба прописује дозвољеност тужбе за утврђење (неког права или правног односа) само у ситуацији када није доспео захтев за чинидбу.
Исто тако, бројне су ситуације када је утврђивање доспелости потраживања важно због правилне оцене приговора застарелости потраживања. Приликом оцене приговора застарелости, као и када је у питању чињенична тврдња парничне странке да је ток застарелости прекинут, првостепени суд је дужан да утврди када је доспело потраживање тужиоца у смислу чл. 361. ст. 1. ЗОО-а. Само у односу на тренутак доспелости даље може правилно да се утврди да ли је дошло до прекида застарелости по члану 387. ЗОО-а. Без тачно утврђеног датума доспелости потраживања не може правилно да се цени истакнут приговор застарелости потраживања.
По правилу, саме уговорне стране, као учесници неког правног посла, слободно уговарају, сагласношћу воља, доспелост узајамних обавеза, али то право не може бити безгранично. Ако је уговорено да је доспелост препуштена вољи уговорних страна и у вишегодишњем периоду тужени није исказао намеру да испуни уговорено новчано потраживање (ни у току парничног поступка), по ставу праксе то представља неизвесност у погледу доспелости потраживања и извршења уговорне обавезе, па је такво потраживање доспело подношењем тужбе суду, чија је сврха да се постигне испуњење уговорне обавезе.
Уговорне стране могу да уговоре и да је одређивање рока испуњења обавезе препуштено једној уговорној страни, односно могу да се сагласе да је једна уговорна страна овлашћена да одреди рок испуњења своје обавезе. У таквој ситуацији та страна није потпуно слободна да користи ово уговорено право, већ одређивање рока обавезе мора да буде у складу са циљем и сврхом који треба да се остваре заснивањем облигационог односа и природом уговорених обавеза, како то регулишу одредбе чл. 74. ст. 4. и чл. 324. ст. 2. ЗОО-а. То су најчешће случајеви када једна уговорна страна преузме обавезу да своју уговорну обавезу испуни уз услов. У таквим ситуацијама увек је у време закључења уговора испуњење услова извесно и оно је најчешће одредива и очекивана околност. Међутим, ако уговорна страна од које зависи испуњење услова, након закључења уговора, у дужем непримереном периоду услов не испуњава или ако по природи ствари услов није испуњен неоправдано дуго (више година, па и деценија), тако уговорена доспелост, по ставу судске праксе, више не представља вољу уговорних страна.
Судска пракса је заузела ставове по питању доспелости новчане и неновчане обавезе, али је у немалом броју случајева заузимала различите и мењала ставове у истим чињеничним ситуацијама.
У наредном делу текста настојаће се да се кроз приказ судске праксе обухвати што већи број случајева који су типични за доспелост престације у грађанском праву.
ДОСПЕЛОСТ КОД НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА
Основно је правило да странке у облигационом односу доспелост новчане обавезе утврђују уговором, али ако рок за испуњење није уговорен, обавеза дужника доспева када га поверилац усмено или писмено позове да испуни своју обавезу.
Ово је регулисано одредбом члана 324. ЗОО-а, којом је прописано да дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.
Одредбом члана 277. ст. 1. ЗОО-а прописано је да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, поред главнице, дугује и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.
Ипак, у бројним примерима из ове области исказан је став да доспелост обавезе и доцња дужника нису исти правни институти, нити да се право на затезну камату и доцња дужника у потпуности подударају. Доспелост обавезе је тренутак када поверилац од дужника може да захтева испуњење обавезе, а то је тренутак када протекне рок који је уговорен или када позове дужника на испуњење обавезе.
То су нпр. ситуације када је на рачуну означен датум доспелости. У том случају тужени је, као дужник, доспео у доцњу наредног дана од дана наведеног на рачуну. Затезна камата пак тече од датума који је уговорен између уговорних страна.
Доспелост захтева за накнаду штете
Када је у питању одлучивање о захтеву за накнаду нематеријалне штете, правило је да иста доспева на дан доношења судске одлуке. Наиме, тужилац има право на законску затезну камату од дана доношења судске пресуде (од дана доношења пресуде) јер је, у случају усвајања таквог захтева, у време доношења пресуде суд одлучивао о основу и висини припадајуће накнаде нематеријалне штете. Значи, суд у тренутку доношења пресуде одлучује о висини припадајуће правичне накнаде нематеријалне штете, узимајући у обзир члан 200. ЗОО-а (који у 2. ставу прописује да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом). Све наведене параметре суд узима у обзир у тренутку доношења пресуде, па самим тим и обавеза накнаде нематеријалне штете доспева у тренутку доношења судске одлуке. По овом питању судска пракса је јединствена. У овој ситуацији такође треба правити разлику између доспелости и доцње.
