У пракси се често јављају одређене недоумице у вези са заснивањем радног односа наставног особља у високошколским установама, тако да се настојало да се одговори на нека спорна питања и укаже на правилно поступање у поменутим ситуацијама.
Избор у звање и заснивање радног односа наставног особља уређено је, у основном, Законом о високом образовању („Сл. гласник РС”, бр. 88/2017, 27/2018 – др. закон и 73/2018 – даље: Закон).
Стицање звања наставника и заснивање радног односа уређено је одредбом члана 75. Закона, која прописује следеће:
„Високошколска установа расписује конкурс за стицање звања и заснивање радног односа наставника за уже научне, стручне, односно уметничке области утврђене општим актом високошколске установе.
Универзитет врши избор у сва звања наставника на предлог факултета, односно друге високошколске јединице, а академија струковних студија за наставнике у звању предавача, вишег предавача и професора струковних студија, на предлог одговарајуће високошколске јединице академије струковних студија.
Висока школа врши избор у сва звања наставника, а висока школа струковних студија врши избор у звања предавача, вишег предавача и професора струковних студија.
Лице изабрано у звање предавача, вишег предавача, доцента и ванредног професора стиче звање и заснива радни однос на период у трајању од пет година.
Лице изабрано у звање професора струковних студија и редовног професора стиче звање и заснива радни однос на неодређено време.
Са лицем изабраним у звање наставника уговор о раду закључује орган пословођења високошколске установе из става 1. овог члана.
Начин и поступак заснивања радног односа и стицања звања наставника уређују се општим актом самосталне високошколске установе.
Приликом избора у звање наставника, универзитет и високошколска установа цени следеће елементе: оцену о резултатима образовног, научног, истраживачког односно уметничког рада, оцену о ангажовању у развоју наставе и развоју других делатности високошколске установе, оцену о резултатима педагошког рада, као и оцену резултата постигнутих у обезбеђивању научно-наставног, односно уметничко-наставног подмлатка.
Оцена о резултатима научноистраживачког рада даје се на основу услова из члана 74. став 12. овог закона.
Оцену о резултатима ангажовања у развоју наставе и других делатности и оцену о резултатима постигнутим у обезбеђивању научно-наставног, односно уметничко-наставног подмлатка даје се на основу услова које дефинише високошколска јединица у оквиру које наставник изводи наставу, а у складу са општим актом самосталне високошколске установе.
При оцењивању резултата педагошког рада узима се у обзир мишљење студената, у складу са општим актом самосталне високошколске установе.
Високошколска установа је дужна да конкурс из става 1. овог члана распише најкасније шест месеци пре истека времена на које је наставник биран и да га оконча у року од девет месеци од дана расписивања конкурса.”
Већ из првог става означеног члана Закона произлази да је стицање звања и заснивање радног односа наставног особља јединствен процес, који започиње расписивањем конкурса од стране високошколске установе (факултет, уметничка академија, висока школа, висока школа струковних студија). Такође, истим ставом прописано је и да се наставник бира за ужу научну област која се утврђује општим актом високошколске установе. Из наведеног произлази да законодавац даје аутономију високошколским установама да својим општим актом, а то је најчешће статут, утврде уже научне области.
Интересантно је напоменути да је пре почетка Болоњског процеса у Републици Србији, појам ужа научна област био непознат, као и да су се наставници бирали за предмет.
Овде се мора истаћи да законодавац не даје дефиницију уже научне области, али утврђује научна поља и научне области. Научна поља су дефинисана Законом, чланом 37. Тако постоји укупно 5 (пет) образовно-научних, односно образовно-уметничких поља: природно-математичке науке, друштвено-хуманистичке науке, медицинске науке, техничко-технолошке науке, уметност.
У истом члану у ставу 2. прописује се да Национални савет утврђује одговарајуће научне, уметничке и стручне области у оквиру поља. Национални савет је донео Правилник о научним, уметничким и стручним областима у оквиру образовно-научних, односно образовно-уметничких поља („Сл. гласник РС”, бр. 30/2007, 112/2008 и 72/2009).
