Хронолошки су приказане новоусвојене промене оних делова ЗИО-а који се превасходно односе на жалбу и приговор као врсту правних лекова, али и измене које се односе на захтев за изузеће судије и јавног извршитеља, захтев за отклањање неправилности, противизвршење и одлагање извршења. На крају, ту су и измене које се односе на парнични поступак за утврђивање недозвољености извршења, али и на намирење новчаних потраживања насталих из комуналних и сродних делатности.
Дана 3. 8. 2019. године ступио је на снагу Закон о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 54/2019), којим су унете обимне и значајне измене у Закон о извршењу и обезбеђењу. Разлог за овако крупне измене ЗИО-а лежи пре свега у томе што су приликом трогодишње примене овог закона уочене бројне мањкавости које се нису могле превазићи техникама тумачења законских одредби нити мањим изменама појединих чланова. Међу најбитнијим недостацима ЗИО-а били су недостаци који су постојали у систему правних лекова у извршном поступку. С обзиром на суштински значај који правни лекови имају у сваком правном поступку, па тако и у извршном, одавно је било јасно да се овај проблем мора решити на темељан и битно другачији начин у односу на онај који постоји у ЗИО-у. Овде ће на хронолошки, сумаран начин бити приказане новоусвојене промене оних делова ЗИО-а који се односе на систем правних лекова, и то како жалбе и приговора, као редовних правних лекова, тако и предлога за враћање у пређашње стање и захтева за отклањање неправилности, као правних средстава која су у досадашњој примени ЗИО-а мање-више коришћена у својству правних лекова. Новоусвојене измене ЗИО-а почеће да се примењују почев од 1. 1. 2020. године, па постоји нада да ће нови систем правних лекова довести до њиховог лакшег разумевања и ефикасније примене у пракси.
У циљу лакшег праћења измена и допуна по члановима Закона, у наставку текста термин „закон” односиће се на Закон о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 54/2019), а термин ЗИО на Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015, 106/2016 – аутентично тумачење и 113/2017 – аутентично тумачење).
ЗАХТЕВ ЗА ИЗУЗЕЋЕ СУДИЈЕ
Чланoм 4. Закона прецизиран је члан 13. ЗИО-а, којим се уређује питање изузећа судије. Овим је прецизније дефинисан рок за подношење захтева за изузеће судије тако што је сада прописано да, кад извршење спроводи јавни извршитељ, изузеће судије може да се захтева док не истекне рок за доношење решења о правном леку, уместо досадашње збуњујуће одредбе којом се тај рок везивао за решење о жалби против решења донетог о предлогу за извршење на основу извршне исправе или рок за приговор или жалбу у поступку одлучивања о законитости и правилности решења о извршењу на основу веродостојне исправе. Истим чланом прецизирано је да подношење захтева за изузеће судије, као и подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен, не одлаже извршење или обезбеђење. Сходно наведеним одредбама, чланом 68. Закона прописано је правило којим се уређује да подношење захтева за изузеће јавног извршитеља, као и подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен, нема суспензивно дејство.
ВРСТЕ И ПРИМЕНА ПРАВНИХ ЛЕКОВА У ИЗВРШНОМ ПОСТУПКУ
Вероватно најбитније измене које овај закон доноси у области правних лекова у извршном поступку прописане су чланом 8. Закона, којим се мењају и прецизирају одредбе члана 24. ЗИО-а. Наведеним чланом 24. уређене су врсте и примена правних лекова у извршном поступку и до ових измена тај члан представљао је један од најспорнијих делова ЗИО-а, пре свега због непрецизне формулације и конфузије коју је стварао у примени. Имајући у виду значај одредби које су уређене овим делом ЗИО-а, измене наведених одредби биле су насушна потреба при спровођењу извршног поступка. Захваљујући новоусвојеним изменама, одредбе члана 24. сада су нормиране на знатно концизнији и прецизнији начин. Након усвојених измена, члан 24. ЗИО-а сада гласи: Правни лекови у извршном поступку јесу жалба и приговор. Жалбом се побија решење првостепеног суда или јавног извршитеља, ако овим законом није одређено да жалба није дозвољена или да се такво решење побија приговором. Приговор се може изјавити против решења првостепеног суда и јавног извршитеља само када је то прописано овим законом и као приговор трећег лица. Против решења којим је одлучено о приговору може се изјавити жалба само када је то прописано овим законом. Против закључка нису дозвољени ни приговор, ни жалба. Приговор или жалба који су поднети против закључка одбацују се у решењу или закључку којим се окончава извршни поступак. Дакле, правни лекови у извршном поступку јесу жалба и приговор, а оба се изјављују против одлука суда и јавног извршитеља донетих у форми решења и међусобно се искључују. Жалба је прописана као правило и приоритетни правни лек против решења суда и јавног извршитеља, осим у случајевима када Закон изричито прописује да она није дозвољена или да је против решења дозвољен приговор. Изузетак од овог правила постоји у случају побијања решења којим је одлучено о приговору, када се жалба не подразумева и може се изјавити само када је то изричито прописано Законом. Обрнуто од правила која важе за жалбу, приговор је прописан као изузетан правни лек и може да се изјави против решења првостепеног суда и јавног извршитеља само у случајевима када је Законом изричито прописано или као приговор трећег лица. Против одлука суда и јавног извршитеља донетих у форми закључка нису дозвољени ни жалба ни приговор.
