ISSN 2406-1085

Ознака: уговор о јавној набавци

  • Извршење уговора о јавној набавци – отворени простор за корупцију

    У фази извршења додељеног уговора о јавној набавци у пракси долази до одређених злоупотреба, тако да су индикатори који могу да укажу на корупцију у наведеној фази спровођења јавних набавки тема овог текста.

    I Коруптивни ризици приликом извршења уговора

    Ефикасно и ефективно извршење уговора о јавној набавци представља стални изазов како за законодавце тако и за све оне који спроводе и надзиру извршење Законa o јавним набавкама. Почев од 2002. године, када је по први пут регулисана област јавних набавки у Републици Србији, Закон је небројено пута мењан и усавршаван, како због усаглашавања домаћих прописа са директивама и другим актима Европске уније тако и због проблема уочених у пракси приликом спровођења његових одредаба, али на овом пољу нису остварени значајнији резултати.

    Правилно извршење уговора о јавној набавци доприноси томе да начела и циљеви поступка јавнe набавкe буду испуњени, као и да буде очуван и заштићен правни поредак кад се на његовом крају, уз поштовање законских норми током спровођења поступка, налази адекватна и испоручена роба или извршена услуга.

    Правилно извршење уговора обезбеђује најефикасније коришћење јавних средстава, води побољшању економског окружења, враћању поверења учесника на тржишту у институције и повећању конкуренције.

    У поступку спровођења јавне набавке свака фаза носи сопствене ризике од корупције. Док планирање, објављивање, евалуација, селекција и фаза доделе јавне набавке трају краће времена, брзе су и хитне, фаза извршења односно имплементације додељеног уговора о јавној набавци обично траје дуже, некада и више година, посебно када се ради о уговорима о извршењу услуга као што су пројектовање, одржавање, изградња и техничка подршка, као и о уговорима о куповини робе или инвестиционе опреме, због чега носе велики ризик да се нешто погрешно или непредвиђено догоди.

    С друге стране, док се правила поступка за спровођење јавне набавке у регулаторном смислу стално усавршавају и остављаjу све мање простора за могућу корупцију, чини се да приликом израде Закона или његових измена приликом извршења уговора увек понестане снаге, па надзор над тим процесом остане на наручиоцу, што је, кад постоји коруптивни договор између наручиоца и уговорне стране којој буде додељен уговор о јавној набавци, најгоре могуће решење.

    Током фазе извршења додељеног уговора о јавној набавци уговорне стране испуњавају своје уговорене обавезе. Нерегуларности приликом процене испоручене робе или услуга и њихова квантитативна и квалитативна неусклађеност са договореним захтевима, недозвољене измене уговора о јавној набавци, као и недостатак капацитета за вршење мониторинга и надзора над спровођењем извршења уговора – најчешћи су модалитети активности који доводе до корупције приликом извршења наведеног уговора. На који начин долази до ових активности и шта указује на њихово постојање, као и на који начин се доказује да постоје разлози за сумњу у могуће злоупотребе, биће предмет даљег излагања.

    Ia Квалитативна и квантитативна неусклађеност са уговореним

    Пропуштање да се задовоље захтеви из уговора о јавној набавци може да доведе до својеврсног вида злоупотребе јер се у тој ситуацији испоручује роба или услуга наручиоцу која не одговара договореним захтевима из тог уговора.

    Након испоруке робе која не одговара условима и спецификацијама из конкурсне документације и самог закљученог уговора испоставља се рачун и извршава плаћање као да су роба и услуга испоручени без приговора и без обавештавања наручиоца о недостацима у испоруци.

    Различити су модалитети деловања учесника у коруптивном договору, али сви они укључују намерно одступање од уговорних захтева које доводи до остваривања  профита. Деловање без намере представља кршење уговора, али не и злоупотребу. Међутим, када испоручилац робе са намером испоручи робу или услугу која не одговара спецификацији, може да буде одговоран за злоупотребу уколико лажно представи да роба одговара спецификацији, као и да је у свему испунио уговорну обавезу и акумулира корист.

    Коруптивна испорука друге робе уместо договорене уговором уобичајено се догађа тако што скуп и квалитетан производ буде замењен сличним, неквалитетнијим и јефтиним. Поред тога, често је и уграђивање јефтинијих, нетестираних и неквалитетнијих компоненти у производ који је предмет уговора, које се тешко уочавају на видљив начин.

    Испорука друге робе може да буде самосталан чин испоручиоца робе или резултат коруптивног договора између испоручиоца и наручиоца, који увек укључује захвалност испоручиоца у виду новчаног или неновчаног поклона или друге адекватне услуге.

    Озбиљну индикацију на корупцију представља испоручилац робе или услуге који уобичајено пропушта да испуни захтеве из уговора о јавној набавци, што није праћено одговарајућим санкцијама од стране запослених код наручиоца који врше пријем робе или услуге, као што су упућивање приговора на недостатке робе, наплаћивање пенала услед кашњења у испоруци или покретање судског поступка.

    Поред наведеног, испорука робе лошијег квалитета може да се јави у виду замене производа или материјала у односу на специфициране у уговору, испоруке производа или материјала који нису адекватно тестирани, запошљавања слабије квалификованих радника од оних који су уговорени, затим у виду испоруке оштећене робе и робе са недостацима, испоруке коришћене робе или опреме као да је нова, фалсификовања резултата тестираног материјала, лажног приказивања да је роба домаћег порекла и др. Наведено увек прате одговарајућа преиначена или фалсификована документа која прикривају стварно стање испоручене робе, односно пружене услуге.

    Због тога је потребно да се приликом прегледања документације која прати јавну набавку обрати пажња на сертификате и осталу документацију коју су потписала лица која нису надлежна, овлашћена или стручна за потврђивање садржаја, робе и материјала које је тестирао продавац користећи своје запослене или сопствене ресурсе, затим на документацију која је замењена или модификована, на велики проценат повраћаја робе, велику диспропорцију између описа производа и изгледа производа, наручиоца који избегава преглед испорученог производа или извршене услуге након испоруке, као и на накнадну комуникацију између уговорних страна о испорученој роби или услузи.

    Како би се утврдило на неспоран начин да роба не одговара задатим критеријумима, преглед робе или услуге мора да обави независно, стручно и квалификовано лице, због чега треба да издвоји сумњиву робу односно услугу како би се извршио објективни инспекцијски надзор и утврдило да ли роба односно услуга испуњава тражене карактеристике. Неопходно је и прегледати књиге испоручиоца производа, као и њихов процес производње односно набавке, трагајући за великом разликом између стварних и пријављених трошкова, али и истражити историју добављача, обративши пажњу на претходне рекламације трећих лица, претходне ревизије и судску архиву.

