После доношења одлуке Европског суда за људска права, представка бр. 73035/14 од 30. 1. 2018. године, којом је одбијен захтев за пружање правне заштите тражиоцу – предузећу које има седиште на територији Републике Србије, услед конфискације имовине од стране Хрватске (како је наведено у представци тражиоца) код великог дела шире, а и стручне јавности управо се јавила дилема на тему да ли снага једног правног поретка лежи у капацитетима истог да заштити интересе својих резидената, а самим тим и снагу свог ауторитета, или снага истог заиста лежи у доследној примени „апстрактних вредности правне државе као темељне вредности Европске уније”. Кроз овај текст аутор ће покушати да се приближи одговору на ово питање, а за наведени циљ користиће се упоредном анализом пре свега доступних правних аката оба правна поретка.
1. УВОД
Снага јавног поретка једног друштва неодвојива је од капацитета правног поретка као есенцијалне супстанце постојећег друштвеног уређења. Правни поредак једног друштва сачињава пре свега нормативна уређеност, као и међусобна усклађеност правних аката који чине нормативни оквир целокупног правног, а самим тим и јавног поретка. Међутим, ништа мање значајан чинилац није ни капацитет институција постојећег правног поретка, односно појединаца у оквиру истих, који у основи представљају снагу сваке институције. Када говори о институционалном оквиру, аутор не мисли само на носиоце правосудних функција као представнике институција судске власти, већ подразумева и остале појединце који институционално делују у оквирима правног поретка било као посебни имаоци јавних овлашћења (влада, министарства, агенције, служба катастра непокретности) било као други чиниоци уставно-правног система. У правнотеоријском смислу снага једног правног поретка првенствено је садржана у правној извесности, односно у доследној посвећености конкретног друштва фундаменталним цивилизацијским тековинама, као што је на пример право својине, а затим и у посвећености темељним вредностима саме Европске Уније, које се манифестују кроз стандарде правне државе. Приступ и однос према поменутим цивилизацијским тековинама од стране правног поретка најмлађе чланице ЕУ (Хрватске) и државе која претендује да буде чланица ЕУ (Србија) биће предмет предстојеће анализе аутора овог чланка управо кроз призму „правне државе” и „права својине”, као основних тековина и вредности саме Европске Уније. Однос оба правна поретка према темељним вредностима ЕУ кроз призму доступности правне заштите резидентима[1] и нерезидентима[2] обе државе – како најмлађе државе чланице ЕУ тако и државе кандидата за чланство, по мишљењу аутора овог текста ствара један нови, можда и савремени приступ у погледу снаге једног правног поретка, који претежност даје капацитетима истог да заштити интересе својих резидената у односу на саме темељне вредности ЕУ.
Након одлуке ЕСЉП[3] код великог дела шире, а и стручне јавности управо се јавила дилема на тему да ли снага једног правног поретка лежи у капацитетима истог да заштити интересе својих резидената, а самим тим и снагу свог ауторитета, или снага истог заиста лежи у доследној примени „апстрактних вредности правне државе као темељне вредности Европске уније”[4]. Кроз овај текст аутор ће покушати да се приближи одговору на ово питање, а за наведени циљ користиће се упоредном анализом пре свега доступних правних аката оба правна поретка.
2. УПОРЕДНА АНАЛИЗА ОСНОВНИХ ДРУШТВЕНИХ И СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИХ ПАРАМЕТАРА У МЕЂУСОБНИМ ОДНОСИМА ДВА ПРАВНА ПОРЕТКА
У овом делу анализе полазиште ће бити присутност хрватских предузећа на тржишту и у економији Србије, као и српских предузећа у хрватској економији и на тржишту Хрватске.
У Србији послује око 200 хрватских предузећа чија је укупна вредност пословања 750 милиона евра, док с друге стране у Хрватској послује око 10 српских предузећа, која су у Хрватску инвестирала око 40 милиона евра.[5].
Одлуком Савезног министарства правде и трговине[6] Предузеће Вартекс добило је право да преузме 34 непокретности до јануара 2003. године[7], на које је претходно истицало имовинске претензије.
Дакле, актом једног органа извршне власти Савезне Републике Југославије, као правног претходника Републике Србије, додељена је имовина једном резиденту Републике Хрватске, без претходне судске одлуке, као последица примене преузетих обавеза из директног Споразума о сукцесији.[8]
У оквиру свог правног поретка Република Хрватска донела је следеће нормативне акте којима се правни лицима са седиштем у Србији, Црној Гори, Косову и Војводини прво ограничава приступ својој имовини на територији Републике Хрватске, а потом се фактички врши конфискација, тј. национализација те имовине:
- Уредба о забрани располагања основним средствима покретном имовином и правима одређених подузећа и других правних особа на територији Републике Хрватске – „Народне новине” 39/1991;
- Уредба о забрани располагања и пријеноса средстава одређених правних особа на територију Републике Хрватске – „Народне новине” 52/1991;
- Уредба о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територију Републике Хрватске – „Народне новине” 40/92;
- Закон о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територију Републике Хрватске – „Народне новине” 29/94 и 35/94 – исправак;
- Уредба о начину ликвидације пословања главних филијала Југобанке Д. Д. Београд које су пословале на територију Републике Хрватске – „Народне новине” 84/92;
- Одлука о одређивању банака са сједиштем у Републици Хрватској које ће обављати послове ликвидације пословања главних филијала Југобанке Д. Д. Београд које су пословале на територију Републике Хрватске – 1992. године;
- Закон о начину ликвидације пословања главних филијала Југобанке Д. Д. Београд које су пословале на територију Републике Хрватске – 1993. године;
- Закон о управљању државном имовином, „Народне новине” 52-2018.
Анализом цитираних општих аката може се извести закључак да нити за једну од бивших југословенских република, изузев за правна лица са седиштем у Србији, Црној Гори, Косову и Војводини, није било предвиђено да им се практично национализују односно конфискују некретнине у Републици Хрватској, већ је за правна лица са територије бивших југословенских република била прописана само забрана располагања у виду отуђења или оптерећења. Имајући у виду да савремено право и законодавство Европске уније у великој мери пажњу посвећује тзв. антидискриминаторским прописима, односно прописима који се у локална законодавства уводе са циљем борбе против било каквог облика дискриминације, по мишљењу аутора овог текста видљиво је очигледно непрепознавање дискриминаторског односа према правним лицима са територије „Србије, Црне Горе, Војводине и Косова”.
Такође, истом анализом аутор указује на то да је чланом 10. Закона о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске (даље: Закон о забрани располагања) прописано да судови по службеној дужности спроводе укњижбу некретнина које су постале власништво Републике Хрватске на темељу члана 3. става 1. Уредбе о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске („Народне новине” 40/92). Ово практично значи да ће на основу Закона о забрани располагања у јавне књиге, уместо уписаног носиоца права коришћења, што подразумева и право располагања и управљања на некој некретнини, као власник бити уписана Република Хрватска, уз готово искључену могућност правног лека на овакав упис. Даље последице примене Закона о забрани располагања рефлектују се у могућности Републике Хрватске да даље отуђује некретнине уписане на претходно описан начин. Таква ситуација за будућег стицаоца ствара позицију трећег савесног лица које је непокретност стекло од правног претходника који је уписан у јавне књиге, па се на бази поверења у јавне књиге управо и ствара позиција правног следбеника – трећег савесног стицаоца. Истовремено се потпуно искључује могућност за ранијег носиоца права на непокретности – правно лице са седиштем у Србији – да се икада више легитимише као носилац права на истој непокретности.
