У тексту је дат приказ судске праксе у споровима поводом захтева клијената банака за утврђење ништавости уговорних одредби које се односе на „трошкове обраде кредита” и исплату новчаног износа који је наплаћен у наведену сврху, али и у споровима који за предмет имају утврђење ништавости уговорних одредби уговора о стамбеним кредитима по основу којих је плаћање премије осигурања у НКОСК преваљено на кориснике кредита.
[pdfjs-viewer url=“https%3A%2F%2Fwww.legeartis.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2F2019%2F12%2F1000.pdf“ viewer_width=100% viewer_height=1360px fullscreen=true download=true print=true]
56
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
Пракса
судова у предметима
који се тичу исплате трошкова
администрирања
кредита и
споровима поводом тужби
ради исплате накнаде
и
премије за НКОСК
У тексту
је дат приказ судске праксе
у споровима поводом захтева
клијената банака за утврђење ништавости уговорних одредби
које се односе
на „трошкове
обраде кредита” и исплату новчаног
износа који је наплаћен у наведену сврху, али и у споровима који за
предмет
имају утврђење ништавости уговорних одредби уговора
о стамбеним кредитима по основу којих је плаћање премије
осигурања у НКОСК преваљено на кориснике кредита.
Увод
Приказ који следи могао би бити зани-
мљив широј јавности с обзиром на то да су
многи
грађани, укључујући и стручну
јавност
којој су ови редови првенствено намењени,
корисници услуге банака по основу уговора
о кредиту. Досадашња редовна пракса
ба-
нака била је да један део трошкова
прикажу
у процентуалном
износу од износа одобре-
ног кредита који би био наплаћен приликом
исплате уговорене кредитне суме. Ови трошкови
означавани су различитим терминима
попут „трошкови
обраде кредита”, „трошкови
администрирања
кредита” и слично,
док је у
уговорима о стамбеним кредитима уговаран
Немања Рилке,
судијски помоћник у
Основном суду у Сомбору
трошак осигурања кредита у Националној
корпорацији за осигурање стамбених креди-
та (често се означава и скраћено као НКОСК).
Кроз досадашњу праксу
судова, као и кроз
доношење и примену Закона о заштити ко-
рисника финансијских
услуга, у великој мери
банке су „дисциплиноване”, као надмоћна
страна у уговорном односу
приликом закљу-
чења уговора о кредиту. Постављена
су јасна
правила у вези са начином одређивања камат-
не стопе, измене каматне стопе, обавештава-
ња клијената и сл. Тренутно су врло актуелни
судски поступци по тужбама клијената про-
тив банака који за предмет
имају захтев
за
утврђење ништавости уговорних одредби
које се односе
на „трошкове
обраде кредита”
и исплату новчаног износа који је наплаћен у
наведену сврху, али и спорови који за предмет
имају утврђење ништавости уговорних
одредби уговора о стамбеним кредитима по
основу којих је плаћање премије осигурања
у НКОСК преваљено на кориснике кредита.
57
ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
НАВОДИ ТУЖБИ У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
Овде се мора напоменути да су у првим
тужбама које су поднете
предмет
били уго-
вори о кредиту који су закључени пре сту-
пања на снагу Закона о заштити корисника
финансијских
услуга, при чему поменуте ту-
жбе нису садржале тужбени захтев
усмерен
на утврђење ништавости уговорних одред-
би које су одређивале обавезу за тужитеља
да надокнади
спорне трошкове,
већ је о овом
питању расправљано
применом института
претходног
правног питања о којем одлучује
суд у актуелној парници. Повећањем броја
тужби, а самим тим и повећањем квалитета
оспоравања истих, редовно се јављају
тужбе-
ни захтеви
који представљају
кумулацију
захтева
за утврђење ништавости и захтева
за исплату по основу правила о стицању без
основа, чиме се тражи решавање спорног
односа
на целовит начин. Све тужбе садрже
приказ уговорног односа,
као и позив на члан
1065. ЗОО-а, којим је прописано да се угово-
ром о кредиту банка обавезује да корисни-
ку кредита стави на располагање одређени
износ новчаних средстава на одређено или
неодређено време, за неку намену или без
утврђене намене, а корисник се обавезује да
банци плаћа уговорену камату и добијени
износ новца врати у време и на начин како је
утврђено уговором. Из ове законске дефини-
ције проистиче закључак да је камата једина
зарада коју банка може да оствари приликом
закључења наведеног уговора, па је недозво-
љено уговарати плаћање других накнада
које
суштински имају карактер зараде. Како је
уговорна одредба о плаћању „трошкова
администрирања
кредита” супротна овој импе-
ративној одредби, иста је апсолутно
ништава
и тражи се утврђење њене ништавости. Ло-
гичан захтев
који следи је захтев
за исплату
с обзиром на то да је утврђењем ништаво-
сти отпао правни основ плаћања накнаде
у смислу члана
210. став 2. ЗОО-а, којим је
прописано да обавеза враћања, односно
накнаде
вредности
настаје и кад се нешто прими
с обзиром на основ који се није остварио или
који је касније отпао.