    Iб Недозвољене измене уговора о јавној набавци

    Анекси додељеног уговора о јавној набавци представљају накнадне писане споразуме између наручиоца и уговарача који уговарају измене додељеног уговорa. Ипак, у духу Закона, уобичајено су строго контролисани и представљају изузетак од правила да се уговор извршава у складу са захтевима из додељеног уговора о јавној набавци. У новинама у Закону о јавним набавкама, који је у припреми, предвиђено је да наручилац не може да врши битне измене уговора о јавној набавци када су последице те измене измена карактера уговора у односу на уговор који је првобитно закључен, односно ако би се значајно изменила природа првобитно закљученог уговора. Уговор о јавној набавци увек може да се измени ако су измене, независно од његове вредности, биле предвиђене у документацији о набавци на јасан, прецизан и недвосмислен начин. Такође, уговор може да се измени ради набавке додатних добара, услуга или радова од првобитног уговарача, који су постали неопходни, а нису били укључени у првобитни уговор, у случају када промена уговарача није могућа због економских или техничких разлога, као што су захтеви компатибилности са постојећом опремом, услугама или радовима који су набављени у оквиру првобитне набавке, што може да проузрокује значајне потешкоће или знатно повећање трошкова за наручиоца. Овај последњи изузетак, уколико нађе своје место у регулативи, створиће простор за злоупотребе и бити широко тумачен.

    Одредбама важећег Закона о јавним набавкама предвиђено је да, након закључења уговора о јавној набавци без спровођења поступка јавне набавке, наручилац може да повећа обим предмета набавке, с тим да вредност уговора може да се повећа максимално до 5% од укупне вредности првобитно закљученог уговора. Након закључења уговора о јавној набавци наручилац може да дозволи промену цене или других битних елемената уговора из објективних разлога, који морају да буду јасно и прецизно одређени у конкурсној документацији, уговору о јавној набавци, односно посебним прописима, с тим да једино не може да се мења предмет јавне набавке.

    Злоупотребе приликом сачињавања измена уговора о јавној набавци увек подразумевају коруптивни договор између уговарача и лица запослених код наручиоца. Најчешће се догађа да корумпирани понуђач подноси понуду са ниском ценом која му омогућава да осигура победу приликом надметања, након чега се одмах након додељивања уговора о јавној набавци догађају измене уговора и повећање цене коштања робе или услуге. Често је и незаконито продужавање уговора путем закључивања анекса онда када је Законом прописано обавезно спровођење јавне набавке. У оба случаја када су се злоупотребе догодиле наручилац је пропустио прилику да добије квалитетнију понуду кроз транспарентан, отворен и конкурентан поступак јавне набавке. Анекси уговора изазивају мање пажње од самог поступка добијања јавне набавке због мање транспарентности, због чега представљају уобичајен начин да се злоупотребама дође до стицања користи и да се акумулирају средства за давање мита. Наручилац је, наиме, у обавези да по важећем Закону о јавним набавкама објави одлуку о измени уговора у року од три дана од дана доношења исте на Порталу јавних набавки, као и да обавести Управу за јавне набавке и Државну ревизорску институцију да је дошло до измена првобитно додељеног уговора о јавној набавци, а уколико своју обавезу не испуни, може да буде прекршајно одговаран.

    Иако у стварности због многих околности може да буде оправдана измена уговора и промена уговорних обавеза (попут грешака у дизајну, двосмислене техничке спецификације и пропуста у техничким спецификацијама, промене у обиму, кашњења узрокованог временским околностима, побољшања предмета уговора и др.), измене уговора о јавној набавци неопходно је пажљиво испратити.

    Када након доделе уговора о јавној набавци дође до измена уговора, неопходно је истражити да ли је она случајна, узрокована промењеним околностима или претходно договорена и планирана.

    Разлози за сумњу могу да буду недовољно документовани или слабо оправдани предлози за анексе уговора, као и олако прихватање предлога за анексирање, затим анекс уговора који значајно повећава цену коштања производа или услуге, анекс уговора који следи убрзо након закључења уговора о јавној набавци, слаба интерна контрола код наручиоца у вези са одобравањем оправданости накнадних потреба за изменом уговора (исти запослени који исказује потребу за изменом уговора – и одобрава је, запослени који ради ван својих уобичајених овлашћења и дужности), велики број анекса уговора са једним уговарачем у поређењу са анексима уговора са другим уговарачима или са анексима уговора код сличних уговора, као и измене уговора које су сличне највишим Законом дозвољеним праговима за измене уговора.

    Погрешно приказивање трошкова представља могући начин да дође до злоупотреба приликом извршења уговора о јавној набавци када испоручилац робе или извршилац услуге наплаћује додатне трошкове наручиоцу који нису дозвољени или нису разумни, односно нису ни непосредно ни посредно у вези са добијеним уговором.

    Најчешће се догађа да исти трошак буде наплаћен два или више пута или да се наплати непостојећи трошак, односно трошак чија је цена коштања вишеструко увећана, као и да се наплати недозвољени трошак попут трошка који је намењен рекламирању, односно да се недозвољени трошак подведе под дозвољени. Овај вид злоупотребе може да се јави и као пропуштање да се урачунају уобичајени попусти или кредити или као коришћење фантомских предузећа, односно посредника како би се увећали стварни трошкови.

    Погрешно приказивање трошкова обично прати непостојећа, тешко доступна или фалсификована документација, са чијом доставом уговорна страна касни или одбија да је достави, а често се иста документација користи више пута за правдање различитих трошкова.

    Погрешно приказивање трошкова укључује три модалитета активности у којима се јавља:

    Рачуноводствене злоупотребе јављају се када уговорна страна са намером испостави рачун за недозвољене трошкове купцу, скривајући их или погрешно приказујући као дозвољене.

    Материјални трошкови су предмет злоупотреба у уговорима према којима се наплаћују непримерене нетржишне стопе на материјалне трошкове, када се  материјал, сировине, предмети из једног уговора преносе у други уговор, када се купује сировина или материјал од повезаног и зависног друштва по увећаним ценама и када се манипулише одређивањем цена залиха како би се повећала вредност робе.

    Трошкови радне снаге приликом извршења уговора једни су од најважнијих трошкова који су укључени у цену коштања и обично представљају основ за процену трошкова за све будуће уговоре. Иако погрешно приказани трошкови радне снаге могу бити индикатор за корупцију, такође могу да буду и резултат лошег пословања, као и слабих интерних контрола код испоручиоца.

    Увећани трошкови зарада запослених, као и консултантских услуга, пријављивање зарада неквалификоване радне снаге као да се ради о висококвалификованим стручњацима, увећавање потребног броја радних часова, увећавање трошкова које су имали запослени, а којих није било или су били значајно мањи, неке су од активности које прате злоупотребу.

