Циљ измена Закона о патентима је да се одредбе које уређују заштиту и коришћење проналазака насталих у радном односу уреде на ефикаснији начин, узимајући у обзир интересе послодавца и интересе запосленог који створи проналазак у радном односу.
Народна скупштина Републике Србије донела је Закон о изменама и допунама Закона о патентима, који је објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 66/2019 од 18. 9. 2018. године (даље: Измене Закона). Измене Закона ступиле су на снагу 26. септембра 2019. године. Законом о патентима („Сл. гласник РСˮ, бр. 99/2011, 113/2017 – др. закон, 95/2018 и 66/2019 – даље: Закон) уређује се правна заштита проналазака, који се штите патентом или малим патентом.
Шта је проналазак из радног односа
Према новим одредбама члана 57. Закона, проналазак из радног односа је:
1) проналазак који запослени створи:
– извршавајући послове који су утврђени уговором о раду између запосленог и послодавца или
– у складу са посебним актом послодавца којим су уређени послови истраживања и развоја;
2) проналазак који је створен:
– за време трајања уговора о раду,
– у периоду од годину дана од дана престанка уговора, ако је тај проналазак створен у вези са активностима послодавца или коришћењем материјалнотехничких средстава, информација и других услова које је обезбедио послодавац или
– као последица професионалне обуке коју је послодавац обезбедио запосленом.
Овим новим одредбама члана 57. Закона посебно је наглашено да проналазак из радног односа није само онај проналазак који је запослени створио извршавајући своје радне обавезе, већ и онај који је створио коришћењем ресурса послодавца или у вези са активностима послодавца, чак иако такве активности нису биле извршавање радних обавеза. Ако је послодавац обезбедио запосленом обуку на одређеним пословима, па запослени, користећи се таквим знањима, створи проналазак, исти ће се сматрати проналаском насталим у радном односу.
У смислу ових одредби запослени је физичко лице које обавља рад за послодавца на основу уговора о раду.
Заштита проналаска из радног односа
Проналазак из радног односа, регулисан на претходно изнет начин у члану 57. Закона, има и своју дефинисану законску правну заштиту. Наиме, према иновираном члану 58. Закона, право на заштиту проналаска из радног односа има послодавац ако уговором између проналазача и послодавца није друкчије уређено. При томе, ако је проналазак из радног односа заштићен на име послодавца, проналазачу припадају морална права у вези са тим проналаском, као и право на накнаду.
Наиме, правило је да послодавац има право на заштиту проналаска из радног односа. Другачији правни режим је могућ, али само ако послодавац и запослени другачије уговоре, односно ако је то одређено општим актом послодавца. Ако такав уговор изостане или не постоји општи акт послодавца, Закон запосленом гарантује заштиту његовог моралног права да буде признат као творац проналаска који је створио. Такође, проналазачу припада и имовинско право на накнаду.
Овакво решење је доминантно у упоредном праву. Његов racio јесте да с једне стране обезбеди интересе послодавца који је уложио своје ресурсе у стварање проналаска (и који најзад плаћа рад свог запосленог), а с друге стране да буде довољно демократично да оставља могућност да запослени, поред тога што је плаћен од стране послодавца за свој рад као и сваки други запослени, оствари и додатну зараду на име чињенице да је створио проналазак из радног односа.
Накнада запосленом за проналазак
Да би се целовито регулисао проналазак из радног односа, иновиране су и законске одредбе о накнади запосленом за проналазак у члану 60. Закона. Начелни приступ из става 1. овог члана јесте да се критеријуми за утврђивање висине накнаде, начин и време плаћања накнаде одређују општим актом, уговором којим се уређује радноправни однос између послодавца и запосленог или посебним уговором који послодавац и проналазач закључе поводом конкретног проналаска.
Међутим, пракса је показала да су за ову материју потребна конкретнија решења, па је новим одредбама у ст. 2. и 3. овог члана, у случају да код послодавца не постоји акт којим се одређује накнада запосленом, прецизирано да се накнада запосленом за проналазак одређује у сваком појединачном случају узимајући у обзир:
1) економске и друге доприносе који произлазе из искоришћавања проналаска од стране послодавца или трећих лица, уз пристанак запосленог;
2) допринос послодавца у стварању проналаска, нарочито средства која су стављена на располагање запосленом;
3) појединачни допринос сваког проналазача у случају да је проналазак створен од стране више запослених.
Надлежни суд на захтев послодавца или запосленог одлучује о висини и начину плаћања накнаде у случају да не постоји сагласност између послодавца и запосленог у вези са накнадом.