НАВОДИ ОДГОВОРА НА ТУЖБУ
У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ
ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
Наводи тужених банака полазе од члана
1066. ЗОО-а, којим је у ставу 1. прописано да
уговор о кредиту мора бити закључен у пи-
сменој форми, а у ставу 2. да се уговором о
кредиту утврђује износ, као и услови давања,
коришћења и враћања кредита. Ова одредба
доводи се у везу са начелом слободе уговара-
ња, при чему су закључени уговори резултат
сагласности воља уговорних страна. Кори-
сници кредита били су упознати са формом
и садржином уговорних обавеза, па су на
слободном
тржишту одабрали понуду банке
која је најповољнија за њих у датом тренутку.
Банка је слободна
да у складу са својом
пословном политиком одређује трошкове
и
накнаде,
њихову висину и начин одређивања,
у складу са пословним одлукама на тржишту.
При томе, клијенти
приликом закључења уго-
вора нису приговорили овим трошковима,
а
у појединим споровима радило се и о угово-
рима који су у целости извршени, тако да је
истакнут
и приговор недостатка
правног интереса,
као и приговор застарелости. Истиче
се да је банка при одобрењу кредита предузе-
ла низ активности у вези са обрадом кредит-
ног захтева,
као и да у току трајања уговора
предузима активности у вези са праћењем
и наплатом кредита. По становишту бана-
ка, уговарање камате представља
приход од
пласмана, али њено уговарање не обухвата и
обрачунате трошкове
пословања, који могу
да се уговарају самостално. Другим речима,
прописано је да је камата приход банке од
пласмана кредита, али не и цена комплетне
кредитне услуге. Није тачна
тврдња тужитеља
да, што је кредит већи, и трошкови
обраде су
већи због уговарања у процентуалном
изно-
су, с обзиром на то да се повећањем износа
кредита смањује и уговорени проценат трошкова.
По овом становишту, у банкарској
пракси
постоји институт наплате трошкова
обраде кредитног захтева
и ради се о уобича-
јеном економском термину који представља
саставни део процеса одобрења услуге и који
је и у другим банкарским
системима регули-
58
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
сан на потпуно исти начин. Банка је овлашће-
на да у својим општим
условима пословања
одреди ове трошкове
у зависности од врсте
кредита, износа кредита, кредитне способ-
ности клијента
и других фактора који утичу
на ценовну политику банке. Даљи аргументи
односе
се на примену ефективне каматне
стопе, па се наводи да су спорни трошкови
у ствари наплаћени кроз ефективну каматну
стопу чија је висина била позната уговорним
странама у моменту
закључења уговора. Један
део одговора банака односи
се и на тврдњу
да се не ради о трошковима,
него о накнади
за рад банке у периоду од подношења
захтева
за кредит до његовог одобрења, а да је напла-
та ове накнаде
дозвољена на основу Закона
о банкама. Самим тим прави се терминолошка
разлика између уговора о кредиту и кре-
дитног посла, који представља
шири појам и
обухвата одређене радње банке пре, у току и
по окончању уговорног односа.
ОДЛУКЕ СУДОВА У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
У току првостепених поступака утврђење
чињеница сводило се на покушај да се вешта-
чењем установи да ли постоје уговорени трошкови
банака и колико евентуално
износе,
као и да ли су тужитељи били упознати са са-
држином обавеза преузетих уговором. Тако је
вештачењем утврђено да стварни трошкови
у
поступку закључења уговора о кредиту, које
клијент
или банка имају, подразумевају трошкове
према трећим лицима или институ-
цијама које не послују у систему банке, као
нпр. накнада
за извод из Кредитног бироа,
трошкови
процене вредности
некретни-
не, трошкови
менице, трошкови
осигурања
некретнине, трошкови
овере заложне
изја-
ве и сл. У свом изјашњењу банка је редовно
наводила да се ту ради о апликативним и
оперативним трошковима.
Апликативни
трошкови
подразумевали би узимање пода-
така од клијента
и њихово уношење у унапред
припремљене формуларе, обрасце или елек-
тронске апликације. Оперативни трошкови
по правилу представљају
трошкове
који се
дневно
јављају
у пословању било које ком-
паније, као што су плате, енергија, путовања,
маркетинг и сл. Банка у току поступака није
документовала
о којим се то посебним трошковима
ради приликом обраде конкретног
уговора, као и колико ови трошкови
стварно
износе, тако да је суд закључио да наведени
трошкови
не постоје. Самим тим, ако се пође
од премисе да је камата једина дозвољена за-
рада банке, у одсуству посебних трошкова
може да се закључи да је банка оваквим уго-
варањем извршила двоструку наплату исте
обавезе, с обзиром на то да из зараде финан-
сира трошкове.