    Индикатори злоупотреба могу да буду наплате трошкова који значајно одступају од процењенe вредности, трошкови радне снаге који нису у складу са процесом извршења уговора, велики проценат измена код запослених у служби набавке, велики проценат изненадног запошљавања радне снаге код испоручиоца, некоришћење годишњих одмора од стране запослених у служби набавке, наплаћени трошкови који су по износу скоро једнаки одобреном буџету, слаба интерна контрола, неконтролисање радне снаге од стране наручиоца, незахтевање доказа за стручну оспособљеност лица која се ангажују, изгубљени персонални досијеи, фалсификовани радни сати, непостојање ревизије трошкова од стране наручиоца, слаба интерна контрола која омогућава бројне могућности за злоупотребе приликом исказивања и наплаћивања трошкова радне снаге.

    Iв Изостанак ефикасне контроле извршења уговора од стране наручиоца, као и недостатак капацитета за надзор над спровођењем извршења уговора

    Изостанак ефикасне контроле извршења уговора о јавној набавци један је од најважнијих коруптивних ризика приликом спровођења поступка јавних набавки у нашој земљи зато што је контрола извршења уговора остављена наручиоцу, који може да омогући понуђачу да потпуно промени све претходно тражене услове и техничке спецификације из конкурсне документације, рокове испоруке, модалитет плаћања и цену уговора, као и да тако учини непотребним читав спроведени поступак јавне набавке на крају.

    Законско решење овог питања које егзистира више од деценију у области јавних набавки јесте да се уговор о јавној набавци извршава у складу са условима одређеним у документацији о набавци и изабраном понудом, с тим да је наручилац обавезан да врши контролу извршења уговора у складу са условима одређеним у документацији о набавци и изабраном понудом, што је и решење из новог Закона о јавним набавкама који је у припреми.

    Ова одредба само је декларативна и њено кршење није санкционисано Законом о јавним набавкама. Санкција постоји једино у случају када тужилаштво, истражујући могуће злоупотребе у јавним набавкама, докаже да је дошло до злоупотреба и да је остварена корист, али овакви случајеви су ретки, истрага је дуготрајна и скупа, а казне благе, због чега нису одвраћајући за будуће починиоце кривичних дела.

    Према Извештају Управе за јавне набавке за 2018. годину, регистрована вредност јавних набавки у 2018. години износила је 403,9 милијарди динара, што је знатно већа вредност у односу на претходне године, а учешће јавних набавки у бруто домаћем производу износило је 7,98%, што представља просек за последњих пет година.

    С друге стране, најважнија институција која контролише поступак спровођења јавних набавки – Државна ревизорска институција – сусреће се са потешкоћама у реализовању својих надлежности и овлашћења зато што нема потребне ресурсе, ни кадровске ни техничке, а недостаје и одговарајућа повратна реакција осталих државних органа у виду спровођења датих налога у поступку контроле од стране субјеката контроле, као и вођења прекршајних и кривичних поступака на основу пријава које поднесу од стране других надлежних органа – тужилаштава, судова и Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки.

    Стога, када се упореди овај износ потенцијално ненаменски потрошених буџетских средстава и годишњи износ средстава покривених ревизијским извештајима, из наведеног произлази да је значајно мали проценат буџетских средстава – свега 3% – предмет ревизијског надзора.

    Са сличним проблемима недостатка капацитета суочава се и Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки, која треба да води прекршајни поступак против наручилаца који прекрше Закон о јавним набавкама, а не може да пружи адекватно вођење прекршајног поступка више година уназад.

    II Закључак

    У ситуацији када су коруптивни ризици током фазе извршења додељеног уговора о јавној набавци значајни јер се догађају незаконитости приликом процене испоручене робе и услуга, као и њихова најчешће квалитативна неусклађеност са договореним захтевима, као и недозвољене измене уговора о јавној набавци – недостатак капацитета за вршење мониторинга и надзора над спровођењем извршења уговора о јавној набавци, имајући у виду да исти најчешће врши једино наручилац, који нема ни потребан капацитет, ни адекватно стручно знање, а посебно не поседује неопходну независност – представљају најснажнији подстицај за све оне који планирају да незаконито потроше јавна средства и у свом приватном интересу.

    Због тога може да се каже да у овој фази извршења уговора о јавној набавци постоји значајан ризик да до корупције дође, као и да се обезбеди остваривање приватних финансијских, политичких и других интереса науштрб јавног интереса, истовремено дискриминишући све остале актере на нетранспарентном и неконкурентном тржишту.

  • Новине приликом извршења и измена уговора по Нацрту закона о јавним набавкама и актуелни ставови Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки из решења ове комисије

    У овом тексту анализиране су одредбе новог закона које се тичу извршења и измене уговора о јавним набавкама, а дат је и осврт на актуелне ставове Републичке комисије за заштиту права.

     

    Србију ускоро очекује нова правна регулатива из области јавних набавки, која се састоји из закона и подзаконских аката. Током прoшле године Министарство финансија, Управа за јавне набавке и Привредна комора Србије организовали су јавну расправу о Нацрту закона о јавним набавкама у Београду, Нишу и Новом Саду. Присутним учесницима, представницима наручилаца и привредницима презентована су решења предложена у тексту новог нацрта закона, која су усаглашена са директивама и другим актима Европске уније у области јавних набавки. Након јавне расправе уследили су предлози измена од стране јавности, који су преточени у измењени Нацрт закона о јавним набавкама, који је након измена 24. јануара 2019. године објављен на сајту Управе за јавне набавке. Одредбе новог нацрта смештене су у 248 чланова и више прилога. Ступање на снагу и примена новог закона и подзаконских аката припремљених на основу закона по нацрту су предвиђени од 1. јануара 2020. године.

    (I) Новине које нам доноси Нацрт закона, а тичу се извршења и измене уговора о јавним набавкама, до сада нису сусретане у законским решењима.

    Нацртом су предвиђена општа правила за извршење уговора, која предвиђају да се уговор о јавној набавци извршава у складу са условима који су одређени у документацији о набавци и изабраном понудом. Установљена је обавеза за наручиоца да контролише извршење уговора о јавној набавци у складу са условима који су одређени у документацији о набавци и изабраном понудом, као и забрана да наручилац не може да врши битне измене поменутог уговора.

    Поставља се питање шта се сматра битном изменом уговора.

    По новом Нацрту закона измена уговора сматра се битном у случају када за последицу има измену карактера уговора у материјалном смислу у односу на уговор који је првобитно био закључен, односно ако би се значајно изменила природа првобитно закљученог уговора.

    Према Нацрту увек постоји битна измена уговора када је испуњен бар један или више од следећих услова:

    1) изменом се уводе услови који би, да су били део првобитног поступка јавне набавке, омогућавали укључивање других кандидата у односу на оне који су првобитно изабрани или прихватање друге понуде у односу на првобитно прихваћену, или би омогућавали већу конкуренцију у поступку јавне набавке који је претходио закључењу уговора;

    2) изменом се мења привредна равнотежа уговора у корист привредног субјекта са којим је закључен уговор на начин који није предвиђен првобитним уговором;

    3) изменом се значајно повећава обим уговора;

    4) промена привредног субјекта са којим је закључен уговор о јавној набавци, осим у случајевима када је то законом дозвољено.

