ISSN 2406-1085

Ознака: Судска пракса

  • Испитивање сведока као доказна радња – ослобођење од дужности сведочења (чл. 91, 92. и 94. ЗКП-а)

    Испитивање сведока, као једна од доказних радњи предвиђених Законом о кривичном поступку, анализирана је кроз примере из судске праксе.

     

    У оквиру главе VII Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, 72/11… 35/19), под називом „Докази” предвиђена је и једна од доказних радњи – испитивање сведока. Целокупна материја која се односи на испитивање сведока обухваћена је чл. од 91 до 113. ЗКП-а.

    Предмет овог рада су само одредбе које се односе на својство сведока (чл. 91. ЗКП-а), способност и дужност сведочења (чл. 93. ЗКП-а) и ослобођење од дужности сведочења (чл. 94. ЗКП-а).

    У чл. 91. ЗКП-а под називом „Сведок”, а у оквиру основних одредаба у вези са испитивањем сведока предвиђено је следеће: Сведок је лице за које је вероватно да ће дати обавештења о кривичном делу, учиниоцу или о другим чињеницама које се утврђују у поступку.

    На овај начин дефинисан је појам сведока који ће након позивања бити и испитан. Прво, законодавац је означио „сведока” без одређене градације и врсте сведока који треба да се испитају, тако да се, друго, ради о општој одредби да је то свако лице које располаже обавештењима о кривичном делу, учиниоцу или о другим чињеницама које се утврђују у поступку. Наравно, то су обавештења која се односе на предмет доказивања у конкретном кривичном поступку. То значи да је сведок лице за које је вероватно да ће дати обавештења о којима је претходно било речи, а потом се позива и на крају испитује.

    Нужно је указати на то да је испитивање сведока сложена процесна радња, па се од органа поступка – јавног тужиоца или суда – прво, тражи познавање кривичног права и његових института, друго, добро познавање чињеничне грађе кривично правног догађаја, односно стање осталих доказа у предмету, треће, познавање кривично процесног права уопште, а посебно одредби ЗКП-а које се односе на извођење ове доказне радње, као и, четврто, познавање криминалистике, психологије, психијатрије и других области ради лакшег и економичнијег испитивања.

    Најчешће у конкретном предмету постоје одређени материјални докази, али су често „пратећи докази” и тзв. лична доказна средства, а то су сведоци. Тада исказ сведока има изузетан значај, а поготово када се његова садржина „поклапа” са материјалним доказима.

    Услов за позивање и испитивање сведока је постојање вероватноће да ће дати обавештења о:

    – кривичном делу и учиниоцу,

    – другим чињеницама које се утврђују у поступку.

    Значи, орган поступка, по својој оцени, полази од тога да за одређено лице – сведока постоји вероватноћа да располаже обавештењима о кривичном делу, учиниоцу, као и о другим чињеницама које се утврђују у поступку. Тако сведок може бити лице које је до обавештења и других чињеница (претходно наведених) дошло лично, односно лично је видело, чуло, опазило и додирнуло, али и лице које је до истих дошло преко других лица, односно чуло је о догађају („чувење”).

    Такође, пружање наведених обавештења или других чињеница односи се на околности из прошлости. Тада, што је у пракси уочљиво, посебно треба бити обазрив приликом испитивања сведока који пружа обавештења која је сазнао преко трећих лица, а значајна је и оцена исказа сведока који притом даје и своје вредносне судове – закључке поводом обавештења и других чињеница које износи.

    Логично је да се сведок испитује јер је био присутан када је нпр. окривљени лишио живота оштећеног, па износи своја запажања о предузетим радњама окривљеног према оштећеном критичном приликом, као и о повредама насталим код оштећеног, а тада се обично изјашњава и о другим околностима датог кривичноправног догађаја (о присуству других сведока, њиховом разговору и пружању помоћи оштећеном, као и о стању окривљеног тог тренутка у виду постојања страха, избезумљености, изговорених речи и другог), па је нормално да износи и своје вредносне судове о насталом догађају (нпр. о ранијем односу окривљеног и оштећеног, разлогу и позадини лишења живота оштећеног). Када су у питању такви сведоци, постоји обавеза органа поступка да њихов исказ анализира и оцени са посебном обазривошћу и опрезношћу.

    У чл. 92. ЗКП-а под називом „Способност и дужност сведочења” наведено је да свако лице које може да пренесе своја сазнања или опажања у вези са предметом сведочења има способност сведочења (став 1).

    У ставу 2. истог члана наведено је и да оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац може да се испита као сведок, а у ставу 3. истог члана да је свако лице које се као сведок позива дужно да се одазове позиву, а ако овим Закоником није друкчије одређено (чл. 93. и 94), дужно је и да сведочи.

    У питању је општа способност да одређено лице буде сведок, па оно треба да има могућност („да може”) да пренесе своја сазнања или опажања у вези са предметом сведочења.

    Законодавац у овом члану, у делу опште способности сведочења, на шта је већ указано, није направио градацију или постојање врста сведока било по годинама живота било по здравственом стању и другом. Битно је да сведок поседује одређена сазнања или опажања и да то пренесе органу поступка приликом његовог испитивања.

    Дакле, орган поступка приликом испитивања сведока оцењује способност сведока да оно што зна истовремено може и да саопшти. Наравно, у овом делу нужно је имати у виду и одредбу чл. 131. ст. 2. ЗКП-а, којом је регулисано да, ако орган поступка посумња у способност сведока да пренесе своја сазнања или опажања у вези са предметом сведочења, може да одреди и психијатријско вештачење сведока.