РОК ЗА ЖАЛБУ И ПРИГОВОР
Чланом 9. Закона прецизира се члан 25. Закона у погледу рока у коме се подносе жалба и приговор, с обзиром на то да су досадашње законске одредбе такође биле непрецизно формулисане. Поменути правни лекови подносе се у року од осам дана од дана достављања решења, осим ако овим законом није одређен дужи или краћи рок.
БРИСАН ЈЕ ЧЛАН КОЈИМ ЈЕ УРЕЂЕНА ЗАБРАНА УКИДАЊА ПРВОСТЕПЕНОГ РЕШЕЊА И УПУЋИВАЊА ПРЕДМЕТА НА ПОНОВНО РЕШАВАЊЕ
Чланом 10. Закона брисан је цео члан 26. ЗИО-а, којим је била уређена забрана укидања првостепеног решења и упућивања предмета на поновно решавање у поступку одлучивања суда о приговору и жалби. Брисање наведене одредбе сасвим је разумљиво с обзиром на то да она представља преседан у правном систему и непотребну забрану и ограничење у одлучивању суда. Иако је циљ ове одредбе био да се убрза поступак и смањи могућност злоупотребе процесних овлашћења кроз неосновано изјављивање правних лекова, сматрамо да је она представљала беспотребну брану начелу слободног судијског уверења, због чега је изазивала и бројне проблеме у пракси.
НЕДОЗВОЉЕНОСТ ВАНРЕДНИХ ПРАВНИХ ЛЕКОВА
Чланом 11. Закона измењен је и прецизиран члан 27. ЗИО-а како би његове одредбе биле у складу са осталим изменама, па је сведен на један став којим је прописано да против правоснажног решења нису дозвољени ни ревизија ни понављање поступка.
ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ
Чланом 12. Закона измењен је члан 28. ЗИО-а, па је правило о враћању у пређашње стање измењено тако да је примена овог института могућа у ситуацији када дође до пропуштања рока за изјављивање правног лека против решења о извршењу, без обзира на то да ли је решење о извршењу донето на основу извршне или веродостојне исправе. О предлогу за враћању у пређашње стање одлучује суд који је надлежан да одлучује о правном леку против решења о извршењу. Брисане су одредбе овог члана које су прописивале да против решења о усвајању предлога за враћање у пређашње стање жалба није дозвољена, као и да је против решења о одбацивању или одбијању предлога за враћање у пређашње стање дозвољен приговор, тако да се сада на одлуку надлежног суда о предлогу за враћање у пређашње стање примењују опште одредбе о правним лековима у извршном поступку.
ЗАХТЕВА ЗА ИЗУЗЕЋЕ ЈАВНОГ ИЗВРШИТЕЉА
Чланом 35. Закона извршена је измена и прецизирање члана 68. ст. 5. ЗИО-а, тако што је предвиђено да подношење захтева за изузеће јавног извршитеља, као и подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен, не одлаже извршење или обезбеђење. Подношење приговора против решења којим је захтев за изузеће одбачен или одбијен и до сада је било прописано у овом члану и ту се није ништа променило. Новина је у томе што ЗИО сада децидирано прописује да приговор против поменутог решења нема суспензивно дејство.