Међутим, када је у питању доспелост накнаде материјалне штете, примењује се члан 189. ЗОО-а, којим је прописано да се висина накнаде штете која припада оштећеном утврђује према ценама на дан доношења судске одлуке, због чега тек тада доспева захтев оштећеног за исплату накнаде штете и због чега, сходно одредби из члана 277. ЗОО-а, тек од тада штетник дугује камату.
У судској пракси заузет је став да под временом доношења пресуде може да се сматра и време када је вештачење обављено, али само ако од вештачења до закључења главне расправе није протекао дужи временски период. Када је тужилац пропустио да пре закључења расправе предложи допуну вештачења ради утврђења новог износа накнаде, због протека дужег временског периода након изведеног вештачења сматраће се да је износ ове накнаде у време доношења пресуде исти као онај који је утврђен вештачењем, па тужилац нема право на затезну камату од вештачења, већ само од доношења пресуде. То значи да се та вредност одређује према вредности у моменту доношења пресуде. Да би тужени био обавезан да плати законску затезну камату према вредности утврђеној у моменту доношења пресуде, неопходно је да прође кратак временски рок од момента вештачења до момента доношења првостепене пресуде. У једној судској одлуци исказан је став да, с обзиром на то да је од дана вештачења до дана доношења првостепене пресуде протекло више од годину дана, а тужилац у моменту доношења пресуде није предложио да се усагласи новчани износ који му је тужени дужан и који је утврђен налазом и мишљењем вештака, истом не припада камата од дана вештачења, већ од дана доношења првостепене пресуде.
И друге одлуке држе се наведеног става да се законска затезна камата на износ накнаде материјалне штете, у смислу чл. 189. ст. 2. ЗОО-а, досуђује од доношења пресуде до исплате, када штета није отклоњена и када нема тврдњи да се вредност ствари променила од вештачења до дана доношења пресуде. На пример, ако је штета која је причињена у саобраћајном удесу на возилу отклоњена поправком, натурална штета постала је новчана и оштећени у таквом случају има право на накнаду трошкова оправке, са законском каматом од момента учињеног издатка. Међутим, у случају да је штета на возилу тотална, односно да није отклоњена, висина штете утврђује се на основу вредности возила у време утврђења, коју представља набавна цена новог возила умањена за износ амортизације и вредност остатка. Када висина штете није утврђена вештачењем, већ као неспорна међу странкама, на износ главног дуга, који се сматра досуђеним према ценама у време доношења судске одлуке, оштећеном припада камата од дана доношења пресуде до исплате.
Доспелост исплате регреса
Бројни су спорови пред парничним судом у којима је предмет потраживања исплата регреса. Утврђивање испуњености услова за исплату регреса, а самим тим и основаности захтева за исплату дуга по основу регреса, није представљало проблем у досадашњој судској пракси. Исплатом накнаде из осигурања на осигуравача прелазе сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету, што је регулисано одредбом члана 939. ст. 1. ЗОО-а. Ова законска одредба јасно регулише право на исплату регреса – главнице и камате.
Међутим, када је у питању доспелост исплате регреса, а самим тим и питање од када поверилац регресног потраживања има право на исплату законске камате, до сада је било различитих ставова. У ранијем периоду већина судских одлука базирала се на ставу да регресно потраживања доспева на дан исплате новчаног износа (који представља штету) оштећеном лицу, али да повериоцу таквог потраживања припада законска камата од момента када је поверилац позвао регресног дужника на исплату тог износа по основу регреса. Ово становиште базирало се на образложењу да дужник регресног потраживања у највећем броју случајева и нема сазнање да тече поступак обештећења између оштећеног и (најчешће) организације за осигурање или Гарантног фонда. Самим тим, лице које је по било ком основу одговорно да организацији (или лицу) која је оштећеном накнадила штету исту надокнади, нема сазнање ни да је оштећеном штета надокнађена, нити када, нити по којим критеријумима. Самим тим дужник регресног потраживања не може бити у обавези да га исплати, а онда ни да исплати камату због доцње у исплати, пре тренутка када је за ту своју обавезу сазнао позивањем од стране повериоца регресног потраживања. Следствено томе, у ситуацији када се поверилац регресног потраживања пре подношења тужбе није обраћао регресном дужнику ради исплате износа по основу регреса, даном подношења тужбе, у смислу члана 324. ЗОО-а, сматра се дан када је тужени као дужник пао у доцњу, а од тада тужиоцу, као повериоцу, припада право на затезну камату.
Међутим, у судским одлукама новијег датума исказан је став да дужник регресног потраживања долази у доцњу тренутком исплате штете оштећеном од стране осигуравача или Гарантног фонда. Овакав став заснива се на аргументима да је моменат доспелости обавезе накнаде штете одређен тренутком настанка штетног догађаја и сазнања за обим проузроковане штете, па право осигуравача на затезну камату по регресном захтеву доспева од дана извршене исплате штете осигуранику или оштећеном лицу. Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете према одредби члана 186. ЗОО-а, па је настанак штете временски одређен не само наступањем штетног догађаја већ и сазнањем за обим штете. За регресног повериоца штета је настала исплатом штете оштећеном. Стога регресном повериоцу припада камата од дана када је сазнао за обим проузроковане штете, а то је датум исплате штете оштећеном.
