ISSN 2406-1085

Ознака: уговор о доживотном издржавању

Новија судска пракса која се односи на уговор о доживотном издржавању (разлози ништавости, поништај и раскид уговора и последице смрти даваоца издржавања)

Анализа различитих случајева из најновије судске праксе који се односе на уговоре о доживотном издржавању започета је у прошлом, а наставља се у овом броју часописа, при чему је акценат стављен на способност за закључење уговора, као разлог ништавости, као и на поништај и раскид уговора о доживотном издржавању.

СПОСОБНОСТ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА КАО РАЗЛОГ НИШТАВОСТИ

Уговор о доживотном издржавању, поред разлога ништавости који могу да се тичу форме, основа и предмета уговора, може да буде ништав и уколико уговарачи, а то је најчешће прималац издржавања, нису способни за закључење уговора услед свог психофизичког стања. То се процењује према стању уговарача у време закључења уговора.

Из образложења:

Према стању у списима, тужиље и тужени су деца пок. АА, преминуле 24. 12. 2013. године у Београду. АА је са туженим закључила уговор о доживотном издржавању 23. 6. 2006. године, којим се тужени, као давалац издржавања, обавезао да се брине о мајци и њеним целокупним потребама до краја њеног живота и да је сахрани, а пок. АА да му у накнаду за уговорено издржавање пренесе право својине на стану бр. 1 у ул. А бр. 1 у Београду. АА је рођена 1923. године, а у време закључења оспореног уговора имала је 82 године, била је пензионер, боловала је од повишеног крвног притиска, шећерне болести и проширених вена, болест се манифестовала у отежаном кретању и ранама на ногама које су тешко зарастале. До закључења оспореног уговора лечила се код интернисте, кардиолога и ендокринолога и примала је терапију за своје основне болести. У медицинској документацији у периоду до закључења уговора нема забележених психичких измена ни психијатријских лекова у виду редовне терапије.

Тужиље су, као потенцијални наследници пок. АА, још за њеног живота поднеле тужбу за поништај оспореног уговора, заснивајући је на тврдњи да пок. АА није имала пословну способност потребну за закључење тог правног посла. АА је у парници на туженој страни активно учествовала до 2009. године, а 10. 4. 2008. године саслушана је у својству парничне странке. Паралелно са парницом вођен је и поступак за лишење пословне способности и АА је решењем суда од 10. 10. 2012. године у потпуности лишена пословне способности и посебним решењем Центра за социјални рад стављена под непосредно старатељство органа старатељства, а дужност старатеља поверена је раднику Центра. Разлог за лишење пословне способности јесте неспособност за расуђивање због психоорганског синдрома васкуларног порекла.

Према медицинској документацији у списима АА се од 2000. године лечила амбулантно од својих основних болести, које су временом довеле до оштећења периферних крвних судова, вена и артерија и појаве рана на ногама због којих је 2002, 2006. и 2007. године болнички лечена на Клиници за кожне и полне болести ВМА. Смањена циркулација због обољења крвних судова је узрок због којег услед недовољне исхрањености трпе сви унутрашњи органи, па и мозак, али до фебруара 2007. године медицински нису забележене психичке измене и није примењивана ни психијатријска терапија. У новембру 2006. године АА је 22 дана лечена на Клиници за кожне болести ВМА, добијала је терапију за своје основне болести, на отпусту од болнице добила је лекове за циркулацију, болове, повишен крвни притисак и дијабетес. На ново болничко лечење примљена је у фебруару 2007. године, када су први пут у медицинској документацији евидентиране измене у понашању које су описане као акутни губитак оријентације свести, психомоторни немир и агресивно понашање, што је део клиничке слике погоршања хроничног психоорганског синдрома. Тада је уведена психијатријска терапија која је довела до смиривања психичког стања, а скенером главе констатована је атрофија мозга одговарајућа за године старости и оштећења на мозгу као последица прекида циркулације и затварања малих крвних судова.

Из налаза и мишљења Судско-психијатријског одбора Медицинског факултета у Нишу произлази да овакав налаз скенера указује на то да се психооргански синдром постепено развијао годинама пре акутног погоршања психичког стања, али се оштећење мозга није испољавало у виду поремећаја свести, мишљења или понашања у свакодневном животу. Нема медицинских показатеља поремећаја психичког стања током 2006. године. Ментално стање након болничког лечења у фебруару 2007. године, које је дијагностиковано као благи ментални поремећај услед оштећења мозга, одразио се на отежано функционисање у свакодневном животу, па АА због тога више није могла да живи сама, тако да се тужени преселио код ње, а ово обољење било је разлог да АА оствари право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица. Психичке промене услед напредовања психоорганског синдрома присутне су од почетка 2007. године и у каснијем периоду психооргански синдром је довео до нарушавања процеса оријентације свести, мишљења, памћења, вољно организованог понашања и емоционалног реаговања и потпуне пословне неспособности.

У време закључења оспореног уговора органске промене на мозгу су биле присутне, али нису реметиле процес мишљења и одлучивања. По мишљењу Судско-психијатријског одбора вештачење рађено за потребе поступка лишења пословне способности указује на то да АА од 2010. године показује симптоме умерене деменције и некритичност у понашању, да је даљим пропадањем мозга дошло до психичких измена као што су дезоријентација, непрепознавање блиских особа, неповезан говор, оштећено памћење скоријих или ранијих догађаја, што је довело до потпуног лишења пословне способности 2012. године. Околност да је пок. АА у судском поступку 10. 4. 2008. године циљано и јасно одговарала на постављена питања у вези са предметом спора указује на то да је у том моменту имала очувану способност расуђивања и вољног одлучивања, исправну оријентацију у времену и простору и према другим особама. Знала је којом је имовином располагала, образложила је због чега је одлучила да своју имовину остави једном од потомака. Пок. АА је тада у односу на оспорену правну радњу имала очувано расуђивање и вољно одлучивање, таква способност је постојала и две године раније, када је уговор закључен. Пословна неспособност је наступила у каснијем периоду услед развоја психоорганског синдрома, који је довео до психичког пропадања и оштећења функција мишљења, свести, воље и понашања, због чега је АА касније постала неспособна да се брине о својим правима и интересима. Судско-медицински одбор је одговорио на те примедбе тужилаца које се односе на резултате вештачења рађених за потребе поступка лишења пословне способности и на медицинске податке садржане у вансудском стручном налазу, па и дијагнозу хипертензивне енцефалопатије констатоване 2000. године. По њиховом мишљењу енцефалопатија је знак трпљења мозга услед дугогодишњег повишеног крвног притиска, али то не доводи до поремећаја мишљења и воље, а околност да је она од тада до јануара 2007. године (када су испољене психичке измене у виду дезоријентације и агресивног понашања) самостално функционисала указује на то да психичких измена, без обзира на постепено органско оштећење мозга, није било. Чињеница да је пок. АА након акутне кризе свести преписан карбапин не указује на постојање психичког поремећаја јер јој тај лек није преписиван у наредним годинама. Вештачењем преко Судско-психијатријског одбора Медицинског факултета у Нишу расправљено је да је пок. прималац издржавања на дан закључења оспореног уговора била способна да управља својом вољом и својим поступцима и да разуме какав правни посао закључује и какве су његове правне последице. Жалбом се понављају примедбе на које је одговорено у писменој форми и саслушањем известиоца Судско-медицинског одбора на расправи пред првостепеним судом, па се не могу прихватити као основане.

Из исказа пок. АА у овој парници произлази да јој је било јасно да син има обавезу да се брине о свим њеним потребама доживотно, да ће му због тога остати стан после њене смрти, да ћерке неће имати право да наследе стан и да је хтела да постигне такву последицу. Вештачења у поступку за лишење пословне способности рађена су према психичком стању пок. АА у време тих вештачења, а предмет вештачења у парници је пословна способност пок. АА на дан закључења оспореног уговора, па се с обзиром на различите предмете вештачења не могу поредити, а касније стање забележено медицинском документацијом не потврђује хипотезу жалбе да су психичке функције пок. АА у време закључења оспореног уговора биле нарушене. У одсуству медицинских показатеља измењеног психичког стања до јануара 2007. године, околност да је пок. АА у том периоду самостално функционисала, да је примала терапију за своје основне болести, да је у односу на предмет спора у априлу 2008. године, када је саслушана као парнична странка, имала очувано расуђивање, довољна је за закључак да је била способна за расуђивање на дан закључења оспореног уговора.

Пословна неспособност је, по одредби из чл. 56. у вези са чл. 103. ЗОО-а, разлог апсолутне ништавости уговора, а пуноважност уговора се цени према околностима у време његовог закључења. Пок. прималац издржавања је имала пословну способност за закључење таквог правног посла и овај разлог ништавости не стоји. Уговор је закључен у законом прописаној форми, АА је тада имала 82 године, била јој је потребна помоћ приликом одласка код лекара, набавке и за сличне кућне послове. Желела је да се син стара о тим потребама и да му због тога остави стан, што није противно моралу, а нема ни других разлога ништавости уговора. Тужени и пок. АА закључили су пуноважан уговор о доживотном издржавању, па је тужбени захтев ставом првим побијане пресуде правилно одбијен.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 8634/2018 4. 4. 2019. године)

ПОНИШТАЈ УГОВОРА

Уговор је рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено (чл. 111. ЗОО-а). Као мане воље закон познаје претњу, битну заблуду и превару (чл. 60–65. ЗОО-а). Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може да тражи да се уговор поништи.

ЗОН у члану 203. наводи и један посебан разлог за поништај уговора о доживотном издржавању. На захтев законских наследника примаоца издржавања суд може да поништи уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања. Законски наследници могу да захтевају поништај уговора у року од једне године од дана сазнања за исти, а најкасније у року од три године од дана смрти примаочеве. Рок од једне године не може да почне да тече пре смрти примаочеве. Ово је право само законских наследника и друга лица не могу да се позивају на овај разлог за рушљивост уговора. Процена да ли је због болести или старости примаоца издржавања уговор представљао неизвесност за даваоца издржавања јесте фактичко питање на које суд мора да одговори у сваком конкретном случају. Суд нема довољно стручних знања да ово процењује, па се у том случају на предлог станака, након прибављања медицинске документације од установа у којима се лечио покојни, ангажују вештаци одговарајуће медицинске струке, у зависности од болести од којих је боловао прималац издржавања, који дају свој налаз. Ипак, то није једина околност која се цени приликом одлучивања о постојању разлога за поништај уговора.

Из образложења:

Правилно је првостепени суд утврдио све битне чињенице и то да је тужилац, син сада пок. АА, рођен 1969. године, за време брака АА са његовом мајком. Након развода њиховог брака тужилац је живео са мајком, а са АА није имао честе контакте. Тужена се за АА удала 1993. године и њихов брак је престао смрћу АА.

Отац тужиоца и супруг тужене био је доброг здравственог стања све до марта 2009. године, када му је дијагностикован малигни аденокарцином плућа IV стадијума, уз захваћеност плућа и лимфних жлезда и метастазама на костима кука и рамена. Тужена је знала за ову дијагнозу од тренутка када је постављена. Пок. АА, отац тужиоца, био је због болести на болничком лечењу најпре од 26. 3. 2009. године до 8. 6. 2009. године, када му је извађено десно плућно крило са лимфним жлездама и отпуштен је на кућно лечење. Након што је отпуштен из болнице, пред судијом Првог општинског суда у Београду оверен је уговор о доживотном издржавању закључен између АА, као примаоца издржавања, и тужене, као даваоца издржавања. Уговором се тужена обавезала да издржава примаоца издржавања и брине о њему, који јој је, као накнаду за пружено издржавање, оставио иза смрти непокретности ближе наведене у члану 3. Уговора. АА је поново због исте болести примљен у болницу 4. 7. 2009. године и тамо је умро 5. 7. 2009. године.

У моменту закључења уговора прималац издржавања је боловао од аденокарцинома плућа, који је у том тренутку био у IV стадијуму и који је захватио плућа, лимфне жлезде и метастазирао у костима кука и рамена, а давалац издржавања је знала за његову здравствену ситуацију. И прималац и давалац издржавања знали су да је болест АА малигна, да је у терминалној фази, најпре у III стадијуму, да би 29. 5. 2009. године биле дијагностиковане метастазе на костима, из чега се може закључити да је болест у то време прогредирала од претходно дијагностикованог III Б у IV стадијум. У таквом здравственом стању већи број људи умире у року од шест месеци, него што их преживи. Основни узрок смрти АА, која је наступила сутрадан по примању у болницу 5. 7. 2009. године, јесте аденокарцином плућа – малигна болест.