С друге стране, Република Србија донела је следеће прописе који се тичу предузећа у бившим Југословенским републикама:
- Уредба о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима („Сл. гласник РС”, бр. 49/91, 50/91 – исправка, 55/91, 29/92, 46/92 и 50/95);
- Уредба о престанку важења Уредбе о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима („Сл. гласник РС”, бр. 55/05, 71/05 – исправка, 101/07 и 65/08);
- Уредба о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ („Сл. гласник РС”, бр. 31/2001, 61/2008, 109/2008, 14/2009, 40/2009, 79/2009, 111/2009, 67/2010 и 73/2011).
Оно што је на први поглед видљиво, не улазећи у анализу садржине наведених правних аката, јесте стање ствари у коме је правни поредак Републике Хрватске доносио (и још увек доноси) законе којима уређује ово питање, за разлику од правног поретка Србије, који је поменуто правно питање третирао искључиво кроз уредбе. Ова чињеница можда може сама по себи упутити на закључак да хрватски правни поредак овом правном питању приступа са позиције изразито наглашене конзистентности у поређењу са правним поретком Србије. Такође, чињеница која се изводи из анализе са почетка овог дела текста говори о апсолутној диспропорцији присуства предузећа из Србије у Хрватској у односну на присуство предузећа Хрватске у Србији, тј. упућује на размишљање о томе да ли постојање очигледне несразмере има утицаја на међусобни однос два правна поретка у погледу третирања наведеног питања. Неизбежно се намеће и питање да ли снажна економска присутност хрватских предузећа у оквиру правног поретка Србије такође може да има директни или индиректни утицај на исти. Ово питање поставља се пре свега због различитог третирања права на имовину као темељне вредности сваке правне државе, које само по себи представља и темељну вредност Европске Уније, а рефлектује се кроз дијаметрално супротан однос УСХ[9] и УСС[10] према праву својине и тумачењу Анекса (прилога) Г Споразума о сукцесији, који би, као међународни ратификовани споразум, требало додатно да гарантује и обезбеди неповредивост права својине, као цивилизацијске тековине.
Такође, аутор изводи закључак да правни поредак Србије није ниједним својим нормативним актом предвидео конфискацију као облик одузимања, односно, на бази тога, потоњег стицања непокретности. Уредбом о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ предвиђено је, на темељу некадашњег Закона о удруженом раду, право радника, као основне супстанце самоуправног система, и радничких савета друштвених предузећа, као искључивих титулара права на управљање и располагање ОУР[11]-има, да у свако доба могу да располажу и управљају ОУР-ом као орган управљања и у том смислу да се и издвоје из постојећег СОУР[12]-а. Сходно државном уређењу бивше СФРЈ, може се извести аналогија да су радници кроз радничке савете фактички били и врховни орган управљања предузећима, из чега произлази њихово право на самоорганизовање у циљу опстанка и наставка обављања делатности предузећа или дела предузећа.
Следећи наведено може се извести закључак да нормативни акти донети у оквиру правног поретка Републике Србије, ако се посматрају и тумаче искључиво из перспективе савремене правне државе, не улазећи у њихове крајње домашаје и ефекте у смислу правне заштите резидената домицилног правног поретка, упућују на то да се ради о хуманијем приступу у односу на конфискацију као фактичку последицу нормативних аката који су донети у оквиру правног поретка Републике Хрватске.
Поред нормативних аката који су донети у оквирима правних поредака Републике Хрватске и Републике Србије, обе државе закључиле су и ратификовале споразуме који су такође у функцији заштите права својине као фундаменталне цивилизацијске тековине и есенцијалне вредности саме Европске уније:
- Споразум о нормализацији односа Републике Хрватске и СРЈ, потписан 23. 8. 1996. године – ратификован 27. 9. 1996 године у Републици Србији и ступио на снагу 18. 10. 1996. године у обе државе потписнице („Међународне новине” 10-96 у Хрватској),
- Споразум о питањима сукцесије који је потписан 29. јуна 2001. године у Бечу у оригиналу на енглеском језику („Сл. лист СРЈ – међународни уговори” бр. 6/2002), у Србији, ратификован у Републици Хрватској дана 8. марта 2004. године („Сл. лист Народне новине” 2-2004).
О ефектима и домашајима ова два споразума биће речи у наставку текста у делу у ком се анализирају становишта уставних судова Републике Србије и Републике Хрватске према Споразуму о сукцесији, као међународном ратификованом споразуму, у односу на његово тумачење и примену.
3. ОДЛУКЕ УСТАВНИХ СУДОВА СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ У ПОГЛЕДУ ИМОВИНСКИХ ПРАВА И ПРЕТЕНЗИЈА НЕРЕЗИДЕНАТА
У овом делу текста аутор ће изложити одлуке УСХ и УСС, као судова највишег ранга правног система обе државе, у односу на примену споразума о сукцесији и заштити имовинских права резидената друге државе. Без намере да себи даје за право да коментарише одлуке уставног суда које су у оквиру једног правосудног система крајње и коначне, аутор ће у својој анализи приступа и једног и другог правног поретка настојати да учини видљивим различитости у поступању и тумачењу и тиме покушати да се барем за један корак приближи одговору на питање које је и тема овога рада – шта је снага једног правног поретка.
Поређење 1:
Усваја се уставна жалба „Борово” ДД и утврђује да је Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 12057/10 од 29. фебруара 2012. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 2. Поништава се Пресуда Привредног апелационог суда Пж. 12057/10 од 29. фебруара 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против Пресуде Привредног суда у Краљеву П. 149/10 од 15. марта 2010. године.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра да је оспорена пресуда искључиво заснована на правном схватању Врховног касационог суда, а не на одредбама Споразума о питањима сукцесије.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету неке од странака у поступку може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Предмет спора је утврђење ништавости уговора о купопродаји непокретности закљученог између првотуженог као продавца, овде подносиоца уставне жалбе и друготуженог као купца.
Полазећи пре свега од одредбе члана 16. став 2. Устава, којом је прописано да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, као и да потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом, Уставни суд налази да примена члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије представља претходно питање.
Из садржине одредаба Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије, Уставни суд налази да је основна идеја правне заштите целог Прилога Г – вратити ситуацију у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица у првобитно стање, односно на одређен дан када је још увек постојала СФРЈ, а као такав дан у Прилогу Г означен је 31. децембар 1990. године.
Према становишту другостепеног суда да Споразумом о питањима сукцесије није регулисано стицање права на имовини својинском трансформацијом у поступку промене облика организовања носиоца права коришћења на непокретности која се налази на територији изван седишта првотуженог која је извршена посла одвајања бивших република у држави седишта носиоца права коришћења, Уставни суд, пре свега, налази да је потребно поћи од релевантног датума из Прилога Г (31. децембар 1990. године), када је првотужени имао право коришћења на непокретности у друштвеној својини која је предмет овог спора. Међутим, Уставни суд указује на то да Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије не прави разлику у погледу облика организовања или природе капитала правног субјекта са територије државе сукцесора бивше СФРЈ који је титулар права на непокретности на територији Републике Србије.
