Издвојени су најновији примере из судске праксе привредних судова који се односе на трошкове парничног и извршног поступка, затим на случајеве када поднесак не садржи печат и потпис адвоката или када није било места вођењу поступка, као и када странка делимично успе у парници, али и на разне друге случајеве.
ТУЖЕНИ ЈЕ, КАО СТЕЧАЈНИ ДУЖНИК, ДУЖАН ДА НАКНАДИ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА ТУЖИОЦУ, КАО СТЕЧАЈНОМ ПОВЕРИОЦУ, КОМЕ ЈЕ НЕОСНОВАНО ОСПОРЕНО ПОТРАЖИВАЊЕ У ПОСТУПКУ СТЕЧАЈА.
Из образложења:
Одредбом члана 155. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да је странка дужна да, независно од исхода парница, противној странци накнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.
У конкретном случају тужилац је, у својству стечајног повериоца, поднео тужбу ради утврђења оспореног потраживања по налогу стечајног судије из закључка о листи признатих и оспорених потраживања. Тужилац није имао други правни пут за утврђење оспореног потраживања, већ само покретање парничног поступка, с обзиром на то да му је потраживање у поступку стечаја оспорено, па би неподношењем наведене тужбе у остављеном законском року тужилац био преклудиран у праву да каквим другим правним средствима утврђује његову основаност, у смислу одредбе члана 117. став 2. Закона о стечају.
Првостепени суд је утврдио потраживање тужиоца у износу који је тужбом опредељен и обавезао туженог да накнади трошкове парничног поступка, имајући у виду да је тужени скривио трошкове парничног поступка у конкретном случају јер је неосновано оспорио потраживање у поступку стечаја. И поред чињенице да тужилац уз пријаву потраживања није приложио уговор о пружању услуга обезбеђења и рачуне за извршене услуге, стечајни управник туженог морао је да има сазнања да је тужилац и након отварања поступка стечаја вршио услуге обезбеђења имовине туженог. На тај начин тужени је имао сазнања да су услуге пружане у спорном периоду, па није било места оспоравању потраживања, а тиме и вођењу поступка који је проузроковао трошкове поступка, за које је суд обавезао туженог да их накнади.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 38/17 од 8. 2. 2017, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 1792/17 од 10. 1. 2019)
УКОЛИКО ПОДНЕСАК НЕ САДРЖИ ПОТПИС И ПЕЧАТ АДВОКАТА, КАО ПУНОМОЋНИКА СТРАНКЕ, СТРАНКА НЕМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА ЗА САСТАВ ПОДНЕСКА У ИЗНОСУ КОЈИ ЈЕ ПРОПИСАН АДВОКАТСКОМ ТАРИФОМ.
Из образложења:
Одредбом члана 29. став 5. Закона о адвокатури („Сл. гласник РС”, бр. 31/2011) прописано је да je aдвoкaт дужан да на сваку исправу, допис или поднесак који је саставио стави свој потпис и печат.
У конкретном случају тужилац је тражио накнаду трошкова парничног поступка на име састава тужбе у износу од 6.000,00 динара. Суд је одбио захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка на име састава тужбе у опредељеном износу од 6.000,00 динара, имајући у виду да из списа предмета произлази да на тужби не стоји потпис и печат пуномоћника тужиоца из реда адвоката. Према одредби члана 29. став 5. Закона о адвокатури, адвокат је дужан да на сваку исправу, допис или поднесак који је саставио стави свој потпис и печат. Како тужба не садржи потпис и печат адвоката који је пуномоћник тужиоца, то је правилно првостепени суд донео одлуку којом је одбио захтев за накнаду тих трошкова, јер тужиоцу не припадају тражени трошкови за ову парничну радњу.
(Решење о трошковима Привредног суда у Пожаревцу, П. 249/18 од 15. 11. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 232/19 од 18. 1. 2019)
У СИТУАЦИЈИ КАДА НИЈЕ БИЛО МЕСТА ВОЂЕЊУ ПОСТУПКА, СТРАНКА КОЈА ЈЕ ИНИЦИРАЛА ПОСТУПАК ДУЖНА ЈЕ ДА ПРОТИВНОЈ СТРАНИ НАКНАДИ ПАРНИЧНЕ ТРОШКОВЕ.