На основу овако утврђеног чињеничног стања и исказа саме тужене да је први пут сазнала да АА болује од рака у марту 2009. године, када му је исти и дијагностикован и због чега је на Институту за онкологију и оперисан, правилно је првостепени суд закључио да Уговор о доживотном издржавању који је закључила са својим супругом, сада пок. АА, није представљао неизвесност за тужену као даваоца издржавања. С обзиром на то да је тужена била добро упућена у стање здравља примаоца издржавања и дијагнозу и ток његове болести и с обзиром на то да је уговор о доживотном издржавању закључен иако је смрт примаоца издржавања била извесна и то у краћем времену, правилно је оценио првостепени суд да је у свему испуњен услов из члана 203. Закона о наслеђивању за поништај поменутог уговора о доживотном издржавању закљученог између оца тужиоца и тужене 11 дана пре смрти примаоца издржавања и одлучио као у изреци побијане пресуде.

Без основа су наводи жалбе којима тужена оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, указујући на то да првостепени суд није утврдио да ли јој је супруг рекао за своју болест и када је она за њу сазнала, с обзиром на то да је сама тужена у свом исказу, коме првостепени суд поклања веру, осим у делу узрока супругове смрти, навела да је за супругову болест сазнала у марту месецу 2009. године и да је знала за његово здравствено стање. С обзиром на овакав исказ тужене правилно је првостепени суд утврдио да је у тренутку закључења уговора, што је елемент сазнања битан за оцену пуноважности уговора, тужена знала за здравствено стање примаоца издржавања.

Чињеница фактичког трајања издржавања, односно да ли је и колико пре закључења уговора о доживотном издржавању оно пружано није од значаја за оцену пуноважности конкретног уговора. Ово из разлога што су оспорени уговор закључили супружници чија законска обавеза је, сходно члановима 25, 28. и 151. Породичног закона, да се узајамно поштују, помажу и издржавају. Стога чињеница да ли је и у ком периоду пре закључења уговора о доживотном издржавању тужена издржавала супруга и старала се о њему није од значаја за пуноважност оспореног уговора, па су наводи жалбе тужене да чињенично стање у овом делу није утврђено, иако је то наложено претходном одлуком другостепеног суда, без утицаја на правилност побијане пресуде.

Мотиви примаоца издржавања за закључење наведеног уговора, које тужена описује као његову потребу да своју имовину остави неком свом, у ситуацији када тужена, као давалац издржавања, зна за његово тешко здравствено стање и извесну блиску смрт, не утичу на правилност оцене испуњености услова из члана 203. Закона о наслеђивању за његов поништај, при чему та законска одредба има троструку сврху – да се сачува алеаторност уговора, заштите законски наследници и спрече злоупотребе.

Како из налаза и мишљења судског вештака, датог на основу медицинске документације АА, произлази да је у време операције 2. 4. 2009. године његова болест била у терминалној фази, да је прималац издржавања послат кући без хемиотерапије или радијације и да је за 80% оболелих од исте болести медијана (време преживљавања болесника) шест месеци, а најдуже пет година, а с обзиром на то да је тужена знала све о његовој болести, то је из ових чињеница првостепени суд правилно извео закључак да смрт примаоца издржавања није представљала неизвесност за даваоца издржавања, овде тужену. Стога је и по оцени овог суда првостепени суд правилно оценио да су испуњени услови за поништај уговора прописани чланом 203. Закона о наслеђивању, па су супротни наводи жалбе неосновани.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4800/2018 20. 2. 2019. године)

Према утврђеном чињеничном стању, тужени АА, као давалац издржавања, и мајка парничних странака, сада покојна ББ, као прималац издржавања, дана 22. 2. 2005. године у Другом општинском суду у Београду закључили су и оверили уговор о доживотном издржавању, којим се тужени обавезао да примаоца издржавања издржава на начин и под условима који ће примаоцу омогућити пристојан живот према њеним годинама и здравственом стању, а нарочито да примаоцу издржавања обезбеди исхрану, лекове, да плаћа комуналне трошкове и да сноси трошкове сахране за случај смрти примаоца издржавања, с тим да му прималац издржавања као накнаду за то издржавање оставља у својину непокретност – кућу у улици А бр. 1 у Београду. Чланом 6. Уговора констатовано је да овај уговор представља континуитет уговорних односа регулисаних уговором о доживотном издржавању који су уговорне стране закључиле у Четвртом општинском суду у Београду 1993. године, а за стан у ул. Б који је након закључења уговора отуђен. Утврђено је да су мајка странака и тужени склопили и 2 анекса наведеног уговора о доживотном издржавању, и то 2013. и 2014. године, сагласно измењеној структури куће која је била предмет поменутог уговора о доживотном издржавању. ББ је преминула 20. 6. 2015. године и по свим месним обичајима сахранио ју је тужени са којим је и живела у заједничком домаћинству.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, сагласно одредби члана 194. и 203. Закона о наслеђивању и одредби члана 103. Закона о облигационим односима, оценио да није основан тужбени захтев тужиоца којим је тражио поништај уговора. Уговор о доживотном издржавању према наведеној законској одредби може да се поништи на захтев законских наследника примаоца издржавања уколико због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања. Током поступка тужилац није потврдио ни доказао да су приликом закључења побијаног уговора о доживотном издржавању, односно Анекса 2 Уговора постојали разлози због којих тужилац, као наследник, може да тражи поништај наведеног уговора, па је суд тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован. При томе, првостепени суд је ценио наводе тужиоца да је уговор о доживотном издржавању закључен ради изигравања наследних права тужиоца, што значи да уговор садржи недозвољени основ, што представља разлог за ништавост спорног уговора. Међутим, суд је нашао да су ови наводи неосновани с обзиром на то да из изведених доказа није могао да закључи да су тужени и покојна ББ спорни уговор о доживотном издржавању закључили ради изигравања наследних права тужиоца, а тужилац на околност да је предметни уговор закључен из тих разлога, осим саслушања парничних странака, није предложио извођење других доказа, што је, сходно члану 7. и 231. Закона о парничном поступку, била његова обавеза. Предметни уговор о доживотном издржавању закључен је пред судом у строгој форми, предвиђеној чланом 195. Закона о наслеђивању, важећим у време закључења уговора. У њему су наведени предмет уговора и обавезе уговорних страна, а уговорне стране су од стране суда упознате са правним последицама закљученог уговора, због чега је првостепени суд стао на становиште да је исти сагласан са тада важећим законским прописима и прописаном формом за ову врсту уговора, те да је исти уговор пуноважан.

Наиме, и по налажењу Апелационог суца правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају не постоји основ за поништај уговора о доживотном издржавању и његових анекса, сагласно одредби члана 203. став 1. Закона о наслеђивању, имајући у виду садржину наведене законске одредбе која предвиђа да суд на захтев законских наследника примаоца издржавања може да поништи уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања, а тужилац током поступка пред првостепеним судом није предлагао доказе на наведену околност.

Такође, правилно је првостепени суд закључио да наводи тужиоца да је спорни уговор закључен ради изигравања наследних права тужиоца представљају разлог за ништавост, међутим, тужилац ни на ову околност, сем доказа саслушањем странака, није предлагао и приложио доказе. У том контексту, како из чињеничног стања недвосмислено произлази да је између туженог и мајке парничних странака постојала заједница живота до смрти исте, да се тужени бринуо о мајци и да је исту сахранио, то је правилан закључак првостепеног суда када је оценио да нису испуњени услови за ништавост уговора по овом основу, будући да уговор није закључен ради изигравања наследних права тужиоца, већ издржавања пок. мајке странака, као и да је сврха овог уговора испуњена. У том смислу покојна мајка странака, као власник непокретности, могла је уговором о доживотном издржавању располагати предметном непокретношћу за случај своје смрти у корист трећег лица, због чега је правилно првостепени суд нашао да је уговор о доживотном издржавању пуноважан, као и да је тужени у моменту смрти мајке постао власник непокретности, због чега је неоснован тужбени захтев тужиоца којим тражи да суд утврди да је он сувласник на наведеној непокретности у делу од 1/2 идеалног дела.

Неосновани су и наводи жалбе тужиоца да тужени није извршавао уговор о доживотном издржавању, с обзиром на то да се у време трајања уговора у једном периоду налазио у Лондону, где је био на постдипломским студијама, па за то време није могао да оствари сврху самог уговора јер није био лично присутан, а није могао ни материјално да помаже мајку јер стипендија коју је примао за боравак у једном од најскупљих градова на свету није била довољна да подмири ни његове основне потребе, што све указује на то да њиховој мајци није било неопходно издржавање, нити је ту обавезу тужени извршавао, већ да је циљ закључења овог уговора био да се изиграју његова наследна права. Ово имајући у виду да, како је наведено, тужилац на околност изигравања његових наследних права није пружио доказе. Напротив, из доказа изведених у току првостепеног поступка произлази да је намера због које су тужени и покојна мајка парничних странака закључили предметни уговор о издржавању била да се примаоцу издржавања обезбеди потребно издржавање, које се не огледа само у пружању новчане помоћи, већ и кроз бригу, негу и помоћ у старости. Из утврђеног чињеничног стања следи да је мајка парничних странака у време закључења спорног уговора била жена у годинама, да је имала здравствених проблема, оперисала је дискус-хернију и тешко се кретала. Тужени је живео у заједници с мајком, заједно су одлазили код лекара, како на прегледе тако и по рецепте. Тужени је сносио трошкове сахране и давао помене мајци. Дакле, супротно наводима жалбе тужиоца, из утврђеног чињеничног стања произлази да је предметни уговор о доживотном издржавању закључен у намери да се примаоцу издржавања обезбеди брига и помоћ, имајући у виду њене године старости, здравствено стање, да је тужени живео у заједници са мајком и пружао јој неопходну помоћ и бригу, односно извршавао обавезе преузете овим уговором.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 4768/19 од 5. 6. 2019. године)

РАСКИД УГОВОРА

Уговарачи могу тражити да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, према члану 201. ЗОН-а. Кад суд изрекне раскид, прималац издржавања је дужан да дâ накнаду за примљена давања и услуге. Стога та обавеза доспева тек по правоснажности пресуде којом се уговор раскида. Ако је до раскида дошло због кривице једне стране, друга страна има право на правичну накнаду.

Уговор може да се раскине и због промењених околности на захтев једне или друге уговорнице, сходно чл. 202. ЗОН-а, ако се после закључења уговора околности толико промене да његово испуњење постане знатно отежано. Суд њихове односе може изнова да уреди или да раскине уговор, а може и да право примаоца издржавања преиначи у доживотну ренту ако се сагласе уговорнице.

Поремећај у односима странака и промена околности је фактичко стање и процењује се у свакој конкретној ситуацији.

Из образложења:

Према утврђеном чињеничном стању тужиља и тужена су се упознале у периоду док је супруг тужене радио у локалу који се налазио у згради у којој живи тужиља, на адреси у улици А број 1 у Београду. Тужена је после смрти супруга наставила да обавља делатност у истом локалу на основу уговора о закупу који је закључила са ЈП Пословним простором и тада су парничне странке успоставиле близак пријатељски однос, што је све трајало од 2000. године, када је супруг тужене преминуо, до 2012. године. У току 2012. године тужиљи је на основу решења о реституцији Агенције за реституцију враћена имовина и утврђено право својине на непокретностима, међу којима је и предметни локал који је тужена на основу уговора о закупу и користила. С обзиром на то да тужиља у складу са Законом о реституцији није могла да раскине предметни уговор, нити да мења износ закупнине у наредне три године по правоснажности решења о реституцији, са туженом је закључила уговор о закупу истог простора за наредни период од три године, а након тога између тужиље, као примаоца издржавања, и тужене, као даваоца издржавања, дана 9. 11. 2012. године закључен је уговор о доживотном издржавању. Одредбом члана 2. означеног уговора давалац издржавања се обавезала да примаоца издржавања, која има 87 година, доживотно издржава на тај начин што ће бринути о њој, помагати јој у кући, што укључује и кување и помоћ при обављању свакодневних активности, за њу обављати редовне набавке, пратити је у шетњу, одводити у посету пријатељима, проводити с њом слободно време и бити у сваком погледу њена дружбеница, као и да су странке сагласне да се у циљу извршења обавезе између њих неће заснивати заједница живота, али да ће давалац издржавања по потреби боравити и ноћу код примаоца издржавања. Одредбом члана 4. означеног уговора прописано је да ће у накнаду за издржавање из члана 2. прималац издржавања оставити даваоцу издржавања у својину део непокретности која је примаоцу издржавања враћена у својину правоснажним решењем.