    Такође је установљена обавеза за министарство надлежно за послове финансија да врши надзор над извршењем уговора о јавним набавкама.

    Нацртом су предвиђене и дозвољене измене уговора о јавној набавци и то у следећим случајевима:

    1) То су пре свега измене по основу већ уговорених одредби.

    Предвиђено је да уговор о јавној набавци може да се измени, без обзира на финансијску вредност измене, ако су измене биле предвиђене у документацији о набавци и уговору о јавној набавци на јасан, прецизан и недвосмислен начин, а могу да укључе и одредбе о промени цене или опција.

    Обим и природа евентуалних измена, као и услови под којима могу да се примене, наводе се у уговору о јавној набавци. Важно је истаћи да уговорним одредбама не могу да се унапред предвиде измене које би промениле природу уговора. Нацртом је такође појашњено да се променом цене не сматра усклађивање цене са унапред јасно дефинисаним параметрима у уговору о јавној набавци, већ је и за промену цене потребна измена уговора, што је битна новина у односу на досадашње законско решење.

    2) Уговор о јавној набавци може да се измени ради набавке додатних добара, услуга или радова, који су постали неопходни, а нису били укључени у првобитни уговор о јавној набавци, у случају када промена привредног субјекта са којим је закључен уговор није могућа због објективно оправданих разлога, и то:

    – због економских или техничких разлога, као што су захтеви компатибилности са постојећом опремом, услугама или радовима набављеним у оквиру првобитне набавке, што може да проузрокује значајне потешкоће или знатно повећање трошкова за наручиоца.

    У овом случају повећање вредности уговора не може да буде веће од 50% вредности првобитног уговора. Ово ограничење односи се на укупну вредност свих измена ако се уговор мења више пута.

    Ако уговор садржи одредбу о усклађивању цене са унапред јасно одређеним параметрима, основица за израчунавање повећања вредности уговора јесте усклађена вредност првобитног уговора у тренутку његове измене.

    Поставља се питање на шта се не примењују одредбе које регулишу измене уговора. Одговор је да није потребно мењати уговор о јавној набавци у случају појаве вишкова радова уколико су исти уговорени. У овим случајевима неопходно је да приликом реализације уговора надзорни орган верификује потребу за вишковима радова и о истом прибави сагласност наручиоца.

    3) Трећи основ када уговор о јавној набавци може да се измени јесте у случају када су се десиле неке непредвиђене околности које не зависе од воље наручиоца, под условом да су испуњени кумулативно сви следећи услови:

    – потреба за изменом настала је због околности које савестан наручилац није могао да предвиди (неочекивана потреба) и

    – изменом се не мења природа уговора.

    И у овом случају повећање вредности уговора не може да буде веће од 50% вредности првобитно закљученог уговора, а ако се уговор мења више пута, ово ограничење односи се на укупну вредност свих измена уговора по било ком основу.

    Поред тога, ако уговор садржи одредбу о усклађивању цене са унапред јасно одређеним параметрима, основица за израчунавање повећања вредности уговора јесте усклађена вредност првобитног уговора у тренутку измене.

    4) По Нацрту постоји још један од основа за дозвољену измену уговора када наручилац има потребу да измени добављача, односно привредног субјекта са којим је закључио првобитни уговор о јавној набавци и то у случају општег или делимичног правног следбеништва тог привредног субјекта, након корпоративног реструктурирања, укључујући и преузимање, спајање, стицање и инсолвентност, од стране другог привредног субјекта који испуњава првобитно одређене критеријуме за квалитативни избор привредног субјекта, под условом да то нема за последицу битне измене уговора и нема за циљ избегавање примене овог закона. У досадашњој пракси често се јављала потреба за оваквим изменама уговора у ситуацији када су се код добављача дешавале организационе и друге промене, али Закон о јавним набавкама ово питање није обухватио, па се у конкретним случајевима прибегавало разним тумачењима. По Нацрту закона јасно је дефинисано када и у којим случајевима и ова потреба за изменом уговора може да се изврши на законит начин.

    5) Нацрт на сличан начин као и важећи закон предвиђа још један од дозвољених основа за измену уговора, који се односи на повећање обима предмета јавне набавке. Чланом 115. Закона о јавним набавкама, који је тренутно у примени, предвиђено је да након закључења уговора о јавној набавци без спровођења поступка јавне набавке може да се повећа обим предмета набавке, с тим да вредност уговора може да се повећа максимално до 5% од укупне вредности првобитно закљученог уговора, при чему укупна вредност повећања уговора не може да буде већа од 5.000.000 динара, односно 10.000.000 динара за наручиоце из области водопривреде, енергетике, саобраћаја и поштанских услуга, под условом да је та могућност јасно и прецизно наведена у конкурсној документацији и уговору о јавној набавци. Нацртом је на врло сличан начин предвиђено да уговор о јавној набавци може да се измени тако да се повећа обим набавке, ако су испуњени сви следећи услови кумулативно:

    1) вредност измене мора да буде мања од 10% првобитне вредности уговора о јавној набавци добара или услуга, односно мања од 15% првобитне вредности уговора о јавној набавци радова и

    2) вредност измене мора да буде мања од 15.000.000,00 динара у случају уговора о јавној набавци добара или услуга, односно мања од 50.000.000,00 динара у случају уговора о јавној набавци радова. 

    Ограничење се односи на укупну вредност свих измена ако се уговор мења више пута, па изменом уговора не може да се мења целокупна природа уговора, односно предмета јавне набавке.

    Имајући наведено у виду, уочава се да су проценти, односно укупни износи за измену уговора знатно већи него што то предвиђа важећи закон о јавним набавкама, као и да је извршена подела према врсти предмета јавне набавке.

    6) Нацрт закона још предвиђа да уговор може да се измени и по захтеву привредног субјекта са којим је закључен уговор о јавној набавци, али под следећим условима. Наручилац може да измени уговор о јавној набавци у случају када привредни субјект са којим је уговор закључен током извршења уговора о јавној набавци од наручиоца затражи:

    1) промену подизвођача за онај део уговора о јавној набавци који је првобитно био поверио подизвођачу, односно да у посао уведе новог подизвођача уместо оног ког је пријавио у понуди;

    2) увођење једног или више нових подизвођача чији укупни удео не сме да буде већи од 30% вредности уговора о јавној набавци без пореза на додату вредност, независно од тога да ли је првобитно део уговора о јавној набавци поверио подизвођачу или није;

    3) да преузме извршење дела уговора о јавној набавци који је првобитно поверио подизвођачу, односно да сам изврши цео уговор иако је у понуди навео да ће део уговора извршити преко подизвођача.