Из образложења:
Одредбом члана 155. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да је странка дужна да, независно од исхода парница, противној странци накнади трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.
У конкретном случају тужилац је тај који је изазвао вођење парнице зато што је тужени, као стечајни поверилац, у поступку стечаја који се води над тужиоцем, као стечајним дужником, поднео пријаву потраживања, уз давање изјаве о пребијању свог потраживања које је пријавио са потраживањем које стечајни дужник има према њему. Стечајни управник није поступио сагласно одредби члана 82. Закона о стечају, с обзиром на то да је признао потраживање туженог у целости, али није одлучио и о пребијању, па је стечајни дужник иницирао ову парницу, при чему тужени основано указује на то да није било места вођењу овог спора од стране тужиоца и да је стечајни управник поступио онако како је прописано одредбом члана 82. Закона о стечају.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 449/18 од 19. 10. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 6723/18 од 10. 1. 2019)
ПИТАЊЕ: ДА ЛИ ТРОШКОВИ ПРЕВОЗА ПУНОМОЋНИКА ЧИЈА ЈЕ КАНЦЕЛАРИЈА ВАН СЕДИШТА ПОСТУПАЈУЋЕГ СУДА ПРЕДСТАВЉАЈУ НУЖНЕ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА?
Одговор: Путни и остали трошкови превоза пуномоћника – адвоката из члана 9. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката, за обављање послова заступања пред судом изван седишта адвокатске канцеларије не спадају у нужне трошкове који припадају адвокату ангажованом ван седишта суда у ситуацији када је странка могла да ангажује адвоката из седишта суда. Наведено значи да судови наведене трошкове неће признати адвокатима при досуђивању судских (адвокатских) трошкова, али ће адвокати исте моћи да наплате од странке у складу са чланом 9. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, ако је странка ангажовала адвоката ван седишта суда (из другог места) када је могла да ангажује адвокате из седишта суда (из тог места).
(Одговори на питања привредних судова утврђени на седницама Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)
САМО ЗА ОНЕ ПАРНИЧНЕ РАДЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПРЕДУЗЕО УМЕСТО СТРАНКЕ УМЕШАЧ ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА.
Из образложења:
Одредбом члана 153. став 5. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописано је да умешач има право на накнаду трошкова од противне странке само за парничне радње предузете уместо странке којој се придружио.
У конкретном случају умешач је, уместо тужене којој се придружио, предузео само две парничне радње, односно пуномоћник умешача приступио је на два одложена рочишта за главну расправу дана 15. 9. 2017. године и дана 3. 10. 2017. године, на која није приступила тужена, која у том тренутку и није имала пуномоћника. Стога, сагласно одредбама чланова 153, 154. и 153. став 5. Закона о парничном поступку, умешач има право на накнаду парничних трошкова на име приступа његовог пуномоћника – адвоката на два одложена рочишта за главну расправу у износу од по 4.500,00 динара, односно укупно 9.000,00 динара.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, П. 208/18 од 20. 4. 2018, преиначено Решењем Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 2833/18 од 30. 8. 2018)
СУД ЋЕ ОДЛУЧИТИ ДА СВАКА СТРАНКА СНОСИ СВОЈЕ ТРОШКОВЕ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА УКОЛИКО У ИЗЛУЧНОЈ ПАРНИЦИ СУД УТВРДИ ДА ЈЕ ТУЖЕНИ ИМАО ОПРАВДАНИХ РАЗЛОГА ДА СМАТРА ДА НЕ ПОСТОЈЕ ПРАВА ТРЕЋИХ ЛИЦА У ИЗВРШНОМ ПОСТУПКУ.
Из образложења:
Одредбом члана 159. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да, ако у излучној парници буде усвојен захтев за излучење ствари, а суд утврди да је тужени, као поверилац, у извршном поступку имао оправданих разлога да сматра да не постоје права трећих лица на овим стварима, суд ће да одреди да свака странка сноси своје трошкове поступка.