У погледу чињеница које се односе
на сло-
боду уговарања утврђено је да клијенти,
овде
тужитељи, нису имали слободу преговарања
о висини трошкова,
већ се радило о угово-
рима по приступу према унапред одређеним
условима од стране банке. Тако су трошкови
постали услов за закључење поменутих уго-
вора, а у суштини су представљали
скривену
добит банака која није изражена кроз кама-
ту. Сходно
овим утврђењима, првостепени
суд у правној анализи чињеница констату-
је да процентуално
одређена накнада
трошкова
у суштини представља
обавезу без
основа. Паушално одређивање накнаде
трошкова
обраде кредита, без спецификације
ових трошкова,
не може да буде основ оба-
везивања, с обзиром на то да не може да се
утврди на шта се односи
ова накнада
нити је
тужена приликом закључења уговора, а ни
у току парничног
поступка исказала основ
наведене обавезе. У прилог оваквом ставу
говори и уговорени начин обрачуна накнаде
у процентуалном
износу од висине испла-
ћеног кредитног износа, с обзиром на то да
је очигледно
да трошкови
банке приликом
одобравања кредита нису у корелацији са ви-
сином одобреног кредита, односно
примена
овог обрачуна доводи до нелогичних
исхода
и утврђивања енормних
трошкова
приликом
одобравања кредита у већим износима. Ре-
зултат зарачунавања додатних трошкова
ван
уговорене камате кроз коју банка остварује
своју зараду, који немају стварну основу, је-
сте прикривена добит за банку, а уговорна
одредба спорног уговора ништава је с обзи-
ром на то да је у супротности са члановима
15. и 1065. ЗОО-а.
59
ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
У погледу истакнутих
приговора застаре-
лости суд констатује да се ради о истицању
разлога апсолутне
ништавости уговора, који
могу да се истичу без обзира на рок, док се
захтев
за исплату заснива на правилима о
стицању без основа, за које се примењује општи
рок застарелости потраживања од десет
година. Рок застарелости у овом случају по-
чиње да се рачуна од момента
када је тужитељ
стекао могућност да захтева
исплату стеченог
без основа, односно
од дана утврђења да је
оспорена уговорна одредба апсолутно
ни-
штава, тако да је очигледно
да се не ради о
застарелом потраживању.
У својим одлукама виши судови су конста-
товали да су неосновани
жалбени наводи ту-
жених банака полазећи од начела садржаног
у члану
12. Закона о облигационим односима,
по којем су у заснивању облигационих односа
странке дужне
да се придржавају наче-
ла савесности и поштења, док при заснивању
двостраних уговора стране полазе од начела
једнаких
вредности
давања у смислу члана
15. ЗОО-а. Како је предмет
уговорене оба-
везе на плаћање спорних трошкова
немогућ,
недопуштен, неодређен и неодредив, уговор
је ништав у смислу члана
47. ЗОО-а, а у кон-
кретном случају, ништавост једне
уговорне
одредбе не повлачи ништавост целокупног
уговора у смислу члана
105. став 1. ЗОО-а.
Наведеним поступањем банака тужиоци су
доведени у неравноправан положај у односу
на банку, која на основу унапред припремље-
ног и одштампаног уговора о кредиту, на чију
садржину тужиоци не могу да утичу, ставља
кориснику одређени новчани износ на распо-
лагање, а притом задржава за себе право да
одреди трошкове
кредита без икаквог обра-
зложења који су то трошкови,
на основу чега
су утврђени и зашто се везују за износ одо-
бреног кредита.
Након што је формирана релативно ста-
билна судска пракса,
претходно
описана,
огласио се и Врховни касациони суд, који је
заузео правни став о овом питању на седници
Грађанског одељења Врховног касацио-
ног суда одржаној 22. 5. 2018. године. У првом
моменту
став је објављен
без пратећег обра-
зложења и изазвао је више недоумица него
што је нудио одрживо решење, а гласи:
„Банка има право на наплату трошкова
и
накнада
банкарских
услуга, па одредба уго-
вора о кредиту којом се корисник кредита
обавезује да банци плати трошкове
кредита
није ништава под условом да је понуда бан-
ке садржала јасне и недвосмислене податке
о
трошковима
кредита.
Трошкови
обраде кредита и пуштање кре-
дита у течај, као и други трошкови
које банка
обрачунава кориснику приликом одобравања
кредита или који су познати на дан обрачуна
и које банка обрачунава кориснику у току ре-
ализације уговора о кредиту, могу бити иска-
зани у процентуалном
износу и наплаћују се
само кроз обрачун ефективне каматне стопе.”
Прво читање навело је многе
на помисао
да су банке успеле са својом аргументацијом,
имајући у виду да је Врховни касациони суд
изричит у ставу да „банка има право на напла-
ту трошкова
и накнада
банкарских
услуга.”