У одређеном периоду по закључењу означеног уговора о доживотном издржавању односи између парничних странака су били коректни, с тим што је тужена неуредно извршавала обавезе по основу уговора о закупу, да би од тренутка кад је предметни локал по основу уговора о подзакупу тужена издала трећем лицу, уз сагласност тужиље, њихов однос почео да се погоршава, јер је износ уговорене подзакупнине био много већи од износа закупнине који је тужена плаћала тужиљи, што иста није знала, а тужена је, и поред тога, неуредно извршавала своје обавезе из уговора о закупу. Због таквог става и понашања тужене дошло је до потпуног губитка поверења тужиље у тужену, као и до престанка жеље да од тужене прима било какве услуге које су биле предвиђене уговором о доживотном издржавању, због чега је од ње тражила да раскину уговор, што тужена није прихватила. Од периода пре подношења тужбе (мај 2014. године) између парничних странака не постоји никакав контакт, нити се остварује било каква комуникација.

Утврђујући да су се односи између парничних странака пореметили, да тужиља не жели никакав контакт са туженом, те да од периода који је претходио подношењу тужбе парничне странке немају никакав контакт, као и да због поремећених односа тужена не извршава обавезе из означеног уговора о доживотном издржавању, првостепени суд је оценио, с обзиром на то да су односи парничних странака поремећени до неподношљивости, а имајући у виду да се обавезе тужене, као даваоца издржавања, не односе на било какве финансијске обавезе према тужиљи које би евентуално давалац издржавања могао да остварује преко трећих лица, већ представљају крајње личну обавезу тужене као даваоца издржавања, да се сврха самог уговора не остварује, нити се у будућности може остварити, због чега су испуњени услови за раскид означеног уговора, па је применом одредбе члана 201. Закона о наслеђивању одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право, дајући за своју одлуку јасне и образложене разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд, као другостепени.

Жалбени наводи тужене да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање, као и да је погрешно оценио да су односи између парничних странака неподношљиви, јесу неосновани. Наиме, првостепени суд је правилном оценом доказа, у смислу члана 8. ЗПП-а, несумњиво утврдио да парничне странке нису у контакту још од периода пре подношења тужбе, да је дошло до потпуног губитка поверења тужиље у тужену, као и да се означени уговор не извршава, због чега је првостепени суд правилно оценио да су се односи између парничних странака пореметили тако да су постали неподношљиви и да су испуњени услови за раскид означеног уговора о доживотном издржавању на основу члана 201. став 1. Закона о наслеђивању.

Жалбени наводи тужене који се односе на узрок поремећених односа парничних странака без утицаја су на другачију одлуку суда, а имајући у виду да за усвајање захтева за раскид уговора о доживотном издржавању, у смислу члана 201. став 1. Закона о наслеђивању, није од значаја узрок поремећених односа уговорних страна, већ је битно да су односи странака поремећени до неподношљивости и да се због тога уговор не извршава.

(Пресуда Апелационог суд у Београду, Гж. бр. 6964/17 од 13. 2. 2018. године)

СМРТ ДАВАОЦА ИЗДРЖАВАЊА

После смрти даваоца издржавања његове обавезе прелазе на његовог брачног друга и потомке који су позвани на наслеђе, ако пристану, према чл. 204–205. ЗОН-а. Ако они не пристану на продужење уговора о доживотном издржавању, исти се раскида, а они не могу захтевати накнаду за раније дато издржавање. Ако брачни друг и потомци даваоца издржавања нису у стању да преузму уговорне обавезе, могу захтевати накнаду од примаоца издржавања. Суд ће ту накнаду одредити по слободној оцени, ценећи имовно стање примаоца издржавања и оних који су били овлашћени на продужење уговора.

Тај пристанак за прелаз обавеза са покојног даваоца издржавања на његовог брачног друга и потомке не мора бити дат у истој форми у којој се закључује уговор о доживотном издржавању, нити је потребно закључивати нов уговор или анекс уговора. Ради се о специфичном уговору који се закључује управо у односима који су врло лични и често су управо та лица заједно са даваоцем издржавања извршавала уговор о доживотном издржавању. Не ради се о новом уговору, већ о продужењу уговора који је закључио њихов правни претходник. Закон не предвиђа неку посебну форму за пристанак, па може да се сматра да се пристанак може дати и усмено или прећутно, настављањем извршавања обавеза даваоца издржавања према примаоцу издржавања. Пристанак примаоца издржавања није потребан, али он увек може да тражи раскид уговора ако постоје услови за то. Често у оставинском поступку брачни друг и потомци дају изјаву да пристају да преузму права и обавезе из закљученог уговора о доживотном издржавању. Мишљење је и Стручног савета Јавнобележничке коморе Србије да се та изјава даје у форми предвиђеној за наследну изјаву. Разлози правне сигурности у погледу овакве врсте уговора чије извршавање дуго траје иду у прилог оваквој пракси.

ЗАКЉУЧАК

Уговор о доживотном издржавању је именован, строго формалан, двостранообавезан, теретан, алеаторан, личан и по правилу се извршава дуги низ година. Тумачење одредби овог уговора и оцена сваке конкретне животне ситуације јесте деликатно и захтева озбиљну анализу и активност како странака тако и суда.

25/09/2019
Новија судска пракса која се односи на уговоре о доживотном издржавању

Анализа различитих случајева из најновије судске праксе који се односе на уговоре о доживотном издржавању започета је у овом, а наставиће се и у следећем броју часописа, уз нека закључна разматрања.

Закон о наслеђивању – ЗОН („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УСРС и 6/2015) у битном није мењан дуги низ година у погледу одредби које регулишу уговор о доживотном издржавању. Ипак, и даље се приликом примене Закона у свакој конкретној ситуацији појављују недоумице у пракси.

Уговором о доживотном издржавању обавезује се прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота, као и да га после смрти сахрани према дефиницији из члана 194. ЗОН-а. Прималац издржавања уговором може да обухвати само ствари или права постојећа у тренутку закључења уговора. Ако нешто друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.

АКТИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

Прималац издржавања може бити активно легитимисан у парници којом се оспорава дејство и ваљаност уговора о доживотном издржавању. Најчешће примаоци издржавања траже раскид уговора због неизвршавања или промењених околности.

У улози тужиоца ипак се најчешће налазе наследници примаоца издржавања који неретко сазнају за постојање уговора о доживотном издржавању тек у току оставинског поступка. Уколико наследници не оспоравају уговор, при чему нема друге непокретне имовине покојног или постоји само покретна имовина, али они не захтевају да се спроведе оставински поступак, суд доноси решење о обустави оставинског поступка. У случају оспоравања уговора о доживотном издржавању, оставински суд или јавни бележник коме је поверен оставински поступак најчешће упућује учеснике поступка да покрену парнични поступак за оспоравање наведеног уговора у року од 30 дана, а оставински поступак прекидају. Сходно чл. 23, 119. и 121. ЗВП-а, суд упућује на парницу учесника поступка чије право сматра мање вероватним, односно на коме је терет доказивања да уговору о доживотном издржавању не треба признати дејство. Тај терет увек је на тужиоцу који оспорава уговор, а суд је везан његовим доказним предлозима.

Из образложења:

Према одредби члана 7. став 2. Закона о парничном поступку, суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева. Према одредби члана 8. истог закона, суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које чињенице ће узети као доказане. Из овог произлази да Закон о парничном поступку прихвата слободну оцену доказа као једно од начела које суду омогућује да одлучује на основу свог слободног уверења, али тако да то уверење мора произаћи из савесне и брижљиве оцене доказа и резултата целокупног поступка. Слободно судијско уверење ограничено је изведеним доказима и оценом истих, при чему мора да се креће у границама логичког размишљања и закључивања. Дакле, како тужилац током првостепеног поступка није изнео ову тврдњу у тужби нити је на њу предлагао доказе, то исти, у смислу одредбе члана 372. ЗПП-а, не може са успехом да оспори чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку, у поступку по жалби. Наиме, тужилац је током првостепеног поступка могао да захтева од суда да прибави лекарски картон покојне мајке тужиоца или да предложи медицинско вештачење на околност да ли је у време закључења спорног уговора о доживотном издржавању смрт покојне мајке парничних странака била извесна или неизвесна, што исти није учинио.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 4768/19 од 5. 6. 2019)

У ситуацији када међу наследницима постоји спор о томе да ли нека имовинска права улазе у заоставштину, суд је дужан да упути странке на то да покрену парнични поступак, у коме ће се спорно питање решити. Када је оставилац располагао својом имовином уговором о доживотном издржавању, а наследници оспоравају тај уговор, онда сигурно постоји спор о саставу заоставштине и могло би из тог разлога да се, као исправно, прихвати поступање којим се прекида поступак.

У теорији, али и пракси, има и другачијих мишљења да то није разлог за прекид поступка. У том случају наследници могу да обезбеде своје потраживање одређивањем привремене мере или забележбом спора у катастру.

(Др Новак Крстић, Правни факултет Универзитета у Нишу – Како оставински суд треба да поступи када у току поступка за расправљање заоставштине учесници оспоре уговор о доживотном издржавању?

www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z72/16z72.pdf)

Понекад судови доносе и делимична решења о обустави поступка за део имовине којим је располагано уговором о доживотном издржавању, а за преосталу имовину настављају оставински поступак.

Када су у питању уговори о преносу права својине са клаузулом о доживотном издржавању, пренос имовинских права врши се за живота примаоца издржавања, при чему та имовина није имовина покојног примаоца издржавања од тренутка закључења уговора. То није именовани уговор који наводи ЗОН, већ се ради о неименованом уговору на који се примењују одредбе ЗОО-а.

Уколико давалац издржавања није учествовао у оставинском поступку или се у току поступка није позвао на уговор о доживотном издржавању, своја права из уговора увек може да оствари у парници, којом може да тражи утврђење права својине и предају сходно Закону о основама својинскоправних односа. У тој парници наследници могу да оспоравају закључени уговор о доживотном издржавању. Суд ће, или као претходно питање или као део захтева по противтужби, расправити да ли је тај уговор ништав и да ли га треба поништити или раскинути.

Понекад и друга лица могу да се појаве као тужиоци уколико сматрају да по другом, јачем правном основу имају права на имовину којом је располагано уговором о доживотном издржавању.

