Кроз примере из судске праксе привредних судова анализирана је природа накнада за кашњење у испуњењу новчаних обавеза, као и доцња дужника и рокови за измирење новчаних обавеза, уз осврт на 5. и 10. члан Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
ДОЦЊА ДУЖНИКА И РОКОВИ ЗА ИЗМИРЕЊЕ НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА
Право на затезну камату у корелацији је са доцњом дужника, а не са роковима који су прописани Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
Из образложења:
Одредбом члана 324. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, док је ставом 2. истог члана прописано да, ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.
Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, број 119/2012, 68/2015, 113/2017), у ставовима 1. и 2. члана 3. прописано је да уговором између привредних субјеката не може да се предвиди рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана, а ако уговором између привредних субјеката из става 1. овог члана није уговорен рок за измирење новчаних обавеза или уколико не постоји писани уговор, или уколико је уговорен дужи рок од прописаног у ставу 1. овог члана, дужник је дужан да без претходне опомене измири новчану обавезу у року од најкасније 60 дана.
Цитирана одредба члана 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама може да се примени само у односу на право тужиоца, које му је додељено законом, да тражи исплату посебне накнаде за доцњу дужника у измирењу новчане обавезе. Наведена одредба не одређује када је обавеза доспела за плаћање, већ је само у функцији остварења права повериоца да може да тражи наплату посебне накнаде у износу који је одређен Законом. Наведени закон нема утицаја на посебну императивну одредбу Закона о облигационим односима, којом је регулисано питање доцње дужника, односно када дужник долази у доцњу.
У конкретном случају тужилац је у својству повериоца први пут позвао туженог, као дужника, на испуњење новчане обавезе подношењем тужбе, па је, сходно цитираним одредбама Закона о облигационим односима, тужени пао у доцњу подношењем тужбе и од тог тренутка тужилац има право да захтева законску затезну камату. Право на затезну камату у корелацији је са доцњом дужника, а не са роковима који су прописани Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 447/17 од 5. 12. 2017, делимично потврђена/делимично преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 762/18 од 11. 7. 2019)
НАКНАДА ЗА КАШЊЕЊЕ У ИСПУЊЕЊУ НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ
Плаћање накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе у вези jе са доцњом у измирењу новчане обавезе и остварује се подношењем захтева у предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, под условом да новчано потраживање није измирено у законским роковима.
Из образложења:
Првостепени суд сматра да тужиоцу не припада право на плаћање износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе, у смислу члана 5. у вези са члановима 3. и 4. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, с обзиром на то да се за то нису стекли услови јер у моменту подношења предлога тужени није био у доцњи.
Правилно је првостепени суд на утврђено чињенично стање применио материјално право и одбио захтев тужиоца за исплату износа од 20.000,00 динара на име накнаде због кашњења у испуњењу новчане обавезе.
Чланом 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона.
Чланом 3. предвиђено је да уговором између привредних субјеката не може да се предвиди рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана и исти почиње да тече од дана када је дужник примио фактуру.
Из наведених законских одредаба произлази да је плаћање накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе везано за доцњу у измирењу новчане обавезе и остварује се подношењем захтева у предлогу за извршење, под условом да новчано потраживање постоји и да није измирено у законским роковима.
У конкретном случају из утврђеног чињеничног стања произлази да у моменту подношења предлога тужени није био у доцњи са исплатом новчане обавезе, па самим тим нису протекли ни рокови за измирење обавезе из Закона, као услов за захтевање накнаде.
(Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж. 2094/18 од 25. 4. 2018)
НЕПОСТОЈАЊЕ ПРАВА НА ПОСЕБНУ НАКНАДУ ЗБОГ КАШЊЕЊА У ПЛАЋАЊУ НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ ПО ОСНОВУ НАКНАДЕ ШТЕТЕ
Фактурисање накнаде штете не представља накнаду из комерцијалне трансакције за коју је предвиђена могућност повериоца да зарачуна дужнику посебну накнаду у случају кашњења у плаћању новчане обавезе.
Из образложења:
Потраживање које је обухваћено утуженим рачуном према својој правној природи не односи се на накнаду из комерцијалне трансакције која се односи на испоруку добара, односно пружање услуга уз накнаду између привредних субјеката, сходно чл. 2. ст. 1. т. 1) Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. На такав начин утужена накнада, без обзира на то што је исказана и фактурисана у спорном рачуну, не улази у домен примене рока за измирење новчаних обавеза из чл. 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, будући да не представља накнаду као новчану противвредност у вези са извршеним испорукама добара, односно пруженим услугама, већ се исти односи на накнаду штете. Без обзира на то што је утужени износ штете у погледу њене висине био предвиђен Уговором бр. … , који је био закључен између парничних странака, наведена околност не утиче на промену правне природе таквог потраживања које се састоји од уговорене штете у случају превременог раскида спорног правног посла. Како у односу на опредељену врсту спорног потраживања на које се односи утужени рачун не могу да се примене рокови плаћања предвиђени чл. 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, то је првостепени суд погрешном применом материјалног права закључио да тужилац основано потражује од туженог износ накнаде од 20.000,00 динара због кашњења у плаћању предметне новчане обавезе из чл. 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
(Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж 8312/16 од 18. 1. 2017)
ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАНОВИ 5. И 10.
Питање:
Каква је правна природа „накнаде за кашњење у испуњавању новчане обавезе” из члана 5. став 1. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012)? Да ли извршни поверилац има право да захтева само ову накнаду у предлогу за извршење у ситуацији када је од стране извршног дужника дуговање пре подношења предлога исплаћено у целости, али са закашњењем (по доспелости) и, ако има то право, да ли је извршном повериоцу уз предлог за извршење потребна посебна извршна или веродостојна исправа?