РАЗЛОЗИ ЗА ПОБИЈАЊЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ
Чланом 36. Закона измењен је и допуњен члан 74. ЗИО-а, којим су прописани жалбени разлози за побијање решења о извршењу на основу извршне исправе. Прецизирани су жалбени разлози који су прописани у тачкама 6, 7. и 10. става 1, па те тачке сада прописују следеће разлоге који спречавају спровођење извршења: 6) ако је потраживање из извршне исправе престало; 7) ако потраживање није прешло или није пренето на извршног повериоца или ако обавеза није прешла или није пренета на извршног дужника и 10) ако је наступила застарелост потраживања из извршне исправе. Поред тога, додата је и нова тачка истог става, која, као разлог који спречава спровођење извршења, прописује и разлоге прописане посебним законом. Наведеним изменама није дошло до неких суштинских промена у наведеним жалбеним разлозима, већ до њиховог прецизирања зарад лакше примене у пракси.
ОБУСТАВА ИЗВРШЕЊА ПО ЖАЛБИ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА ПРОТИВ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ
Чланом 37. Закона додат је нови члан 77а ЗИО-а, под насловом „Обустава извршења по жалби извршног дужника против решења о извршењу”. Одредбама новог члана омогућава се првостепеном суду, који је донео решење о извршењу, да одлучује о жалби уколико оцени да је жалба основана. У пракси су неретке ситуације у којима је првостепеном суду очигледно да је жалба основана, а на основу досадашњих одредби Закона првостепени суд могао је само да оцењује жалбу са процесног аспекта, односно да је достави другостепеном суду на одлучивање. Новоусвојеним одредбама прописано је да, ако оцени да је жалба основана, првостепени суд жалбу извршног дужника изјављену против решења о извршењу може да усвоји, укине решење о извршењу, обустави извршење у целини или делимично и укине спроведене радње. Против овог решења може да се изјави жалба другостепеном суду. С друге стране, ако првостепени суд не одлучи да сам решава о жалби, доставиће је на решавање другостепеном суду. Ове одредбе имају за циљ повећање ефикасности судова приликом одлучивања о жалби, али и прилагођавање процесних норми околностима конкретног случаја у којем је могуће применити наведена правила.
ОДЛУЧИВАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ СУДА О ЖАЛБИ ИЗВРШНОГ ДУЖНИКА
Чланом 38. Закона прецизира се члан 78. ЗИО-а тако што се граница испитивања првостепеног решења од стране другостепеног суда по службеној дужности, у погледу надлежности суда, сада ограничава само на стварну надлежност првостепеног суда, уместо досада важећег испитивања стварне и месне надлежности. Ове измене су свакако оправдане и у духу су извршног поступка, али и ЗПП-а, који се супсидијарно примењује на извршни поступак.
ПОСЛЕДИЦЕ УСВАЈАЊА ЖАЛБЕ
Чланом 39. Закона мења се члан 80. ЗИО-а, којим се уређују последице усвајања жалбе. Њиме је сада прописано да се, у ситуацији када је жалба усвојена, ако је спровођење извршења почело, поред обуставе извршног поступка, укидају и све спроведене извршне радње, али ако је жалба усвојена због месне ненадлежности првостепеног суда, решење о извршењу неће се укидати. Само суд коме су уступљени списи предмета може да укине спроведене извршне радње у року од осам дана од дана достављања списа, ако је то потребно ради правилног вођења извршног поступка. Наведене одредбе сходно се примењују на јавног извршитеља онда када је надлежан за спровођење извршења.
ПОСТУПАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ СУДА
У складу са законским новинама описаним у претходна два пасуса јесте и новина из члана 42. Закона, којом се мења члан 84. ЗИО-а. У погледу одлучивања другостепеног суда по жалби учињена је измена брисањем дела норме по којој суд по службеној дужности пази на месну надлежност првостепеног суда.
ПРИГОВОР У ПОСТУПКУ ОДЛУЧИВАЊА О ПРЕДЛОГУ ЗА ИЗВРШЕЊЕ НА ОСНОВУ ВЕРОДОСТОЈНЕ ИСПРАВЕ
Чланом 43. Закона учињене су обимне нормативне измене у вези са правним лековима у поступку извршења на основу веродостојне исправе. С тим у вези измењен је цео 4. одељак ЗИО-а, којим су били уређени приговор и жалба против решења о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе. Већ из самог новог наслова 4. одељка, који гласи „Приговор у поступку одлучивања о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе”, јасно је да је цела област уређена на другачији начин. Бројни су разлози за овако обимне законске измене, а најблаже речено могли би да се сведу на констатацију да су се одредбе о приговору у пракси показале као веома компликоване и нејасне за примену. Постојање жалбе у систему правних лекова против решења о извршењу на основу веродостојних исправа испоставило се као неоправдано јер се у пракси показало да у великом броју случајева другостепени суд жалбу одбија и потврђује решење којим је усвојен приговор извршног дужника, па се поступак наставља као парнични поступак поводом приговора против платног налога.