    Логично је да таква способност сведока треба да постоји у моменту испитивања, при чему је посебно сложено питање оцене исказа сведока (о чему може да се напише посебан стручни рад), која је важна нарочито у делу који се односи на начин на који је сведок дошао до сазнања или опажања битних чињеница о кривичноправном догађају – непосредно или посредно.

    У чл. 92. ст. 2. ЗКП-а наведена су лица која могу да буду саслушана као сведоци: оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац. Реч је о лицима чији су искази у одређеним кривичним поступцима, због одређених кривичних дела од изузетног значаја, практично незаменљиви.

    У кривичнопроцесном праву опште правило је да учесник поступка може да има само једну процесну улогу. Због тога у неким ситуацијама такав учесник, као сведок, губи наведену улогу или обрнуто, па:

    – судија или судија поротник, што се односи и на јавног тужиоца, изузеће се ако је у предмету саслушаван као сведок (чл. 37. ЗКП-а);

    – бранилац не може бити лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако је искључено од дужности сведочења, ослобођено од дужности сведочења и изјавило да неће да сведочи (чл. 73. ст. 3. т. 2) ЗКП-а);

    – за вештака не може да се одреди лице које је искључено или ослобођено од дужности сведочења, а ако је то лице одређено за вештака, на његовом налазу не може да се заснива судска одлука (чл. 116. ст. 3. ЗКП-а);

    – иста ситуација је и код стручног саветника (чл. 125. ст. 3. ЗКП-а).

    Одредба чл. 92. ст. 3. ЗКП-а односи се на дужности сведока, а у основне дужности сврстава се:

    – одазивање на позив органа поступка,

    – сведочење, односно саопштење својих запажања или сазнања у вези са конкретним кривичноправним догађајем.

    Када је реч о дужности сведочења, односно саопштавања, наводи се и:

    – дужност да говори истину након опомене и упозорења да је давање лажног исказа кривично дело (чл. 95. ст. 1. ЗКП-а);

    – да није дужан да након упозорења од стране органа поступка одговори на одређена питања ако је вероватно да би тиме изложио себе или сроднике тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу (чл. 95. ст. 2. ЗКП-а);

    – дужност полагања заклетве (чл. 96. ст. 1. ЗКП-а), са могућношћу читања текста заклетве или саопштавања садржине заклетве од стране органа поступка;

    – дужност суочења са другим сведоком или окривљеним (чл. 99. ст. 1. ЗКП-а);

    – дужност препознавања лица или предмета (чл. 100. ст. 1. ЗКП-а) и друго.

    Свако лице које се као сведок позива дужно је да се одазове позиву, ако одредбама ЗКП-а, а то су чл. 93. и 94, није друкчије одређено, што се односи на:

    – искључење из дужности сведочења (чл. 93. ЗКП-а);

    – ослобођење од дужности сведочења (чл. 94. ЗКП-а).

    Одредба чл. 94. ЗКП-а у целости гласи:

    – став 1: од дужности сведочења ослобођено је:

       а) лице са којим окривљени живи у браку, ванбрачној заједници или другој трајној заједници живота,

       б) сродник окривљеног по крви у правој линији, у побочној линији до трећег степена закључно, као и сродник по тазбини до другог степена закључно,

       ц) усвојеник и усвојитељ окривљеног.

    Став 2. истог члана гласи: Малолетно лице које, с обзиром на узраст и душевну развијеност, није способно да схвати значај права да је ослобођено од дужности сведочења, не може се испитати као сведок, осим ако то сам окривљени захтева.

    Став 3. наведеног члана прописује: Орган поступка је дужан да лице из става 1. овог члана, пре испитивања или чим сазна за његов однос према окривљеном, упозори да не мора да сведочи, а упозорење и одговор уносе се у записник.

    У ставу 4. тог члана наведено је и да лице које има основа да ускрати сведочење према једном од окривљених, ослобођено је од дужности сведочења и према осталим окривљенима ако се његов исказ према природи ствари не може ограничити само на остале окривљене.

    Претходни члан ЗКП-а говори о могућности ослобађања од сведочења, дакле ради се о привилегији за одређена лица да, након упозорења од стране органа поступка, сама одлуче да ли ће да сведоче. Јасно је да, када постоји одређени однос између окривљених и сведока, постоји и видан притисак на сведока како и на који начин да сведочи.

    Брак је законом одређена заједница живота жене и мушкарца, а ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца. Постојање брака приликом саслушања сведока као чињеница је јасно уочљиво и проверљиво, али када је у питању ванбрачна заједница, захтева се посебна обазривост приликом утврђивања постојања исте, а то су значајне околности које је детерминишу као живљење у истој кући, вођење заједничког економског домаћинства, остварење заједничких прихода, заједничка деца и друго.

    Друга трајна заједница односи се на заједницу два лица (па и истог пола) која има карактеристике сличне ванбрачној заједници. То даље значи да, када се сведок испитује, прво треба да објасни у каквој је заједници са окривљеним и да ли је то трајна заједница, уз постојање претходно наведених битних карактеристика, па ће орган поступка преиспитати да ли се ради о трајној заједници. Ако се ради о томе, сведок се упозорава, а потом испитује. У сваком случају, то су сви облици заједнице који нису обухваћени чл. 94. ст. 1. т. 1) ЗКП-а, који се односе на постојање брака и ванбрачне заједнице.