Након што је објављено
и образложење овог
става отклоњене
су све недоумице – изнети
став суда значи да уговорна одредба о трошковима
кредита није априори ништава и да
банка има право на уговорне трошкове,
али
само ако докаже постојање и структуру ових
трошкова,
као и да је клијент
са трошковима
био упознат у моменту
закључења уговора
о кредиту. По мишљењу аутора овог текста,
споран је 2. став правног става Врховног ка-
сационог суда, који наводи да трошкови
могу
да буду исказани у процентуалном
износу и
наплаћују се само кроз обрачун ефективне
каматне стопе. Овакво тврђење није у складу
са смислом ефективне каматне стопе који је
наведен у прописима и лако може да одведе
до замене теза у погледу основних појмова
уговора о кредиту. Тако је камата једина до-
звољена цена кредита, док је каматна стопа
мерило за израчунавање ове цене. Што се тиче
ефективне каматне стопе, иста не представља
неки самосталан приход нити накнаду
на коју банка има право, нити је сврха ове
стопе наплата било каквог прихода у корист
банке, већ да у релативном процентуалном
изразу искаже укупну
цену кредитног посла,
стављајући
у однос
наплаћене накнаде
и трошкове
са укупним
износом кредита како би
се кредитни посао учинио транспарентним
у
смислу члана
11. Закона о заштити корисника
60
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
финансијских
услуга. Другим речима, ништа
се не наплаћује кроз обрачун ефективне ка-
матне стопе, тако да остају нејасни значење и
домашај цитираног правног става. У пракси
судови скоро без изузетка
усвајају тужбене
захтеве
у овим споровима и обавезују банке
да врате износе који су странке платиле по
наведеном основу.
СПОРОВИ ПОВОДОМ ТУЖБИ РАДИ
ИСПЛАТЕ НАКНАДЕ
И ПРЕМИЈЕ ЗА
НКОСК
Имајући у виду да ови спорови нису доби-
ли свој епилог у виду правоснажних
судских
одлука или неког поузданог става Врховног
касационог суда, приказ ће се ограничити на
наводе тужби, одговора на тужбе и мишљење
аутора о могућем решењу спорова.
Тужиоци у овим предметима
полазе од
одредби Закона о облигационим односима,
пре свега члана
1065, који је и навођен у претходном
делу текста,
па тврде да је банка неосновано
превалила додатни трошак на
кориснике кредита, који од плаћања премије
осигурања немају користи нити су уговорна
страна у уговорима о осигурању. Tиме се из-
лази из оквира императивне норме која про-
писује битне елементе
уговора о кредиту и
представља
кршење исте, на основу чега следи
закључак да су овакве уговорне одредбе ни-
штаве на основу члана
103. ЗОО-а. Поред тога,
клијент
није у правном односу
са НКОСК и не
остварује ниједно
право из осигурања, а при-
ликом закључења уговора није био упознат са
садржином уговорног односа
банке и НКОСК
нити му је достављена
полиса.
Супротно овим наводима, банке тврде
да уговарање плаћања наведених трошкова
на терет клијената није у супротности ни са
једном
императивном нормом и креће се у
границама начела слободе уговарања, као и
да су накнада
и премија наплаћене од стране
НКОСК, а не банке. Овај трошак је био познат
тужиоцима у моменту
закључења уговора о
кредиту и уговорен је у интересу
обе уговор-
не стране, с обзиром на то да се тако штити
потраживање банке, а клијент
добија кредит по
повољнијој каматној стопи. Банка у оваквом
уговарању види преузимање испуњења обаве-
зе банке према НКОСК, коју преузима клијент
у складу са чланом
453. став 1. ЗОО-а. Банке
приговарају и траженој камати коју тужио-
ци потражују од момента
стицања, односно
уплате од стране тужилаца, сматрајући да
нису поступале несавесно, тако да нема места
примени члана
214. ЗОО-а.
Могуће решење описаних спорова иска-
зано је у неким судским
одлукама које нису
правоснажне.
Тако се овим одлукама тужбе-
ни захтев
усваја, па се обавезује тужена бан-
ка да исплати износе који су наплаћени по
основу уговорних одредби које су оглашене
ништавим. У образложењу се наводи да за-
кључак суда о апсолутној
ништавости уго-
ворне одредбе оспореног уговора проистиче
из чињенице да је поступањем банке прекр-
шено право на информисаност предвиђено
Законом о заштити потрошача („Сл. гласник
РС”, бр. 79/2005). чланом
3. тачка 3) наведеног
закона прописано је да је основно право по-
трошача на информисаност, а чланом
46. став
1. да информације о својствима производа и
услуга или условима продаје морају да буду
тачне,
потпуне, основане, недвосмислене, ја-
сне и благовремене. Суд примећује да сам по-
јам „осигурање кредита” по језичком значењу
може да доведе у заблуду свако лице које није
упознато са садржином датог појма,
с обзи-
ром на то да упућује на логичан закључак да
је дуг клијента
осигуран у случају неплаћања,
док се у стварности ради о осигурању потра-
живања банке која једина остварује права по
овом уговору и не ослобађа обавезе активи-
рања средстава обезбеђења
потраживања.