О томе је заузео став и Врховни касациони суд. Према закључку и правним ставовима апелационих судова, верификованим на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 3. 3. 2015. године, регресна потраживања осигуравача (одн. Гарантног фонда) према лицима одговорним за штету доспевају даном исплате оштећеном лицу, па Гарантни фонд има право на затезну камату на укупан износ од дана исплате, а не од дана позивања дужника да испуни обавезу (у складу са чл. 87. ст. 2. и чл. 104. ст. 2. Закона о осигурању имовине и лица, у вези са чл. 939. ст. 1. ЗОО-а).
И на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Новом Саду заузет је сличан став, који гласи: регресна потраживања осигуравача и Гарантног фонда према лицима одговорним за штету доспевају на дан исплате оштећеном лицу, због чега имају право на затезну камату на укупан исплаћени износ од тог дана, а не тек од дана позивања дужника да испуни обавезу.
Међутим, ближе смо прихватању раније важећег става судске праксе, а то је да регресно потраживање доспева у тренутку позивања регресног дужника да дуг исплати, а у недостатку истог, од дана подношења тужбе. Разлоге за наведено садрже одредбе Закона о облигационим односима у члановима 324. и 277. Најбоље образложење за правилност прихватања овог става преставља дато правно схватање Одељења за привредне спорове Вишег привредног суда у Београду од 15. 10. 2001. године:
„Исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је ма по ком основу одговорно за штету (члан 939. став 1. Закона о облигационим односима). Из законске одредбе јасно произлази да ова суброгација садржи у себи право на регресну исплату главнице и камате. Спорно је од када тече камата на ово потраживање. С обзиром на то да одредбом члана 939. став 1. Закона о облигационим односима питање камате није регулисано, о истој се мора одлучити применом законских одредби које одређују камату и дужничку доцњу. Дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1. Закона о облигационим односима). Из цитиране законске одредбе јасно произлази да само дужник који задоцни у испуњењу обавезе дугује, поред главнице, и камату. Рок од када је тужени регресни обвезник дужан да плати камату на утужено регресно потраживање одређен је дужничком доцњом. Доцња дужника представља скривљено, недозвољено задоцњење у извршењу обавезе од стране дужника. Дужник долази у доцњу ако не изврши обавезу у року у коме је требало да је изврши. За наступање дужничке доцње потребно је да су испуњени ови услови: – да је обавеза доспела за наплату, – да је поверилац опоменуо дужника за исплату, – да је дужник скривио неиспуњење обавезе. Уколико споразумом странака, законом или на други начин није одређено, доспелост обавезе утврђује се према садржини, природи и циљу облигације. У сваком случају облигација доспева за наплату кад поверилац позове дужника на испуњење правно ваљане и неспорне облигације. Стога дужник пада у доцњу опоменом – позивом повериоца да облигацију испуни. Опомена – позив на испуњење може се учинити на било који начин, усмено, писмено, преко суда или непосредно. Поверилац није дужан да опомиње дужника на извршење оних обавеза код којих је време њиховог извршења одређено, јер је дужник у доцњи одмах по протеку тог времена. Ту важи старо правно правило „дан опомиње уместо човека”. Дужник пада у доцњу ако је крив за неблаговремено извршење обавезе. Кривица дужника за неизвршење обавезе се претпоставља. То значи да дужник одговара по основу кривице, све док не докаже да је до задоцњења у испуњењу своје обавезе дошло независно од његове воље, више силе, кривицом повериоца или трећег лица. Изнети правни аспекти дужничке доцње на сличан начин регулисани су и одредбом члана 324. Закона о облигационим односима, која гласи: „Дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе”. Следствено изнетом треба посматрати и положај регресног обвезника из члана 939. став 1. Закона о облигационим односима. Од када је то он у доцњи за исплату утуженог регресног потраживања – да ли од дана када га је тужилац позвао – опоменуо да плати утужено потраживање или пак од дана када је исплатио регресно потраживање. Не постоји ниједан правни аргумент којим се може бранити правно схватање да је тужени у дужничкој доцњи почев од дана исплате регресног потраживања од стране тужиоца као регресног повериоца и да од тада тужилац стиче право на камату. Сви изложени правни аспекти упућују само на то да је тужени у дужничкој доцњи и у обавези да плати камату почев од дана када је опоменут – позван на исплату.”