    Наравно, а што је и логички јасно, однос између сведока и окривљеног, предвиђен у чл. 94. ст. 1. т. 1) ЗКП-а, мора да постоји у моменту испитивања сведока.

    У чл. 94. ст. 1. т. 2) ЗКП-а предвиђен је основ ослобађања од дужности сведочења у виду крвног, побочног и тазбинског сродства. Наравно, и у овом случају такво сродство треба да постоји у време сведочења, без обзира на то када је настало.

    Крвно, побочно сродство и сродство по тазбини треба прихватити и рачунати како је то регулисано Законом о наслеђивању. Како је тазбинско сродство настало закључењем брака, оно и престаје његовим разводом, па сведок, ако је у моменту испитивања разведени брачни друг, а био је у браку у време насталог кривичноправног догађаја, не може да се користи овом привилегијом.

    Следећи основ за ослобађање од дужности сведочења представља својство усвојитеља или усвојеника окривљеног. У овом делу нужно је имати у виду одредбе Породичног закона које регулишу поменуту материју, а разлог за постојање наведене привилегије налази се у чињеници да заснивањем односа усвојења настају односи између сведока и окривљеног исти као и између родитеља и деце, а усвојење настаје одлуком органа старатељства.

    У чл. 94. ст. 2. ЗКП-а предвиђена је привилегија која се односи на малолетно лице, а то је лице између 14 и 18 година. У питању је малолетно лице које није способно да схвати значај права да буде ослобођено од сведочења с обзиром на његов узраст и душевну развијеност. Дакле, таква привилегија, уз остварење наведеног услова, односи се само на малолетно лице које треба да буде сведок.

    Орган поступка који предузима радњу испитивања сведока утврђује да ли постоје наведена стања код малолетника, па ако закључи да постоји неспособност тог лица, оно не може бити саслушано. Управо због тога што се, прво, ради о малолетном лицу, а друго, постоји и закључак органа поступка да због свог узраста и душевне развијености не може да схвати значај ослобађања од сведочења, постоји обавеза органа поступка да поменуто лице испита уз помоћ педагога или неког другог стручног лица.

    У чл. 94. ст. 3. ЗКП-а прописана је обавеза органа поступка да упозори лице које је у кругу привилегованих сведока. Орган поступка такву чињеницу утврђује:

    – пре испитивања или

    – чим сазна за однос сведока према окривљеном.

    У судској пракси одавно је усвојено схватање да се сведок увек, без обзира на фазу поступка, упозорава на дату привилегију, што се уноси у записник од стране органа поступка. Такав став је логичан када се пође од основне поставке да однос између окривљеног и сведока може да буде у моменту испитивања такав да нпр. сведок који се први пут саслушава није ни у каквом сродству са окривљеним, а приликом следећих испитивања, нпр. на главном претресу, он је брачни друг окривљеног.

    Законска одредба у погледу упозорења на коришћење наведене привилегије односи се на потпуно, а не делимично коришћење такве привилегије.

    У записник који се сачињава од стране органа поступка приликом испитивања сведока уноси се и упозорење и изјашњење сведока, а потом се приступа испитивању сведока или се констатује у записнику да позвано лице неће бити саслушано као сведок. Ако такво упозорење није унето у записник, као и изјашњење сведока, а сведок буде испитан, на таквом доказу не може да се заснива судска одлука (чл. 95. ст. 4. ЗКП-а).

    Наведена привилегија за сведока има најјачег одраза у одредби чл. 94. ст. 4. ЗКП-а, а то је његово ослобођење од дужности сведочења и у односу на остала саокривљена лица. Орган поступка према изведеним и осталим доказима закључује да ли исказ сведока може да се ограничи и на остале окривљене, што се оцењује према конкретној ситуацији датог кривичноправног догађаја.

    Одабране карактеристичне судске одлуке разврстане су по областима:

    – способност и дужност сведочења – чл. 92. ЗКП-а;

    – ослобођење од дужности сведочења – чл. 94. ЗКП-а.

    I

    Способност и дужност сведочења – чл. 92. ЗКП-а

     

    Случај 1.

    То што је лице у својству инспектора рада Скупштине општине поступало у оквиру своје надлежности на утврђивању привредног преступа, а затим поднело кривичну пријаву против окривљеног за кривично дело за које се води кривични поступак, није сметња да пред судом буде саслушано као сведок.

    (Решење Окружног суда у Нишу Кв 309/77)

     

    Случај 2.

    Предлог одбране да се прибави спис кривичног поступка који је раније вођен против сведока који је казну издржао одбијен је зато што је та особа тамо била у положају оптуженог, а приликом изношења одбране није била везана обавезом да говори истину, као што је то случај у овом поступку.

    (Пресуда Окружног суда у Загребу К 91/84)

     

    Случај 3.

    Сведок нема сва она права која има окривљени, па када одлучи да одговори на питања на која није дужан да одговара ако је вероватно да би тиме себе или свог блиског сродника изложио срамоти или гоњењу, мора да говори истину, јер би у супротном чинио кривично дело давање лажног исказа. Такву обавезу окривљени нема нити може сносити последице ако не говори истину. Он може да се брани на начин за који сматра да му највише користи, па није чак ни дужан да изнесе своју одбрану нити да одговара на постављена питања.