У суштини, предложене измене режима у погледу приговора на решење о извршењу на основу веродостојне исправе представљају већ познат систем из Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године. Основни принцип оспоравања одлуке приговором полази од тога да извршни дужник приговором може да побија решење о извршењу на основу веродостојне исправе, а извршни поверилац решење о одбацивању или одбијању предлога за извршење на основу веродостојне исправе. Странке приговором могу да побијају и само део решења којим су одмерени трошкови поступка, а на приговор извршног повериоца сходно се примењују одредбе о приговору извршног дужника. Одредбе члана 86. ЗИО-а измењене су тако да приговор може да се изјави из тачно Законом одређених разлога, наведених по систему numerus clausus у члану 87. ЗИО-а, који су такође познати из раније важећих закона који уређују извршни поступак. Члан 88. прописује да је извршни дужник дужан да у приговору наведе разлоге због којих побија решење, као и да изнесе чињенице и приложи писмене доказе на којима заснива приговор, иначе се приговор одбацује као непотпун, без претходног враћања на допуну. Осим тога, члан 89. прописује да се приговор доставља извршном повериоцу на одговор, а судија појединац доставља већу приговор, решење и списе предмета наредног радног дана од пријема одговора на приговор или од истека рока за одговор на приговор. Веће је дужно да одлучи о приговору у року од петнаест дана од када му судија достави приговор и списе предмета, а решење донето о приговору отправља се у року од три дана од дана доношења.
У члану 90. Закона уређени су поступак и одлуке по приговору, све у зависности од тога да ли се решење побија у целости, у обавезујућем или у одређујућем делу. С тим у вези, ако се решење о извршењу побија само у делу у којем су одређени средство и предмет извршења, на поступак по приговору сходно ће се применити одредбе о жалби против решења о извршењу на основу извршне исправе, а такав приговор не одлаже извршење. Ако веће усвоји приговор против дела решења којим су одређени средство и предмет извршења, судија појединац обавештава извршног повериоца да је део решења којим је извршни дужник обавезан да намири новчано потраживање постао извршна исправа на основу које може да се захтева извршење у истом или другом поступку. Ако се решење о извршењу побија у целини или само у делу којим је извршни дужник обавезан да намири потраживање и ако извршни дужник учини вероватним наводе из приговора којим решење побија у делу у ком је обавезан да намири потраживање, веће ће ставити ван снаге решење о извршењу у делу у коме је одређено извршење и одредити да се поступак наставља као парнични поступак поводом приговора против платног налога, а ако суд за то није стварно или месно надлежан, списи предмета достављају се надлежном суду.
Наведеним изменама одељка 4. ЗИО-а, дакле из система правних лекова против решења о извршењу на основу веродостојне исправе избачена је жалба, а задржан је приговор, као сада већ традиционални правни лек у овом сегменту извршног поступка. Приговор као правни лек и поступак по приговор уређени су на нови/стари начин, што ће свим учесницима у поступку свакако олакшати схватање извршног поступка и учешће у њему. Неспорно је да се досадашњи систем правних лекова у извршењима која се спроводе на основу веродостојне исправе не може сматрати успешним јер, због лошег нормирања, никада није ни могао да буде разумљив и да заживи у правном систему, а што се грбо роди, вријеме не исправи.
ПРИГОВОР ТРЕЋЕГ ЛИЦА
Чланом 44. Закона прецизиран је члан 108. ЗИО-а кроз измене и допуне. Овим чланом, који је претрпео одређене измене, уређене су претпоставке за приговор и садржина приговора трећег лица. Најпре, новина је то што приговор трећег лица мора да садржи његове идентификационе податке из члана 30. ЗИО-а, како би било јасно о ком лицу се ради, али и како би се омогућио олакшани поступак за накнаду трошкова уколико их ово лице проузрокује странкама у поступку. Овим чланом извршено је и прецизирање да и извршни поверилац и извршни дужник имају могућност да се о приговору трећег лица изјасне у року од осам дана од дана достављања.