Питање:
Извршни поверилац поднео је четири предлога за извршење у односу на истог извршног дужника на основу веродостојних исправа – рачуна и по сваком предлогу тражио је и накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара. У парничном поступку, вођеном по приговорима против донетих решења о извршењу на основу веродостојних исправа, извршено је спајање предмета. Да ли тужилац у парничном поступку има право да захтева накнаду за кашњење у износу од 20.000,00 динара по сваком рачуну или у спојеној парници има право на накнаду по само једном рачуну?
Заједнички одговор:
Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у члану 5. прописује да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона.
Накнада за кашњење по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама јесте законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом.
Ако је извршни поверилац поднео више предлога за извршење и у сваком тражио обавезивање извршног дужника, овде туженог, на плаћање новчаног износа од 20.000,00 динара због кашњења у плаћању новчане обавезе, а суд дозволио извршење, па је касније, када су формирани парнични предмети и након приговора извршног дужника, дошло до спајања парница, тужилац има право на новчану накнаду од по 20.000,00 динара по сваком поднетом предлогу за извршење, сагласно одредбама чланова 5. и 10. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.
(Одговори на питања привредних судова, утврђени на седницама Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)
ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАН 5. И ЧЛАН 10. СТАВ 3.
Питање:
Да ли је дозвољено подношење тужбе, као иницијалног акта, ради наплате износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњавању новчане обавезе, имајући у виду да Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама предвиђа извршни поступак за наплату овог потраживања? Треба ли такву тужбу одбацити?
Одговор:
Чланом 10. став 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама предвиђено је да извршни поверилац у предлогу за извршење има право да захтева накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу који је прописан чланом 5. поменутог закона.
Дакле, накнада за кашњење по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама јесте законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом, што значи да исплата наведене накнаде од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе може да се захтева само заједно са главном обавезом. Уколико тужилац поднесе тужбу ради наплате износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе, по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама такву тужбу треба одбацити као недозвољену.
(Одговори на питања привредних судова, утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)
ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАН 5.
Питање:
Да ли, када поднесе предлог за извршење на основу веродостојне исправе (више рачуна), извршни поверилац има право на накнаду од по 20.000,00 динара за сваку фактуру или право само на укупно 20.000,00 динара, с тим да се подразумева да свака фактура испуњава „услове” из чланова 3. и 4. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама?
Одговор:
Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у члану 5. прописује да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона. Овако прописана посебна накнада за кашњење у испуњењу новчане обавезе дужника представља пре свега право повериоца да од дужника то захтева и по својој природи представља једну врсту новчане казне за извршног дужника. Да би поверилац могао да оствари наведено право, неопходан услов је да је обавеза дужника доспела, односно да дужник није испунио новчану обавезу у року који је уговорен између повериоца и дужника и који никако не може бити дужи од 60 дана, а износ обавезе и време доспелости нису од утицаја. Такође, право повериоца да захтева исплату ове накнаде ограничено је на рок од 3 године од дана истека рока за исплату новчане обавезе који је био уговорен.
Када поверилац поднесе предлог за извршење по основу већег броја рачуна, припада му право на посебну накнаду због кашњења дужника у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење. У супротном, уколико би се прихватило мишљење да повериоцу припада право на накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира на висину обавезе, дошло би се у ситуацију да поверилац оствари право на посебну накнаду као врсту новчане казне, која би у појединим случајевима по висини далеко премашила износ дуга, што свакако није била намера законодавца.
(Одговори на питања привредних судова, утврђени на седницaма Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда 16. 11. 2017, 17. 11. 2017, 20. 11. 2017. и 30. 11. 2017. године и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 17. 11. 2017)
ПРИРОДА НАКНАДЕ ЗА КАШЊЕЊЕ ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА
Накнада за кашњење је по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом.
Из образложења:
Чланом 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима одређеним Законом. Из ове одредбе произлази да се ради о законској обавези, као и о споредној обавези и да њено постојање зависи од постојања неиспуњене главне обавезе. Циљ прописивања накнаде је у подстицању дужника из комерцијалне трансакције да неиспуњену обавезу изврши. Осим што је обавеза плаћања накнаде споредна по својој правној природи, она је и несамостална. То произлази из члана 10. наведеног закона, којим је предвиђено да предлог о извршењу који поверилац подноси суду мора да буде сачињен у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење, а да извршни поверилац у предлогу има право да захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе, која је прописана чланом 5. овог закона. Одредба по којој предлог мора да буде сачињен у складу са Законом о извршењу и обезбеђењу подразумева да поверилац наплату главног потраживања заснива на приложеној веродостојној исправи, једној или више њих. Веродостојне исправе морају да буду приложене уз предлог и да испуњавају формалне услове да би по предлогу могло да се поступа. Одредба по којој поверилац у том случају има право да у предлогу захтева накнаду за кашњење подразумева да за потраживање те накнаде поверилац не мора да има веродостојну исправу и не издаје рачун, јер се оно не заснива на веродостојној исправи, већ на закону, а наведена исправа гласи на накнаду за главну обавезу (потраживање), у односу на коју је накнада за кашњење споредна обавеза, обавеза несамосталне природе. Следи да исплата накнаде може да се захтева само заједно са главном обавезом.
(Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж 3547/16 од 19. 1. 2017)