Из образложења:

Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у Уговору о купопродаји, који је достављен суду у фотокопији на којој се налази печат Другог општинског суда у Београду, овереном 19. 6. 1996. године, закљученом 18. 6. 1996. године између АА, као продавца, и тужиоца, као купца, наведено да продавац продаје купцу, овде тужиоцу ББ, стан број 1 у Б., у улици С. бр. 1, стечен по основу Уговора о откупу стана за купопродајну цену од 60.000 ДЕМ у динарској противвредности, као и да су се странке споразумеле да продавац задржи право доживотног становања у наведеном стану и да тек после смрти продавца купац може да се укњижи као власник стана, при чему се потврђује пријем купопродајне цене од 60.000 ДЕМ. Између АА, као примаоца издржавања, и тужене ВВ, као даваоца издржавања, закључен је и пред Првим основним судом у Београду оверен Уговор о доживотном издржавању 22. 3. 2013. године, којим се давалац издржавања обавезала да ће издржавати примаоца издржавања, да ће о њој бринути и по смрти је сахранити, док се прималац издржавања обавезала да после своје смрти на даваоца издржавања пренесе својину на стану број 1 у Б., у улици С. бр. 1. На основу овог уговора тужена се у Катастар непокретности уписала као власник спорног стана са уделом 1/1. Према извештајима Првог основног суда у Београду од 5. 7. 2017. године и 6. 10. 2017. године, у Другом општинском суду у Београду, у коме су вођене овере уговора, извршене 1996. године, не постоји уписник са ознаком II Ов (дакле само ознака II), већ постоје 3 уписника који носе ознаку 11/1 – П/2 и П/З, Н/З, али ниједан од ових уписника не садржи оверу под редним бројем 4979, с обзиром на то да су књиге овере II/1, 11/2 и Н/З закључене под бројевима 1955, 2809 и 3287.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац нема активну легитимацију у овој парници с обзиром на то да нема својство заинтересованог лица у смислу одредбе члана 109. ЗОО-а, јер без уговора на основу ког њему може да се пренесе право својине, право својине на тој непокретности не би могао да стекне, због чега није активно легитимисан да тражи утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању који су закључила трећа лица. Поред тога, чак и да је закључио пуноважан уговор о купопродаји (што није доказао), тужилац би имао само правни основ за упис права својине, па би се питање власништва на спорној непокретности расправљало по тужби из чл. 41. Закона о основама својинскоправних односа, тако да би се у том поступку расправљало питање јачег правног основа. Стога је одбио, као неоснован, главни тужбени захтев за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању, за који тужилац и нема тврдњу из којих разлога је ништав, одлучујући као у ставу 1. изреке. Истовремено, суд је оценио да није основан ни евентуални тужбени захтев за поништај Уговора о доживотном издржавању јер, према члану 203. Закона о наслеђивању, такав захтев могу да поставе само законски наследници примаоца издржавања и то у одређеним роковима, што је својство које тужилац нема.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чланова 103. и 109. Закона о облигационим односима и члана 203. Закона о наслеђивању, одлучујући одбијањем тужбеног захтева.

Неосновани су жалбени наводи тужиоца да, због чињенице да након протека рока од 20 година не постоје одређене књиге овере, не значи аутоматски да је Уговор о купопродаји неважећи, с обзиром на то да тужилац поседује валидан уговор, потписан и оверен печатом суда. Супротно наводима, из извештаја Првог основног суда у Београду произлази да никада није вођен уписник – Књига овере са ознаком II Ов, означен на фотокопији Уговора о купопродаји коју је доставио тужилац. Тужилац је тврдио да поседује оригинал наведеног уговора, који на захтев суда није доставио, а доставом оригинала уговора отклонила би се свака сумња у његово постојање и пуноважност. Тужена је већ у одговору на тужбу оспорила аутентичност поменутог уговора и захтевала да суд наложи тужиоцу да тај уговор достави у оригиналу или да га прибави службеним путем, што је суд учинио у смислу члана 240. став 3. ЗПП-а, па су супротни наводи жалбе неосновани.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр.1369/18 од 23. 1. 2019)

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

Пасивно легитимисан је скоро увек давалац издржавања уколико су тужиоци наследници. У неким случајевима то може бити и прималац издржавања, уколико је жив, ако се уговор оспорава због његове неспособности за расуђивање у време закључења уговора или постојања права на имовину којом је располагао. Ако је преминуо прималац издржавања, наследници примаоца издржавања, заједно са даваоцем издржавања, бивају тужени уколико трећа лица оспоравају ваљаност уговора о доживотном издржавању.

НИШТАВОСТ УГОВОРА

Разлоге ништавости уговора о доживотном издржавању, као и сваког другог уговора, регулише Закон о облигационим односима у чл. 103. Уговор противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима јесте ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује што друго. На ништавост суд пази по службеној дужности и на њу може да се позива свако заинтересовано лице и јавни тужилац сходно члану 109. ЗОО-а.

Као и за сваки уговор, потребно је да су испуњени услови у погледу форме, способности уговарача, предмета и основа уговора.

ФОРМА УГОВОРА

До 1. 9. 2014. године ови уговори закључивани су пред судијом. Након тога, закључивање уговора било је предвиђено у форми јавнобележничког записа. Закон о наслеђивању, изменама почетком 2015. године, прописао је да уговор о доживотном издржавању мора да буде закључен у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе (чл. 195). Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да поступа као и судија раније, као и да уговорнике нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину примаоца издржавања и да њоме не могу да се намире његови нужни наследници, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав.

У случају да се уговор закључује преко пуномоћника, обавезна је иста форма за пуномоћје као и за уговор, сходно чл. 90. ЗОО-а.

Из образложења:

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку дана 3. 10. 2007. године, пред Другим општинским судом у Београду закључен је Уговор о доживотном издржавању између АА, као примаоца издржавања, и туженог ББ, као даваоца издржавања. Уговором се тужени обавезао да ће примаоца издржавања доживотно издржавати тако што ће јој месечно уплаћивати 200 америчких долара и да ће је у случају смрти сахранити о свом трошку, у складу са хришћанским обичајима. У знак захвалности АА је туженом оставила једну трећину идеалног дела од једне половине идеалног дела куће бр. 4 у ул. А. Прималац издржавања је власник предметне непокретности на основу оставинског решења Другог општинског суда у Београду од 12. 11. 2001. године и по Дн. решењу Другог општинског суда у Београду из 2002. године. Уговор о доживотном издржавању потписала је лично АА, као прималац издржавања, и адвокат ВВ у име даваоца издржавања ББ, по пуномоћју овереном пред нотаром државе Калифорнија дана 29. 6. 2007. године и у Генералном конзулату Републике Србије у Чикагу дана 2. 7. 2007. године. Наведеним пуномоћјем тужени ББ овластио је адвоката ВВ да у његово име и за његов рачун може да закључи и овери Уговор о доживотном издржавању са његовом мајком АА. Прималац издржавања, мајка властодавца, пренеће по Уговору о доживотном издржавању даваоцу издржавања једну трећину идеалног дела непокретности куће, а давалац издржавања у обавези је да издржава своју мајку тако што ће јој месечно давати по 200 америчких долара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је предметни уговор о доживотном издржавању, који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов пуномоћник по пуномоћју овереном у конзулату Републике Србије у Чикагу, ништав због недостатка форме у којој је закључен.

Основано се ревизијом туженог указује на то да је закључак нижестепених судова заснован на погрешној примени материјалног права.

Према одредби члана 195. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003), који је био на снази у време закључења поменутог уговора, прописано је да уговор о доживотном издржавању мора да буде закључен у писменом облику и оверен од судије, који је дужан да пре овере прочита странкама уговор, као и да примаоца издржавања нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у његову заоставштину и да њоме не могу да се намире нужни наследници. У супротном, уговор је ништав.

Према одредби члана 90. Закона о облигационим односима, форма прописана законом за неки уговор или други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла.

Према схватању Врховног касационог суда, рестриктивно тумачење ове одредбе у вези са чланом 195. став 1. Закона о наслеђивању било би противно природи и циљу форме због којих је иста и прописана законом. Циљ прописане форме је заштита самих уговорних страна, а у конкретном случају заштита примаоца и даваоца издржавања у погледу њихових права. У овом контексту, а имајући у виду садржину законских одредби и утврђене чињенице да је предметни уговор о доживотном издржавању ББ, као давалац издржавања, закључио преко свог пуномоћника, по специјалном пуномоћју које је оверено у Генералном конзулату Републике Србије у Чикагу дана 2. 7. 2007. године, којим га је овластио да у његово име и за његов рачун може да закључи уговор о доживотном издржавању са његовом мајком АА, као примаоцем издржавања, при чему је наведени уговор од стране судије Другог општинског суда у Београду пре овере прочитан, а прималац издржавања упозорен на последице закључења истог, Врховни касациони суд налази да овај уговор о доживотном издржавању производи правно дејство и да, супротно закључку нижестепених судова, није ништав.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 5155/16 од 6. 4. 2017;

Пресуда Врховног касационог суда, Рев 2331/2017 од 13. 9. 2018)

Члан 196. ЗОН-а, поред разлога ништавости по ЗОО-у, предвиђа и посебан случај ништавости уговора, када је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства.

ОСНОВ УГОВОРА

Врло често се у пракси истиче да је основ уговора о доживотном издржавању привидан и ништав јер је његова једина намера да се изиграју права наследника. Чињеница је да у том случају наследници немају никаква права на имовини која је била предмет уговора јер се ради о теретном послу, али то само по себи није довољно да би се утврдило да је уговор из тог разлога ништав.

Из образложења:

Према утврђеном чињеничном стању следи да је сада пок. АА, као прималац издржавања, закључила Уговор о доживотном издржавању са својим унуцима по сину ББ, ВВ и ГГ, као даваоцима издржавања, који је оверен пред Трећим општинским судом у Београду дана 24. 12. 1999. године. Закљученим уговором даваоци издржавања обавезали су се да примаоца издржавања доживотно издржавају, хране и одевају, партиципирају у трошковима живота и после смрти сахране по месним обичајима, а прималац издржавања обавезала се да туженима за пружено издржавање остави у својину и наслеђе по 1/2 идеалног дела стана бр. 1, у улици А бр. 1, у Београду, чији је искључиви власник, као и покретне ствари и то: телевизор, фрижидер, електрични шпорет, ствари собног и кухињског намештаја. Сада пок. АА живела је сама у стану свог сина, овде тужиоца, до 2002. године, до када је он учествовао у њеном издржавању тако што јој је слао новчане уплате из Цириха, где је живео. Након тога прешла је да живи заједно са туженима у свом стану у улици А бр. 1, у Београду. У заједничком домаћинству са туженима и њиховом мајком Љубинком живела је осам година, односно до два месеца пред смрт, када је смештена у Дом за стара лица у Аранђеловцу јер јој је услед старости и болести била неопходна посебна медицинска нега и брига медицинског особља. Трошкове смештаја у дому за два месеца у износу од 700 евра платили су тужени. АА је преминула у 88. години живота 2010. године. Сада пок. АА била је финансијски обезбеђена јер је примала породичну пензију у висини од око 500 евра, која јој је призната 1996. године, након смрти другог супруга. Тужени су адекватно бринули о АА, набављали су јој лекове, водили код лекара, кували, свакодневно се старали о њој и пружали потребну бригу и пажњу. Заједнички су куповали храну и одећу и плаћали комуналије јер су функционисали као једна породица. Након смрти, тужени су сахранили пок. АА у складу са месним обичајима и сносили трошкове сахране. За време трајања Уговора о доживотном издржавању тужена ВВ радила је у бутику у периоду од 2002. до 2005. године, а након тога приватно, као терапеут-масер, с тим што нема пријављену радњу. Тужени ББ је радио приватне послове, а од 2009. године ради у О. Тужилац није био у контакту са својом мајком у периоду од 2002. до 2009. године, а ни њен други син, отац тужених, није имао стални контакт са њом. Вештачењем је утврђено да је сада пок. АА у моменту закључења поменутог уговора о доживотном издржавању била пословно способна и да је била способна да одлучује о својим правима и обавезама.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно ожалбеном пресудом одбио, као неоснован, основни тужбени захтев тужиоца, налазећи да не постоје разлози услед којих би закључени уговор о доживотном издржавању био непостојећи и без правног дејства и да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да оспоравани уговор закључе, као и да је намера уговарача била да тужени издржавају пок. АА, пре свега тако што ће јој пружати потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота, а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет уговора. Стога је правилно првостепени суд закључио да је предметни уговор закључен у свему у складу са одредбом члана 194. Закона о наслеђивању, да не постоје разлози за ништавост прописани одредбом члана 103. ЗОО-а, као и да се не ради о привидном уговору у смислу одредбе чл. 66. истог закона.