Чланом 45. Закона допуњен је члан 109. ЗИО-а, који уређује одлуке о приговору трећег лица. Допуна овог члана може да представља школски пример како недостатак само једне кратке одредбе може да створи бројне проблеме у спровођењу закона, односно како се њеним прописивањем може разрешити Гордијев чвор произвољних тумачења закона. Наиме, наведени члан допуњен је ставом који прописује да се против решења о усвајању приговора може изјавити жалба. Услед недостатка овако јасне и концизне одредбе, као и услед до сада постојећег нејасног и компликованог система правних лекова у извршном поступку, било је нејасно да ли и ко има право на правни лек против решења о усвајању приговора трећег лица и који правни лек може да се изјави.
Све претходно наведене констатације важе и за измене које је донео члан 46. Закона, којим је брисан члан 110. ЗИО-а. Овим чланом били су уређени правни лекови у поступку по приговору трећег лица, па је било прописано следеће: Против решења о одбацивању или усвајању приговора дозвољен је приговор. Против решења о одбијању приговора жалба није дозвољена. Ако усвоји приговор против решења о одбацивању приговора, веће одмах одлучује о основаности приговора. Надовезујући се на запажања из претходног пасуса, можемо само бити захвални законодавцу на брисању цитираних законских одредби.
ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК ЗА УТВРЂИВАЊЕ НЕДОЗВОЉЕНОСТИ ИЗВРШЕЊА
Чланом 47. Закона измењен је и прецизиран члан 111. ЗИО-а у вези са парничним поступком за утврђивање недозвољености извршења, који може да покрене треће лице о чијем је приговору одлучено негативно. Наиме, сада је прописано да право да покрене парнични поступак против извршног повериоца ради утврђења да је извршење на предмету недозвољено има и треће лице чији је приговор одбачен, а не само лице чији је приговор одбијен. Новина је и то што се рок од тридесет дана за покретање тог поступка више не везује за правоснажност решења о одбацивању или одбијању, већ само за дан пријема таквог решења. Такође, као и код правила о парничном поступку који покреће извршни дужник за утврђивање недозвољености извршења, и у овом случају брисана је норма која прописује да се, независно од означене вредности предмета спора, примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак, при чему ревизија није дозвољена.
ПРОТИВИЗВРШЕЊЕ
Чланом 48. Закона прецизира се члан 113. ЗИО-а у делу којим се означава процесни тренутак од ког извршни дужник може да поднесе предлог за противизвршење. За разлику од досадашњих норми које су прописивале да, када је извршење већ окончано, извршни дужник суду може да поднесе предлог за противизвршење, законске измене ту процесну могућност везују за тренутак када је извршење спроведено. Овде није у питању само измена терминолошке природе, већ се ради о суштинској измени, с обзиром на то да окончање поступка може бити обустава или закључење, а спровођење извршења представља скуп процесних радњи јавног извршитеља или суда којима се реализује одређујући део решења о извршењу на имовини извршног дужника. Замена наведених термина извршена је и у одредбама члана 115. ЗИО-а, којим су уређени разлози за противизвршење, па се сада предлог за противизвршење подноси ако је у току извршног поступка извршни дужник добровољно намирио потраживање извршног повериоца мимо суда, тако да је извршни поверилац двоструко намирен – у року од тридесет дана од дана када је извршење спроведено и ако је извршни поверилац примио више од свог потраживања или ако при извршењу на заради и другим сталним новчаним примањима нису поштоване одредбе о ограничењу извршења – у року од тридесет дана од дана када је извршење спроведено.
Суштинска измена у оквиру поступка по предлогу за противизвршење унета је и чланом 50. Закона, којим се мења члан 116. ЗИО-а. Измењен је сам поступак по предлогу за извршење у односу на извршног повериоца, тако да се предлог њему доставља на опционо изјашњење у року од осам дана од дана достављања, док су брисане последице неизјашњења извршног повериоца. О предлогу се одлучује у складу са регуларном процедуром предвиђеном ЗИО-ом, па је изјашњење извршног повериоца о предлогу ирелевантно за саму одлуку по предлогу за противизвршење.