Доспелост исплате из Уговора о осигурању
Закон о облигационим односима у одредби члана 919. регулише да, када се догоди осигурани случај, осигуравач је дужан да исплати накнаду или своту одређену наведеним уговором у уговореном року који не може бити дужи од четрнаест дана, рачунајући од када је осигуравач добио обавештење да се осигурани случај догодио. Али ако је за утврђивање постојања осигуравачеве обавезе или њеног износа потребно извесно време, овај рок почиње да тече од дана када је утврђено постојање његове обавезе и њен износ.
Према наведеном, уобичајено је да рок за исплату – накнаду штете по основу настанка осигураног случаја износи 14 дана од дана када су осигуравачу били познати сви параметри за утврђивање накнаде и висине штете. Међутим уговорне стране закљученим Уговором о осигурању могу да уговоре и други, најчешће дужи рок за испуњење ове уговорне обавезе осигуравача, као и да предвиде доспелост у односу на тренутак настанка осигураног случаја.
Доспелост приликом раскида Уговора о кредиту
У последње време приметан је већи број парница по тужбама у вези са закљученим уговорима о кредиту између корисника кредита и банке. У овим споровима појавило се питање доспелости исплате у случају раскида Уговора о кредиту када је раскид уговорен због невраћања, односно неблаговремене отплате кредита. Правилно је становиште према коме, у случају када је уговорено да на дан раскида Уговора о кредиту (најчешће услед неизвршавања обавеза по Уговору о кредиту, односно неплаћања месечних ануитета отплате кредита) целокупан износ одобреног кредита аутоматски доспева за наплату, заједно са припадајућим каматама и осталим споредним потраживањима, потраживање се сматра доспелим даном доставе обавештења извршном дужнику да извршни поверилац раскида наведени уговор.
Доспелост враћања стеченог без основа
Одредбом члана 210. ЗОО-а прописано је да, када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу у Закону, стицалац је дужан да га врати, а ако то није могуће, да накнади вредност постигнуте користи. Одредбом члана 214. ЗОО-а прописано је да, када се враћа оно што је стечено без основа, морају да се врате плодови и плати затезна камата и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева.
Из наведеног произлази правило да, када дужник враћа стечено без основа, а утврди се да је био несавестан у стицању, доспелост враћања стеченог без основа наступа од самог дана стицања, а уколико је дужник био савестан, од дана подношења захтева за враћање стеченог без основа.
Доспелост и компензација (пребијање)
Компензација је начин престанка потраживања странака узајамним пребијањем. Одредбом члана 336. ЗОО-а прописано је да дужник може да пребије потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и оба су доспела. При компензацији новчаних потраживања пракса је јединствена у случају да оба потраживања доспевају у исто време. Проблем у пракси је настао постављањем питања како да се врши пребој ако наведена потраживања доспевају у различито време. Чланом 337. истог закона прописано је да пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој да врши пребијање, а после изјаве о пребијању сматра се да је пребијање настало оног часа када су се стекли услови. У случају да су потраживања доспела са различитим датумима, пребој настаје са датумом каснијег доспећа јер је то дан сусрета међусобних потраживања.
Правилна примена материјалног права налаже да се утврди постојање узајамних потраживања странака, да се изврши пребој тих потраживања и да се одлучи о постављеном тужбеном захтеву тако што се исти одбије или усвоји зависно од основаности и висине потраживања истакнутог у компензационом приговору. Ако међусобна потраживања странака доспевају различитог датума, пребој настаје након давања компензационе изјаве са датумом каснијег доспећа, јер је то датум сусрета међусобних потраживања. Даље, ако тужилац у пребој стави своје потраживање према туженом са каматом, правилна примена материјалног права налаже да се обрачуна камата на главни дуг до дана сусрета међусобних потраживања и да се иста придода главном дугу. Дакле, потраживање би представљало збир главног дуга и тако обрачунате камате. Тек тако добијени износ јесте потраживање које тужилац ставља у пребој са потраживањем туженог.
Да би странка која је поставила захтев за пребијање потраживања с потраживањем друге стране успела са компензацијом, неопходно је да буду испуњени законски услови, између осталог, и да су оба потраживања доспела. Ово важи и у ситуацији када се потражује извршење уговорне обавезе (у пракси најчешће предаја предмета купопродаје), а уговорна страна се позове на компензацију међусобних дуговања. Наиме, по члану 336. ЗОО-а дужник може да пребије потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега ако оба потраживања гласе на новац и ако су оба доспела. У пракси је први услов готово увек испуњен, односно пребијање се потражује готово увек у односу на два новчана износа. Међутим, у одређеном броју случајева десило се да су у пребој стављена два новчана потраживања од којих једно јесте, а друго није доспело. У том случају није основан захтев за извршење уговорне обавезе јер нису испуњени услови за компензацију предвиђени цитираном одредбом члана 336. ЗОО-а.