У истом члану у ставу 3. прописује се да одговарајуће уже научне, уметничке и стручне области у оквиру научне, уметничке и стручне области утврђује самостална високошколска установа (универзитет, академија струковних студија, висока школа и висока школа струковних студија) на предлог високошколске установе (факултет, уметничка академија). Овде је потребно указати на то да не постоји доследност код законодавца јер у члану 37. став 3. Закона (када говори о студијским програмима) прописује да уже научне области утврђује самостална високошколска установа, док (када говори о стицању звања наставника и заснивању радног односа) члан 75. став 1. Закона каже да се расписује конкурс за стицање звања и заснивање радног односа наставника за уже научне, стручне, односно уметничке области, утврђене општим актом високошколске установе.
Подсетник: Закон познаје следеће високошколске установе:
1) универзитет,
2) факултет, односно уметничка академија у саставу универзитета,
3) академија струковних студија,
4) висока школа,
5) висока школа струковних студија,
од којих су универзитет, академија струковних студија, висока школа и висока школа струковних студија самосталне високошколске установе, а факултети, односно уметничке академије немају статус самосталне високошколске установе.
Из свега наведеног произлази да законодавац не даје ближу дефиницију уже научне области, као и да су високошколске установе слободне да својим општим актом утврде уже научне области. Треба напоменути да ни закон којим се уређује научноистраживачки рад у Србији не даје дефиницију уже научне области.
За разлику од Србије, у Републици Српској Закон о научноистраживачкој дјелатности и технолошком развоју прописује значење израза на следећи начин: „Ужа научна област систематизује више научних дисциплина или посебних наука”.
На основу свега наведеног треба закључити да би Национални савет требало да иницира измену Закона о високом образовању како би се исправила уочена недоследност, али и како би се дала дефиниција уже научне области, што би олакшало и високошколским установама да лакше дефинишу исте.
Значај правилног дефинисања уже научне области може да се схвати исправно тек када се обрати пажња и на одредбу Закона по којој се начин и поступак заснивања радног односа и стицања звања наставника уређују општим актом самосталне високошколске установе. Највећи универзитет у Србији – Универзитет у Београду – својим општим актом – Правилником о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника Универзитета у Београду („Гласник Универзитета”, бр. 200 од 23. 11. 2017), којим се утврђује начин и поступак стицања звања наставника и заснивања радног односа, у члану 10. прописује:
„Комисија за припрему реферата о пријављеним кандидатима (у даљем тексту: Комисија) састоји се од три или пет наставника, односно истраживача са научним звањем, који су запослени на факултету, односно институту, од којих већина мора бити из уже научне, односно уметничке области, а изузетно из научне области у случајевима када у Републици нема наставника у одговарајућем звању из уже научне области за коју се наставник бира.
Најмање један члан Комисије није у радном односу на факултету.”
Из наведеног произлази значај правилног дефинисања уже научне области. Да би наставник могао да се изабере у звање, битно је да Комисија која сачињава реферат којим се предлаже кандидат за избор у звање буде сачињена од чланова који су већином из исте уже научне области.
Немање адекватне дефиниције уже научне области отвара и питање да ли наставник може да буде изабран само за једну или и за две или више научних области. Како Закон не поставља никакво ограничење, наставник може бити биран и зa две или више научних области. Међутим, мора да се има у виду и одредба Закона по којој је поступак стицања звања и заснивања радног односа јединствен, што практично значи да се конкурс, по правилу, расписује за избор наставника у једно звање (нпр. ванредни професор) и једну ужу научну област. Овде треба подсетити на то да лице изабрано у звање предавача, вишег предавача, доцента и ванредног професора стиче звање и заснива радни однос на период у трајању од пет година (не стиче трајно звање), а лице изабрано у звање професора струковних студија и редовног професора стиче звање и заснива радни однос на неодређено време (стиче трајно звање).
Из свега наведеног могу да проистекну бројне правне ситуације које изазивају недоумице.
Ако се узме за пример случај да је наставник изабран у звање ванредног професора за две различите уже научне области у периоду од једне године, не би требало да буде много недоумица јер се ради о истом звању, при чему само један изборни период у једној ужој научној области истиче раније (а тиме и Уговор о раду), а други касније.