Како је у доказном поступку утврђено да
тужиоци нису били упознати са садржином
уговора о осигурању чију су премију плати-
ли, а притом не остварују никаква права из
уговора о осигурању, суд сматра да је тужена
банка у закључењу уговора поступала и про-
тивно начелу савесности и поштења из члана
12. ЗОО-а, при чему је санкција за повреду
ових начела ништавост уговорне одредбе.
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
Пракса
судова у предметима
који се тичу исплате трошкова
администрирања
кредита и
споровима поводом тужби
ради исплате накнаде
и
премије за НКОСК
У тексту
је дат приказ судске праксе
у споровима поводом захтева
клијената банака за утврђење ништавости уговорних одредби
које се односе
на „трошкове
обраде кредита” и исплату новчаног
износа који је наплаћен у наведену сврху, али и у споровима који за
предмет
имају утврђење ништавости уговорних одредби уговора
о стамбеним кредитима по основу којих је плаћање премије
осигурања у НКОСК преваљено на кориснике кредита.
Увод
Приказ који следи могао би бити зани-
мљив широј јавности с обзиром на то да су
многи
грађани, укључујући и стручну
јавност
којој су ови редови првенствено намењени,
корисници услуге банака по основу уговора
о кредиту. Досадашња редовна пракса
ба-
нака била је да један део трошкова
прикажу
у процентуалном
износу од износа одобре-
ног кредита који би био наплаћен приликом
исплате уговорене кредитне суме. Ови трошкови
означавани су различитим терминима
попут „трошкови
обраде кредита”, „трошкови
администрирања
кредита” и слично,
док је у
уговорима о стамбеним кредитима уговаран
Немања Рилке,
судијски помоћник у
Основном суду у Сомбору
трошак осигурања кредита у Националној
корпорацији за осигурање стамбених креди-
та (често се означава и скраћено као НКОСК).
Кроз досадашњу праксу
судова, као и кроз
доношење и примену Закона о заштити ко-
рисника финансијских
услуга, у великој мери
банке су „дисциплиноване”, као надмоћна
страна у уговорном односу
приликом закљу-
чења уговора о кредиту. Постављена
су јасна
правила у вези са начином одређивања камат-
не стопе, измене каматне стопе, обавештава-
ња клијената и сл. Тренутно су врло актуелни
судски поступци по тужбама клијената про-
тив банака који за предмет
имају захтев
за
утврђење ништавости уговорних одредби
које се односе
на „трошкове
обраде кредита”
и исплату новчаног износа који је наплаћен у
наведену сврху, али и спорови који за предмет
имају утврђење ништавости уговорних
одредби уговора о стамбеним кредитима по
основу којих је плаћање премије осигурања
у НКОСК преваљено на кориснике кредита.
57
ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
НАВОДИ ТУЖБИ У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
Овде се мора напоменути да су у првим
тужбама које су поднете
предмет
били уго-
вори о кредиту који су закључени пре сту-
пања на снагу Закона о заштити корисника
финансијских
услуга, при чему поменуте ту-
жбе нису садржале тужбени захтев
усмерен
на утврђење ништавости уговорних одред-
би које су одређивале обавезу за тужитеља
да надокнади
спорне трошкове,
већ је о овом
питању расправљано
применом института
претходног
правног питања о којем одлучује
суд у актуелној парници. Повећањем броја
тужби, а самим тим и повећањем квалитета
оспоравања истих, редовно се јављају
тужбе-
ни захтеви
који представљају
кумулацију
захтева
за утврђење ништавости и захтева
за исплату по основу правила о стицању без
основа, чиме се тражи решавање спорног
односа
на целовит начин. Све тужбе садрже
приказ уговорног односа,
као и позив на члан
1065. ЗОО-а, којим је прописано да се угово-
ром о кредиту банка обавезује да корисни-
ку кредита стави на располагање одређени
износ новчаних средстава на одређено или
неодређено време, за неку намену или без
утврђене намене, а корисник се обавезује да
банци плаћа уговорену камату и добијени
износ новца врати у време и на начин како је
утврђено уговором. Из ове законске дефини-
ције проистиче закључак да је камата једина
зарада коју банка може да оствари приликом
закључења наведеног уговора, па је недозво-
љено уговарати плаћање других накнада
које
суштински имају карактер зараде. Како је
уговорна одредба о плаћању „трошкова
администрирања
кредита” супротна овој импе-
ративној одредби, иста је апсолутно
ништава
и тражи се утврђење њене ништавости. Ло-
гичан захтев
који следи је захтев
за исплату
с обзиром на то да је утврђењем ништаво-
сти отпао правни основ плаћања накнаде
у смислу члана
210. став 2. ЗОО-а, којим је
прописано да обавеза враћања, односно
накнаде
вредности
настаје и кад се нешто прими
с обзиром на основ који се није остварио или
који је касније отпао.
НАВОДИ ОДГОВОРА НА ТУЖБУ
У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ
ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
Наводи тужених банака полазе од члана
1066. ЗОО-а, којим је у ставу 1. прописано да
уговор о кредиту мора бити закључен у пи-
сменој форми, а у ставу 2. да се уговором о
кредиту утврђује износ, као и услови давања,
коришћења и враћања кредита. Ова одредба
доводи се у везу са начелом слободе уговара-
ња, при чему су закључени уговори резултат
сагласности воља уговорних страна. Кори-
сници кредита били су упознати са формом
и садржином уговорних обавеза, па су на
слободном
тржишту одабрали понуду банке
која је најповољнија за њих у датом тренутку.