    Наиме, све ово је могуће ако привредни субјект са којим је закључен уговор о јавној набавци поднесе захтев за измену уговора, уз који доставља и доказе да за новог подизвођача не постоје основи за искључење утврђеним новим закона, односно да испуњава услове који се по Нацрту називају критеријуми за квалитативни избор привредног субјекта.

    Наручилац не може да одобри захтев привредног субјекта са којим је закључен уговор у случају:

    – ако је привредни субјект са којим је закључен уговор у поступку јавне набавке ради доказивања испуњења критеријума за квалитативни избор привредног субјекта користио капацитете подизвођача којег сада мења, а нови подизвођач не испуњава исте услове или постоје основи за искључење;

    – ако је привредни субјект са којим је закључен уговор у поступку јавне набавке ради доказивања испуњења критеријума за квалитативни избор привредног субјекта користио капацитете подизвођача за извршење тог дела уговора, а он самостално не поседује те капацитете.

    Наиме, Нацрт дозвољава све наведене измене око замене подизвођача или испуњења целог предмета уговора уместо подизвођача само под условом да се накнадно докаже да и нови подизвођач, односно понуђач који преузима обавезе подизвођача испуњава захтеване услове, односно да не постоје разлози за искључење.

    Поред тога, у Нацрту је сада установљена одредба да не би евентуално дошло до правне празнине да се све одредбе око измене уговора аналогно примењују и на измену оквирних споразума.

    Нацртом су предвиђени основи и за раскид уговора у ситуацијама да наступе нарочито следеће околности:

    1) које би за последицу имале битну измену уговора, што би захтевало спровођење новог поступка јавне набавке;

    2) да је привредни субјект са којим је закључен уговор о јавној набавци, због постојања основа за искључење, у поступку јавне набавке требало да буде искључен из истог;

    3) уговор није требало да се додели узимајући у обзир озбиљну повреду обавеза из Уговора о функционисању Европске уније и Директиве 2014/24/ЕУ, као и Директиве 2014/25/ЕУ, која је утврђена пресудом Суда правде Европске уније, у складу са чланом 258. Уговора о функционисању Европске уније.

     

    (II) Имајући у виду увек актуелне ставове Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, у овом тексту биће размотрени и неки од ставова изражених у конкретним решењима ове комисије.

     

    1) Из образложења одлуке Републичке комисије бр. 4-00-340/2018 од 26. априла 2018. године:

    Наручилац је конкурсном документацијом захтевао да је за одређене ставке, нпр. 1–5 у оквиру партије 3, потребно доставити атест о здравственој исправности. Иако је изабрани понуђач све атесте доставио, подносилац захтева је оспорио валидност истих зато што предметни атести не садрже потписе овлашћених лица лабораторије на местима на којима је предвиђен потпис, као ни печат лабораторије из Београда која је издавалац истих, па је у захтеву навео да је понуду због овог недостатка требало одбити као неприхватљиву. Међутим, став Републичке комисије за заштиту права, изражен у овом решењу, огледа се у томе да овај недостатак на атестима у конкретном случају не може бити од утицаја на оцену понуде изабраног понуђача као неприхватљиве. Наиме, Републичка комисија је, одлучујући о наведеном, имала у виду да подносилац захтева кроз наводе предметног захтева за заштиту права није оспорио садржину достављених извештаја, већ је једино указао на околност да исти не садрже печат лабораторије и потпис овлашћених лица лабораторије, при чему је, поступајући по захтеву наручиоца за проверу оспорених извештаја, сама лабораторија потврдила да је издавалац истих, чиме је потврдила и валидност извештаја достављених у понуди изабраног понуђача. Због свега наведеног, а према околностима конкретног случаја, оцењено је да наручилац није имао основа да, на основу члана 107. став 1. ЗЈН-а, понуду изабраног понуђача одбије као неприхватљиву из разлога на које указује подносилац захтева, па је наводе подносиоца захтева Републичка комисија оценила као неосноване.

     

    2) Из образложења одлуке Републичке комисије бр. 4-00-96/2019 од 1. марта 2019. године:

    У поднетом захтеву за заштиту права подносилац захтева је оспорио оцену своје понуде као неприхватљиве зато што након подношења понуде на писани позив наручиоца није доставио потврду о плаћеним порезима и доприносима и другим јавним дажбинама. Подносилац захтева у захтеву истиче да се ради о поступку јавне набавке мале вредности, при чему је у понуди доставио изјаву под кривичном и материјалном одговорношћу да испуњава све обавезне услове, као и чињеницу да је регистрован у Регистру понуђача који, по члану 78. Закона о јавним набавкама, води Агенција за привредне регистре. Истиче да, сагласно члану 78. став 5. Закона о јавним набавкама, понуђачи који су уписани у Регистар понуђача уз понуду не морају да достављају доказе да испуњавају обавезне услове одређене Законом. Међутим, наручилац је приликом стручне оцене понуда посумњао у валидност достављене понуде и испуњење обавезних услова, па је позвао подносиоца захтева да у року који је у позиву одредио достави само потврду о плаћеним порезима, коју овај у траженом року није доставио, наводећи да је уписан у Регистар понуђача и да самим тим нема обавезу да накнадно достави тражени доказ.

    Став Републичке комисије, изражен у овом решењу, огледа се у томе да наведена комисија сматра да је наручилац у фази стручне оцене понуда имао могућност да врши додатне провере и да у потпуности сагледа чињенично стање. Такође, подносилац захтева је морао да достави тражени доказ по захтеву наручиоца и у року који је захтеван. Наиме, то што је подносилац захтева уписан у Регистар понуђача представља само обориву претпоставку истинитости података о испуњењу обавезних услова, па ако се у исте посумња или је ове податке неко оспорио, чињенице морају до краја бити на несумњив начин разјашњене и утврђене. Имајући наведено у виду, Републичка комисија је овај захтев за заштиту права одбила као неоснован.

     

    3) Из образложења одлуке Републичке комисије бр. 4-00-208/2019 од 27. марта 2019. године:

    У овом решењу наводи се да је у конкретном поступку јавне набавке наручилац донео закључак о одбацивању захтева за заштиту права зато што нису испуњене све процесне претпоставке. Наиме, наручилац сматра да подносилац захтева нема активну легитимацију нити му је поступањем наручиоца угрожено право на доделу уговора. Имајући наведено у виду, наручилац истиче да подносилац захтева у захтеву није спорио чињеницу да је његова понуда оцењена као неодговарајућа нити је дао образложење како би своју понуду учинио одговарајућом, а тиме и прихватљивом, па је истакао интерес за доделу уговора у овој јавној набавци.

    Републичка комисија је, испитујући наводе у овој жалби, такође утврдила да подносилац није спорио прихватљивост понуде, па се нису стекле процесне претпоставке за мериторно одлучивање, већ је овим решењем потврђен закључак наручиоца којим је одбачен захтев за заштиту права због процесних претпоставки.