Међутим, Уставни суд, пре свега, констатује да су судови у току поступка, а из решења РГЗ, Сектора за правне послове 07 број 952-02-161/07 од 9. јула 2007. године, утврдили да је наведеним решењем остало неизмењено решење Службе за катастар непокретности Крушевац број 952-02-2701/06 од 22. јануара 2007. године, којим је усвојен захтев „Борово” ДД из Вуковара и уписан као власник пословног простора који је предмет уговора о купопродаји са друготуженим. Наведеним решењем поништено је решење Службе за катастар непокретности Крушевац број 952-02-2701/06 од 22. јануара 2007. године и дозвољено је брисање укњижбе заложног права – хипотеке на наведеном пословном простору, уписане у корист Републике Србије – Министарства финансија, Пореске управе – Центра за велике пореске обвезнике Београд. Уставни суд такође констатује да је решењем Републичког геодетског завода 07 број 952-02-814/09 од 23. јула 2009. године дозвољен упис права својине на предметној непокретности у корист друготуженог, привредног друштва „Success” DOO из Ниша. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд констатује да су судови у току поступка утврдили да је у моменту закључења уговора о купопродаји непокретности од 24. децембра 2007. године првотужени имао право власништва на спорној непокретности са пуним правом, које је на основу купопродајног уговора пренео друготуженом.
Наиме, како су судови у току поступка утврдили да је у корист првотуженог извршен упис права на непокретности у катастру непокретности, а потом у корист и друготуженог, то Уставни суд налази да је претпоставка тачности извршеног уписа оборива, али у прописаном поступку, а да судови не могу преиспитивати тачност уписа, сем уколико онај ко то оспорава исто тражи на начин како то закон прописује.
Уставни суд налази да примена члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије у суштини указује на неопходност утврђивања односа имовине приватизованог предузећа која је постојала у Републици Србији у моменту уписа дела предузећа на основу Уредбе о заштити имовине предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ (тужилац је организован у складу са наведеном Уредбом, и то од дела некадашњег Југословенског комбината гуме и обуће „Борово” из Борова) и актуелне имовине која постоји након пословања тог дела предузећа. Ово утолико пре што је то решење у складу са правилом међународног приватног права према коме је за статусна питања правног лица меродавно право државе чију државну припадност оно има, без претензија да је извршеном својинском трансформацијом повређен домаћи јавни поредак.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је мишљења да је, са аспекта међународног приватног права, потребно расправити питање квалификације извршене својинске трансформације, односно да ли је реч о статусном питању (за које је меродаван принцип lex societas) или стварноправном питању (које се уређује према принципу lex rei sitae). У првом случају било би меродавно страно право (државе чију припадност има односно правно лице), а у другом домаће право као право државе места налажења (приватизоване) имовине.
У односу на примену Закона о приватизацији, Уставни суд налази да је Законом о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС”, број 123/07, од 26. децембра 2007. године), који је ступио на снагу 3. јануара 2008. године, у члану 3. став 5. било прописано да се приватизује капитал и имовина друштвених предузећа која су основана од делова предузећа у Републици Србији чије је седиште на територији република бивше СФРЈ, а како је првотужени предметном непокретношћу располагао и уговор са друготуженим закључио 24. децембра 2007. године, то произлази да је располагање учињено пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији, те да спорна непокретност не може ни бити предмет приватизације.
Уставни суд налази да другостепени суд у оспореној пресуди није ценио квалификацију извршене својинске трансформације првотуженог, посебно имајући у виду садржину члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије и примене меродавног права за решавање спорног случаја, па иста представља произвољно и арбитрерно закључивање редовног суда, те је оспореном пресудом повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, па је на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж 3022/2012. од 29. јануара 2015. године.
- Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава могу отклонити једино поништајем Пресуде Привредног апелационог суда Пж. 12057/10 од 29. фебруара 2012. године, како би у поновном поступку надлежни суд донео нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против Пресуде Привредног суда у Краљеву П. 149/10 од 15. марта 2010. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.[13]
У цитираној сентенци одлуке доминира становиште да Прилог Г Споразума о питањима сукцесије има супрематију у односу на све друге правне акте, при чему нарочито Уставни суд налази да је суштина Прилога Г – „односно основна идеја правне заштите” – вратити ситуацију у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица у свему према првобитном стању управо на дан 31. децембар 1990. године, који је као такав у Прилогу Г одређен као датум када је још увек постојала СФРЈ. Јасно је да УСС у свом образложењу тражи упориште, а истовремено и даје јасне и уверљиве разлоге који по његовом полазишту јесу у духу и циљу самог Споразума о сукцесији и његовог Прилога Г.
Такође из цитиране одлуке произлази да је РГЗ, Сектор за правне послове 07 број 952-02-161/07 од 9. јула 2007. године утврдио да је наведеним решењем остало неизмењено решење Службе за катастар непокретности Крушевац број 952-02-2701/06 од 22. јануара 2007. године којим је усвојен захтев „Борово” ДД из Вуковара и уписан као власник пословног простора који је предмет уговора о купопродаји са друготуженим. Наведеним решењем је поништено решење Службе за катастар непокретности Крушевац број 952-02-2701/06 од 22. јануара 2007. године и дозвољено је брисање укњижбе заложног права – хипотеке на наведеном пословном простору, уписане у корист Републике Србије – Министарства финансија, Пореске управе – Центра за велике пореске обвезнике Београд.
Цитирана сентенца УСС у себи садржи одлуке и РГЗ[14], као органа у оквиру државне управе који је и пре одлуке УСС извршио упис права својине у корист резидента из Републике Хрватске. Претходно за последицу има стварање једног неспорног тзв. секундарног одлучног разлога[15] УСС-а, с обзиром на то да у цитираној сентенци УСС није стављао било какву резерву у односу на Споразум о сукцесији. Следом наведеног, директна примена Споразума о сукцесији јесте примарни одлучни разлог УСС-а, а поузданост у јавне књиге, као последице става РГЗ-а, секундарни, али не и много мање значајан разлог који УСС наводи.
Како и на који начин је текао поступак пред РГЗ-ом (који је такође чинилац правног поретка РС) аутор има неформална и помало зачуђујућа сазнања, али с обзиром на то да, пре свега, свршеном послу мане нема, као и да ово није место на коме се треба бавити неформалним сазнањима, о истим даље неће бити говора. Међутим, овде треба подсетити на анализу из другог одељка овог рада, где је појашњено како се врши спровођење промене и упис у корист Републике Хрватске од стране овлашћеног земљишно-књижног суда, а све на темељу члана 10. Закона о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске (даље: Закон о забрани располагања), којим је прописано да судови по службеној дужности спроводе укњижбу некретнина које су постале власништво Републике Хрватске на темељу члана 3 става 1 Уредбе о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа територији Републике Хрватске („Народне новине” 40/92).
У оквиру поређења 1 следи одлука Уставног суда Хрватске:
Уставна тужба се одбија.
……..
ОЦЈЕНА УСТАВНОГ СУДА
У конкретном случају, Уставни суд оцјењивао је уставну тужбу с аспекта истакнуте повреде чланка 29. ставка 1. Устава, који у мјеродавном делу гласи:
Чланак 29.
Сватко има право да законом установљени неовисни … суд правично … одлучи о његовим правима и обавезама… (…).
Уставни суд истиче да је садржај уставног права зајамченог чланком 29. ставком 1. Устава ограничен на јамства правичног суђења. Сукладно томе, оцјењујући наводе уставне тужбе са стајалишта тог уставног права, Уставни суд испитује евентуално постојање повреда у поступцима пред судовима и на темељу тога оцјењује је ли поступак, разматран као јединствена цјелина, био вођен на начин који је подноситељици осигурао правично суђење.