Банка је слободна
да у складу са својом
пословном политиком одређује трошкове
и
накнаде,
њихову висину и начин одређивања,
у складу са пословним одлукама на тржишту.
При томе, клијенти
приликом закључења уго-
вора нису приговорили овим трошковима,
а
у појединим споровима радило се и о угово-
рима који су у целости извршени, тако да је
истакнут
и приговор недостатка
правног интереса,
као и приговор застарелости. Истиче
се да је банка при одобрењу кредита предузе-
ла низ активности у вези са обрадом кредит-
ног захтева,
као и да у току трајања уговора
предузима активности у вези са праћењем
и наплатом кредита. По становишту бана-
ка, уговарање камате представља
приход од
пласмана, али њено уговарање не обухвата и
обрачунате трошкове
пословања, који могу
да се уговарају самостално. Другим речима,
прописано је да је камата приход банке од
пласмана кредита, али не и цена комплетне
кредитне услуге. Није тачна
тврдња тужитеља
да, што је кредит већи, и трошкови
обраде су
већи због уговарања у процентуалном
изно-
су, с обзиром на то да се повећањем износа
кредита смањује и уговорени проценат трошкова.
По овом становишту, у банкарској
пракси
постоји институт наплате трошкова
обраде кредитног захтева
и ради се о уобича-
јеном економском термину који представља
саставни део процеса одобрења услуге и који
је и у другим банкарским
системима регули-
58
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
сан на потпуно исти начин. Банка је овлашће-
на да у својим општим
условима пословања
одреди ове трошкове
у зависности од врсте
кредита, износа кредита, кредитне способ-
ности клијента
и других фактора који утичу
на ценовну политику банке. Даљи аргументи
односе
се на примену ефективне каматне
стопе, па се наводи да су спорни трошкови
у ствари наплаћени кроз ефективну каматну
стопу чија је висина била позната уговорним
странама у моменту
закључења уговора. Један
део одговора банака односи
се и на тврдњу
да се не ради о трошковима,
него о накнади
за рад банке у периоду од подношења
захтева
за кредит до његовог одобрења, а да је напла-
та ове накнаде
дозвољена на основу Закона
о банкама. Самим тим прави се терминолошка
разлика између уговора о кредиту и кре-
дитног посла, који представља
шири појам и
обухвата одређене радње банке пре, у току и
по окончању уговорног односа.
ОДЛУКЕ СУДОВА У ПРЕДМЕТИМА
РАДИ ИСПЛАТЕ ТРОШКОВА
АДМИНИСТРИРАЊА
КРЕДИТА
У току првостепених поступака утврђење
чињеница сводило се на покушај да се вешта-
чењем установи да ли постоје уговорени трошкови
банака и колико евентуално
износе,
као и да ли су тужитељи били упознати са са-
држином обавеза преузетих уговором. Тако је
вештачењем утврђено да стварни трошкови
у
поступку закључења уговора о кредиту, које
клијент
или банка имају, подразумевају трошкове
према трећим лицима или институ-
цијама које не послују у систему банке, као
нпр. накнада
за извод из Кредитног бироа,
трошкови
процене вредности
некретни-
не, трошкови
менице, трошкови
осигурања
некретнине, трошкови
овере заложне
изја-
ве и сл. У свом изјашњењу банка је редовно
наводила да се ту ради о апликативним и
оперативним трошковима.
Апликативни
трошкови
подразумевали би узимање пода-
така од клијента
и њихово уношење у унапред
припремљене формуларе, обрасце или елек-
тронске апликације. Оперативни трошкови
по правилу представљају
трошкове
који се
дневно
јављају
у пословању било које ком-
паније, као што су плате, енергија, путовања,
маркетинг и сл. Банка у току поступака није
документовала
о којим се то посебним трошковима
ради приликом обраде конкретног
уговора, као и колико ови трошкови
стварно
износе, тако да је суд закључио да наведени
трошкови
не постоје. Самим тим, ако се пође
од премисе да је камата једина дозвољена за-
рада банке, у одсуству посебних трошкова
може да се закључи да је банка оваквим уго-
варањем извршила двоструку наплату исте
обавезе, с обзиром на то да из зараде финан-
сира трошкове.