Овим новим одредбама утврђени су критеријуми за одређивање накнаде запосленом за искоришћавање проналаска из радног односа. Правило је да се критеријуми за одређивање накнаде запосленом за економско искоришћавање проналаска који је створио у радном односу одређују или уговором о раду, који закључује са послодавцем, или општим актом послодавца. Ако критеријуми нису одређени на описани начин, примењиваће се наведено законско решење да се накнада одређује у сваком појединачном случају, узимајући у обзир критеријуме прописне овим чланом Закона. Као најважнији критеријум предвиђен је степен економске користи коју искоришћавање проналаска доноси. Искоришћавање проналаска мора да се одвија уз сагласност запосленог, што у великој мери штити његове економске интересе. Поред тога, приликом процене накнаде за запосленог у обзир мора да се узме и стваран допринос послодавца стварању конкретног проналаска у погледу финансијских, материјалних и људских ресурса које је уложио.
Поступање запосленог и послодавца по питању новог проналаска из радног односа
Изменама у чл. 61, 62. и 63. Закона другачије су решена поступања и односи запосленог и послодаваца по питању новог проналаска из радног односа.
Наиме, настанак проналаска у радном односу на страни запосленог ствара обавезу да о томе одмах обавести послодавца, што је и логично јер без те врсте комуникације фактички не би било могуће да се остварују права предвиђена одредбама Закона, која уређују режим искоришћавања проналазака из радног односа. Извештај који запослени доставља послодавцу има прописану садржину (члан 61. став 2) да би послодавац добио довољно информација неопходних да може да покрене поступак заштите проналаска пред надлежним органом и да економски искоришћава проналазак. У том извештају, поред уобичајених личних података о проналазачу, потребно је навести и следеће:
– потпун и тачан опис проналаска, са посебним истицањем новог техничког решења, као и нацрт ако је потребан за његово разумевање;
– најбољи начин примене проналаска;
– податке о послу или посебном радном задатку на коме је запослени радио у тренутку настанка проналаска или о закљученом истраживачком уговору;
– начин на који се дошло до проналаска (експерименти и сл.);
– податке о средствима послодавца која је запослени користио у стварању проналаска.
Циљ ових објашњења је пре свега разумевање проналаска, али и назнака како је дошло до стварања проналаска – која и колика средства послодавца су у ту сврху коришћена. Наведене информације су потребне и ради каснијег објективног и правичног одређивања накнаде запосленом за искоришћавање проналаска из радног односа.
У наставку ове регулативе, измењеним чланом 62. Закона уређује се питање обавезе послодавца да обавести запосленог да ли проналазак који је створио извршавајући своје радне обавезе спада у категорију проналазака из радног односа (из члана 57. Закона). Рок за достављање таквог обавештења је шест месеци од дана када запослени обавести послодавца да је створио проналазак (до сада је тај рок износио два месеца), имајући у виду да се у великим интернационалним компанијама одлука о заштити проналаска доноси узимајући у обзир интересе компаније на међународном нивоу. Наравно да послодавац који донесе одлуку раније у вези са природом проналаска који је запослени створио може да достави такво обавештење запосленом и пре истека рока од шест месеци. Ако запослени пропусти да обавести послодавца о томе да је створио проналазак извршавајући своје радне обавезе, рок од шест месеца почиње да тече од дана сазнања послодавца за настанак проналаска из радног односа.
Ако послодавац, након разматрања извештаја достављеног од запосленог, закључи да проналазак који је створио запослени није проналазак из радног односа у смислу Закона, право на заштиту таквог проналаска припада запосленом.
И у овом случају, уколико дође до спора између послодавца и запосленог у вези са природом проналаска, одлуку о томе да ли проналазак припада категорији проналазака из радних односа донеће надлежни суд.
Даљи однос запосленог и послодавца по овом питању регулише измењени члан 63. Закона.
Конкретно, након што запослени обавести послодавца да је створио проналазак у радном односу и послодавац се сагласио да је то проналазак који припада категорији проналазака из радног односа, послодавац је дужан да запосленом одговори да ли ће за тај проналазак поднети патентну пријаву. Послодавац може да одлучи да покрене поступак заштите предметног проналаска или да одлучи да то не чини, при чему:
1) ако се одлучи да поднесе пријаву – обавестиће о томе запосленог и биће дужан да у разумном року пријаву заиста и поднесе;
2) ако се одлучи да не покрене поступак заштите предметног проналаска – обавестиће о томе запосленог, након чега право на подношење пријаве за такав проналазак припада запосленом, ако није другачије уговорено између запосленог и послодавца.
Новину у односу на досадашњу законску регулативе представљају ст. 4. и 5. овог члана, који предвиђају обавезу и једне и друге стране, и послодавца и запосленог, да се међусобно обавештавају и сарађују у вези са заштитом предметног проналаска у земљи и/или иностранству. Такође, на захтев послодавца запослени је дужан да обезбеди техничку помоћ за добијање заштите и примену проналаска створеног у радном односу.
У посебном случају, ако послодавац оцени да проналазак обухвата неку од производних тајни послодавца и одлучи да из тих разлога не поднесе пријаву, дужан је да о томе писмено обавести запосленог. У том случају запослени нема право на заштиту проналаска, али има право на накнаду од послодавца у складу са Законом.