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је предметни уговор о доживотном издржавању симулован правни посао који не производи правно дејство у смислу одредбе чл. 66. ЗОО-а, јер за циљ има изигравање наследних права законских наследника – тужиоца, као и да су даваоци издржавања били фактички издржавани од стране примаоца издржавања и да је прави мотив закључења уговора било богаћење тужених. Ово стога што је одредбом члана 194. Закона о наслеђивању прописано да се уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Ставом 3. истог члана прописано је да, ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе. Из тога следи да уговор о доживотном издржавању закључују не само она лица којима је потребна финансијска помоћ, већ и лица којима је због старости и болести потребна нега и пажња другог лица, што је овде случај, с обзиром на то да је пок. АА била материјално обезбеђена, али јој је због старости била потребна свакодневна брига и нега. Висина месечних прихода прималаца издржавања не може бити сметња за закључење уговора о доживотном издржавању, којим материјално обезбеђени прималац издржавања жели да осигура другу врсту помоћи, а управо је то случај у оспореном уговору. Стога овај суд, као другостепени, сматра да закључени уговор о доживотном издржавању одговара правој вољи странака и да се у конкретном случају не ради о симулованом уговору нити намери уговорних страна да изиграју наследна права законских наследника – тужиоца на имовини која је предмет оспораваног уговора. Тужени су, као даваоци издржавања, у свему испуњавали своје уговорне обавезе, пружали пок. АА потребну бригу и пажњу, партиципирали у трошковима њеног живота из прихода које су остварили тако што су радили приватне послове и након смрти је сахранили по месним обичајима. Примаоцу издржавања било је потребно доживотно издржавање јер је била стара и болесна (умрла је у 88. години живота), а о њој се нису бринули њени синови који су живели у иностранству, док са тужиоцем није ни била у контакту од 2002. године.

Правилно и потпуно је првостепени суд утврдио чињенично стање да су тужени извршавали своје уговорне обавезе у потпуности, како је то и предвиђено одредбом члана 1. спорног уговора, као и да је примаоцу издржавања било потребно издржавање јер је била стара и болесна, а није била у контакту са тужиоцем у периоду од 2002. до 2009. године, нити је са другим сином била у сталном контакту.

По становишту Врховног касационог суда правилно су нижестепени судови закључили да је наведени уговор о доживотном издржавању у свему закључен у складу са чланом 194. Закона о наслеђивању, да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да закључе уговор о доживотном издржавању, као и да се не ради о привидном уговору из члана 66. Закона о облигационим односима, а нема ни других разлога који би водили ништавости уговора из члана 103. истог закона. Намера уговорних страна била је да се тужени старају о пок. примаоцу издржавања, пре свега тако што ће јој пружити потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота (што су они и чинили), а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет уговора. Нису испуњени ни услови за раскид уговора, прописани одредбом члана 124. ЗОО-а, јер су тужени закључени уговор о доживотном издржавању извршавали у потпуности (онако како је то предвиђено одредбом члана 1. Уговора). Бринули су о примаоцу издржавања са којом су живели у заједничком домаћинству, свакодневно су се о њој старали, пружали јој потребну негу и пажњу, заједнички куповали храну, плаћали комуналије, а након смрти сахранили су је у складу са месним обичајима. Стога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Наводи ревизије којима се указује на то да је прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, као и да у тренутку закључења уговора о доживотном издржавању 1999. године није постојала заједница живота између ње и тужених и да иста није предвиђена уговором, били су предмет правилне оцене од стране другостепеног суда, па нису посебно образлагани.

Наводи ревизије којима се доводи у питање извршавање уговора од 1999. до 2002. године не утичу на другачије пресуђење јер је прималац издржавања, у случају да је била незадовољна понашањем тужених, имала могућност да тражи раскид уговора, што није учинила, већ је засновала заједницу живота са туженима који су уговорне обавезе у потпуности извршили.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4152/13 од 4. 11. 2015;

Пресуда Врховног касационог суда, Рев. бр. 1049/17 од 27. 9. 2017)

ПРЕДМЕТ УГОВОРА

У уговору о доживотном издржавању предмет обавезе примаоца издржавања мора да постоји у време закључења уговора и мора бити одређен.

Из образложења:

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је спорни уговор о доживотном издржавању ништав у смислу одредбе чл. 103. Закона о облигационим односима јер прималац издржавања у тренутку закључења уговора није била власник стана који је предмет Уговора. Супротно тим наводима жалбе тужиоца, првостепени суд је несумњиво утврдио да је сада пок. АА била ванкњижни власник тог стана на основу Уговора о откупу стана закљученог са Д. 15. 1. 1993. године и овереног пред Другим општинским судом у Београду дана 15. 1. 1993. године.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4152/13 од 4. 11. 2015)

Неосновано је и позивање тужиоца на то да њему припада половина наведене куће због чињенице да је предметна кућа изграђена средствима од продаје стана током 2002. године за купопродајну цену од 60.000,00 евра, а стан је представљао заједничку тековину родитеља парничних странака јер је мајка странака, након смрти оца парничних странака 19. 5. 1988. године, који је био носилац станарског права на наведеном стану, стан откупила, имајући у виду да се у овом случају не ради о заједничкој тековини супружника јер је власништво на стану стечено после смрти оца странака, због чега је иста могла слободно да располаже својом имовином. Околност да су покојни родитељи странака били суносиоци станарског права на стану без утицаја је на правилност и законитост побијане одлуке, имајући у виду да је, након смрти покојног оца странака, покојна мајка, као искључиви носилац станарског права, откупила предметни стан, па је тако поменути стан постао њено приватно власништво, којим је могла слободно да располаже. Дакле, наведени стан није могао да представља заједничку својину родитеља странака стечену током трајања брака, будући да је брак супружника престао смрћу оца странака знатно пре стицања права својине на наведеном стану. Институт станарског права није изједначен са статусом власништва, због чега станарско право ни по једном важећем позитивном пропису није могло да представља својину брачних другова стечену током брака, јер је станарско право подразумевало само овлашћење за коришћење туђе својине. Својина на стану, на коме отац парничних странака има статус носиоца станарског права, стечена је након смрти истог, због чега она не може да представља заједничку тековину, како се то неосновано наводи у жалби тужиоца.

Одлучујући о евентуалном тужбеном захтеву тужиоца којим је тражио да се поништи спорни уговор о доживотном издржавању и његови анекси због повреде нужног наследног дела, првостепени суд је оценио да је овако постављени тужбени захтев неоснован, с обзиром на то да имовина која је предмет Уговора о доживотном издржавању не улази у заоставштину оставиоца и њоме не могу да се намире њени законски наследници. У том смислу неоснован је и захтев тужиоца за утврђење права сусвојине на спорној непокретности по овом основу у идеалном делу од 1/6, због чега је одлучено као у изреци.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 4768/19 од 5. 6. 2019. године)

Идентификација предмета уговора о доживотном издржавању, који представља обавезу примаоца издржавања, није чест проблем јер о томе води рачуна, поред странака, и јавни бележник који солемнизује наведени уговор, а дужан је и да странке упозори на нејасноће и непрецизности, уколико исте постоје у уговору. Обавеза даваоца издржавања, у случају да није одређена, ретко ствара проблеме у пракси јер ЗОН даје оквир за поступање и наводи обавезе даваоца издржавања.

У наредном броју биће анализирана судска пракса која се односи на способност за закључење уговора као разлог ништавости, као и на поништај и раскид уговора о доживотном издржавању.

23/08/2019
Уговор о доживотном издржавању кроз судску праксу

Уговори о доживотном издржавању заступљени су врло често у споровима парничних судова, па ће у тексту бити дат преглед новије судске праксе баш из ове области. Издвојени су најновији примери који се односе на услове за закључење, пуноважност и раскид овог уговора.

ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Приликом закључења Уговора о доживотном издржавању способност за расуђивање било које уговорне стране може да се цени само у моменту закључења наведеног уговора.

Из образложења:

Врховни касациони суд налази да је правилно, побијаном одлуком, другостепени суд преиначио првостепену одлуку и одбио противтужбени захтев Града Панчева за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању који је оверен пред судијом Општинског суда у Панчеву 9. 6. 1986. године, закључен између сада пок. В. В., као примаоца издржавања, и сада пок. Б. Б., као даваоца издржавања, а усвојио тужбени захтев и утврдио да је сада пок. Б. Б. на основу наведеног уговора постала власник односно корисник непокретности које су биле предмет Уговора.

Сваки уговор закључен је када се уговорне стране сагласе о битним састојцима уговора (члан 26. ЗОО-а), што у Уговору о доживотном издржавању подразумева врсту и начин извршења обавезе издржавања примаоца издржавања и пренос својине на покретним и непокретним стварима или пренос других права на даваоца издржавања након смрти примаоца (члан 194. став 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95), који је у спорном периоду био на снази). Да би се постигла сагласност о битним елементима уговора, изјава воља уговорних страна мора бити слободна и озбиљна (члан 28. став 2. ЗОО-а), а да би неко лице слободно изразило своју вољу, поред изостанка мана воље (заблуда, принуда и превара), мора бити и способно за расуђивање, односно мора бити свесно радњи које предузима и последица радњи преузетих уговором. У погледу Уговора о доживотном издржавању не врши се само овера потписа уговорних страна, већ се ова врста уговора оверава пред судијом, што је у конкретном случају и учињено. Улога судије приликом овере, поред утврђивања идентитета уговорних страна, јесте и да исте упозори и на правне последице закључења уговора, али и да провери да ли су схватиле значај, садржај и последице уговора, а уговорне стране то могу (схватити) само ако су способне за расуђивање. Из наведеног произлази, како то основано закључује и другостепени суд, да за оцену пуноважности уговора – способност за расуђивање било које уговорне стране може и мора да се цени само у моменту закључења уговора.

У конкретном случају првостепени суд налази да је Уговор ништав јер прималац издржавања В. В. није била способна за расуђивање. Овакав закључак изводи на основу извештаја лекара и упута за њено стационарно лечење у … од 3. 9. и 4. 9. 1987. године, као и записника у другом судском поступку од 16. 6. 1987. године, којим је констатовано да се одустаје од саслушања В. В. јер није оријентисана у простору и времену. Међутим, како су наведени догађаји датирани више од годину дана након закључења предметног уговора, то другостепени суд правилно налази да се ради о посредном закључивању о неспособности примаоца издржавања за расуђивање, те да је стручно мишљење лекара специјалиста једини валидан доказ на основу кога би суд могао поуздано да утврди њену способност или неспособност за расуђивање и то само у моменту или у време закључења уговора. Како тужени такав доказ није пружио суду, нити предложио извођење доказа којим би се ова чињеница утврдила на сигуран и поуздан начин, то другостепени суд, правилном применом правила о терету доказивања, налази да тужени Град Панчево није доказао да је закључени Уговор о доживотном издржавању ништав због неспособности за расуђивање примаоца издржавања.

Правилно другостепени суд налази да нису били испуњени ни услови из члана 203. став 1. Закона о наслеђивању, за поништење Уговора о доживотном издржавању због недостатка алеаторности, без обзира на године старости примаоца издржавања у моменту закључења уговора (82 године), с обзиром на то да исход евентуално нарушеног здравственог стања и период живота који је преостао примаоцу издржавања ни за једну уговорну страну није био известан, нити им је могао бити познат, при чему посебно треба имати у виду и да је од момента закључења уговора до смрти примаоца издржавања протекао период од две године. Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да се ревизијом неосновано указује на то да је побијаном одлуком погрешно примењено материјално право када је утврђено да је неоснован противтужбени захтев за поништај Уговора о доживотном издржавању и због недостатка алеаторности.

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 262/17 од 12. 10. 2017)

Уговор о доживотном издржавању може да закључи и малолетно лице, као давалац издржавања, преко свог законског заступника – оца, који је на тај начин и преузео обавезу даваоца издржавања према примаоцу издржавања.

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио примарни тужбени захтев тужилаца за поништај и евентуални тужбени захтев за утврђење ништавости наведеног уговора о доживотном издржавању, правилно налазећи да је обавеза даваоца издржавања малолетног В. В. у овом уговору дефинисана тако да је ту обавезу према примаоцу издржавања преузео његов законски заступник – отац Г. Г., који ју је фактички и извршавао у складу са Уговором. Он је закључио и судски оверио овај уговор у име и за рачун малолетног даваоца издржавања као његов законски заступник у смислу члана 72. став 1. Породичног закона. Како није утврђено постојање мана воље, а воља странака да се закључи наведени уговор била је потпуно слободно изражена и примаоцу издржавања била су позната лична својства малолетног даваоца издржавања са којим је овај уговор и закључио, сматрао је да нису испуњени услови за његов поништај у смислу члана 111. Закона о облигационим односима (ЗОО). Притом није утврђена ни повреда форме овог уговора који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов отац, законски заступник, и која је потврђена у судијској овери извршеној у смислу члана 195. Закона о наслеђивању.