    Стога је битно истаћи да приликом подношења захтева за заштиту права понуђачи, односно подносиоци захтева, пре него што ће оспорити само поступање наручиоца, приликом оцене понуда или избора понуђача морају да воде рачуна како да докажу свој правни интерес за доделу уговора. Није довољно само оспорити конкурентну понуду, већ треба доказати да је понуда подносиоца захтева поднета у свему у складу са Законом и конкурсном документацијом, да је повољнија и да треба да буде изабрана одлуком наручиоца.

     

    4) Из образложења одлуке Републичке комисије бр. 4-00-1684/2017 од 24. јануара 2017. године:

    Из утврђеног чињеничног стања може се видети да је конкурсном документацијом наручиоца тражено да, као додатни услов кадровског капацитета, понуђач докаже да има минимум једног дипломираног машинског инжењера са лиценцом 430 (одговорни извођач радова термотехнике, термоенергетике, процесне и гасне технике) и минимум једног дипломираног инжењера електротехнике са лиценцом 450 (одговорни извођач радова електроенергетских инсталација ниског и средњег напона; термотехнике, термоенергетике, процесне и гасне технике). Као доказ требало је доставити копију лиценце 430 и потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце, односно копију лиценце 450 и потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце.

    Изабрани понуђач је у понуди приложио потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце 430 за дипломираног машинског инжењера и потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце 450 за дипломираног инжењера електротехнике, док том приликом није доставио копије ових лиценци, што је наручилац констатовао у Извештају о стручној оцени понуда и у Одлуци о додели уговора, указујући притом на то да је провером на интернет страници Инжењерске коморе Србије утврдио да наведена лица у понуди поседују захтеване лиценце. Подносилац захтева је оспорио овакво поступање наручиоца и истакао да је понуда изабраног понуђача неприхватљива имајући у виду да исти није доставио наведене додатне услове онако како је тражено конкурсном документацијом. Републичка комисија је заузела став у овом решењу да је наручилац правилно поступио наводећи да подаци који се односе на чланство предложених инжењера у Инжењерској комори Србије представљају податке који су јавно доступни и који могу да се провере на интернет страници Инжењерске коморе Србије претрагом регистра чланова. Како у конкретном случају изабрани понуђач у својој понуди није приложио копије лиценци број 430 и 450 за предложене инжењере, већ је доставио потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце број 430 за предложеног инжењера, односно потврду Инжењерске коморе Србије о поседовању важеће лиценце број 450 за другог предложеног инжењера, те како је наручилац извршио увид на интернет страници ИКС, који представља јавно доступан регистар, тако да је том приликом утврдио да наведена лица поседују тражене лиценце, Републичка комисија одлучила је у корист наручиоца.

    И у овом случају види се да је веома битна суштина приликом доказивања додатних услова постављених конкурсном документацијом, односно да се чињенице и докази који су тражени у потпуности сагледају приликом стручне оцене понуда, као и да се њихово постојање учини неспорним.

  • Трошак животног циклуса као елемент критеријума за доделу уговора

    Трошак животног циклуса представља све трошкове који произлазе из коришћења добара, радова или услуга током целог њиховог животног века.

    Увод

    Приликом активности и доношења одлука институције би требало да се руководе остварењем циљева у јавном интересу и потребом да се јавна средства троше ефикасно. Одлуке и радње у поступцима јавних набавки нису изузетак јер се тако троши значајан део буџетских средстава.

    Иницијална набавна цена често је један од најутицајнијих чинилаца који одређује коме ће се доделити Уговор о јавној набавци (у Републици Србији око 90% јавних набавки као једини критеријум има цену). То је последица становишта да најнижа цена обезбеђује остварење значајног финансијског циља – уштеде у буџету.

    Међутим, не остварује се увек најбоља вредност за новац прихватањем најјефтиније понуде. Иако у старту могу да се остваре уштеде у буџету у односу на набавну цену, коришћење добара, услуга или радова који се набављају проузроковаће у највећем броју случајева и додатне трошкове, који се нарочито односе на експлоатацију и одржавање. Поред ових непосредних трошкова, коришћење добара, услуга или радова може да утиче и на животну средину, што ће опет резултирати другим инвестицијама и трошковима. Неки од тих додатних трошкова могу да буду изузетно високи. Све додатне трошкове у будућности ће сносити или наручилац или крајњи корисници, али су на крају поменути финансијски ресурси исти: реч је о новцу пореских обвезника.

    Услед тога, из економске перспективе најрационалнији приступ је онај који разматра све трошкове који ће настати током животног века добара, услуга или радова, како би се утврдило која је опција заиста „најјефтинија” (Sigma, Brief Nо. 34). Трошкови животног циклуса су методологија за процену свих трошкова током животног циклуса добара, радова или услуга.

    Шта је трошак животног циклуса и зашто га користити?

    Трошак животног циклуса (енг. Life Cycle Cost – даље: LCC) представља све трошкове који произлазе из коришћења добара, радова или услуга током целог њиховог животног века. Методологија LCC је инструмент за процену ових трошкова током времена, чија је главна сврха да процени различите опције за постизање циљева наручиоца, при чему се оне не разликују само по почетним, већ и по каснијим оперативним трошковима.

    Поједини трошкови су искључиво економске природе и непосредно их сноси наручилац. Из тог разлога они се обично називају интерним трошковима. Остали трошкови могу да настану услед утицаја предмета набавке на животну средину. Њих понекад непосредно сноси наручилац, али их у другим случајевима сноси локална заједница или чак сви грађани. Из тог разлога они се обично називају екстерним трошковима.

    Такозвана класична директива ЕУ о јавним набавкама у својим рециталима дефинише да техничке спецификације које израђују наручиоци треба да омогуће подношење понуда које одражавају различитост стандарда техничких решења и техничких спецификација на тржишту, укључујући оне израђене на основу критеријума за перформансе који су повезани са животним циклусом и одрживошћу процеса производње радова, добара и услуга (рецитал 74), односно указује на то да је предуслов идентификовања економски најповољније понуде тај да се одлука о додели уговора не заснива искључиво на критеријумима који нису везани за трошкове, као и да Qualitative criteria should therefore be accompanied by a cost criterion that could, at the choice of the contracting authority, be either the price or a cost-effectiveness approach such as life-cycle costing.<}85{>уз квалитативне критеријуме треба дефинисати и критеријум трошкова, који би по избору наручиоца могао да буде и приступ трошковне ефикасности, као што је обрачун трошкова животног циклуса (рецитал 92).

    У контексту LCC, како би се омогућила делотворна провера, трошкови везани за окружење морају да буду квантификовани и изражени у новцу. Разлог за постојање овог услова јесте тај што ће, ако се критеријуми за доделу уговора односе на чиниоце које наручилац не може јасно да утврди и измери, бити тешко доказати да су они примењени на објективан начин.