    (Пресуда Врховног суда Хрватске Кж 202/86 од 22. августа 1986)

     

    Случај 4.

    За сведока постоји још и дужност суочења, препознавање лица и ствари и полагање заклетве. Те су дужности санкционисане, сем дужности заклетве, у чл. 108. и 307. ЗКП-а. У оквир законских обавеза сведока не спада дужност да се лично подвргне лекарском прегледу и испитивању.

    (Пресуда Врховног суда Војводине Кж 125/63)

     

    Случај 5.

    Када сведок у истрази и на главном претресу детаљно опише оптуженог кога је видео приликом извршења кривичног дела крађе у његовој кући, па, између осталог, суд заснује пресуду и на таквом доказу, исти се има прихватити без обзира на то што доказ препознавања није изведен у складу са одредбом чл. 104. ст. 2. ЗКП-а.

    (Пресуда Општинског суда у Г. Милановцу К 3244/02 од 24. новембра 2003. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 456/03 од 30. децембра 2003)

     

    Случај 6.

    Када је оштећена у преткривичном поступку уз претходно давање описа препознала осумњиченог међу показаних других пет лица као лице које је критичне ноћи ушло у њену продавницу, а након тога је у поступку препознавања тражила да стави капуљачу на главу коју је и носио критичне ноћи, што је осумњичени и учинио, уз присуство полицијских службеника, тада се децидирано изјаснила да се ради о лицу које је извршилац кривичног дела, па је доказ препознавања изведен у складу са законом.

    (Пресуда Окружног суда у Чачку К 17/05 од 1. јуна 2005. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1853/05 од 3. априла 2006)

     

    Случај 7.

    У кривичном поступку због кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира полицијски службеник може да се саслуша као сведок и на таквом доказу може да се заснује судска одлука.

    (Пресуда Вишег суда у Чачку Кж 42/15 од 28. априла 2015)

     

    Случај 8.

    Исказ сведока на главном претресу којим указује на окривљеног као учиниоца кривичног дела не представља процесну радњу препознавања лица од стране сведока сходно чл. 100. ЗКП-а, па се у таквој ситуацији исказ сведока у наведеном делу цени од стране суда по слободном судијском уверењу.

    (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 923/18 од 18. октобра 2018)

     

    Случај 9.

    Када је у односу на окривљеног примењен институт одлагања кривичног гоњења, у даљем току поступка у истој кривичноправној ствари окривљени не може да се саслуша у својству сведока – оштећеног.

    (Решење Апелационог суда у Београду Кж 26/15 од 9. марта 2016)

     

    Случај 10.

    Иако је наредбом судије за претходни поступак одређена само посебна доказна радња тајног надзора и снимања комуникације, и то тачно наведених бројева мобилних телефона окривљеног, а не и доказна радња у виду тајног праћења, ако полицијски службеници у својству сведока нису сведочили о тим доказима, не ради се о незаконитом доказу јер опсервација и праћење представљају редовни радни задатак полицијских службеника.

    (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 1207/15 од 2. децембра 2015)

     

    Случај 11.

    Иако је окривљени негирао извршење кривичног дела које му је стављено на терет, уколико су други искази сведока дати на логичан и животан начин, па их је суд прихватио, сматраће се да је доказано да је кривично дело извршено.

    (Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж 129/16 од 18. септембра 2016)

     

    Случај 12.

    Уколико су службеници граничне полиције приликом недозвољеног прелаза државне границе већег броја лица, вршењем својих редовних дужности, стекли сазнања о околностима које се тичу чињеница о возилу оптуженог, броју кријумчарених лица, утврђених чињеница приликом легитимисања оптуженог и лица која су се затекла у возилу, предметима који су том приликом поседовали, сведочење службеника полиције о овим подацима може да се користи за доношење пресуде.

    (Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж 1648/16 од 14. фебруара 2016)

     

    Случај 13.

    Ако суд у својој пресуди у образложењу оцени исказ сведока као јасан, логичан и објективан и да није противречан другим доказима, а нико од странака није оспорио нити довео у сумњу наведени доказ, па је исказ овог сведока у целости прихваћен, пресуда има разлоге за одлучне чињенице, тако да није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка.

    (Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж 1494/16 од 13. децембра 2016)

     

    Случај 14.

    Исказе које полицијски службеници, као сведоци у кривичном поступку, дају о својим непосредним запажањима, до којих су дошли приликом вршења службених радњи, суд треба да цени као и исказ сваког другог сведока слободном оценом и довођењем у везу, односно проверавањем кроз оцену осталих доказа. Не могу се као доказ користити искази полицајаца о ономе што су им приликом вршења интервенције рекли оштећени. Они могу сведочити само о присуству оштећених, њиховом изгледу, држању и слично, а не и о ономе што су им они рекли.

    (Одговор Кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду на спорна правна питања на седници од 29. октобра 2014)

     

    Случај 15.

    Другачије сведочење у дисциплинском поступку не доводи у сумњу исказ истог сведока дат у кривичном поступку ако је исказ у кривичном поступку узет у складу са одредбама ЗКП-а и потом као доказ цењен онако како то прописују одредбе ЗКП-а.

    (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 3207/12 од 10. јула 2012)

    II

    Ослобођење од дужности сведочења – чл. 94. ЗКП-а

     

    Случај 1.