У погледу чињеница које се односе
на сло-
боду уговарања утврђено је да клијенти,
овде
тужитељи, нису имали слободу преговарања
о висини трошкова,
већ се радило о угово-
рима по приступу према унапред одређеним
условима од стране банке. Тако су трошкови
постали услов за закључење поменутих уго-
вора, а у суштини су представљали
скривену
добит банака која није изражена кроз кама-
ту. Сходно
овим утврђењима, првостепени
суд у правној анализи чињеница констату-
је да процентуално
одређена накнада
трошкова
у суштини представља
обавезу без
основа. Паушално одређивање накнаде
трошкова
обраде кредита, без спецификације
ових трошкова,
не може да буде основ оба-
везивања, с обзиром на то да не може да се
утврди на шта се односи
ова накнада
нити је
тужена приликом закључења уговора, а ни
у току парничног
поступка исказала основ
наведене обавезе. У прилог оваквом ставу
говори и уговорени начин обрачуна накнаде
у процентуалном
износу од висине испла-
ћеног кредитног износа, с обзиром на то да
је очигледно
да трошкови
банке приликом
одобравања кредита нису у корелацији са ви-
сином одобреног кредита, односно
примена
овог обрачуна доводи до нелогичних
исхода
и утврђивања енормних
трошкова
приликом
одобравања кредита у већим износима. Ре-
зултат зарачунавања додатних трошкова
ван
уговорене камате кроз коју банка остварује
своју зараду, који немају стварну основу, је-
сте прикривена добит за банку, а уговорна
одредба спорног уговора ништава је с обзи-
ром на то да је у супротности са члановима
15. и 1065. ЗОО-а.
59
ГРАЂАНСКО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
У погледу истакнутих
приговора застаре-
лости суд констатује да се ради о истицању
разлога апсолутне
ништавости уговора, који
могу да се истичу без обзира на рок, док се
захтев
за исплату заснива на правилима о
стицању без основа, за које се примењује општи
рок застарелости потраживања од десет
година. Рок застарелости у овом случају по-
чиње да се рачуна од момента
када је тужитељ
стекао могућност да захтева
исплату стеченог
без основа, односно
од дана утврђења да је
оспорена уговорна одредба апсолутно
ни-
штава, тако да је очигледно
да се не ради о
застарелом потраживању.
У својим одлукама виши судови су конста-
товали да су неосновани
жалбени наводи ту-
жених банака полазећи од начела садржаног
у члану
12. Закона о облигационим односима,
по којем су у заснивању облигационих односа
странке дужне
да се придржавају наче-
ла савесности и поштења, док при заснивању
двостраних уговора стране полазе од начела
једнаких
вредности
давања у смислу члана
15. ЗОО-а. Како је предмет
уговорене оба-
везе на плаћање спорних трошкова
немогућ,
недопуштен, неодређен и неодредив, уговор
је ништав у смислу члана
47. ЗОО-а, а у кон-
кретном случају, ништавост једне
уговорне
одредбе не повлачи ништавост целокупног
уговора у смислу члана
105. став 1. ЗОО-а.
Наведеним поступањем банака тужиоци су
доведени у неравноправан положај у односу
на банку, која на основу унапред припремље-
ног и одштампаног уговора о кредиту, на чију
садржину тужиоци не могу да утичу, ставља
кориснику одређени новчани износ на распо-
лагање, а притом задржава за себе право да
одреди трошкове
кредита без икаквог обра-
зложења који су то трошкови,
на основу чега
су утврђени и зашто се везују за износ одо-
бреног кредита.
Након што је формирана релативно ста-
билна судска пракса,
претходно
описана,
огласио се и Врховни касациони суд, који је
заузео правни став о овом питању на седници
Грађанског одељења Врховног касацио-
ног суда одржаној 22. 5. 2018. године. У првом
моменту
став је објављен
без пратећег обра-
зложења и изазвао је више недоумица него
што је нудио одрживо решење, а гласи:
„Банка има право на наплату трошкова
и
накнада
банкарских
услуга, па одредба уго-
вора о кредиту којом се корисник кредита
обавезује да банци плати трошкове
кредита
није ништава под условом да је понуда бан-
ке садржала јасне и недвосмислене податке
о
трошковима
кредита.
Трошкови
обраде кредита и пуштање кре-
дита у течај, као и други трошкови
које банка
обрачунава кориснику приликом одобравања
кредита или који су познати на дан обрачуна
и које банка обрачунава кориснику у току ре-
ализације уговора о кредиту, могу бити иска-
зани у процентуалном
износу и наплаћују се
само кроз обрачун ефективне каматне стопе.”
Прво читање навело је многе
на помисао
да су банке успеле са својом аргументацијом,
имајући у виду да је Врховни касациони суд
изричит у ставу да „банка има право на напла-
ту трошкова
и накнада
банкарских
услуга.”