    Дефинишући LCC као критеријум за доделу уговора, директиве ЕУ наводе да он мора да се користи тако да се метод који се користи за процену трошкова животног циклуса заснива на критеријумима који објективно могу да се провере и нису дискриминаторски. Осим ако није утврђена за вишеструку или трајну употребу, методом нарочито не сме неоправдано да се даје предност одређеним добављачима нити они смеју да се стављају у неповољнији положај, већ мора да буде доступна свим заинтересованим странама, као и да тражене податке, уз разуман напор, могу да доставе просечно пажљиви добављачи.

    Такође, директиве ЕУ дефинишу животни циклус као све узастопне и/или међусобно повезане фазе, укључујући потребно истраживање и развој, производњу, трговину и њене услове, превоз, коришћење и одржавање током постојања производа или радова или пружања услуге, од прибављања сировина или генерисања ресурса до одлагања, уклањања и завршетка услуге или употребе. Идентичну дефиницију садржи и Нацрт новог закона о јавним набавкама (доношење закона планира се у другом кварталу 2019, а очекивана примена од 1. 1. 2020. године), док је актуелни Закон о јавним набавкама не садржи, али прописује трошак животног циклуса као елемент критеријума за доделу уговора (у члану 85. став 2. тачка 17)).

    Трошак животног циклуса има циљ да наручиоцима пружи прилику да остваре: 1) средњорочне и дугорочне финансијске уштеде; 2) нову перспективу опција доступних на тржишту; 3) боље разумевање утицаја избора учињених током процедура набавке (укључујући и утицај на животну средину).

    LCC може да се користи као стратешки управљачки алат који подржава процес доношења одлука у свим фазама процеса набавке. Типични трошкови које сноси наручилац у односу на употребу одређеног производа могу да се групишу у:

    • иницијалне/инвестиционе трошкове, који укључују набавну цену производа, друге повезане трошкове потребне да би се дошло до момента коришћења, као што су трошкови у вези са таксама, транспортом, инсталацијама, монтажом, пуштањем у рад (ако већ нису укључени у набавну цену), као и, где је примењиво, трошкове иницијалне обуке корисника;
    • оперативне трошкове, који укључују трошкове везане за потрошњу енергије (нпр. трошкове електричне енергије, бензина, дизел-горива, угља, гаса, пелета), потрошне материјале и неопходне додатке (нпр. тонер-касете, мазива, средства за чишћење), порез, трошкове осигурања и/или било којих других ресурса за употребу производа;
    • трошкове одржавања, који укључују трошкове који се односе на одржавање производа у добром стању или добром радном стању у смислу редовног прегледа (сервиса) и поправки, укључујући и све резервне делове које је неопходно периодично мењати, трошкове надоградње и сл.;
    • трошкове завршетка живота, који укључују трошкове разградње и депоновања.

    Трошкови животног циклуса у мери у којој су релевантни покриће делове или све трошкове који се јаве током животног циклуса производа, услуга или радова:

    (а) трошкове које сноси наручилац или други корисници,

    (б) трошкове приписане еколошким екстерналијама.

    Трошкови које сноси наручилац или други корисници јесу горенаведени трошкови који се односе на куповину, коришћење, одржавање  и одлагање.

    Трошкови приписани еколошким екстерналијама јесу они који су везани за добра, услуге или радове током животног циклуса, под условом да њихова новчана вредност може да се изрази и провери. Такви трошкови могу да укључе трошкове емисије гасова стаклене баште и других емисија загађујућих материја (емисија угљен-диоксида, живе и других штетних материја), као и друге трошкове ублажавања климатских промена.

    У Европској унији (ЕУ) сматра се да је од највећег могућег значаја да се у потпуности искористе потенцијали поступка јавне набавке за остварење циљева Стратегије „Европа 2020” за паметан, одржив и инклузиван развој. Заједно са другим правним и практичним средствима, методологије LCC представљају средства која могу да помогну да се остваре циљеви наведене стратегије. Због тога се очекује да ће на нивоу ЕУ бити развијене заједничке методологије за израчунавање трошкова животног циклуса за одређене категорије добара или услуга. Када се такве методологије израде, биће прописана обавеза њиховог коришћења (која важи само за државе чланице ЕУ, не и за Републику Србију). Чланом 68. став 3. поменуте „класичне” директиве прописано је да се, када је законодавним актом Уније заједничка метода за израчунавање трошкова животног циклуса постала обавезна, наведена метода примењује на процену трошкова животног циклуса.

    Списак заједничких метода наведен је у прилогу XIII Директиве. У овом списку тренутно се наводи само једна заједничка метода везана за одређене врсте друмских моторних возила, при чему је Европска комисија овлашћена да ажурира тај списак када се усвоје нови прописи којима ће се примена заједничког метода за LCC учинити обавезном. Дакле, једини установљени заједнички метод који наручиоци морају да примењују у поступцима јавних набавки одређених категорија друмских моторних возила прописан је Директивом о чистим возилима 2009/33/ЕЗ.

    Директивом о чистим возилима наручиоци се обавезују да при набавци одређених категорија друмских моторних возила узму у обзир њихов утицај на потрошњу енергије и животну средину. Овом директивом прописује се и методологија за монетизацију тог утицаја у циљу оцене трошка експлоатације ових возила током њиховог животног циклуса. Тим моделом новчана вредност се приписује потрошњи енергије, количини емисије угљен-диоксида, као и количине емисије NOk, NMHC и честица.

    Које трошкове треба обухватити?

    Оцена трошкова животног циклуса неизбежно подразумева одређену непредвидљивост у погледу трошкова који ће настати у будућности. Доступност и поузданост података битни су фактори када се дефинишу наведене претпоставке. Анализа може да се заснива на историјским или референтним подацима, као и на детаљним подацима изведеним из произвођачких спецификација и упоредивих података о трошковима експлоатације.

    У зависности од особина конкретне јавне набавке, поједини трошкови могу да буду значајни, док су други потпуно небитни. Проблем је, али и изазов како да се утврде релевантне врсте трошкова који ће настати током животног века експлоатације производа. Након тога, поменути трошкови претварају се у критеријуме за евалуацију, који се јасно наводе у конкурсној документацији заједно са методом њихове оцене.

    Трошкови животног циклуса могу бити једнократни и текући.

    Једнократни трошкови су они трошкови који се сносе само једном, попут набавне цене коју нуде понуђачи, која обично обухвата трошкове испоруке и монтаже и/или иницијалне обуке, али и трошкови стављања ван употребе (одлагања, рециклаже).

    Текући трошкови су они који се плаћају током читавог животног циклуса производа, као што су потрошња енергије, потрошни материјал, одржавање и поправке, резервни делови и друге неопходне услуге.