Доспелост и паулијанска тужба (побијање дужникових правних радњи)
Да би тужилац успео у спору по тужби за побијање дужникових правних радњи, неопходан услов је, између осталих Законом прописаних услова, и да је потраживање тужиоца према дужнику доспело зато што, према члану 280. став 1. ЗОО-а, право на побијање дужникових правних радњи има поверилац чије је потраживање доспело на наплату. Ово питање у пракси није представљало проблем у смислу доказивања доспелости потраживања повериоца. Међутим, појавила се недоумица у ситуацији када је покренут извршни поступак против дужника тужиоца. Према мишљењу аутора овог текста, чињеница да је извршни поступак у току и да нису спроведене све фазе поступка извршења продајом непокретности дужника које предвиђа Закон о извршењу и обезбеђењу, не значи да тужилац по тужби за побијање дужникових правних радњи није доказао да принудним путем не може да се намири из имовине дужника. За успешно окончање парнице довољно је да тужилац докаже да постоји вероватна инсолвентност дужника у односу на могућност намирења потраживања тужиоца.
Такође је, као спорно, постављено питање у ком тренутку је потребно да потраживање тужиоца буде доспело. Да ли је потребно да тај услов буде испуњен у време подношења тужбе и целог тока поступка или и у претходном периоду и ком? Из садржине наведене законске одредбе из члана 280. ст. 1. ЗОО-а произлази да је за успех ове тужбе потребно да је потраживање тужиоца доспело у време подношења тужбе, односно да исто не мора бити доспело у време када је дужник предузео правну радњу која се тужбом побија, јер његово потраживање може да настане и после побијане правне радње дужника, па зато и да доспева после тога. То су ситуације када је, након настанка облигационоправног односа између тужиоца и његовог дужника, тужиочево потраживање настало нпр. на дан закључења уговора којим је дужник приступио дугу трећег лица, а доспело је пре подношења тужбе, истеком уговореног рока за његово враћање.
Доспелост потраживања за извршене адвокатске услуге
Питање доспелости појавило се и у вези са предметима у којима се расправљало о потраживању адвоката према клијентима за извршене адвокатске услуге. У том смислу постављена су два спорна питања: када је потраживање адвоката према странци – клијенту за извршене услуге доспело и када странка пада у доцњу с испуњењем своје уговорне обавезе према адвокату – исплатом за пружене адвокатске услуге. Од тога зависи одговор на питање од када тужилац који је адвокат има право на затезну камату. Одговор треба тражити у одредбама Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката, као и у одредбама Закона о облигационим односима, у зависности од тога да ли је или није уговорен рок исплате и уколико јесте, да ли је уговорено плаћање пре или након извршене адвокатске услуге. Одредбом члана 10. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката прописано је, између осталог, да награда и накнада трошкова могу да се плате унапред или након извршене радње и насталих трошкова. Моменат сачињавања обрачуна између адвоката и странке треба да се сматра моментом наплате трошкова и награде адвоката. Према томе, правилно становиште било би да је потраживање адвоката за извршене адвокатске услуге доспело одмах након извршене услуге, осим ако адвокат и клијент нису уговорили други рок за плаћање. Одредбом члана 314. ЗОО-а одређено је време испуњења обавезе када рок није одређен, према коме поверилац од дужника може да захтева испуњење своје обавезе. Међутим, у овом случају од доспелости треба разликовати доцњу. Питање доцње регулисано је одредбом члана 324. ЗОО-а, којим је прописано да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, када га поверилац позове да испуни обавезу. У тој ситуацији, уколико је између адвоката и клијента уговорен рок за плаћање услуге адвокату, доцња наступа по доспелости, а ако тај рок није уговорен, адвокат је дужан да странку позове писмено или усмено на плаћање услуге и да јој испостави рачун – фактуру за извршене адвокатске услуге, а тек по истеку рока од 8 дана од достављања рачуна наступа дужничка доцња, откад адвокату припада право на затезну камату. Према ставу Вишег трговинског суда из 2003. године, наведено важи како за услуге извршене правним лицима тако и за услуге извршене физичким лицима.
После доношења Закона о извршењу и обезбеђењу, који је ступио на снагу 2011. године и у својим одредбама више није имао норму о законској затезној камати на трошкове парничног поступка, односно у одсуству изричите законске норме постављено је питање тренутка доспелости ове камате. Пре доношења наведеног закона подразумевана је затезна камата на трошкове, па одлуке парничних судова о трошковима поступка нису садржале одлуку о захтеву за камату. Данас готово свака судска одлука садржи и одлуку о захтеву за исплату камате на трошкове парничног поступка, али је новина да се ова камата досуђује само на захтев странке.