Ако је, на пример, наставник изабран у звање доцента за једну ужу научну област, а у звање ванредног професора за другу ужу научну област, отвара се питање како се одређује његова плата (што је наставник у вишем звању, то је и коефицијент за исплату плате виши). Закон, наравно, не прописује (напомена: и не треба да прописује) како се поступа у наведеној ситуацији. Наиме, мора да се има у виду да по окончању поступка избора наставник са органом пословођења високошколске установе закључује Уговор о раду, а један од обавезних елемената тог уговора јесте и износ основне зараде и елементи за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга примања запосленог. Ако је конкурс за избор у звање наставника расписан са непуним радним временом за оба звања, не би требало да буде много нејасноћа. По једном уговору (у одговарајућем звању и ужој научној области) наставник ће имати један коефицијент, а по другом други. Међутим, ако су оба конкурса расписана са пуним радним временом или без навођења да се конкурс расписује за заснивање радног односа са непуним радним временом, појављује се дилема како одредити коефицијент за обрачун и исплату плате/зараде наставника. Ово је ситуација која се јавља у пракси високошколских установа и идеално би било да поменута установа има општи акт који у потпуности уређује ову ситуацију, која може да се реши на два начина. Први начин је да се предвиди да, у случају када се лице бира за две или више ужих научних области у различитом звању, високошколска установа расписује конкурс са непуним радним временом. Други начин је да високошколска установа својим општим актом, којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, пропише начин утврђивања коефицијента за обрачун и исплату плате/зараде сразмерно времену за које наставник обавља послове одређеног звања и радног места, а на основу броја часова које наставник држи из предмета који припадају одговарајућој ужој научној области.
Ако општи акт високошколске установе не регулише наведену проблематику, а послодавац, на пример, наставнику исплаћује зараду за ниже звање, наставник би требало да затражи измену свог уговора о раду како би остварио право на коефицијент сразмерно времену рада у одговарајућем звању. Правни основ за наведено даје и одредба члана 40. став 3. Закона о раду: „Послодавац је дужан да размотри захтев запосленог са непуним радним временом за прелазак на пуно радно време, као и запосленог са пуним радним временом за прелазак на непуно радно време.”
Као још један релативно чест проблем јавља се питање да ли се са наставником који је нпр. био у звању и радном месту доцент, а изабран је у звање и на радно место ванредни професор код истог послодавца, закључује Уговор о раду или Анекс уговора о раду. Овде се мора имати у виду полазна чињеница да је Уговор о раду закључен на одређено време. Истеком трајања наведеног уговора и изборног периода престаје да важи Уговор о раду. Наставник може бити изабран у више звање у току трајања важећег уговора (што је и најчешћи случај) и то је основни разлог зашто се у пракси појавила дилема да ли се сачињава нови уговор или се само закључује анекс постојећег.
Одговор на ово питање треба потражити у одредби члана 75. став 6. Закона – да са лицем изабраним у звање наставника Уговор о раду закључује орган пословођења високошколске установе. Из ове одредбе произлази да се са наставником који је изабран у звање и на радно место закључује нови уговор о раду.
У овом случају треба имати у виду и одредбе Закона о раду које се односе на измену уговорених услова рада – закључивање Анекса уговора о раду. Закон о раду јасно и недвосмислено прописује обавезу послодавца да, у случају премештаја на друге одговарајуће послове (радно место) уз Анекс уговора о раду, запосленом достави писмено обавештење које садржи: разлоге за понуђени анекс уговора, рок у коме запослени треба да се изјасни, који не може бити краћи од осам радних дана, и правне последице које могу да настану непотписивањем поменутог анекса уговора. Како се наставник у више звање и радно место бира по конкурсу, то давање понуде по окончаном конкурсу и донетој одлуци надлежног органа о избору не би имало правног смисла.
У пракси високошколских установа недоумицу је изазивала и одредба члана 37. став 5. Закона о раду: „Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.” Наиме, недоумица се односи на то да ли ова одредба Закона о раду може да се примени и на уговоре о раду наставника који се бирају на одређено време, сагласно одредбама Закона.
Радноправни статус наставника регулисан је посебним законом. Иако је одредбом члана 89. став 1. Закона прописано да се у погледу права, обавеза и одговорности запослених у високошколској установи примењује закон којим се уређује рад, ако овим законом није друкчије уређено, аутор овог текста сматра да на радноправни статус наставника не може да се примени наведена одредба Закона о раду. Њена примена значила би прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.