ОДЛАГАЊЕ ИЗВРШЕЊА
Чланом 52. Закона измењене су и прецизиране одредбе члана 120. ЗИО-а, који уређује одлагање извршења на предлог извршног повериоца. И овим изменама је кроз мало речи решен велики проблем и то тако што је, уместо негативног дефинисања и навођења недозвољеног правног лека, једноставно прописано који је правни лек дозвољен. Наиме, одредбама става 4. овог члана било је прописано да против решења о одбацивању или одбијању предлога извршног повериоца жалба није дозвољена, па је требало дати одговор на питање да ли је и који правни лек дозвољен. За одговор на то питање требало је консултовати одредбе члана 24, којима је било прописано да се жалбом побија решење првостепеног суда или јавног извршитеља, ако овим законом није одређено да жалба није дозвољена или да се такво решење побија приговором; приговор се подноси против решења донетог о предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, против других решења првостепеног суда или јавног извршитеља одређених овим законом, и као приговор трећег лица. На тај начин дошло би се до закључка да је у конкретном случају дозвољен приговор или да уопште није дозвољен правни лек, све у зависности од начина на који се тумаче наведене законске норме. Јасно је да се у претходној верзији ЗИО-а радило о крупном недостатку у нормирању законских одредби, чиме је стварана велика правна несигурност у примени закона. Уместо наведене негативне норме и вишеструког упућивања на друге законске норме, сада је једноставно прописано да против решења о одбацивању или одбијању предлога извршног повериоца може да се изјави приговор, чиме су отклоњене све претходно побројане недоумице.
Чланом 53. Закона прецизира се и допуњује члан 123. ЗИО-а, најпре тако што је прецизирано да на предлог трећег лица […] јавни извршитељ може да одложи (уместо термина „одлаже”) извршење. Поред тога, овај члан је допуњен одредбом да је, идентично као и приликом приговора трећег лица, треће лице дужно да уз предлог достави своје идентификационе податке из члана 30. Закона. Разлог за ову измену огледа се у омогућавању лакше идентификације трећег лица, али и лакше накнаде трошкова од трећег лица уколико потреба неког случаја то налаже.
Чланом 54. Закона измењен је и допуњен члан 124. ЗИО-а, који уређује рок за одлучивање и приговор по предлогу трећег лица за одлагање. Предметним изменама омогућава се достављање предлога извршног дужника, односно трећег лица извршном повериоцу, који у року од три дана од дана достављања може да пружи одговор, а последично се и рок који јавни извршитељ има да одлучи о предлогу за одлагање везује за моменат истека рока за одговор од стране извршног повериоца.
Чланом 55. Закона допуњен је члан 125. ЗИО-а, чиме су делимично измењене одредбе које уређују дејство одлагања извршења. Овим допунама разрешена је дилема која се појавила у пракси у вези са тим да ли подношење захтева за одлагање (или приговора на решење о одбацивању или одбијању предлога за одлагање) одлаже извршење. Новоусвојеном допуном сада је прописано да подношење предлога за одлагање извршења, као и подношење приговора против решења којим је одбачен или одбијен предлог за одлагање извршења, не одлаже извршење.
Чланом 56. Закона отклоњена је још једна недоумица тако што је, допуном члана 126. ЗИО-а, отклоњена правна празнина настала услед тога што је Закон пропустио да дефинише начин на који се одређује трајање одлагања извршења по предлогу трећег лица. Након допуне наведена одредба прописује да, када је извршење одложено на предлог извршног дужника или трећег лица, трајање одлагања одређује јавни извршитељ у зависности од околности.
ЗАХТЕВ ЗА ОТКЛАЊАЊЕ НЕПРАВИЛНОСТИ
Поред измена законских одредби које уређују редовне правне лекове, измењене су и законске одредбе којима је уређен захтев за отклањање неправилности, као својеврсно правно средство које је стајало на располагању странкама и другим учесницима у поступку. Законодавац је уочио да је ово правно средство у пракси добило превише значајну улогу, а неретко, због различите судске праксе, и улогу средства које замењује правне лекове. Услед различите судске праксе о правној природи овог правног средства донет је и значајан број одлука којима је угрожена правна сигурност, јер се усвајањем захтева за отклањање неправилности у некој доцнијој фази поступка утиче и на већ предузете радње. Ratio legis усвајања измена ових законских одредби најпре је у томе да се ограничи опсег подношења овог захтева, па је, с тим у вези, одредбама члана 66. Закона измењен члан 148. ЗИО-а. Овим је најпре прописано да може да се захтева отклањање неправилности које су настале у току и поводом спровођења извршења у року од осам дана од дана учињене неправилности. Након тога прописано је и да захтев не може да се поднесе против решења суда или јавног извршитеља, већ само против закључка, и то само када је Законом одређено (чланови 66, 67. и 193. Закона). Захтев се подноси суду или јавном извршитељу, зависно од тога ко спроводи извршење, који је дужан да о истом одлучи у року од осам дана, при чему не одлаже извршење. О захтеву за отклањање неправилности одлучује се решењем, а против решења којим је захтев одбачен или одбијен дозвољен је приговор.