По овом питању Апелациони суд у Београду заузео је становиште да камата на трошкове парничног поступка доспева од доношења пресуде. Овај став се образлаже тиме да је наведено тумачење у духу нашег права и правног поретка, као и да је, историјски-правно гледано, сваки закон о извршном поступку од краја Другог светског рата, па до 2011. године садржао изричиту норму по којој законска затезна камата на трошкове поступка тече од момента доношења пресуде. Ово становиште брани се и тиме да једино на овај начин може да се очува вредност новца, односно дугованих трошкова, јер између момента доношења пресуде и њене извршности може да прође дуже време због чега би трошкови поступка у време наплате могли да буду у потпуности обезвређени.
Друго становиште, коме се приклонио Виши суд у Београду, као и апелациони судови у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, јесте да камата на трошкове парничног поступка доспева у моменту извршности. Овај став ослања се на становиште које је у одлукама по уставним жалбама заузео Уставни суд.
Доспелост права на накнаду у Уговору о посредовању
Посебно питање доспелости права на накнаду појавило се у Уговору о посредовању. Из одредби чланова 813. и 823. ЗОО-а произлази да је Уговор о посредовању двострано теретан уговор по коме се посредник обавезује да настоји да нађе и доведе у везу са налогодавцем лице које би са налогодавцем преговарало о закључењу одређеног уговора, а налогодавац се обавезује да посреднику исплати одређену накнаду ако уговор буде закључен. Из ових уговорних одредби произлази да посредник најпре мора да испуни своју обавезу да би стекао право да захтева од налогодавца да испуни преузету обавезу исплате накнаде посреднику. Према томе, да би стекао право да захтева од налогодавца исплату накнаде, посредник прво мора да изврши своју уговорну обавезу, а то је довођење налогодавца у везу с трећим лицем са којим ће преговарати о закључењу уговора. Међутим, одредба члана 823. ст. 1. ЗОО-а дозвољава другачије уговарање у погледу доспелости исплате посредничке накнаде, па тако, ако се уговорне стране, посредник и налогодавац, договоре и уговоре да посредник има право на одређену накнаду и кад његово настојање да доведе налогодавца у везу с трећим лицем изостане, одн. не буде успешно, тада истеком уговореног рока наступа услов доспелости захтева за исплату посредничке провизије, а не испуњењем уговорне обавезе посредника према налогодавцу.
Доспелост уговорне казне у Уговору о закупу
Доспелост исплате уговорне казне приликом отказа Уговора о закупу није ретко питање у вези са којим постоје различити примери у судској пракси. У случају отказа наведеног уговора поставља се питање да ли је уговорна казна доспела у моменту давања отказа, на дан пријема отказа закупцу датог од стране закуподавца или истеком отказног рока. То су ситуације када је Уговором о закупу уговорено плаћање уговорне казне у случају задоцњења са исељењем и предајом предмета закупа закуподавцу од стране закупца након истека отказног рока у уговореном проценту за сваку временску јединицу (дан) закашњења. У таквој ситуацији тужилац (закуподавац) има право на наплату уговорне казне након истека отказног рока до исељења и предаје му предмета закупа. Правилно је становиште да обавеза исплате уговорне казне доспева протеком отказног рока, а не достављањем изјаве о отказу поменутог уговора, како је то исказано у неким судским одлукама.
Доспелост камате због кашњења приликом исплате личне инвалиднине
У ситуацијама када се од надлежног управног органа потражује признање или исплата признатог права, па исплата истог не уследи у року уобичајеном по редовном току ствари, због чега странка, корисник, поднесе тужбу суду ради исплате доспелих износа по основу признатог права и успе у парници, постављају се питања доспелости исплате и висине исте када се врши у накнадном року, као и доспелости камате. У погледу судских одлука приметни су различити примери у судској пракси – од одлука по којима се тужени обавезује на исплату неисплаћених месечних износа по висини месечног износа у време доношења пресуда, до судских одлука које су обавезу туженог определиле у номиналном износу, са каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате. Одговор на наведена питања даје судска одлука Апелационог суда у Београду од 10. 10. 2014. године:
„Тужилац је дана 4. 11. 2002. године поднео захтев туженој за признавање својства ратног војног инвалида. Решењем надлежног органа Општинске управе Градске управе З. од 13. 6. 2008. године тужиоцу је признато својство цивилног инвалида IV групе почев од 1. 12. 2002. године. На основу наведеног решења тужиоцу је дана 12. 11. 2008. године исплаћен износ од 1.132.393,00 динара, који представља збир појединачних месечних износа за спорни период без камате. Тужилац потражује исплату законске затезне камате у укупном износу од 480.643,48 динара, обрачунате пропорцијалном методом на сваки појединачни месечни износ почев од 1. 12. 2002. године, као дана признавања својства ратног инвалида, па до једнократне исплате дана 12. 11. 2008. године, као и процесну камату од подношења тужбе па до исплате.