    Жалбени наводи окривљене да њен бивши супруг није упозорен на право на ослобођење од дужности сведочења нису основани јер је у време испитивања сведока брак већ био разведен, а бивши брачни другови не представљају привилеговане сведоке.

    (Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1077/04 од 20. априла 2004)

     

    Случај 2.

    Орган поступка изричито мора да упита сведока да ли жели да буде ослобођен од дужности сведочења, па ако то право не искористи, онда као и сваки други сведок мора да одговара на сва постављена питања.

    (Решење Врховног суда Србије Кж 1230/04 од 21. октобра 2004)

     

    Случај 3.

    Првостепени суд је приликом доношења пресуде начинио битну повреду одредаба кривичног поступка јер је иста неразумљива, с обзиром на то да је у чињеничном стању образложења утврдио да окривљени живи у ванбрачној заједници са сведокињом коју пре испитивања није упозорио на право на ослобођење од дужности сведочења, што произлази из садржине записника о испитивању сведока.

    (Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж 4822/10 од 14. децембра 2010)

     

    Случај 4.

    Судска пракса је недвосмислена у томе да искази привилегованих сведока (отац, мајка, деца и други) о ранијем испитивању не могу да се прочитају на главном претресу уколико нису позвани на главни претрес или нису уредно позвани.

    (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1268/11 од 15. јуна 2011)

     

    Случај 5.

    Када одложени главни претрес почиње изнова због тога што се изменио састав већа, исказ привилегованог сведока са претходног главног претреса не може да се прочита, па самим тим и да се користи као доказ ни уз сагласност странака, уколико такав сведок није позван на нови главни претрес.

    (Решење Апелационог суда у Новом Саду Кж 4505/11 од 12. јануара 2012)

     

    Случај 6.

    Малолетник сам по себи није изузет од сведочења, већ не може да се испита као сведок само уколико се ради о лицу ослобођеном дужности сведочења, које није способно да схвати значај свог права.

    (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 1279/14 од 13. новембра 2014)

     

    Случај 7.

    Како су сведоци дали своје исказе у истрази поступка који је спојен са кривичним поступком у ком су окривљени и супруг односно ванбрачни супруг наведених сведока, ови сведоци постали су привилеговани сведоци, па се записници о њиховом испитивању морају издвојити.

    (Решење Апелационог суда у Београду Кж 56/12 од 12. децембра 2012)

     

    Случај 8.

    Ако сведок који може бити ослобођен од дужности сведочења касније након сведочења умре, записник о његовом ранијем испитивању не може да се прочита, већ га треба издвојити из списа.

    (Решење Вишег суда у Београду Кж 588/14 од 11. септембра 2014)

     

    Случај 9.

    Ако сведок који може бити ослобођен од дужности сведочења није упозорен на то право, а накнадно је дат исказ тог сведока прочитан на главном претресу од стране наредног председника већа, пресуда је заснована на незаконитом доказу.

    (Решење Апелационог суда у Београду Кж 285/14 од 11. марта 2014)

     

    Случај 10.

    Како се сведок, након упозорења да није дужна да сведочи, изјаснила да ће сведочити, њен исказ не представља незаконит доказ.

    (Пресуда Вишег суда у Ужицу Кж 138/17 од 20. јула 2017)

     

    Случај 11.

    Пре испитивања малолетних лица суд мора да утврди да ли су, с обзиром на свој узраст и душевну развијеност, способни да схвате значај права да су ослобођени од дужности сведочења.

    (Решење Вишег суда у Зајечару Кж 140/15 од 12. октобра 2015)

     

    Случај 12.

    Када је оштећени који се саслушава као сведок у тазбинском сродству са окривљеним, па користи право да не сведочи, а касније прихвати и буде саслушан као сведок, не значи да се таква изјава оштећеног не може користити у доказном поступку.

    (Пресуда Општинског суда у Чачку К 152/01 од 8. октобра 2003. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 469/03 од 30. децембра 2003)

     

    Случај 13.

    Применом одредбе чл. 406. ст. 1. т. 1) ЗКП-а може да се прочита исказ привилегованог сведока, односно да се на тај начин изврши упознавање са садржином исказа сведока који је испитан у истрази, а преминуо је пре одржавања главног претреса, ако је пре давања тог исказа упознат са правом да је ослобођен од дужности сведочења, па је исказ дао након што се изјаснио да жели да сведочи.

    (Одговор Кривичног одељења Апелационог суда у Крагујевцу на спорна правна питања од 1. фебруара 2017)

    Случај 14.

    Уколико привилеговани сведок, после упозорења да не мора да сведочи, не изјави на главном претресу изричито да не жели да се користи тим правом, важи претпоставка да се користи овом својом привилегијом.

    (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1363/17 од 28. децембра 2017)

     

    Случај 15.

    Ослобођење од дужности сведочења представља само могућност за одређена лица да сама одлуче да ли ће у кривичном поступку дати исказ с обзиром на однос који имају према окривљеном, а ако се одлуче да дају исказ, исти су законити докази, при чему сведоци који су у тазбинском сродству са оштећеним, а не са окривљеним, не спадају у круг привилегованих сведока.

    (Пресуда Врховног касационог суда Кзз 1142/14 од 3. децембра 2014)

     

    Случај 16.

    Бивша супруга и њен брат од тетке не спадају у круг лица која су на основу закона ослобођена од сведочења, па њихове изјаве не могу да представљају битне повреде одредаба кривичног поступка.