Кад је ријеч о тумачењу и примјени права на конкретне случајеве, Уставни суд, у начелу, не смије замијенити правна стајалишта надлежних судова својима све док судске одлуке не откривају било какву арбитрарност, а достатно су образложене и, по потреби, упућују на релевантну судску праксу. Уставни суд подсјећа да није његова задаћа преузети улогу судова, који су први позвани интерпретирати законе. Задаћа Уставног суда ограничена је на испитивање јесу ли учинци такве интерпретације судова сугласни с Уставом с аспекта заштите људских права и темељних слобода.
У спорној правној ситуацији пресуђивала су тијела судбене власти унутар своје надлежности утврђене законом. Развидно је да је Врховни суд оспорену пресуду донио сукладно мјеродавним одредбама материјалног и поступовног права, те да је правно стајалиште образложено јасно и на уставноправно прихватљив начин. Такођер је развидно да је подноситељица била у могућности пратити поступак и судјеловати у њему, те подузимати све законом допуштене поступовне радње.
Врховни суд је преиначио другоступањску пресуду, оцијенивши да је спорни Уговор о преузимању права и обвеза од 26. листопада 1992. непостојећи, те се тужбеним захтјевом не може тражити утврђење таквог уговора ништавим.
Према оцјени Уставног суда, у оспореној пресуди наведени су јасни и ваљано образложени разлози за одбијање тужбеног захтјева подноситељице, а у примјени и тумачењу мјеродавног права није утврђена арбитрарност или самовољност.
Стога, Уставни суд оцјењује да подноситељици у конкретном случају није повријеђено уставно право на правично суђење зајамчено чланком 29. ставком 1. Устава.
Слиједом наведеног на темељу чланака 73. и 75. Уставног закона о Уставном суду Републике Хрватске („Народне новине” број 99/99, 29/02 и 49/02 – прочишћени текст) одлучено је као у изреци.[16]
Предмет оцене УСХ у ствари је одлука Врховног суда Хрватске којом је преиначена одлука другостепеног суда, који је претходно утврдио ништавост уговора којим Слатинска банка преузима и припаја главну филијалу – филијалу Југобанке Подравска Слатина. УСХ је подржао став Врховног суда Хрватске, који је стао на становиште да је спорни Уговор о преузимању права и обвеза од 26. листопада 1992. непостојећи, те се тужбеним захтјевом не може тражити утврђење таквог уговора ништавим. Последице овог непостојећег уговора, како га третира ВСХ[17], нису престале, напротив исте су остале недирнуте, а Југобанка Д. Д. Београд остала је без дела своје имовине – Филијале Подравска Слатина. Дубља упоредна анализа ове две одлуке уставних судова Србије и Хрватске, које за последицу имају дијаметрално супротне последице у правном саобраћају, по мишљењу аутора је беспредметна, али ће у наставку текста изложити још две одлуке уставних судова
Поређење 2:
Одлука УСС Уж-8183/2013 од 20. 9. 2017:
– Усваја се уставна жалба С. Т. и утврђује да је Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 309/13 од 16. маја 2013. године и Пресудом Основног суда у Нишу П. 513/10 од 28. септембра 2012. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. 2. Поништава се Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж. 309/13 од 16. маја 201 3. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против Пресуде Основног суда у Нишу П. 513/10 од 28. септембра 2012. године.
Оцењујући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе, у суштини, сматра произвољним закључак парничних судова да је услов пуноважности уговора о куповини предметног локала била претходна сагласност Владе Републике Србије, у смислу члана 11. став 1. Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ из 2001. године (у даљем тексту: Уредба), као и да у конкретном случају није било места примени Споразума о питањима сукцесије (у даљем тексту: Споразум).
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Основни суд у Нишу и Апелациони суд у Нишу сагласни су у оцени да је подносиоцу уставне жалбе била неопходна сагласност Владе Републике Србије за закључење спорног уговора о купопродаји са продавцем „Д.” д. д. Сплит, у стечају, као правног следбеника ДП „Ј.” Сплит. Према чињеничном стању, утврђеном у поступку пред првостепеним судом, ДП „Ј.” Сплит било је власник предметног локала све до оснивања предузећа „Ј.” Београд, као пословне јединице коју су њени радници, сагласно Уредби, одлуком организовали као друштвено предузеће, а чија почетна имовина за оснивање је била имовина пословне јединице са билансним стањем на дан 31. децембра 1991. године. Другим речима, пословна јединица ДП „Ј.” Сплит у Београду организована је као друштвено предузеће, по ком основу је имовина те пословне јединице, поред осталог и предметни локал, дата на управљање новооснованом предузећу.
У вези са напред изнетим, Уставни суд указује на то да је уставноправно прихватљива констатација парничних судова да код продаје предметног локала привредном друштву „Ј.” д. о. о. Крушевац није била потребна претходна сагласност Владе Републике Србије, имајући у виду да је још решењем од 15. јануара 1992. године Влада Републике Србије изузела предметни локал од забране располагања у корист предузећа „Ј.” Београд. Међутим, како је одредбом члана 11. став 1. Уредбе прописано да је сагласност Владе Републике Србије неопходна само код располагања имовином која је друштвеном предузећу дата на управљање по основу Уредбе, Уставни суд налази да је уставноправно неприхватљива оцена парничних судова да се забрана располагања односила и на предузеће „Д.” д. д. Сплит, у стечају, тачније да је услов пуноважности уговора о купопродаји закљученог између наведеног предузећа и подносиоца уставне жалбе била претходна сагласност Владе Републике Србије. Предузеће „Д.” д. д. Сплит, у стечају је, према чињеничном стању које су утврдили парнични судови, правни следбеник ДП „Ј.” Сплит, из чега даље произлази да не спада у круг правних лица – друштвених предузећа на која се Уредба примењује.
Друго спорно уставноправно питање јесте примена Споразума на конкретан случај. Првостепени суд сматра да нема места примени Споразума, имајући у виду да је предузеће „Ј.” Београд предметни локал продало привредном друштву „Ј.” д. о. о. Крушевац три месеца пре ступања Споразума на снагу. Другостепени суд примену Споразума условљава постојањем фактичког реципроцитета са Републиком Хрватском, за који сматра да не постоји јер је Република Хрватска готово сву имовину правних лица из Републике Србије продала пре ступања Споразума на снагу (2. јун 2004. године) преко Фонда за приватизацију Републике Хрватске, те да више није у могућности да исту врати у натуралном облику, а није донела ни прописе о обештећењу .
Уставни суд најпре констатује да је Споразум закључен 29. јуна 2001. године у Бечу између пет држава сукцесора бивше СФРЈ – Босне и Херцеговине, Републике Хрватске, Републике Македоније, Републике Словеније и Савезне Републике Југославије. Савезна Република Југославија је Споразум ратификовала Законом о потврђивању који је ступио на снагу 11. јула 2002. године. Међутим, Споразум је почео да се примењује тек 2. јуна 2004. године, када је депонован последњи инструмент ратификације, у смислу члана 12. став 1. Споразума. Полазећи од одредбе члана 16. став 2. Устава, којом је утврђено да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, као и да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом, Уставни суд налази да примена Споразума, тачније његовог Прилога Г, представља претходно питање.