Затезна камата, као врста обештећења повериоца због доцње дужника у испуњењу новчане обавезе, тече по самом закону и има карактер споредног потраживања док дужник не испуни новчану обавезу. Тек по испуњењу главног новчаног потраживања, уколико није плаћена и затезна камата, иста се осамостаљује и обрачунава у апсолутном износу и као главно потраживање може бити предмет посебне парнице у којој тужилац може, уколико то захтева, остварити и процесну затезну камату од дана подношења тужбе.
Како је у конкретном случају тужилац поднео захтев за признавање својства ратног војног инвалида 4. 11. 2002. године, а тужена му је то својство признала тек решењем од 13. 6. 2008. године и 12. 11. 2008. године једнократно исплатила инвалиднину ретроактивно од 1. 12. 2008. године, без припадајуће камате, то тужиоцу припада право на законску камату обрачунату од дана доспелости сваког појединачног износа, па до исплате.
Чланом 77. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца („Сл. лист СРЈ”, бр. 24/98 и 29/98) прописано је да се спорна примања исплаћују по истеку месеца за који се врши исплата, али није прописано до ког датума у месецу, па се рок за испуњење мора ценити према природи обавезе у складу са чланом 14. ЗОО-а. Како је општепозната чињеница да се подаци о просечној заради у Републици Србији, на основу којих треба да се обрачунава висина примања, објављују око 10. у месецу, а за сам обрачун потребно је још неколико дана, то је разуман рок исплате инвалидских примања према природи обавезе 15. у наредном месецу, па стога на свако месечно потраживање за претходни месец тече законска затезна камата почев од сваког 16. у наредном месецу, па до исплате.”
Поверилачка доцња и доспелост новчане обавезе дужника
У случају када је дужник новчане обавезе судском одлуком обавезан да је исплати повериоцу, а поверилац му није пружио све потребне и неопходне податке ради извршења те обавезе, такозване инструкције за плаћање, онда дужникова обавеза доспева када поверилац то учини према дужнику, а не у року одређеном судском одлуком, с обзиром на то да је својим нечињењем проузроковао поверилачку доцњу.
Према одлуци Вишег суда у Београду, Гж 6946/14 од 15. 7. 2016. године, тужени је Решењем суда од 6. 7. 2012. године обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 42.000,00 динара у року од 8 дана од пријема преписа, при чему је то решење тужени примио 17. 9. 2012. године, након чега је дана 27. 9. 2012. године дописом затражио од тужиоца да му достави диспозицију за плаћање како би испунио своју обавезу. Тужилац је доставио диспозицију дана 10. 12. 2012. године, са захтевом за исплату досуђеног износа и законске затезне камате, па је тужени 14. 12. 2012. године исплатио тужиоцу цео износ главног дуга на име трошкова парничног поступка. Тужилац тужбом потражује исплату износа од 3.966,00 динара на име обрачунате законске затезне камате на износ од 42.000,00 динара за период од 6. 7. 2012. до 14. 12. 2012. године. Имајући у виду да је тужени предузео све разумне мере ради извршења своје обавезе, али да је до коначног испуњења дошло након скоро три месеца из разлога који не могу да се припишу кривици туженог, с обзиром на то да је тужилац пропустио да на захтев туженог достави неопходне податке ради исплате дуга, као и да је тужилац својим поступањем спречио благовремено испуњење обавезе од стране туженог, чиме је доспео у поверилачку доцњу, због које, сходно члану 326. став 1. ЗОО-а, престаје да тече камата, то је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован.
Доспелост враћања по основу ништавог уговора
Правило је да и једна и друга страна једновремено треба да врате оно што су примиле по основу уговора који је ништав. Најчешће се обавеза једне стране састоји у враћању – предаји предмета уговора (непокретности или покретне ствари), док је обавеза друге стране враћање новца (плаћеног другој уговорној страни у претходном периоду). У односу на само враћање примењује се одредба члана 104. ст. 1. ЗОО-а, којом је прописано да је, у случају ништавости уговора, свака уговорна страна дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, мора да се да одговарајућа накнада у новцу према ценама у време доношења судске одлуке, уколико Закон не одређује нешто друго. Приликом одлучивања о захтеву за враћање новца, доспелости и висини треба да се примене и општа начела облигационих односа – начело равноправности страна у облигационом односу (члан 11. ЗОО-а) и начело једнаке вредности узајамних давања (члан 15. ЗОО-а). У том смислу не може да се прихвати правни став о исплати датог износа, до ког се долази валоризацијом, уколико су тиме повређена наведена начела у облигационим односима. Према томе, ревалоризација инфлацијом обезвређеног потраживања само је један од могућих видова очувања предмета престације, али у сваком конкретном случају враћања у новцу треба водити рачуна о узајамној вредности међусобних давања и доспелости враћања, која се извршавају једновремено.