    (Пресуда Врховног касационог суда Кзз 1088/14 од 13. новембра 2014)

     

    Случај 17.

    Оштећена која приликом испитивања у другостепеном поступку више није живела у трајној заједници са окривљеним, није ослобођена дужности сведочења.

    (Пресуда Врховног касационог суда Кзз 303/14 од 15. априла 2014)

     

    Случај 18.

    Не може се пресуда заснивати на сведочењу органа који износи оно што је лице ослобођено дужности сведочења изјавило пред њим као сведок.

    (Пресуда Врховног суда Словеније Кж 215/58 од 2. априла 1958)

     

    Случај 19.

    Посредно, преко других сведока, могу да се утврђују изјаве које је лице ослобођено дужности сведочења давало ван поступка о чињеницама важним за кривични поступак и на таквим исказима може да се заснива пресуда.

    (Пресуда Врховног суда Словеније Кж 45/63)

     

    Случај 20.

    Пасторци су у односу на очуха у сродству по тазбини у првом степену, а брачни друг пасторка није са очухом или маћехом ни у каквом тазбинском сродству.

    (Пресуда Врховног суда Хрватске Кж 1022/76 од 19. јануара 1977)

     

    Случај 21.

    Ослобођење од сведочења по брачном односу и ослобођење по основу сродства по тазбини престаје разводом брака.

    (Пресуда Врховног суда Хрватске Кж 1312/75 од 8. јула 1975)

     

    Случај 22.

    Ослобођење од дужности сведочења не може бити делимично.

    (Пресуда Врховног суда Србије Кж 1230/04 од 21. октобра 2004)

     

    Случај 23.

    Нема сметњи да се као сведок испита лице које има одређене физичке или душевне недостатке, дете, стар човек, болесник и други, под условом да орган поступка оцени да то лице може да пренесе обавештење о чињеницама које се утврђују у поступку.

    У складу са тим, исказ малолетног оштећеног који је ментално недовољно развијен и смањеног степена развијености може да представља доказ у поступку ако је саслушан под одређеним условима.

    (Пресуда Врховног суда Србије Кж 285/06 од 27. фебруара 2006)

     

    Случај 24.

    Ванбрачну заједницу би требало разумети на шири начин, а њено постојање би у сваком случају обавезивало суд да, када утврди да окривљени живи у ванбрачној заједници са сведоком, упозори сведока да не мора да сведочи.

    (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 4822/10 од 14. децембра 2010)

     

    Случај 25.

    Брачни друг окривљеног не може да се позива на погодност ослобођења од дужности сведочења у случају када и сам у истом поступку има својство оптуженог.

    (Пресуда Врховног суда Србије Кж 2154/98 од 5. децембра 2000)

     

    Случај 26.

    Сведок се може саслушати у вези са чињеницама и околностима које се односе на кривично дело и учиниоца, које је ван поступка сазнао од сродника окривљеног, ослобођеног од дужности сведочења, који је ускратио сведочење користећи своје право.

    (Пресуда Савезног суда Кзс 13/75)

    Случај 27.

    Нема правне сметне за саслушање референта Секретаријата народне одбране Скупштине општине о томе шта му је ван кривичног поступка рекао сведок ослобођен од дужности сведочења о чињеницама које се утврђују у кривичном поступку.

    (Пресуда Врховног војног суда К 76/84 од 6. марта 1984)

     

    Случај 28.

    Дете од једанаест година живота није способно да схвати значај права да не може да сведочи, па се не може ни саслушати као сведок, осим ако то окривљени сам захтева. Ако таквог захтева није било, а малолетник је ипак саслушан и на његовом исказу заснована је судска одлука, тиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 364. ст. 1. т. 8) ЗКП-а.

    (Пресуда Врховног војног суда К 330/81 од 8. септембра 1981)

  • Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама кроз судску праксу привредних судова

    Кроз примере из судске праксе привредних судова анализирана је природа накнада за кашњење у испуњењу новчаних обавеза, као и доцња дужника и рокови за измирење новчаних обавеза, уз осврт на 5. и 10. члан Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

     

    ДОЦЊА ДУЖНИКА И РОКОВИ ЗА ИЗМИРЕЊЕ НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА

     

    Право на затезну камату у корелацији је са доцњом дужника, а не са роковима који су прописани Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

     

    Из образложења:

    Одредбом члана 324. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да дужник долази у доцњу када не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, док је ставом 2. истог члана прописано да, ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.

    Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, број 119/2012, 68/2015, 113/2017), у ставовима 1. и 2. члана 3. прописано је да уговором између привредних субјеката не може да се предвиди рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана, а ако уговором између привредних субјеката из става 1. овог члана није уговорен рок за измирење новчаних обавеза или уколико не постоји писани уговор, или уколико је уговорен дужи рок од прописаног у ставу 1. овог члана, дужник је дужан да без претходне опомене измири новчану обавезу у року од најкасније 60 дана.

    Цитирана одредба члана 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама може да се примени само у односу на право тужиоца, које му је додељено законом, да тражи исплату посебне накнаде за доцњу дужника у измирењу новчане обавезе. Наведена одредба не одређује када је обавеза доспела за плаћање, већ је само у функцији остварења права повериоца да може да тражи наплату посебне накнаде у износу који је одређен Законом. Наведени закон нема утицаја на посебну императивну одредбу Закона о облигационим односима, којом је регулисано питање доцње дужника, односно када дужник долази у доцњу.