Са претходним су повезане и одредбе члана 67. Закона, којим се мења и прецизира члан 149. ЗИО-а. Тако, у ситуацији када је захтев за отклањање неправилности основан, суд, односно јавни извршитељ решењем ће утврдити, а ако је то могуће и отклонити, односно наложити отклањање неправилности учињених у току и поводом спровођења извршења. Овде је важно и напоменути да је изменама члана 193. дефинисано и посебно правило о последици основаности захтева за отклањање неправилности у случају закључка о предаји. У том случају, решењем којим се усваја захтев за отклањање неправилности не дира се у стечено право својине купца, чиме се недвосмислено повлачи граница до које утврђена неправилност може да утиче на предузете радње у поступку извршења.
НАМИРЕЊЕ НОВЧАНИХ ПОТРАЖИВАЊА НАСТАЛИХ ИЗ КОМУНАЛНИХ И СРОДНИХ ДЕЛАТНОСТИ
Одредбама чланова 139. и 141. Закона прецизиране су одредбе члана 396. односно 398. ЗИО-а, којима се регулишу питања приговора извршног повериоца и извршног дужника против решења којима се одлучује о предлогу за извршење ради намирења новчаних потраживања насталих из комуналних и сродних делатности. Ова два питања сходно су уређена тако што је прописано да се приговор подноси преко јавног извршитеља који је донео решење, као и да о приговору одлучује суд на чијем подручју извршни дужник има пребивалиште, боравиште или седиште.
Чланом 142. Закона потпуно су измењене одредбе члана 399. ЗИО-а, па је њима сада изричито прописано да се на садржину приговора, рок за изјављивање, разлоге због којих се приговор може изјавити, разлоге о којима суд води рачуна по службеној дужности, поступак, рокове за одлучивање и одлуке о приговору сходно примењују одредбе овог закона о приговору против решења о извршењу на основу веродостојне исправе. У ставу 2. наведеног члана предвиђено је изричито правило да ће, ако извршни поверилац призна наводе из приговора, јавни извршитељ решењем усвојити приговор, ставити ван снаге решење о извршењу у целини или делимично и одлучити о трошковима поступка. На решење из става 2. може да се изјави приговор суду.
Одредбама члана 143. Закона измењен је у целости члан 400. ЗИО-а, тако да сада уређује извршење на основу извршне исправе ради намирења новчаног потраживања из комуналних и сродних делатности. Сходно прописаном у претходном члану, овим чланом прописано је да о жалби против решења јавног извршитеља, којим је одлучено о предлогу за извршење на основу извршне исправе ради намирења потраживања из комуналних и сродних делатности, одлучује другостепени суд на чијем подручју извршни дужник има пребивалиште, боравиште или седиште. У свему осталом сходно се примењују одредбе ЗИО-а.
У складу са наведеним изменама чланова 398, 399. и 400. јесу и измене које су прописане чланом 144. Закона, којима су брисана чак три одељка са укупно 13 чланова, којима је била уређена област побијања решења донетих по предлогу за извршење на основу веродостојне исправе ради намирења новчаног потраживања насталог из комуналних услуга и сродних делатности. Потреба за овим одредбама је престала из простог разлога што се на предметну област сада сходно примењују опште одредбе о спровођењу извршења на основу веродостојне или извршне исправе.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Из свега изнетог јасно је да је законодавац био врло свестан проблема које су нејасне или компликоване норме ЗИО-а, које уређују систем правних лекова, изазивале у примени. Желећи да што брже оконча наведене проблеме, законодавац је предметне норме заменио једноставнијим и разумљивијим, а неретко и нормама које су се у нашем правном систему примењивале на основу раније важећих закона. С обзиром на то да је до почетка примене нових одредби Закона остало још пар месеци, остаје да се надамо да ће сви субјекти њихове примене спремно дочекати најновију верзију ЗИО-а, као и да ће ове измене и допуне довести до отклањања проблема које су досадашње норме изазивале у пракси.