У ситуацији када је суд усвојио тужбени захтев и прогласио решење о извршењу недопуштеним у парници за утврђивање недозвољености извршења јер су првотужени и друготужени на рочишту за главну расправу, које је одржано дана 14. 3. 2017. године, изјавили да признају тужбени захтев, а с обзиром на доказе које је тужилац доставио тек у парници, суд ће, сходно одредби члана 159. Закона о парничном поступку, одлучити да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
(Решење садржано у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 93/17 од 30. 3. 2017, преиначено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 3240/17 од 9. 8. 2018)
О ТРОШКОВИМА ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА ОДЛУЧУЈЕ СЕ РЕШЕЊЕМ.
Из образложења:
Одредбом члана 34. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015 од 21. 12. 2015) прописано је да се о накнади трошкова поступка одлучује решењем. На захтев странке суд, односно јавни извршитељ доносе закључак о намирењу трошкова у истом поступку у коме су донели и решење о накнади трошкова.
Износ предујма је новчани износ који је извршни поверилац дужан да уплати ради покрића трошкова који ће настати у извршном поступку, у смислу одредбе члана 33. Закона о извршењу и обезбеђењу. О стварно насталим трошковима који ће настати у том поступку, за стварно предузете радње, укључујући и накнаду за рад јавног извршитеља, одлучује се решењем на основу одредбе члана 34. Закона о извршењу и обезбеђењу. Само би те трошкове тужилац могао опредељено да тражи као део трошкова парничног поступка о којима парнични суд одлучује сходно одредбама чланова 253, 154. и 163. Закона о парничном поступку.
(Одлука о трошковима садржана у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 167/18 од 11. 4. 2018, потврђена Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 3322/18 од 14. 6. 2018)
НЕ ПЛАЋА СЕ ТАКСА НА ЖАЛБУ ПРОТИВ РЕШЕЊА О ТРОШКОВИМА КАДА СЕ О ТРОШКОВИМА НЕ ОДЛУЧУЈЕ ОДВОЈЕНО.
Из образложења:
Тарифним бројем 1. тачка 7. Таксене тарифе Закона о судским таксама („Сл. гласник РС”, бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – други закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – други закон, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014 и 106/2015) прописано је да се за жалбу против решења првостепеног суда плаћа такса само ако се жалбом побија решење које подлеже плаћању таксе по тарифном броју 2, док је тарифним бројем 2, став 8, прописано да се за решење о трошковима поступка, кад се о њима одвојено одлучује, плаћа такса из става 1. овог тарифног броја.
Из претходно наведеног произлази да се за жалбу против решења о трошковима поступка, када се о трошковима не одлучује одвојено, не плаћа такса.
(Решење о трошковима садржано у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 471/16 од 7. 12. 2016, преиначено Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 327/17 од 19. 7. 2018)
АКО СТРАНКА ДЕЛИМИЧНО УСПЕ У ПАРНИЦИ, СУД МОЖЕ ДА, С ОБЗИРОМ НА ПОСТИГНУТИ УСПЕХ, ОДРЕДИ ДА СВАКА СТРАНКА СНОСИ СВОЈЕ ТРОШКОВЕ ИЛИ ДА ЈЕДНА СТРАНКА НАКНАДИ ДРУГОЈ СРАЗМЕРАН ДЕО ТРОШКОВА.
Из образложења:
Одредбом члана 153. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 55/2014) прописано је да, ако странка делимично успе у парници, суд може да, с обзиром на постигнути успех, одреди да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмерни део трошкова.
У конкретном случају првостепени суд је, одлучујући о трошковима парничног поступка, донео одлуку да тужени накнади тужиоцу трошкове парничног поступка, а притом није узео у обзир трошкове поступка које је тужени имао, имајући у виду успех парничних странака у спору и да је тужилац само делимично успео у спору. Првостепени суд је погрешно досудио трошкове тужиоцу тако што је утврдио трошкове тужиоцу у односу на опредељену вредност предмета спора и у складу са процентом у коме је тужилац успео у спору, не водећи рачуна о томе да је део туженог захтева одбијен, тако да је у том делу тужени успео у спору. То не представља адекватан начин одлучивања о трошковима поступка, већ је првостепени суд морао и туженом досудити трошкове у проценту у коме је успео у спору у односу на укупну вредност спора.