По становишту другостепеног суда испуњени су услови за поништај предметног уговора о доживотном издржавању, прописани чланом 111. ЗОО-а, из разлога ограничене пословне способности малолетног даваоца издржавања јер, као млађи малолетник узраста од две године у смислу члана 64. став 1. Породичног закона, с обзиром на природу уговора, није био пословно способан да преузме уговорне обавезе, имајући притом у виду да је, према члану 56. ЗОО-а, за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Како је закључио да су испуњени услови за поништај предметног уговора због ограничене пословне способности уговорне стране, другостепени суд је нашао да зато нису испуњени услови за одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву за утврђивање његове ништавости.

По становишту овог суда, ревидент основано указује на погрешно примењену одредбу члана 64. Породичног закона, којом се регулише питање пословне способности детета у случајевима у којима дете може самостално да предузима правне послове, што конкретно није случај. Наиме, у овом случају обавеза издржавања за даваоца издржавања била је дефинисана одредбом тог уговора и установљена као обавеза која ће се извршавати преко његовог законског заступника – оца, који је на овај начин и преузео обавезу даваоца издржавања, која је извршена.

Имајући зато у виду праву вољу уговорника (да ће уговорне обавезе испуњавати законски заступник даваоца издржавања), Уговор о доживотном издржавању производи правно дејство у погледу извршења, без обзира на узраст даваоца издржавања. Закон о наслеђивању нема ограничења у погледу тога ко може бити давалац по Уговору о доживотном издржавању, па давалац може бити свако лице.

Малолетни уговарач био је заступан од стране свог оца као законског заступника у смислу члана 72. став 1. Породичног закона, па нису испуњени услови за поништај Уговора у смислу члана 111. ЗОО-а. Имајући у виду све изложено, као и да је била испуњена писмена форма Уговора о доживотном издржавању, потврђена у судијској овери у ванпарничном поступку у смислу члана 195. Закона о наслеђивању, то Уговор производи правно дејство.
Чак и под условом да теретни уговор у име и за рачун малолетника до 14. године живота није могао да закључи законски заступник, Уговор би производио правно дејство по члану 66. став 2. ЗОО-а (конверзија) као Уговор о поклону јер су испуњени услови за његову ваљаност: оверен је, а из утврђеног чињеничног стања произлази намера дарежљивости сада пок. Д. Д. према малолетном В. В., као унуку свог брата Е. Е., чија се породица од 1994. године (пре закључења уговора) старала о њему, као члану своје породице, све до његове смрти.

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1663/16 од 24. 5. 2017)

У погледу Уговору о доживотном издржавању брачних другова, у случају смрти једног од њих, моментом смрти тог примаоца издржавања давалац издржавања не стиче право својине на његовом уделу у имовини, односно пре смрти другог примаоца издржавања, јер је обавеза издржавања у Уговору о доживотном издржавању брачних другова недељива.

Из образложења:

Из утврђеног чињеничног стања првостепени суд извео је закључак да су се међусобни односи уговорника толико пореметили да су постали неподношљиви, па је предметни уговор о доживотном издржавању раскинуо у односу на тужиоца, сходно чл. 201. ст. 1. Закона о наслеђивању. Тужбени захтев за исељење туженог Д. из куће која је предмет Уговора о доживотном издржавању првостепени суд је одбио зато што сматра да је тужени Д. након смрти своје мајке, сада пок. Љ., као једног од прималаца издржавања, стекао право својине на делу те куће, сразмерно уделу пок. Љ. и у складу са уделом из Уговора.

По становишту Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда у погледу основаности тужбеног захтева за исељење не може да се прихвати као правилан, на шта се основано указује и жалбом тужиоца.

Приликом одлучивања о овом тужбеном захтеву треба поћи од одредбе чл. 194. ст. 1. Закона о наслеђивању, која прописује да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава, да се брине о њему до краја живота и да га после смрти сахрани. Из наведеног произлази да се право својине на предмету Уговора о доживотном издржавању стиче моментом смрти примаоца издржавања, а у конкретном случају тужиоца и његове сада пок. супруге Љ.

Из правилно утврђене чињенице да су тужени испуњавали уговорне обавезе из предметног уговора до смрти своје мајке, сада пок. Љ., као и да она за живота није тражила раскид уговора, првостепени суд извео је погрешан закључак да је тужени Д. њеном смрћу стекао право својине на делу предметне куће, сходно њеном уделу и уговорним одредбама, те да нема основа за његово исељење из исте.

Наиме, у случају издржавања брачних другова, давалац издржавања не може да претендује на то да је моментом смрти једног од прималаца издржавања стекао право својине на његовој имовини зато што је тог примаоца издржавања издржавао до његове смрти, односно зато што сада умрли прималац издржавања није за живота тражио раскид Уговора о доживотном издржавању. Сврха овако закљученог уговора о доживотном издржавању јесте издржавање оба примаоца издржавања, па у случају да је један од њих преминуо, а да пре своје смрти није тражио раскид уговора, то не значи да давалац издржавања стиче право својине на његовом уделу моментом смрти тог примаоца издржавања, односно пре смрти другог примаоца, а имајући у виду природу оваквог уговора и да је обавеза издржавања у Уговора о доживотном издржавању брачних другова недељива.

Поред тога, у конкретном случају треба имати у виду да је чл. 5. предметног уговора о доживотном издржавању предвиђено да се предаја имовине која је предмет тог уговора одлаже до смрти уговарача прималаца издржавања, као и да смрт једног од њих није могла да доведе до стицања државине на његовом уделу пре смрти другог примаоца издржавања, на шта се основано указује жалбом тужиоца.

Како из наведеног произлази да тужени Д. нема правни основ за коришћење куће која је власништво тужиоца, односно у истој се бесправно налази, то другостепени суд налази да су испуњени услови за заштиту права својине из чл. 37. Закона о основама својинскоправних односа, па је преиначио пресуду у побијаном делу тако што је усвојио тужбени захтев за исељење туженог Д. са лицима и стварима из исте.

(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 317/18 од 18. 1. 2018)

НИШТАВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Ништав је Уговор о доживотном издржавању у случају да прималац издржавања у моменту закључења наведеног уговора није био способан за расуђивање, без обзира на то што није лишен пословне способности.

Из образложења:

Правилан је закључак нижестепених судова о основаности тужбеног захтева за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању.

Према члану 56. став 1. Закона о облигационим односима, за закључење пуноважног уговора потребно је да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Пословна способност подразумева способност самосталног одлучивања о правима и обавезама, односно способност физичког лица да изјавама своје правно релевантне воље преузима одређена права и обавезе и ствара, мења или гаси одређене правне односе. Претпоставља се да је свако пунолетно лице пословно способно и да је приликом доношења одлука и предузимања радњи које производе одређене правне последице и имају обавезујућу правну снагу за оног који их предузима та особа у стању да нормално расуђује, да разуме последице одлука које доноси и да штити своја права и интересе.

У овом случају спроведеним медицинским вештачењем утврђено је да у време сачињавања спорног уговора сада пок. В. В. није био способан за расуђивање јер је боловао од хроничне психотичке болести, …, која није била излечива, већ је могла имати само побољшања на нивоу комуникације са средином. Лице које није способно за расуђивање не може да изјави правно релевантну вољу за закључење правног посла, без обзира на то што није лишено пословне способности. Право на истицање ништавости уговора се не гаси (члан 110. Закона о облигационим односима). Стога је, супротно наводима ревизије, спорни уговор о доживотном издржавању ништав на основу члана 56. став 1. и чл. 103. став 1. Закона о облигационим односима, због неспособности примаоца издржавања да схвати значај правне радње коју предузима, па је правилно нижестепеним одлукама одлучено о основаности тужбеног захтева.

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1105/16 од 14. 12. 2017)

Околност да је у време закључења Уговора о доживотном издржавању прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, није разлог за поништај или раскид наведеног уговора.

Из образложења:

Правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев (примарни и евентуални). Одлука је заснована на правилном схватању да у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови за утврђење ништавости нити за раскид Уговора о доживотном издржавању.

Чланом 194. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 и 101/03) прописано је да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Ако шта друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће, обуће и одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.

По становишту Врховног касационог суда правилно су нижестепени судови закључили да је наведени уговор о доживотном издржавању у свему закључен у складу са чланом 194. Закона о наслеђивању, да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да закључе уговор о доживотном издржавању, као и да се не ради о привидном уговору из члана 66. Закона о облигационим односима, а нема ни других разлога који би водили ништавости уговора из члана 103. истог закона. Намера уговорних страна била је да се тужени старају о пок. Г. Г., пре свега тако што ће јој пружити потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота (што су они и чинили), а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет Уговора. Нису испуњени ни услови за раскид уговора прописани одредбом члана 124. ЗОО-а, јер су тужени закључени уговор о доживотном издржавању извршавали у потпуности (на начин како је то предвиђено одредбом члана 1. Уговора). Бринули су о примаоцу издржавања са којом су живели у заједничком домаћинству, свакодневно су се о њој старали, пружали јој потребну негу и пажњу, заједнички куповали храну, плаћали комуналије, а након смрти сахранили су је у складу са месним обичајима.

Стога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Наводи ревизије којима се указује на то да је прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, као и да у тренутку закључења Уговора о доживотном издржавању 1999. године није постојала заједница живота између ње и тужених и да иста није предвиђена Уговором, били су предмет правилне оцене од стране другостепеног суда, па нису посебно образлагани.

Наводи ревизије којима се доводи у питање извршавање уговора од 1999. до 2002. године не утичу на другачију пресуду јер је прималац издржавања, у случају да је била незадовољна понашањем тужених, имала могућност да тражи раскид уговора, што није учинила, већ је засновала заједницу живота са туженима који су уговорне обавезе у потпуности извршили.

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1049/17 од 27. 9. 2017)

Није ништав Уговор о доживотном издржавању који је у име и за рачун даваоца издржавања, као млађег малолетног лица, закључио његов родитељ као законски заступник.

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио примарни тужбени захтев тужилаца за поништај и евентуални тужбени захтев за утврђење ништавости наведеног уговора о доживотном издржавању, правилно налазећи да је обавеза даваоца издржавања малолетног В. В. у овом уговору дефинисана тако да је ту обавезу према примаоцу издржавања преузео његов законски заступник – отац Г. Г., који ју је фактички и извршавао у складу са Уговором. Он је закључио и судски оверио овај уговор у име и за рачун малолетног даваоца издржавања као његов законски заступник у смислу члана 72. став 1. Породичног закона. Како није утврђено постојање мана воље, а воља странака да се закључи наведени уговор била је потпуно слободно изражена и примаоцу издржавања била су позната лична својства малолетног даваоца издржавања са којим је овај уговор и закључио, сматрао је да нису испуњени услови за његов поништај у смислу члана 111. Закона о облигационим односима (ЗОО). Притом није утврђена ни повреда форме овог уговора који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов отац, законски заступник, и која је потврђена у судијској овери извршеној у смислу члана 195. Закона о наслеђивању.

По становишту другостепеног суда испуњени су услови за поништај предметног уговора о доживотном издржавању, прописани чланом 111. ЗОО-а, из разлога ограничене пословне способности малолетног даваоца издржавања јер, као млађи малолетник узраста од две године, у смислу члана 64. став 1. Породичног закона, с обзиром на природу уговора, није био пословно способан да преузме уговорне обавезе, имајући притом у виду да је, према члану 56. ЗОО-а, за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Како је закључио да су испуњени услови за поништај предметног уговора због ограничене пословне способности уговорне стране, другостепени суд је нашао да зато нису испуњени услови за одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву за утврђивање његове ништавости.

По становишту овог суда, ревидент основано указује на погрешно примењену одредбу члана 64. Породичног закона, којом се регулише питање пословне способности детета у случајевима у којима дете може самостално да предузима правне послове, што конкретно није случај. Наиме, у овом случају обавеза издржавања за даваоца издржавања била је дефинисана одредбом тог уговора и установљена као обавеза која ће се извршавати преко његовог законског заступника – оца, који је на овај начин и преузео обавезу даваоца издржавања, која је извршена.