    У конкретном случају тужилац је у својству повериоца први пут позвао туженог, као дужника, на испуњење новчане обавезе подношењем тужбе, па је, сходно цитираним одредбама Закона о облигационим односима, тужени пао у доцњу подношењем тужбе и од тог тренутка тужилац има право да захтева законску затезну камату. Право на затезну камату у корелацији је са доцњом дужника, а не са роковима који су прописани Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

    (Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 447/17 од 5. 12. 2017, делимично потврђена/делимично преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 762/18 од 11. 7. 2019)

     

    НАКНАДА ЗА КАШЊЕЊЕ У ИСПУЊЕЊУ НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ

     

    Плаћање накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе у вези jе са доцњом у измирењу новчане обавезе и остварује се подношењем захтева у предлогу за извршење на основу веродостојне исправе, под условом да новчано потраживање није измирено у законским роковима.

     

    Из образложења:

    Првостепени суд сматра да тужиоцу не припада право на плаћање износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе, у смислу члана 5. у вези са члановима 3. и 4. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, с обзиром на то да се за то нису стекли услови јер у моменту подношења предлога тужени није био у доцњи.

    Правилно је првостепени суд на утврђено чињенично стање применио материјално право и одбио захтев тужиоца за исплату износа од 20.000,00 динара на име накнаде због кашњења у испуњењу новчане обавезе.

    Чланом 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона.

    Чланом 3. предвиђено је да уговором између привредних субјеката не може да се предвиди рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана и исти почиње да тече од дана када је дужник примио фактуру.

    Из наведених законских одредаба произлази да је плаћање накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе везано за доцњу у измирењу новчане обавезе и остварује се подношењем захтева у предлогу за извршење, под условом да новчано потраживање постоји и да није измирено у законским роковима.

    У конкретном случају из утврђеног чињеничног стања произлази да у моменту подношења предлога тужени није био у доцњи са исплатом новчане обавезе, па самим тим нису протекли ни рокови за измирење обавезе из Закона, као услов за захтевање накнаде.

    (Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж. 2094/18 од 25. 4. 2018)

     

    НЕПОСТОЈАЊЕ ПРАВА НА ПОСЕБНУ НАКНАДУ ЗБОГ КАШЊЕЊА У ПЛАЋАЊУ НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ ПО ОСНОВУ НАКНАДЕ ШТЕТЕ

     

    Фактурисање накнаде штете не представља накнаду из комерцијалне трансакције за коју је предвиђена могућност повериоца да зарачуна дужнику посебну накнаду у случају кашњења у плаћању новчане обавезе.

     

    Из образложења:

    Потраживање које је обухваћено утуженим рачуном према својој правној природи не односи се на накнаду из комерцијалне трансакције која се односи на испоруку добара, односно пружање услуга уз накнаду између привредних субјеката, сходно чл. 2. ст. 1. т. 1) Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама. На такав начин утужена накнада, без обзира на то што је исказана и фактурисана у спорном рачуну, не улази у домен примене рока за измирење новчаних обавеза из чл. 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, будући да не представља накнаду као новчану противвредност у вези са извршеним испорукама добара, односно пруженим услугама, већ се исти односи на накнаду штете. Без обзира на то што је утужени износ штете у погледу њене висине био предвиђен Уговором бр. … , који је био закључен између парничних странака, наведена околност не утиче на промену правне природе таквог потраживања које се састоји од уговорене штете у случају превременог раскида спорног правног посла. Како у односу на опредељену врсту спорног потраживања на које се односи утужени рачун не могу да се примене рокови плаћања предвиђени чл. 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама, то је првостепени суд погрешном применом материјалног права закључио да тужилац основано потражује од туженог износ накнаде од 20.000,00 динара због кашњења у плаћању предметне новчане обавезе из чл. 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

    (Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж 8312/16 од 18. 1. 2017)

     

    ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАНОВИ 5. И 10.

     

    Питање:
    Каква је правна природа „накнаде за кашњење у испуњавању новчане обавезе” из члана 5. став 1. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012)? Да ли извршни поверилац има право да захтева само ову накнаду у предлогу за извршење у ситуацији када је од стране извршног дужника дуговање пре подношења предлога исплаћено у целости, али са закашњењем (по доспелости) и, ако има то право, да ли је извршном повериоцу уз предлог за извршење потребна посебна извршна или веродостојна исправа?


    Питање:
    Извршни поверилац поднео је четири предлога за извршење у односу на истог извршног дужника на основу веродостојних исправа – рачуна и по сваком предлогу тражио је и накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара. У парничном поступку, вођеном по приговорима против донетих решења о извршењу на основу веродостојних исправа, извршено је спајање предмета. Да ли тужилац у парничном поступку има право да захтева накнаду за кашњење у износу од 20.000,00 динара по сваком рачуну или у спојеној парници има право на накнаду по само једном рачуну?

     

    Заједнички одговор:

    Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у члану 5. прописује да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона.

    Накнада за кашњење по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама јесте законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом.