По мишљењу Уставног суда, из садржине Споразума произлази да основна идеја правне заштите у Прилогу Г јесте враћање у првобитно стање ситуације у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица, и то на дан када је још увек постојала СФРЈ, а који је у Прилогу Г означен као 31. децембар 1990. године. Чланом 2. Прилога Г потписнице су се обавезале на поштовање и заштиту уговора закључених после 31. децембра 1990. године у погледу преноса права постојећих на дан 31. децембра 1990. године. Имајући у виду да је Споразум потврђен одговарајућим Законом, јасно је да има јачу правну снагу од Уредбе и да је њиме фактички Уредба стављена ван снаге када су у питању наведени уговори. Дакле, без обзира на то што је Споразум у Републици Србији почео да се примењује 2. јуна 2004. године, питање временског важења Прилога Г, по мишљењу Уставног суда, може се искључиво везати за 31. децембар 1990. године. Прилогом Г се свим грађанима и правним лицима бивше СФРЈ, која су наведеног дана имала права на покретној и непокретној имовини која се налази на територији држава сукцесора, гарантује заштита тих права и враћање у првобитно стање, у складу са уговореним стандардима и нормама међународног права, независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Због тога је и прописано да је ништав сваки „намерни” пренос после 31. децембра 1990. године, који је извршен у супротности са наведеном гаранцијом.
Из документације која се налази у списима парничног предмета, Уставни суд је, између осталог, констатовао: да је на основу уговора о купопродаји, који је оверен пред Општинским судом у Нишу у предмету Ов. 2483/67, дана 15. августа 1967. године, Комбинат „Ј.” Сплит стекао својину на локалу који се налази у улици Ј. број 25 у Нишу, површине 32 m2, куповином од продаваца Р. С. и П. С. из Ниша; да је на основу спорног уговора о купопродаји од 12. новембра 2003. године, закљученог између предузећа „Д.” д. д. Сплит, у стечају, као продавца, и подносиоца уставне жалбе, као купца, који је 20. новембра исте године оверен код јавног бележника у Сплиту, подносилац уставне жалбе уписан у земљишну књигу као власник предметног локала; да је у поступку овере уговора утврђено правно следбеништво између Комбината „Ј.” Сплит и предузећа „Д.” д. д. Сплит, у стечају, и то на основу потврде Трговачког суда у Сплиту Р3. 5832/03 од 25. јула 2003. године, што је констатовано у члану 1. уговора; да је укњижба права својине у корист подносиоца уставне жалбе, са дотадашњег власника Комбината „Ј.” Сплит, извршена решењем Општинског суда у Нишу, као земљишно-књижног суда, Дн. 521/04 од 13. маја 2004. године; да је тај упис касније преузет у поступку израде катастра непокретности за КО Ниш – Црвени крст; да се спорним уговором о куповини и продаји Ов. 3689/05 од 24. марта 2006. године, закљученим између привредног друштва „Ј.” д. о. о. Крушевац као продавца и туженог – противтужиоца као купца, продавац обавезао да предметни пословни простор упише у земљишне књиге пре реализације уговора (члан 5); да је у катастарском операту, на основу спорног уговора од 24. марта 2006. године, извршено издвајање посебног дела (пословног простора – једна просторија трговине), на коме је тужени – противтужилац уписан као држалац; да, према извештају СКН Ниш од 9. марта 2012. године, локал на коме је подносилац уставне жалбе уписан као власник и издвојени део (једна просторија трговине) на коме је тужени – противтужилац уписан као држалац представљају исту непокретност.
Следом изнетог, Уставни суд најпре закључује да је пропуст парничних судова да оцене значај чињенице да је ДП „Ј.” Сплит, чији је правни следбеник предузеће „Д.” д. д. Сплит, у стечају, на дан 31. децембра 1990. године било власник предметног локала, као и чињенице да је подносилац уставне жалбе, на основу спорног уговора о купопродаји, у листу непокретности број 2129, КО Ниш – Црвени крст, укњижен као власник породичне стамбене зграде број 1 у улици Ј. број 25/б, површине 32 m2 (који упис је преузет из земљишних књига у поступку израде катастра непокретности), док се тужени – противтужилац појављује као држалац пословног простора (једне просторије трговине) на етажном делу зграде, последично довео до произвољне примене меродавног материјалног права, пре свега, Прилога Г Споразума.
С друге стране, оцену првостепеног суда да се о заштити коју гарантује Прилог Г Споразума може говорити само у периоду након ступања Споразума на снагу, односно да се питање правне пуноважности преноса извршених супротно члану 2. параграф 1. потпараграф а) Прилога Г може поставити само у вези са уговорима закљученим након 2. јуна 2004. године, Уставни суд сматра уставноправно неприхватљивом. Одредба члана 2. параграф 1. потпараграф б) у вези са пот параграфом а) Споразума се, по мишљењу Уставног суда, управо и односи на преносе извршене после 31. децембра 1990. године, у којима није узета у обзир чињеница да је одређена покретна, односно непокретна ствар (која је предмет преноса) наведеног датума била у својини грађанина или правног лица СФРЈ , коме се чланом 2. параграф 1. потпараграф а) гарантује признање, заштита и враћање у првобитно стање таквог права, а у складу са уговореним стандардима и нормама међународног права , независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта. Из тога даље следи да је произвољан закључак првостепеног суда да се пуноважност преноса предметног локала најпре са предузећа „Ј.” Београд на привредно друштво „Ј.” д. о. о. Крушевац, а потом са тог привредног друштва на туженог – противтужиоца (који пренос подносилац уставне побија тужбом у предметном парничном поступку), не може ценити са аспекта одговарајућих одредаба Прилога Г Споразума. Штавише, полазећи од чињенице да је спорни уговор о купопродаји између предузећа „Д.” д. д. Сплит, у стечају , и подносиоца уставне жалбе закључен 12. новембра 2003. године, парнични судови су, по схватању Уставног суда, били у обавези да оцене да ли је и тај пренос извршен сагласно члану 2. параграф 1. потпараграф а) Прилога Г Споразума, односно да ли исти ужива заштиту у смислу параграфа 2. истог члана Прилога Г. Уставни суд је управо у том контексту указао на значај чињеница да је ДП „Ј.” Сплит, на дан 31. децембра 1990. године, било власник предметног локала, односно да је подносилац уставне жалбе, на основу спорног уговора о купопродаји, у моменту пресуђења уписан као власник. Другим речима, чињеница да се временско важење Прилога Г искључиво везује за 31. децембар 1990. године у истој мери је била релевантна како за доношење одлуке о тужбеном захтеву, тако и за одлучивање о противтужбеном захтеву. Како парнични судови то очигледно нису имали у виду, оспорене пресуде не садрже уставноправно прихватљива образложења за заузет став о неоснованости тужбеног и основаности противтужбеног захтева.
На крају, Уставни суд констатује да фактички реципроцитет није изричито прописан као услов за примену Споразума, како је то закључио Апелациони суд у Нишу. Такав услов је постављен само у вези приступа судовима и другим надлежним органима држава потписница с циљем остваривања заштите права грађана и правних лица која претендују на покретну и непокретну имовину, сагласно одредбама Прилога Г Споразума. Уставни суд има у виду да је овакав закључак последица става Врховног касационог суда који је као правни закључак са седнице Грађанског одељења одржане 27. децембра 2010. године, преименован у правно схватање на седници одржаној 7. фебруара 2011. године, а према коме се Прилог Г Споразума примењује на питања имовине делова предузећа у Републици Србији која имају седиште на територијама држава сукцесора бивше СФРЈ, под условом постојања фактичког реципроцитета. Међутим, Уставни суд констатује да на околност постојања фактичког реципроцитета између Републике Србије и Републике Хрватске, како то произлази из образложења, пре свега, оспорене првостепене пресуде (пред другостепеним судом није било доказног поступка), уопште нису извођени докази, из ког разлога закључак о непостојању реципроцитета Уставни суд сматра арбитрерним.