Након што је објављено
и образложење овог
става отклоњене
су све недоумице – изнети
став суда значи да уговорна одредба о трошковима
кредита није априори ништава и да
банка има право на уговорне трошкове,
али
само ако докаже постојање и структуру ових
трошкова,
као и да је клијент
са трошковима
био упознат у моменту
закључења уговора
о кредиту. По мишљењу аутора овог текста,
споран је 2. став правног става Врховног ка-
сационог суда, који наводи да трошкови
могу
да буду исказани у процентуалном
износу и
наплаћују се само кроз обрачун ефективне
каматне стопе. Овакво тврђење није у складу
са смислом ефективне каматне стопе који је
наведен у прописима и лако може да одведе
до замене теза у погледу основних појмова
уговора о кредиту. Тако је камата једина до-
звољена цена кредита, док је каматна стопа
мерило за израчунавање ове цене. Што се тиче
ефективне каматне стопе, иста не представља
неки самосталан приход нити накнаду
на коју банка има право, нити је сврха ове
стопе наплата било каквог прихода у корист
банке, већ да у релативном процентуалном
изразу искаже укупну
цену кредитног посла,
стављајући
у однос
наплаћене накнаде
и трошкове
са укупним
износом кредита како би
се кредитни посао учинио транспарентним
у
смислу члана
11. Закона о заштити корисника
60
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ ГРАЂАНСКО ПРАВО
финансијских
услуга. Другим речима, ништа
се не наплаћује кроз обрачун ефективне ка-
матне стопе, тако да остају нејасни значење и
домашај цитираног правног става. У пракси
судови скоро без изузетка
усвајају тужбене
захтеве
у овим споровима и обавезују банке
да врате износе који су странке платиле по
наведеном основу.
СПОРОВИ ПОВОДОМ ТУЖБИ РАДИ
ИСПЛАТЕ НАКНАДЕ
И ПРЕМИЈЕ ЗА
НКОСК
Имајући у виду да ови спорови нису доби-
ли свој епилог у виду правоснажних
судских
одлука или неког поузданог става Врховног
касационог суда, приказ ће се ограничити на
наводе тужби, одговора на тужбе и мишљење
аутора о могућем решењу спорова.
Тужиоци у овим предметима
полазе од
одредби Закона о облигационим односима,
пре свега члана
1065, који је и навођен у претходном
делу текста,
па тврде да је банка неосновано
превалила додатни трошак на
кориснике кредита, који од плаћања премије
осигурања немају користи нити су уговорна
страна у уговорима о осигурању. Tиме се из-
лази из оквира императивне норме која про-
писује битне елементе
уговора о кредиту и
представља
кршење исте, на основу чега следи
закључак да су овакве уговорне одредбе ни-
штаве на основу члана
103. ЗОО-а. Поред тога,
клијент
није у правном односу
са НКОСК и не
остварује ниједно
право из осигурања, а при-
ликом закључења уговора није био упознат са
садржином уговорног односа
банке и НКОСК
нити му је достављена
полиса.
Супротно овим наводима, банке тврде
да уговарање плаћања наведених трошкова
на терет клијената није у супротности ни са
једном
императивном нормом и креће се у
границама начела слободе уговарања, као и
да су накнада
и премија наплаћене од стране
НКОСК, а не банке. Овај трошак је био познат
тужиоцима у моменту
закључења уговора о
кредиту и уговорен је у интересу
обе уговор-
не стране, с обзиром на то да се тако штити
потраживање банке, а клијент
добија кредит по
повољнијој каматној стопи. Банка у оваквом
уговарању види преузимање испуњења обаве-
зе банке према НКОСК, коју преузима клијент
у складу са чланом
453. став 1. ЗОО-а. Банке
приговарају и траженој камати коју тужио-
ци потражују од момента
стицања, односно
уплате од стране тужилаца, сматрајући да
нису поступале несавесно, тако да нема места
примени члана
214. ЗОО-а.
Могуће решење описаних спорова иска-
зано је у неким судским
одлукама које нису
правоснажне.
Тако се овим одлукама тужбе-
ни захтев
усваја, па се обавезује тужена бан-
ка да исплати износе који су наплаћени по
основу уговорних одредби које су оглашене
ништавим. У образложењу се наводи да за-
кључак суда о апсолутној
ништавости уго-
ворне одредбе оспореног уговора проистиче
из чињенице да је поступањем банке прекр-
шено право на информисаност предвиђено
Законом о заштити потрошача („Сл. гласник
РС”, бр. 79/2005). чланом
3. тачка 3) наведеног
закона прописано је да је основно право по-
трошача на информисаност, а чланом
46. став
1. да информације о својствима производа и
услуга или условима продаје морају да буду
тачне,
потпуне, основане, недвосмислене, ја-
сне и благовремене. Суд примећује да сам по-
јам „осигурање кредита” по језичком значењу
може да доведе у заблуду свако лице које није
упознато са садржином датог појма,
с обзи-
ром на то да упућује на логичан закључак да
је дуг клијента
осигуран у случају неплаћања,
док се у стварности ради о осигурању потра-
живања банке која једина остварује права по
овом уговору и не ослобађа обавезе активи-
рања средстава обезбеђења
потраживања.
Како је у доказном поступку утврђено да
тужиоци нису били упознати са садржином
уговора о осигурању чију су премију плати-
ли, а притом не остварују никаква права из
уговора о осигурању, суд сматра да је тужена
банка у закључењу уговора поступала и про-
тивно начелу савесности и поштења из члана
12. ЗОО-а, при чему је санкција за повреду
ових начела ништавост уговорне одредбе.