Закон је изричито својом принудном нормом регулисао и ограничио трајање изборног звања наставника у високошколским установама, као и трајање њиховог радног односа на период од пет година. Супсидијарна примена означеног правила општег закона – Закона о раду – није могућа јер се одредбе посебног и општег закона по свом правном дејству међусобно искључују. Радни однос наставника у високошколској установи нераскидиво је везан за његов избор у звање. Ако наставник није изабран у одговарајуће звање, нису се стекли услови за ново заснивање радног односа на одређено време, односно прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, после истека трајања Уговора о раду. На ово не може да утиче ни, на пример, чињеница да је наставник наставио да ради на истом радном месту дуже од периода на који је изабран и за који је закључен Уговор о раду.
Сваки другачији правни став представљао би дерогирање императивне норме Закона о избору у звање наставника и заснивању радног односа.
У пракси се дешава и да се покреће судски поступак везан за поступак избора у звање наставника, који по правилу покреће кандидат који није изабран на конкурсу, односно кандидат који оспорава одлуку о избору надлежног органа самосталне високошколске установе. Најважније што треба истаћи у вези са овим судским поступцима јесте да се ради о споровима у којима надлежни суд има само делимичну јурисдикцију. Дакле, не ради се о спору пуне јурисдикцији. Пресуда не замењује у свему поништени акт (напомена: за разлику од спора пуне јурисдикције, у ком пресуда у свему замењује поништени акт). Наведено значи да судска одлука не може да замени одлуку о избору надлежног органа самосталне високошколске установе. Суд, наиме, није меродаван да у радном спору цени испуњеност услова за избор наставника, односно кандидата који није изабран у исто или звање наставника јер је то аутономно право високошколске установе.
На наведено несумњиво указује и Пресуда Врховног касационог суда Рев2 991/2015 од 28. 1. 2016. године.
Као питање које би у блиској будућности могло да изазове бројне недоумице намеће се и питање избора у звање и на радно место наставника – лица које није држављанин Републике Србије.
Овде се не мисли на посебан случај који уређује Закон, а то је право високошколске установе да може да ангажује (не да закључи Уговор о раду, већ Уговор о ангажовању за извођење наставе за одређени период), без расписивања конкурса, наставника из друге самосталне високошколске установе ван територије Републике, у звању гостујућег професора.
На први поглед овде не би требало да буде великих дилема јер је запошљавање странаца регулисано и Законом о раду и Законом о запошљавању странаца. Не постоји препрека да се страни држављанин који испуњава услове и зна језик на коме ће изводити наставу (српски језик, језик националне мањине или енглески или други језик) јави на конкурс и буде изабран у звање и на радно место. По избору у звање са таквим лицем закључује се Уговор о раду, уз претходно испуњавање свих услова које прописује Закон о запошљавању странаца. Ово важи за избор у сва наставничка звања, изузев у трајна звања професора струковних студија и редовних професора, који стичу звање и заснивају радни однос на неодређено време. Разлог за наведено је да се радна дозвола не издаје на неодређено време. Зато страни држављанин не може да закључи Уговор о раду на неодређено време. Са страним држављанином само може да се закључи нови или да се анексира постојећи уговор о раду на одређено време сваки пут кад се продужи радна дозвола. Наиме, члан 29. Закона о раду прописује да страни држављанин или лице без држављанства може да заснује радни однос под условима утврђеним тим законом.
Чланом 37. став 1–4. Закона о раду прописано је да Уговор о раду може да се закључи на одређено време и прописан је период на који се закључују уговори о раду на одређено време (до 24 месеца). У ставу 4. члана 37. Закона о раду прописани су изузеци када Уговор о раду на одређено време може да се закључи у дужем трајању од 24 месеца. У тачки 3. истог члана прописано је да са страним држављанином, на основу дозволе за рад у складу са Законом о запошљавању странаца, радни однос може да се закључи најдуже до истека рока на који је издата дозвола. Значи да страни држављанин не може да закључи Уговор о раду на неодређено време.
Како је дозвола за рад неопходан услов за закључење Уговора о раду и како иста не може да се изда на неодређено време, из свега наведеног произлази да страни држављанин у Републици Србији не може да буде изабран у звање и на радно место професора струковних студија и редовног професора, јер не може да закључи Уговор о раду на неодређено време.
На све наведено указује и Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-266/2015-02 од 16. 4. 2015. године.
Ова правна ситуација отвара бројна питања у будућности и мораће да се нађе адекватно законско решење.