Уставни суд указује на то да је одређене ставове који се тичу примене Споразума на ситуације истог или битно сличног чињеничног и правног карактера, а на којима је суштински засновано и образложење у овој уставноправној ствари, заузео, поред осталог, у својим одлукама Уж-3022/2012 од 29. јануара 2015. године, Уж-2758/2012 од 19. марта 2015. године, Уж-6544/2012 од 9. јула 2015. године и другим.
Следом изнетог, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Апелационог суда у Нишу Гж. 309/13 од 16. маја 2013. године и Основног суда у Нишу П. 513/10 од 28. септембра 2012. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
- Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене Пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 309/13 од 16. маја 2013. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против Пресуде Основног суда у Нишу П. 513/10 од 28. септембра 2012. године, па је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.[18]
У оквиру поређења 2 следи:
Одлука УСХ У-III-214/2018 од 18. 4. 2018. године
– Уставна тужба се одбацује
Сукладно Уставу и Уставном закону, Уставни суд није тијело судбене власти, не проводи судски поступак и не одлучује мериторно о судским стварима. Уставни суд посебно је тјело утемељено Уставом ради заштите појединачних људских права и темељних слобода (уставних права) у поступку покренутом уставном тужбом.
Уставна тужба није редовни или изванредни правни лијек у суставу домаћих правних лијекова. Она је посебно уставноправно средство заштите уставних права у појединачним случајевима. Стога није достатно позвати се у уставној тужби на повреде које су резултат наводних незаконитости што их је починило надлежно тијело или суд у судском поступку. Против таквих незаконитости правну заштиту пружају редовни и специјализирани судови у поступцима устројеним у више ступњева судске заштите. Оне, изнимно, могу бити и предмет испитивања пред Уставним судом, али само ако и у мјери у којој могу повриједити људска права и темељне слободе заштићене Уставом.
У уставној тужби, такођер, није достатно поновити разлоге који су већ истакнути у жалбеним и ревизијским поступцима пред судом нити је достатно само навести уставна права која се сматрају повријеђенима. Уставна тужба мора садржавати конкретне и образложене разлоге евентуалне повреде одређеног уставног права.
Коначно, када је ријеч о уставном јамству једнакости пред законом, властити случај ваља довести, кад год је то могуће, у везу са осталим сличним случајевима и образложити у чему је он уставноправно специфичан да би морао бити испитан пред Уставним судом.
У конкретном случају одбијен је тужбени захтев подноситеља за исплату накнаде тржишне вриједности некретнине од туженице Републике Хрватске, а на темељу Анекса Г Уговора о питањима сукцесије, потписаног у Бечу 29. липња 2001., потврђеног Законом о потврђивању уговора о питањима сукцесије („Народне новине” број 2/04). Ово из разлога што подноситељ није доказао да је некретнина у погледу које потражује накнаду била у његовом власништву, те што одредбе Анекса Г Уговора о питањима сукцесије не дају право подноситељу захтијевати од туженице предметну накнаду.
У уставној тужби као оспоравајући разлог не истиче се ниједно уставноправно питање, док се наводно постојање повреда истакнутих уставних права посебно не образлаже.
Подноситељ у уставној тужби није показао да Врховни суд Републике Хрватске у својем поступању или при изрицању пресуде и доношењу рјешења није поштовао одредбе Устава о људским правима и темељним слободама, односно да је произвољно протумачио мјеродавне одредбе закона или других прописа. Уставни суд стога оцјењује да конкретан случај не отвара питање остварења уставних права подноситеља. Стога не постоји уставноправна бит ствари о којој би Уставни суд одлучивао.
Слиједом наведеног, на темељу чланка 32. Уставног закона ријешено је као у изреци[19].
По мишљењу аутора немогуће је не приметити различита полазна становишта два Уставна суда, док УСС и у овој одлуци полази од тога да је у духу Споразума о сукцесији управо враћање фактичког стања на дан 31. 12. 1990. године, као дан када је још увек постојала СФРЈ, не узимајући у обзир нити једну другу чињеницу, па ни чињеницу која представља фактичко стање, а коју је у својој одлуци као правно схватање и став заузео и Апелациони суд у Нишу: Другостепени суд примену Споразума условљава постојањем фактичког реципроцитета са Републиком Хрватском, за који сматра да не постоји јер је Република Хрватска готово сву имовину правних лица из Републике Србије продала пре ступања Споразума на снагу (2. јун 2004. године), преко Фонда за приватизацију Републике Хрватске, те да више није у могућности да исту врати у натуралном облику, а није донела ни прописе о обештећењу. УСС констатује и сматра да фактички реципроцитет није изричито прописан као услов за примену Споразума, како је то закључио Апелациони суд у Нишу, већ сматра да нема места нити једној резерви у циљу директне примене Споразума о сукцесији у свему у духу и циљу само Споразума о сукцесији, како га УСС види и тумачи. УСС је отишао и корак даље образлажући да непостојање фактичког реципроцитета, како га образлаже Апелациони суд у Нишу, није било предмет доказивања, што је по мишљењу аутора тачна констатација учињена у циљу заштите уставних права. Међутим, ако се упореди са цитираним становиштем УСХ: Врховни суд је преиначио другоступањску пресуду, оцијенивши да је спорни Уговор о преузимању права и обавеза од 26. листопада 1992. непостојећи, те се тужбеним захтјевом не може тражити утврђење таквог уговора ништавим, датим у одлуци УСХ У-III-214/2018 од 18. 4. 2018. године, која је наведена у поређењу 1, видљиво је постојање потпуно другачијег приступа два уставна суда у погледу примене једног ратификованог међудржавног споразума какав је Споразум о питањима сукцесије, уз истовремени дијаметрално супротан третман овог правног питања.
Може се извести закључак да се правни поредак Србије можда и руководио начелима и вредностима правне државе, као и да је у свом поступању покушао да направи отклон и суди неоптерећено у односу на друштвено-политичке конфликте из прошлости, што је, по мишљењу аутора, један пре свега просвећен и племенит однос предметног правног поретка, који сваком добронамерном учеснику у правном животу враћа веру у аксиоме правне државе. Оно што баца малу сенку јесте чињеница да су поједини резиденти Хрватске, који су у највећој мери били претенденти на имовину на коју су имовинске претензије истовремено имали и резиденти Србије и који су међу првима и остварили правну заштиту, били заступани од стране пуномоћника који су у предметом периоду до 2012. године били високопозиционирани функционери законодавне и судске власти, односно ВСС[20].
С друге стране, становиштем УСХ у конкретном случају одбијен је тужбени захтев подноситеља за исплату накнаде тржишне вриједности некретнине од туженице Републике Хрватске, а на темељу Анекса Г Уговора о питањима сукцесије, потписаног у Бечу 29. липња 2001, потврђеног Законом о потврђивању уговора о питањима сукцесије („Народне новине” број 2/04). Ово из разлога што подноситељ није доказао да је некретнина у погледу које потражује накнаду била у његовом власништву, те што одредбе Анекса Г Уговора о питањима сукцесије не дају право подноситељу захтијевати од туженице предметну накнаду. И ово становиште, као оно у претходно изложеној одлуци УСХ, у којој непостојећи уговор чије правне последице никада нису престале, односно које још увек трају, не може бити предмет утврђења ништавости, такође врло вероватно представља за један део стручне јавности изузетно креативан и храбар приступ. Уз једно знатно штурије и, слободно се може рећи, сведеније образложење, правни поредак Хрватске чврсто стоји на становишту да међудржавни ратификовани споразум сам по себи готово по правилу има недостатке, који су таквог карактера да онемогућавају директну примену. Истовремено наводи секундарне разлоге који свеукупно не могу довести до реституције – повраћаја имовине по захтевима за повраћај нерезидената Хрватске, односно измештања имовине из корпуса стварних права резидената Хрватске у корпус стварних права резидената Србије.