    Ако је извршни поверилац поднео више предлога за извршење и у сваком тражио обавезивање извршног дужника, овде туженог, на плаћање новчаног износа од 20.000,00 динара због кашњења у плаћању новчане обавезе, а суд дозволио извршење, па је касније, када су формирани парнични предмети и након приговора извршног дужника, дошло до спајања парница, тужилац има право на новчану накнаду од по 20.000,00 динара по сваком поднетом предлогу за извршење, сагласно одредбама чланова 5. и 10. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама.

    (Одговори на питања привредних судова, утврђени на седницама Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)

     

    ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАН 5. И ЧЛАН 10. СТАВ 3.

     

    Питање:
    Да ли је дозвољено подношење тужбе, као иницијалног акта, ради наплате износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњавању новчане обавезе, имајући у виду да Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама предвиђа извршни поступак за наплату овог потраживања? Треба ли такву тужбу одбацити?

     

    Одговор:
    Чланом 10. став 3. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама предвиђено је да извршни поверилац у предлогу за извршење има право да захтева накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу који је прописан чланом 5. поменутог закона.

    Дакле, накнада за кашњење по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама јесте законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом, што значи да исплата наведене накнаде од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе може да се захтева само заједно са главном обавезом. Уколико тужилац поднесе тужбу ради наплате износа од 20.000,00 динара на име накнаде за кашњење у испуњењу новчане обавезе, по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама такву тужбу треба одбацити као недозвољену.

    (Одговори на питања привредних судова, утврђени на седници Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда од 8. 11. 2018. и 9. 11. 2018. и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 5. 12. 2018)

     

    ЗАКОН О РОКОВИМА ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА, ЧЛАН 5.

     

    Питање:
    Да ли, када поднесе предлог за извршење на основу веродостојне исправе (више рачуна), извршни поверилац има право на накнаду од по 20.000,00 динара за сваку фактуру или право само на укупно 20.000,00 динара, с тим да се подразумева да свака фактура испуњава „услове” из чланова 3. и 4. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама?

     

    Одговор:
    Закон о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама у члану 5. прописује да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чланова 3. и 4. Закона. Овако прописана посебна накнада за кашњење у испуњењу новчане обавезе дужника представља пре свега право повериоца да од дужника то захтева и по својој природи представља једну врсту новчане казне за извршног дужника. Да би поверилац могао да оствари наведено право, неопходан услов је да је обавеза дужника доспела, односно да дужник није испунио новчану обавезу у року који је уговорен између повериоца и дужника и који никако не може бити дужи од 60 дана, а износ обавезе и време доспелости нису од утицаја. Такође, право повериоца да захтева исплату ове накнаде ограничено је на рок од 3 године од дана истека рока за исплату новчане обавезе који је био уговорен.

    Када поверилац поднесе предлог за извршење по основу већег броја рачуна, припада му право на посебну накнаду због кашњења дужника у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000,00 динара, независно од броја рачуна који су наведени у предлогу за извршење. У супротном, уколико би се прихватило мишљење да повериоцу припада право на накнаду у износу од 20.000,00 динара по основу сваког појединачног рачуна, без обзира на висину обавезе, дошло би се у ситуацију да поверилац оствари право на посебну накнаду као врсту новчане казне, која би у појединим случајевима по висини далеко премашила износ дуга, што свакако није била намера законодавца.

    (Одговори на питања привредних судова, утврђени на седницaма Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда 16. 11. 2017, 17. 11. 2017, 20. 11. 2017. и 30. 11. 2017. године и на седници Одељења за привредне преступе одржаној 17. 11. 2017)

     

    ПРИРОДА НАКНАДЕ ЗА КАШЊЕЊЕ ИЗМИРЕЊА НОВЧАНИХ ОБАВЕЗА У КОМЕРЦИЈАЛНИМ ТРАНСАКЦИЈАМА

     

    Накнада за кашњење је по Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама законска, споредна и несамостална обавеза, па њена исплата може да се захтева само заједно са главном обавезом.

     

    Из образложења:

    Чланом 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама прописано је да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у износу од 20.000,00 динара, у случају да новчана обавеза није измирена у роковима одређеним Законом. Из ове одредбе произлази да се ради о законској обавези, као и о споредној обавези и да њено постојање зависи од постојања неиспуњене главне обавезе. Циљ прописивања накнаде је у подстицању дужника из комерцијалне трансакције да неиспуњену обавезу изврши. Осим што је обавеза плаћања накнаде споредна по својој правној природи, она је и несамостална. То произлази из члана 10. наведеног закона, којим је предвиђено да предлог о извршењу који поверилац подноси суду мора да буде сачињен у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење, а да извршни поверилац у предлогу има право да захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе, која је прописана чланом 5. овог закона. Одредба по којој предлог мора да буде сачињен у складу са Законом о извршењу и обезбеђењу подразумева да поверилац наплату главног потраживања заснива на приложеној веродостојној исправи, једној или више њих. Веродостојне исправе морају да буду приложене уз предлог и да испуњавају формалне услове да би по предлогу могло да се поступа. Одредба по којој поверилац у том случају има право да у предлогу захтева накнаду за кашњење подразумева да за потраживање те накнаде поверилац не мора да има веродостојну исправу и не издаје рачун, јер се оно не заснива на веродостојној исправи, већ на закону, а наведена исправа гласи на накнаду за главну обавезу (потраживање), у односу на коју је накнада за кашњење споредна обавеза, обавеза несамосталне природе. Следи да исплата накнаде може да се захтева само заједно са главном обавезом.

    (Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж 3547/16 од 19. 1. 2017)