(Одлука о трошковима садржана у Пресуди Привредног суда у Пожаревцу, П. 40/15 од 9. 6. 2016, укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 6197/16 од 19. 7. 2018)
ЖАЛБА ПРОТИВ ОДЛУКЕ О ТРОШКОВИМА ИЗДАВАЊА ПЛАТНОГ НАЛОГА НИЈЕ ДОЗВОЉЕНА У СИТУАЦИЈИ КАДА ЈЕ ПРОТИВ ПЛАТНОГ НАЛОГА ИЗЈАВЉЕН ПРИГОВОР.
Из образложења:
Тужени је изјавио благовремени приговор и жалбу против наведеног решења.
Спис је достављен Привредном апелационом суду на одлучивање по жалби.
Жалба у конкретној процесној ситуацији није дозвољена. Према чл. 459. Закона о парничном поступку, платни налог може да се побија само приговором. Ако се платни налог побија једино у погледу одлуке о трошковима, ова одлука може да се побија само жалбом против решења.
Ово значи да је жалба против решења о издавању платног налога дозвољена само у случају када се решење о издавању платног налога побија само у делу одлуке о трошковима, али не и када је изјављен приговор против платног налога којим се побија платни налог. У таквој ситуацији жалилац нема правни интерес за жалбу јер је решење о издавању платног налога приговором оспорено у целини, што значи и у погледу одлуке о трошковима као споредном потраживању уз главну ствар.
У конкретном случају тужени приговором побија издати платни налог.
Из наведених разлога изјављену жалбу ваљало је одбацити.
(Из Решења Привредног апелационог суда, Пж 508/18 од 26. 1. 2018)
АКО ИЗВРШНОМ ИСПРАВОМ ИЗВРШНИ ДУЖНИК НИЈЕ ОБАВЕЗАН ДА НА ИЗНОС ТРОШКОВА ПЛАТИ ЗАКОНСКУ ЗАТЕЗНУ КАМАТУ, ЗА КАМАТУ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ОДРЕДИ ИЗВРШЕЊЕ ЈЕР НЕМА ИДЕНТИТЕТА ОБАВЕЗЕ ПО ИЗВРШНОЈ ИСПРАВИ И ПО ПРЕДЛОГУ ЗА ИЗВРШЕЊЕ.
Из образложења:
Основано се жалбом указује, а на то другостепени суд пази и по службеној дужности у смислу члана 78. став 3. закона, да постоји разлог који спречава извршење решења о извршењу у односу на законску затезну камату на износ досуђених парничних трошкова, и то разлог из члана 74. став 1. тачка 1. Закона о извршењу и обезбеђењу. У поступку принудног извршења може да се захтева принудно остварење само оне обавезе за коју извршни поверилац располаже извршном исправом. Извршни поверилац не располаже извршном исправом у односу на обавезу плаћања законске затезне камате на износ парничних трошкова. Затезну камату извршни поверилац могао је да захтева само у поступку из ког извршна исправа потиче, подносећи захтев за исплату опредељених трошкова парничног поступка са каматом. У извршном поступку не може да се одреди наплата камате ако иста није досуђена извршном исправом, јер таква могућност није предвиђена важећим Законом о извршењу и обезбеђењу, као што није била предвиђена ни претходним законом из 2011. године. Зато је у том делу првостепено решење преиначено и предлог за извршење одбијен, јер не постоје услови да се у том делу одреди извршење. Извршни поступак је обустављен у овом делу и укинуте су спроведене извршне радње сагласно члану 80. Закона о извршењу и обезбеђењу.
(Из Решења Привредног апелационог суда, Иж 201/18 од 1. 3. 2018)