    Једно значајно питање које треба имати на уму јесте колика је вероватноћа да ће одређени трошкови настати или не, односно да ли ће се, на пример, у будућности стварно јавити потреба за поправком производа или за резервним деловима. Када су у питању поједини производи, нарочито они чији је животни век кратак, трошкови поправке или резервних делова немају значај или је он минималан, јер је мало вероватно да ће наведене врсте трошкова настати. Што се тиче сложенијих производа, нарочито оних чији је животни век дуг, вероватноћа да ће доћи до потребе за заменом делова веома је висока. У том случају неопходно је узети у обзир претпоставку да ће до таквих потенцијалних трошкова доћи у будућности. Сходно томе, од понуђача би требало захтевати да доставе информације о ценама резервних делова за производе које нуде.

    С тим у вези, у зависности од обима активности могу да се разликују фиксни и варијабилни трошкови. Фиксни трошкови остају константни без обзира на ниво активности (осигурање, порези, редовне контроле (сервиси)), док варијабилни трошкови варирају у зависности од нивоа активности (оперативни трошкови који се односе на потрошњу енергије или потрошне материјале, трошкове поправки, резервне делове).

    Још једно питање које треба узети у обзир јесте могућност прецизног односно приближног предвиђања одређених трошкова на дужи период. На пример, није могуће знати колико ће 2020. и 2021. године коштати један киловат-час електричне енергије, јер је тржиште електричне енергије веома променљиво. Међутим, та неизвесност не би требало да утиче на одлуку да се у обзир узму трошкови везани за потрошњу електричне енергије. Како би се дошло до једнообразног метода за оцену свих поднетих понуда, наручилац би у конкурсној документацији требало да наведе претпоставке о коначној (јединичној) цени електричне енергије (нпр. 25 динара за kWh). Од понуђача би требало тражити да доставе информације о конкретној потрошњи електричне енергије производа који нуде.

    Даље, наручилац би требало јасно да дефинише дужину трајања предмета набавке. Текући трошкови зависе од дефинисања (претпоставке) које се односи на дужину века употребе производа: дужину употребљивости производа и одржавања функционалности у свом животном веку у погледу перформанси, као и на образац употребе производа током времена: степен и учесталост употребе производа.

    Период током кога ће производ остати употребљив може да се изрази у годинама, месецима или чак сатима, али у појединим случајевима биће прикладно употребити и друге јединице мере. На пример, када наручилац купује аутомобил, адекватније је навести да је очекивани животни век, који се узима у обзир при израчунавању текућих трошкова, 200.000 km (у зависности од експлоатације возила можда и свих 1.000.000 km), а не десет година.

    Даље, у сврхе доношења стратешких одлука о улагањима за анализу се у већини случајева бира дужи период (од 50 до 100 година, најчешће од 70 до 75 година) како би се у обзир узео цео процењени животни век производа о коме је реч. Овај период анализе представља значајан фактор у одређивању трошкова експлоатације и одржавања, који морају да се размотре. Предности које доноси смањење потрошње енергије и ресурса током животног века производа веће су што је тај период дужи. С друге стране, трошкови одржавања најчешће се повећавају како производ стари. Чак и када су у питању једноставни производи, у вези са којима су трошкови одржавања и поправке небитни, период анализе и даље је значајан ради поређења трошкова животног циклуса. Учесталост са којом сам производ треба заменити и нарочито потрошња енергије коју изискује његова употреба свакако ће имати утицај на цену, и то поготово током дужег периода. Јефтинији производ, који мора чешће да се мења, на дужи рок може да кошта више него скупљи производ који траје дуже. Овај чинилац треба узети у обзир када се утврђује рок на који ће се вршити поређење трошкова животног циклуса.

    Други финансијски елементи, попут каматних стопа и нето садашње вредности, могу да буду значајни за методологију LCC, нарочито када је реч о добрима, услугама или радовима са дужим животним веком.

    Будући трошкови не вреде исто колико и трошкови који настају у овом тренутку јер се очекује да ће капиталу током времена бити приписан одређени износ камате. Овај чинилац треба узети у обзир при поређењу трошкова животног циклуса.

    С тим у вези поставља се питање како оценити будуће у поређењу са садашњим трошковима. Уобичајено решење је примена дисконтне стопе на будуће трошкове, при чему се њом сваком трошку додељује нето садашња вредност, која омогућава поређење садашњих и будућих трошкова.

    Дисконтна стопа помаже у поређењу стварне вредности са будућом вредношћу, узимајући у обзир временску вредност новца, а даје и могућност израчунавања садашње вредности будућих трошкова коришћењем формуле: ПВ = В1 / (1 + р) + В2 / (1 + р) 2 + В3 / (1 + р) 3 + … + Вн / (1 + р) н, при чему је Вн вредност трошкова насталих након н година, а р дисконтна стопа (р = р% / 100). Уобичајена дисконтна стопа за пројекте јавног сектора износи између 3% и 5%.

    Примењена дисконтна стопа је значајна јер може да има одлучан утицај на исход анализе, а потенцијално и на доношење одлуке о томе да ли једној опцији (понуди) треба дати предност у односу на другу. Стога је од пресудног значаја одабир одговарајуће стопе.

     

    Примери LCC

    Набавка рачунара:

    ЦЕНА + Потрошња енергије:

    M = CENAD + (P * LTD), при чему је CENAD = цена рачунара; LTD = године животног века; P = трошкови електричне енергије на годишњем нивоу, и то цена потрошње електричне енергије на годишњем нивоу (PON * 0,35 + PSLEEP × 0,65) * CenakWh, при чему је PON = измерена потрошња електричне енергије када је уређај укључен (W); PSLEEP = измерена потрошња електричне енергије на Sleep mode (W); CENAkWh = цена по kWh.

    Фотокопир-апарат:

    ЦЕНА + Коришћење током животног циклуса:

    M=CENAM + (CENAC * QC), при чему је CENAM = цена машине за фотокопирање; CENAC = цена једне фотокопије; QC = број фотокопија током животног циклуса (3–5 година).

    Возило

    M = CENAV + LCC, при чему је CENAV = цена возила; LCC = оперативни трошак током животног века возила, где је LCC = очекивана километража током животног века (200 000 km) * [(Енергетска потрошња пo km u MJ * цена енергије по MJ) + (емисија CO2 kg/km * 0,03 EUR/kg ) + (емисија NO2 g/km * 0,044 EUR/g) + (суспендоване честице g/km * 0,087 g/km)]

    Сијалице

    M = CENAs + LCC + NUMs + W + kWh + CENAee, при чему је CENAs = цена сијалице; LCC = животни век сијалице; NUMs = број сијалица потребних за 30.000 часова рада; W = број вати по сијалици (еквивалент 60 вати); kWh = број kWh електричне енергије потрошених за 30.000 часова рада и CENAee = цена електричне енергије (претпоставка: 0,2 EUR по kWh).