На крају овог поређења аутор ће се уздржати од било какве даље анализе, већ ће као свој коментар цитирати још једну одлуку Уставног суда Хрватске, и то: U-I-1777/2003 од дана 17. 3. 2009. године, којом није прихваћен предлог за покретање поступка оцене сагласности са Уставом Закона о забрани располагања и преузимању средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске. Кроз наведену одлуку вероватно је и највидљивији следећи став хрватског правног поретка у односу на директну примену Споразума о питањима сукцесије:
Неутемељеним суд оцењује и тврдње подноситељице предлога у односу на примену анекса Г уговор о питањима сукцесије када истиче:
Споразум Г о сукцесији о коме говори Министарство вањских послова обавезује Републику Хрватску са стајалишта међународног права ратифицирала га она или не јер су његова правила једноставно правила међународног права. Међународно право неће прихватити учинке оспореног закона огласио га уставни суд неуставним или не.
Надаље, Уставни суд Хрватске ово своје становиште образлаже на следећи начин: Уставни суд у првом делу подсећа да су анексом Г уговорена само темељна начела на којима се заснивају питања сукцесије у односу на приватну имовину и стечена права грађана и других правних особа. То недвојбено произлази из одредбе чланка 4. анекса Г којим је одређено да ће државе чланице подузети мјере које могу захтјевати опћа начела права или су на други начин погодне за осигурање учинковите примене начела изнетих у том анексу, као што је склапање двостраних уговора и обавештавање њихових судова и других надлежних тјела.
Дакле, одредбом тога чланка анекса Г уговорена су основна начела на којима се темеље питања сукцесије у погледу приватне имовине и стечених права, као што су начело једнакости у признавању и заштити стечених права, начело признавања и заштите права стечених до одређеног датума, начело натуралне реституције, начело права на накнаду уколико натурална реституција није могућа, начело уважавања стандарда и норми међународног права и друго. Државе потписнице обавезале су се подузети све мјере којима се осигурава проведба тих начела, под којим се мјерама подразумјева доношење одговарајућих законских и подзаконских аката, склапање међународних уговора и слично. При томе, све су државе сљеднице дужне уговор проводити у доброј вјери, сукладно повељи УН-а а и међународном праву.
Након оваквог тумачења Прилога Г Споразума о питањима сукцесије Устави суд Хрватске закључује да не налази да оспорени Закон о забрани располагања и преузимању средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске из 1994. године јесте супротан како одредбама Анекса Г тако и претходно наведеним одредбама међународних аката које је потписала република Хрватска, па је због тога и одлучио како је и навео у изреци свог решења.
По мишљењу аутора ове анализе, у образложењу претходно цитиране одлуке УСХ изостало је јасно и уверљиво образложење у погледу примене и тумачења члана 10. Закона о потврђивању споразума о питањима сукцесије, који прописује да није дозвољено стављати резерве на овај споразум.
У свом досадашњем раду, који је претходио овој анализи и писању чланка, аутор је дошао у посед и других одлука УСХ и УСС које би можда могле бити посебно анализиране, али у овом делу ограничио се на гореизнете одлуке и анализу истих како би се у наставку могла размотрити одлука Европског суда за Људска права, као и последице и ефекте исте.
СТАВ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПОГЛЕДУ ЗАХТЕВА ЗА ПОВРАЋАЈ ИМОВИНЕ И ДИРЕКТНЕ ПРИМЕНЕ СПОРАЗУМА О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ
Прва одлука је:
Представка бр. 73035-14 МЛАДОСТ ТУРИСТ А. Д. против Хрватске
Европски суд за људска права (прво одељење), на седници Судског већа одржаној дана 30. јануара 2018. године, које чине: Linos-Alexandre Sicilianos – председник, Aleš Pejchal, Krzysztof Wojtyczek, Ksenija Turkovic, Pauliine Koskelo, Tim Eicke, Jovan Ilievski – као судије, и Abel Campos – регистратор одељења, након што је пажљиво размотрена горенаведена представка поднета дана 13. новембра 2014. године, након обављеног већања прогласио је ову представку неприхватљивом.
Иако је ова одлука у више наврата била предмет јавне дискусије, аутор сматра да није згорег и на овом месту представити став ЕСЉП у погледу захтева за повраћај имовине, а нарочито због различитог третмана овог питања у оквирима два правна поретка (Хрватске и Србије) кроз одлуке њихових уставних судова. Тако је процена ЕСЉП да је у случају који је пред нама представка подносиоца која се тиче наводног лишавања имовине несагласна ratione temporis са одредбама конвенције у смислу члана 35. став 3(а) и иста мора бити одбачена у складу са чланом 35. став 4. Конвенције[21], што фактички значи да ЕСЉП стаје на становиште да сви појединачни правни акти које је Република Хрватска донела пре 5. новембра 1997. године, као дана када је ратификовала конвенцију, не могу бити предмет оцене овог суда. Претходно наведено важи јер право које је угашено даном ступања на снагу Уредбе о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територију Републике Хрватске дана 26. јуна 1992. године, када је владина уредба од истог дана ступила на снагу, производи правне последице у смислу да држава постаје власник земљишта на темељу те уредбе, а да исте правне последице не могу бити предмет преиспитивања ЕСЉП управо зато што су настале пре него што је Хрватска ратификовала Конвенцију 5. новембра 1997. године. Све последице настале пре наведеног датума и које евентуално и нису у сагласности са Конвенцијом не могу бити предмет оцене суда због тога што Конвенција обавезује Републику Хрватску од момента потписивања исте. Последице правних аката који евентуално нису у сагласности са Конвенцијом, а донети су пре 5. новембра 1997. године, не подлежу провери ЕСЉП све и да су исти правни акти противни Конвенцији због временског важења Конвенције, која за државу потписницу важи унапред, а не односи се на Законе и прописе чије су последице настале пре него што је постала потписник Конвенције. Најзад, и у делу који се односи на процену суда у вези са применом Споразума о сукцесији ЕСЉП стаје на становиште да се из наведеног споразума власнички интерес подносиоца представке не може окарактерисати као постојећи посед у смислу судског обичајног права јер је власнички интерес угашен правним актима чија се евентуална противност Конвенцији не може утврђивати из разлога који су у претходном делу текста анализирани. Даље, суд примећује да су, у случају привредног друштва подносиоца представке, и нижестепени окружни суд у Шибенику, па и Врховни суд заузели став да се Споразумом о сукцесији, а нарочито његовим Анексом Г захтева усвајање мера којима би се олакшало његово спровођење. Ово тумачење је у складу са ставом који је заузео УСХ, према коме Споразум о сукцесији није био инструмент подобан за директну примену јер захтева тзв. имплементационе мере у оквиру законодавства и других аката држава потписница билатералних споразума. Такође, суд указује на то да је стална заједничка комисија, успостављена у складу са одредбама члана 4. Споразума о сукцесији, препоручила државама правним следбеницама закључење билатералних споразума чији би циљ било ефикасно спровођење Анекса Г.