Имајући зато у виду праву вољу уговорника (да ће уговорне обавезе испуњавати законски заступник даваоца издржавања), Уговор о доживотном издржавању производи правно дејство у погледу извршења, без обзира на узраст даваоца издржавања. Закон о наслеђивању нема ограничења у погледу тога ко може бити давалац по Уговору о доживотном издржавању, па давалац може бити свако лице.

Малолетни уговарач био је заступан од стране свог оца као законског заступника у смислу члана 72. став 1. Породичног закона, па нису испуњени услови за поништај уговора у смислу члана 111. ЗОО-а. Имајући у виду све изложено, као и да је била испуњена писмена форма уговора о доживотном издржавању, потврђена у судијској овери у ванпарничном поступку у смислу члана 195. Закона о наслеђивању, то уговор производи правно дејство.

Чак и под условом да теретни уговор у име и за рачун малолетника до 14. године живота није могао да закључи законски заступник, Уговор би производио правно дејство по члану 66. став 2. Закона о облигационим односима (конверзија) као Уговор о поклону јер су испуњени услови за његову ваљаност: оверен је, а из утврђеног чињеничног стања произлази намера дарежљивости сада пок. Д. Д. према малолетном В. В., као унуку свог брата Е. Е., чија се породица од 1994. године (пре закључења уговора) старала о њему, као члану своје породице, све до његове смрти.

(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1663/16 од 24. 5. 2017)

Изостављање у клаузули којом суд потврђује оверу Уговора о доживотном издржавању чињенице да је судија упозорио уговорне стране на наследноправне последице закључења наведеног уговора, само по себи нема за последицу ништавост тог уговора јер садржина клаузуле није битан елемент за настанак и пуноважност Уговора о доживотном издржавању.

Из образложења:

Оцењујући наводе жалбе тужиље, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално права када је закључио да је Уговор о доживотном издржавању од 19. 11. 2014. године закључен у складу са чланом 195. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 и 101/03), јер су приликом овере уговорне стране упозорене и поучене о наследноправним последицама Уговора о доживотном издржавању. Супротно жалбеним наводима тужиље, првостепени суд је у склопу резултата доказног поступка правилно утврдио пуноважност судске овере уговора, полазећи од садржине списа Р 6/04, и то записника сачињеног на дан овере, у коме је констатовано да су странкама, између осталог, објашњени значај и последице закључења прочитаног уговора, као и да им је указано на одговарајуће одредбе Закона о наслеђивању, нарочито на оне које се односе на нужни део, што су странке и потврдиле својим потписом, због чега не могу да се прихвате као основани жалбени наводи тужиље да је закључењем уговора претрпела ненадокнадиву штету јер је практично искључена из наслеђа на заоставштини свог оца. Како је, сходно наведеном, првостепени суд правилно утврдио да је уговорним странама предочено да имовином из Уговора не могу да се намире нужни наследници, односно да иста не чини заоставштину како је то прописано одредбом члана 195. Закона о наслеђивању, без утицаја су жалбени наводи којима се оспорава правилност примене материјалног права указивањем на то да се из клаузуле овере види да је суд Уговор оверио противно одредби члана 195. Закона о наслеђивању, код утврђеног да клаузула о потврди овере садржи констатацију да је уговорним странама презентован смисао овереног уговора и да су они у потпуности схватили његов значај, смисао и важност. Наиме, одредба члана 195. Закона о наслеђивању, који је важио у време закључења, није прописивала садржину клаузуле о потврђивању овере, односно садржину напомене о упозорењу на наследноправне последице његовог закључења, тако да иста не представља битан елемент за настанак и пуноважност Уговора о доживотном издржавању, па изостављање да се у клаузули изричито констатује садржина последица које је суд уговорним странама приликом овере саопштио, нема за последицу ништавост Уговора у погледу утврђеног да су приликом овере уговорне стране упозорене и поучене о наследноправним последицама Уговора о доживотном издржавању, како правилно закључује првостепени суд.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4968/17 од 25. 10. 2017)

Пуноважан је Уговор о доживотном издржавању којим су предвиђене само услуге на страни даваоца издржавања према примаоцу издржавања.

Из образложења:

Уговор о доживотном издржавању, у смислу члана 194. став 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник СР”, бр. 46/95, 101/2003), јесте уговор којим се један уговорник (давалац издржавања) обавезује на доживотно издржавања, да брине о њему и да после смрти сахрани другог уговорника (примаоца издржавања), а прималац издржавања обавезује се да му оставља у наслеђе сву или један део имовине која му припада у време закључења уговора, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања. Из таквог појма уговора о доживотном издржавању произлази да је основ уговорне обавезе примаоца издржавања остварење доживотног издржавања, а основ уговорне обавезе даваоца издржавања остварење накнаде за пружено издржавање, односно стицање права својине на целој или делу имовине друге уговорне стране. Због тога такву врсту уговора закључују она лица којима је неопходна помоћ, нега и пажња неког другог лица из одређених разлога – старости, болести, недостатка средстава за издржавање и слично.

У конкретном случају тужени је Уговор о доживотном издржавању закључио са својим дедом, а сроднички однос примаоца и даваоца издржавања немају утицаја на пуноважност закљученог уговора. Спорни уговор закључен је у форми прописаној одредбом члана 195. став 1. Закона о наслеђивању – у писаном облику и уз оверу судије. Прималац издржавања закључио је оспорени уговор о доживотном издржавању након смрти своје супруге, у познијем животном добу и у време када његово здравствено стање није било нарушено. Тачно је да је прималац издржавања био пензионер, да је израђивао дрвене скулптуре које су имале велику уметничку и новчану вредност и да је по том основу остваривао редовне месечне и повремене приходе, али Уговор о доживотном издржавању са туженим није ни закључио ради пружања новчане помоћи нити је тим уговором било установљена обавеза туженог на новчано давање. Наиме, овим уговором уговорена су нематеријална давања, тј. да ће га давалац издржавања (унук) са својом супругом прати и пеглати, хранити и у болести лечити и све друге бриге о њему водити у циљу редовног и уобичајеног издржавања старијег човека по посебном договору са примаоцем издржавања око појединих радњи, а после смрти га прописно сахранити и подушје дати, споменик урадити у свему према месним обичајима села Јабучја и према материјалним могућностима, па се на основу изведених доказа не може ни извести супротан закључак да примаоцу издржавања није ни било потребно доживотно издржавање, већ да је Уговор закључен како би се из наследства искључио тужилац на имовини која је наведена у Уговору.

Старост примаоца издржавања сама по себи не чини Уговор о доживотном издржавању ништавим зато што за даваоца издржавања нема никакве неизвесности у погледу стицања имовине накнаде за пружено издржавање. Сада покојни Д. С. закључио је спорни уговор са туженим у познијем животном добу, али тужилац није доказао да је евентуално постојање неког обољења указивало на блиску смрт примаоца издржавања (није доставио лекарску документацију, здравствени картон пок. Д.) и да је туженом та чињеница била позната у време када је Уговор закључило. Уосталом, од момента закључења Уговора о доживотном издржавању до смрти примаоца издржавања протекло је четири године.

Такође, супротно наводима жалбе, правилна је одлука првостепеног суда и не постоје ни разлози за раскид Уговора о доживотном издржавању. Због тога наводи жалбе тужиоца којима се указује на то да је првостепени суд пропустио да извођењем доказа и њиховом оценом утврди чињенице у вези са извршавањем уговорних обавеза туженог и о тим чињеницама да разлоге по оцени овог суда као другостепеног, немају утицаја на правилност пресуде донете у овом спору. Наиме, супротно наводима жалбе тужиоца, тужени је извршавао све обавезе из оспореног уговора јер је пок. Д. у кући туженог живео као члан домаћинства, где се хранио, одржавао личну хигијену, а тужени се са својом породицом бринуо о здрављу пок. Д., а након смрти га сахранио тако што је организовао и платио све трошкове сахране, заједно са подушјима и подизањем споменика за пок. Д.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 492/17 од 9. 6. 2017)

Закључење новог Уговора о доживотном издржавању са другим лицем, као даваоцем издржавања, не утиче на пуноважност раније закљученог Уговора о доживотном издржавању.

Из образложења:

Према утврђеном чињеничном стању, тужена, као давалац издржавања, и сада пок. тетка тужене Л. Л., као прималац издржавања, дана 29. 9. 2006. године закључиле су Уговор о доживотном издржавању, који је закључен пред Општинским судом у Ваљеву у предмету 3Р … . Сада пок. Л. Л. инсистирала је да са туженом закључи означени уговор, имајући у виду да је тужена и пре закључења предметног уговора бринула о пок. Л. Л., која није желела да сродници знају да је исти закључен. Тужена је помагала сада пок. Л. Л., куповала јој поклоне, давала новац и водила је на Златибор и у викендицу у Кремни, посећивала је три пута месечно, а сада пок. Л. Л. долазила је код тужене. Прималац издржавања, пок. Л. Л., која је у време закључења спорног уговора била доброг здравственог стања, крајем децембра 2012. године се разболела, а крајем марта 2013. године дијагностикован јој је карцином плућа, од када је била на болничком лечењу у Ваљеву, а затим у Београду. Тужиље су њене сестре, које су 9. 4. 2013. године сазнале од тужене да је са њом сачинила предметни уговор о доживотном издржавању. Тужена је пок. Л. Л. након тога обишла у болници укупно три пута, а после априла 2013. године тужена је престала да је обилази јер се тужиља М. М. приближила пок. Л. Л. и инсистирала на томе да преузме бригу и старање о њој. Сада пок. Л. Л. две недеље пред своју смрт, која је наступила 7. 8. 2013. године, закључила је Уговор о доживотном издржавању са тужиљом М. М., овде тужиљом, као даваоцем издржавања, који је оверен пред Основним судом у Ваљеву под Р број … од 24. 7. 2013. године.

Утврђујући да су тужиље за постојање предметног уговора сазнале почетком априла месеца 2013. године, као и да је прималац издржавања, пок. Л. Л., преминула 7. 8. 2013. године, а да је тужба у овој парници поднета 5. 9. 2014. године, првостепени суд је оценио да је протекао субјективни рок за подношење тужбе за поништај предметног уговора, а будући да пок. Л. Л. у време закључења предметног уговора, који је закључен 2006. године, није имала озбиљнијих здравствених проблема, да се тешко разболела тек крајем 2012. године, по оцени првостепеног суда није изостао ни елемент алеаторности на страни тужене као даваоца издржавања, док чињеница да је након закључења предметног уговора сада пок. Л. Л. закључила нови уговор са тужиљом М. М. непосредно пред смрт, не утиче на пуноважност предметног уговора, који се извршавао скоро седам година, због чега је предметни уговор пуноважан. Такође, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да тужиље нису доказале, а на њима је терет доказивања, да је исти закључен из недопуштених побуда, оцењујући да исти није закључен ради изигравања права наследника пок. Л. Л., нити противно члану 52. и 53. став 2. Закона о облигационим односима, односно противно члану 103. став 1. истог закона. Првостепени суд је имао у виду да је предметни уговор престао да се извршава у априлу 2013. године, када је бригу о пок. Л. Л. преузела тужиља М. М., која је инсистирала да се брине о пок. Л. Л., али је оценио да то не утиче на пуноважност предметног уговора, већ евентуално може да буде разлог за раскид истог. Због наведеног првостепени суд је одбио, као неоснован, тужбени захтев тужиља и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.

С обзиром на то да је одбијен, као неоснован, тужбени захтев за поништај означеног уговора, одбијен је и предлог за одређивање привремене мере којом је тражена забрана отуђења и оптерећења непокретности која је била предмет Уговора о доживотном издржавању и одлучено је као у ставу другом изреке побијане пресуде.

Разлоге и правни закључак првостепеног суда прихвата и овај суд, као другостепени.

Жалбени наводи тужиља да је првостепени суд погрешно закључио да је предметни уговор пуноважан, с обзиром на то да је исти закључен искључиво у циљу изигравања права тужиља као законских наследника, неосновани су. Одредбом члана 194. ставови 1. и 3. Закона о наслеђивању предвиђено је да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани, а ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе. Стварна воља сада пок. Л. Л., као примаоца издржавања, о којој се тужена и пре закључења предметног уговора бринула, а и након закључења истог, све до априла 2013. године, и тужене, као даваоца издржавања, била је да се обезбеди брига и старање о примаоцу издржавања, као старијој особи, без потомака, што произлази и из члана 1. означеног уговора и Уговор није закључен у циљу стицања предметне непокретности на штету законских наследника, па је правилан закључак првостепеног суда да је предметни уговор пуноважан.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 8122/16 од 18. 1. 2017)

РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Ако се међусобни односи странака из Уговора о доживотном издржавању из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свака од њих може да захтева да суд раскине наведени уговор.