ДОСПЕЛОСТ КОД НЕНОВЧАНИХ ОБАВЕЗА
Доспелост обавезе предаје ствари
Најчешћа правна ситуација када су у питању неновчане обавезе јесте осуда на чинидбу – предају ствари. То су ситуације када тужилац, који је и власник ствари, од туженог, код кога се ствар налази, захтева да му исту врати односно преда. У ситуацији када је тужени по донетој пресуди ствар вратио тужиоцу, дешава се да тужилац новом тужбом потражује исплату накнаде измакле користи. У том случају није спорно да тужиоцу иста накнада припада у висини која је најчешће одређена вештачењем. Међутим, овде се може поставити питање од када тужиоцу припада камата на утврђени износ измакле користи – да ли од дана подношења тужбе или од дана пресуђења. Тужиоцу камата припада од дана доношења пресуде сходно одредби члана 189. ЗОО-а. Према овој законској норми, дужник из наведеног облигационоправног односа дужан је да, као одговорно лице, исплати накнаду у висини коју суд утврди према ценама у време доношења судске одлуке, па камата на наведени износ може да тече од дана доношења пресуда јер дужник накнаде не може бити у доцњи с исплатом пре утврђења њене висине. Такав став требало би да се заузме и када је донета пресуда због пропуштања, а тужилац је уз тужбу доставио налаз вештака који датира од пре подношења тужбе. И у таквој ситуацији камата тужиоцу не припада ни од дана вештачења ни од дана подношења тужбе, већ од дана доношења пресуде.
Неке судске одлуке су другачијег правног става, с позивањем на одредбу члана 186. ЗОО-а, према којој се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете. Доспелост обавезе представља право повериоца да захтева испуњење обавезе, а доцња дужника представља ситуацију када је пропустио да у року који је уговорен или на позив повериоца испуни своју доспелу обавезу. У конкретном случају ради се о деликтној штети, када је судском одлуком наложено одређено чињење, а обвезник истог није поступио по налогу. У тој ситуацији нема уговарања рока, а позив повериоца не може да буде релевантан док суд својом одлуком не утврди висину накнаде, при чему доспелост камате на утврђен новчани износ накнаде измакле користи доспева доношењем судске одлуке, када се и утврђује висина исте.
Велику дилему у судској пракси представљало је питање доспелости накнаде вредности када је у питању дуговање за генерички одређене ствари (по роду). Имајући у виду да се по природи ствари не ради о ситуацији када су дужник и поверилац уговорили датум доспелости, као што је то случај са обавезом новчаног плаћање цене одређене робе или услуга, када је доспелост уговорена, искрсло је питање када доспева ова обавеза дужника облигације. У том случају потраживање повериоца за исплату новчане вредности дугованих ствари, одређених по роду, доспева на дан подношења тужбе, која представља обавештење дужника у смислу члана 290. ЗОО-а. На дан подношења тужбе потраживање повериоца постаје новчано тако да је дужник пао у доцњу испуњењем своје новчане обавезе и повериоцу од тог датума припада право на затезну камату према одредби члана 277. ЗОО-а.
Доспелост обавезе у случају склапања анекса уговора или поравнања
Питање доспелости појавило се и када су, након првобитно закљученог уговора са уговореним правима, обавезама и роковима, уговорне стране закључиле анекс уговора или поравнање, по основу кога се потражује извршење уговорне обавезе. У том случају питање би гласило од када повериоцу припада камата – да ли од истека првобитно уговореног рока или од истека рока уговореног поравнањем или анексом уговора. Ово се појавило као спорно јер је мишљење неких аутора да је неиспуњењем рокова из накнадно постигнутог споразума уговорна страна изгубила право на привилегован продужени рок испуњења у смислу падања у доцњу с испуњењем своје обавезе. Други аутори заговарају став по ком у сваком случају повериоцу потраживања припада камата од истека рока уговореног анексом уговора или вансудским поравнањем. У датој ситуацији правилан је став да закључењем анекса уговора или потписивањем вансудског поравнања повериоцу припада право на затезну камату од доспелости која је уговорена поравнањем, а не од првобитно уговорене доспелости из основног уговора. Анекс уговора и вансудско поравнање имају карактер двострано обавезног уговора којим су уговорне стране уредиле своја међусобна потраживања и доспелост извршења своје уговорне обавезе, па је воља уговорних страна из накнадно закљученог правног посла, анекса уговора или вансудског поравнања, меродавна за утврђивање доспелости потраживања страна уговорница.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Као што се може видети, питање доспелости потраживања представља проблем који суд решава у свакој парници јер од њега зависи основаност захтева, дозвољеност тужбе и периода у којем може да се потражује затезна камата.
Основ за оцену доспелости дат је у Закону о облигационим односима као генералном акту грађанскоправног система норми, али свакако за доспелост појединих правних института морају да се примене и посебни закони, па и подзаконски прописи.
И поред ових писаних правила, због постојања правних празнина, као и због тога што је правни живот увек сложенији и динамичнији од закона који га уређују, судска пракса даје свој креативни допринос питању доспелости.