Посебно ЕСЉП истиче да домаћи органи власти, посебно судови, примењују и тумаче домаће право. ЕСЉП сматра да се исто односи и на међународне ратификоване уговоре, односно да она страна која спроводи уговор треба исти и да тумачи. У том смислу становиште ЕСЉП јесте да није његов задатак да пресуде домаћих органа власти замени својом сопственом пресудом, а још мање да решава спор између уговорних страна потписница једног уговора у смислу правилног тумачења истог.
Оваквим ставом ЕСЉП превео је ово питање са терена права на терен политике, односно сматрајући да није његов задатак да пресуди јесте ли или није, како он то каже, од стране домаћих органа власти Републике Хрватске повређено право својине као темељни принцип саме Европске уније, у својој одлуци упутио је државе потписнице овог споразума на будућу неизвесну чињеницу у смислу закључења додатног билатералног споразума иако је подносилац представке ЕСЉП био субјект међународног приватног права, а не субјект међународног јавног права. Стављање у функцију будуће неизвесне чињенице у смислу закључења додатног билатералног споразума две државе које су претходно потписнице билатералног споразума, по мишљењу аутора није у складу са стандардима и принципима правне заштите које Европска унија и Савет Европе гарантују сваком појединцу, без обзира на то да ли он долази или не из Европске уније, па одлука ЕСЉП гласи: Није његов задатак да пресуде домаћих органа власти замени својом сопственом пресудом, а још је мање његов задатак да решава спор између уговорних страна потписница таквог уговора у погледу правилног тумачења тог уговора.[22]
У конкретном случају, по мишљењу аутора, не ради се о спору између уговорних страна – држава потписница таквог уговора у погледу правилног тумачења истог, како то ЕСЉП наводи, већ се ради о захтеву за пружање правне заштите од стране правног лица – предузећа, субјекта међународног приватног права.
4. РЕЗИМЕ
Одлучујућа побуда аутора овог рада да се упусти, слободно се може рећи, у једну комплексну упоредну анализу питања у чему у ствари лежи снага једног јавног поретка, односно друштвеног уређења – да ли у његовим капацитетима да заштити интересе својих резидената или у његовој способности да универзалне вредности, какве су пре свега право својине као цивилизацијска тековина, односно правна држава као темељни стандард и принцип саме Европске уније, имплементира у оквире свог правног поретка.
Одговор на ово питање и аутор поменуте анализе ставља у позицију преиспитивања. Као појединац који је за свој животни позив одабрао силу права као снагу која не може бити доведена у питање, у свом раду суочава се са чињеницама да она у ствари и не лежи у доследној и френетичној посвећености универзалним правним стандардима и принципима, већ у способности да нађе корелацију са правом силе као надолазећом вредношћу савременог друштва, иако право силе апсолутно није тековина само савременог друштва, али своју даљу експанзију у истом доживљава на један перфидан начин. Полазећи у анализу и ratio доношења појединачних правних аката, као и одлука домаћих органа власти, па и одлуке ЕСЉП, као крајњи резултат истих у очима аутора јесте пре свега фактичко стање ствари, које можда и није непроменљиво, али је такво да ствара једну врсту инфериорности правног поретка Републике Србије у односу на правни поредак Републике Хрватске. Када се ово каже, мисли се пре свега на један феномен који је аутор уочио улазећи у ову свеобухватну анализу, а то је, како је током овог чланка већ неколико пута наглашено, право конзистентности у поступању органа јавне власти Републике Хрватске, које за крајњу последицу има и једну врсту верификације односно легализације таквог поступања у самом „нечињењу”. Када се каже нечињење, мисли се управо на образложење одлуке ЕСЉП, који се није експлицитно изјаснио о квалитативној садржини правних аката Републике Хрватске у смислу вређају ли се њима основни принципи и темељне вредности саме Европе и Европске уније, већ и одбија да се изјасни о томе услед непостојања корелације у временском важењу Конвенције о заштити људских права и темељних слобода. На нечињење се мисли и када се и стандард супрематије међународно ратификованог уговора у односу на локално законодавство ставља у функцију будуће неизвесне чињенице евентуалног политичког договора у виду новог билатералног споразума.
Када је у јавној дискусији аутор предложио да правни поредак Србије преиспита примену Споразума о сукцесији, то апсолутно не значи позив на реваншистичко суђење, већ супротно, позив да се размисли о поштовању хијерархије правних аката на темељу одлуке ЕСЉП, јер није природно стање ствари у коме један правни поредак резидентима оног другог враћа имовину иако није спроводио конфискацију како је то чинио онај други правни поредак, а да овај други правни поредак резидентима првог имовину не враћа иако је очигледно спроводио фактичку конфискацију.
Фактичка конфискација од стране правног поретка Републике Хрватске, у поређењу са заштитом делова предузећа чије је седиште на територијама бивших југословенских република од стране правног поретка Републике Србије у виду омогућавања наставка обављања делатности тих предузећа, без обзира на свој хуманији ratio, очигледно није у духу савременог правног друштва које је на неки начин одобрило управо фактичку конфискацију. Иако савремено правно друштво намеће прописе о реституцији, као предуслов за припадност друштву које темељи европске вредности, оно истовремено „одобрава” процесе који за последицу имају нови круг конфискације имовине на прагу 21. века. За крај, само по себи намеће се још и питање да ли савремено правно друштво ,које се манифестује кроз институције Европске уније, прави разлику између конфискације имовине која се дешавала након 1945. године и оне која се дешавала након 1995. године.
[1] Физичка и правна лица која пребивалиште односно седиште имају на територији домицилне државе.
[2] Физичка и правна лица која пребивалиште односно седиште имају на територији неке друге државе.
[3] Одлука Европског суда за људска права, прво одељење, представка бр. 73035/14 од 30. 1. 2018. године, којом је одбијен захтев за пружање правне заштите тражиоцу – предузећу које има седиште на територији Републике Србије, услед конфискације одузимања имовине од стране Хрватске државе (како је наведено у представци тражиоца).
[4] На овакав закључак упућује управо горепоменута одлука ЕСЉП којом је „одобрено” поступање правног поретка републике Хрватске.
[5] Извор: портал Н1 http://rs.n1info.com/Biznis/a372965/Srbija-i-Hrvatska-Politika-i-nesrazmera-u-investicijama.html.
[6] Аутор није могао доћи до аутентичног акта, али je неспорно да је Вартекс преузео предметне непокретности.
[7] Извор: Изјава Миљенка Видачека, председника компаније Вартекс дневном листу „Глас јавности” 16. 3. 2013. године, http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/11/16/srpski/E02111504.shtml.
[8] Међудржавни споразум бивших југословенских република, као новонасталих држава, и СРЈ, као сукцесора СФРЈ, закључен 29. јуна 2001. године у Бечу.
[9] Уставни суд Хрватске.
[10] Уставног суд Србије.
[11] Основна организација удруженог рада.
[12] Сложена организација удруженог рада.
[13] Одлука УСС Уж-3186/2012 од 19. 3. 2015. године.
[14] Републички геодетски завод – Служба за катастар непокретности.
[15] Запажање аутора.
[16] У-III-1278/2015 од 19. маја. 2016. године.
[17] Врховни суд Хрватске.
[18] Одлука УСС Уж-8183/2013 од 20. 9. 2017. године.
[19] Одлука УСХ У-III-214/2018 ОД 18. 4. 2018. године.
[20] Високи савет судства.
[21] Конвенција за заштиту људских права и темељних слобода.
[22] Из одлуке ЕСЉП, представка број 73035-14 од 30. јануара 2018. године.