Из образложења:

На основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право, чл. 201. Закона о наслеђивању, када је донео побијану пресуду и усвојио тужбени захтев тужиоца у целости. За своју одлуку првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге, које као правилне и на Закону засноване у свему прихвата и Апелациони суд. Жалбом туженог не доводи се у питање правилност првостепене пресуде.

Наиме, одредбом чл. 201. Закона о наслеђивању прописано је да, ако се међусобни односи уговорника из Уговора о доживотном издржавању из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, сваки од њих може да захтева да суд раскине наведени уговор.

Имајући у виду наведену одредбу Закона, Апелациони суд налази да је првостепени суд у наведеној чињеничној и правној ситуацији правилно закључио да су у конкретном случају међусобни односи уговарача – тужиоца, као примаоца издржавања, и туженог, као даваоца издржавања, поремећени толико да су постали неподношљиви, јер тужилац не комуницира са туженим, иселио се из сопствене куће и прешао је да живи код сина у … , јер тужени не жели да напусти домаћинство тужиоца у … . Предложени докази и стање у списима предмета не наводе на другачији закључак.

Како је у поступку утврђено да су странке закључиле Уговор о доживотном издржавању, али да су се њихови међусобни односи пореметили тако да су постали неподношљиви, то је тужилац, као прималац издржавања, у смислу цитиране одредбе чл. 201. Закона о наслеђивању, овлашћен да тражи да се наведени уговор раскине и да се тужени исели из домаћинства тужиоца, из ког разлога је његов захтев правилно усвојен.

Побијајући првостепену пресуду тужени у жалби истиче да је тужилац већ подносио тужбу против туженог ради раскида Уговора о доживотном издржавању, али да у том спору тужилац није успео и да је његов захтев одбијен као неоснован.

Апелациони суд је ове жалбене наводе ценио као неосноване с обзиром на то да Уговор о доживотном издржавању може да се раскине споразумно, судском одлуком или по сили закона. До раскида уговора судском одлуком може да дође због поремећених односа, промењених околности или због неиспуњења. Како је тужилац у спору који је водио пред првостепеним судом у предмету П. 1130/13 тражио раскид Уговора о доживотном издржавању због неиспуњења уговорних обавеза од стране туженог, а у овом спору тужилац сада тражи раскид тог уговора по сасвим другом правном основу и то због поремећених односа странака, то је неуспех тужиоца у спору који је првобитно водио против туженог без утицаја на одлуку суда у овој парници.

(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 2771/16 од 24. 1. 2017)

Узрок поремећености међусобних односа није релевантан приликом одлучивања о раскиду Уговора о доживотном издржавању због поремећених односа.

Из образложења:

Првостепени суд је имао на уму природу закљученог уговора и све околности предметног случаја, па је закључио да је захтев тужиље основан сагласно одредаба члана 201. став 1. Закона о наслеђивању (ЗН), будући да су међусобни односи уговорних страна поремећени до мере неподношљивости, па је оценио да је испуњена основна законска претпоставка за раскид спорног уговора. Такође, одлучујући о захтеву туженог за накнаду датог, првостепени суд је закључио да су узрок раскида поремећени односи, а не кривица једне од парничних странака. У том смислу првостепени суд је оценио да тужени није пружио доказе за своје тврдње да је имао издатке за исхрану тужиље, за њена путовања у иностранство, одлазак на различите излете о његовом трошку, нити о висини свих ових трошкова, па је, применом правила о терету доказивања, одбио истакнути захтев туженог.

Супротно схватању израженом у жалби, имајући на уму како стање у спису тако и разлоге побијане одлуке, другостепени суд нема основа да сумња у закључак на коме је првостепени суд донету одлуку засновао. Наиме, овај суд прихвата становиште првостепеног суда у делу у коме је дата оцена исказа лица саслушаних у поступку (парничних странака и сведока) јер је првостепени суд усмерио своју пажњу на утврђење чињеница које су од значаја за оцену основаности како тужиљиног тако и захтева туженог, а с обзиром на наводе на којима су ти захтеви засновани. У том смислу, околност да су се сведоци, чије је саслушање предложила тужилачка страна, у погледу појединих одлучних чињеница спорног случаја идентично изјаснили, сама за себе не говори у прилог томе да су ови искази неверодостојни, само зато што су у питању пријатељи тужиље. Наиме, реч је о лицима која познају обе парничне странке дуги низ година и махом су породични пријатељи, док је сведок С. С. носилац станарског права на једном од станова у згради у којој живи и тужиља и на поменутој адреси борави од рођења, сходно чему је комшиница и туженог. Осим тога, сведоци чије је саслушање предложила тужена страна јесу супруга туженог, жена која ради за његову породицу дуги низ година, његова два пријатеља и човек код кога у току недеље набавља храну, па би по истој логици искази ових лица били необјективни јер им је циљ да њихов пријатељ, послодавац и супруг успе у спору. Самим тим, сва лица саслушана у току предметног поступка изнела су све што им је познато о предмету спора и изјаснила се одакле им је познато оно о чему сведоче (односно да ли имају непосредна или посредна сазнања о битним чињеницама), а веродостојност њихових исказа произлази управо из сагласности исказа у погледу одлучних чињеница о којима су се изјашњавали. Следом реченог, када је реч о односу уговорних страна, извршењу уговорне обавезе од стране туженог, те догађају који је довео до нарушења односа (превасходно личног, али и уговорног) парничних странака, анализом изведених доказа (исказа странака и сведока) и овај суд је дошао до закључка да је захтев тужиље основан, што се уосталом и не спори жалбом туженог. Стога се неосновано жалбом указује на то да је у првостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 8. ЗПП-а, па се овим наводима жалбе законитост и правилност донете пресуде суштински не доводи у сумњу.

Осим тога, правилан је и закључак првостепеног суда да тужени није приложио нити предложио одговарајуће доказе на основу којих би могао да се изведе поуздан закључак о висини датог на име учињених давања и извршених услуга.

У том смислу, у погледу навода жалбе туженог да се првостепени суд није упустио у то ко је проузроковао поремећене односе, важно је напоменути да је чланом 201. став 1. ЗН-а прописано да свака уговорна страна може да захтева да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника због било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви. Следом реченог, цитирана одредба недвосмислено упућује на закључак да суд у описаној ситуацији изриче раскид независно од тога који је узрок неподношљивости међусобних односа. Самим тим, када наводи странака и предложени и изведени докази иду у прилог томе да су односи до те мере поремећени да се Уговор не извршава, на првостепеном суду је да оценом изведених доказа закључи да ли је испуњен наведени законски разлог и да сходно томе донесе одлуку о захтеву за раскид Уговора.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 1164/17 од 8. 3. 2018)

Право на правичну накнаду у случају раскида Уговора о доживотном издржавању претпоставља да је до раскида дошло због кривице једне стране, па да би, у том смислу, давалац издржавања имао право на ову врсту накнаде, потребно је да пружи доказе да разлог за раскид наведеног уговора лежи на страни примаоца издржавања.

Из образложења:

Побијаном пресудом раскинут је Уговор о доживотном издржавању закључен 16. 4. 2004. године између тужиље, као примаоца издржавања, и туженог, као даваоца издржавања. Ставом другим изреке одбијен је захтев туженог да му тужиља исплати износ од 1.600.000 динара на име правичне накнаде за издржавање, са законском затезном каматом почев од 14. 10. 2013. године.

У погледу навода жалбе туженог да се првостепени суд није упустио у то ко је проузроковао поремећене односе између примаоца издржавања и даваоца издржавања, важно је напоменути да је чланом 201. став 1. Закона о наслеђивању прописано да свака уговорна страна може да захтева да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви. Следом реченог, цитирана одредба недвосмислено упућује на закључак да суд у описаној ситуацији изриче раскид независно од тога који је узрок неподношљивости међусобних односа. Самим тим, када наводи странака и предложени и изведени докази иду у прилог томе да су односи до те мере поремећени да се уговор не извршава, на првостепеном суду је да оценом изведених доказа закључи да ли је испуњен наведени законски разлог и да сходно томе донесе одлуку о захтеву за раскид уговора. У том случају, односно када суд изрекне раскид, неспорно је да даваоцу издржавања припада накнада за пружена давања и услуге (члан 201. став 2), што би у конкретном случају, када се давања туженог састоје у различитим услугама, подразумевало да је тужени, пре свега, јасно определио о којим је услугама била реч, а затим и у ком обиму су оне вршене. Ово имајући на уму да у описаној ситуацији висина ове врсте накнаде једино може да се обрачуна утврђењем врсте услуге, те ценом такве услуге на тржишту, како би се дошло до новчаног еквивалента (износа) који би тужиља, да није закључила уговор са туженим, била дужна да сноси ангажовањем трећих лица за извршење поменутих. Међутим, за такво утврђење било је потребно да тужени, сагласно одредбама чл. 7. и 231. ЗПП-а, предложи извођење одговарајућих доказа на ове околности. Како тужени, на коме је био терет доказивања ових чињеница у првостепеном поступку, није изразио спремност да наведене докаже, с обзиром на то да је крајње неодређено (простим набрајањем појединих услуга) захтевао исплату извесне накнаде за учињена давања и услуге, то је правилно првостепени суд закључио да тужени није доказао ове своје тврдње. Ово имајући на уму да првостепени суд у том погледу није располагао адекватном процесном грађом на бази које би било могуће ван разумне сумње извести поуздан закључак о основаности захтева туженог. У прилог оваквом закључку говори, у крајњем случају, и мишљење судског вештака, који је наведено дао управо на предлог тужене стране. Самим тим, за ову врсту реституције за учињена давања било је неопходно да тужени предложи конкретне доказе на бази којих би потом суд одредио извођење других доказа (као што је вештачење), па се у одсуству наведених правилност закључка првостепеног суда жалбом не доводи у сумњу.

С тим у вези, неосновано је и жалбено оспоравање побијане одлуке указивањем на то да је првостепени суд требало слободном оценом да утврди накнаду за дато издржавање, односно правичну накнаду. Наиме, право на правичну накнаду у случају раскида Уговора о доживотном издржавању претпоставља да је до раскида дошло због кривице једне стране (члан 201. став 3. ЗН-а). У том смислу, да би тужени имао право на ову врсту накнаде, било је потребно да у поступку који је претходио доношењу одлуке свој захтев заснује и поткрепи доказима који би говорили у прилог томе да разлог за раскид наведеног уговора лежи на страни примаоца издржавања, а имајући на уму изричиту одредбу Закона за ову врсту накнаде. Међутим, за такав навод тужени није предложио извођење било каквих доказа ни у противтужби од 14. 10. 2013. године ни у поднеску од 8. 9. 2016. године, којим је његов захтев коначно опредељен. Управо супротно, тужени током поступка није ни спорио да се он после расправе тужиље са његовом супругом није обраћао тужиљи, нити је обишао, нити је уопште покушао да контактира са њом до подношења тужбе. При таквом стању ствари и с обзиром на ове чињенице, које међу странкама нису биле спорне, остало је нерасправљено питање кривице за поремећај односа уговорних страна, без обзира на то што се тужени није лично сукобио са тужиљом и на тај начин евентуално исказао непоштовање према њој. Самим тим, без успеха остаје жалбено оспоравање овако донете пресуде позивањем на одредбе чл. 12. ЗОО-а (начело савесности и поштења) и чл. 13. ЗОО-а (забрана злоупотребе права). Ово с обзиром на то да је становиште овог суда да би, при оваквом чињеничном утврђењу, евентуална другачија одлука о захтеву туженог била у супротности како са наведеним начелима тако и са начелима установљеним одредбама чл. 17. (дужност испуњења обавезе) и 18. (дужна пажња у извршавању обавеза и остваривању права) истог закона.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 1164/17 од 8. 3. 2018)

26/03/2019