Пишући о систему решавања притужби на рад Полиције ауторка овог чланка бавила се и начином рада Сектора унутрашње контроле, с посебним освртом на његову организциону и оперативну независност.
I ПРУЖАЊЕ УСЛУГА ГРАЂАНИМА
Најважнији стратешки циљ који Министарство унутрашњих послова поставља свом развоју до 2023. године представља ефективан, ефикасан и економичан рад Министарства као савремене, демократске и одговорне полицијске службе, која гарантује безбедност и делује као сервис грађана (Стратегија развоја МУП 2018–2023. године). Како би се, у складу са реформским процесима који стављају акценат на оријентисаност Полиције на пружање услуга грађанима, и пружиле квалитетније, брже и боље услуге, веома је важно да постоји одговарајући правни механизам помоћи грађанима у случају када сматрају да је та услуга неадекватно пружена.
Постојање независног система решавања притужби на рад Полиције у сваком систему доводи до постизања највиших стандарда у раду Полиције, владавине права и поштовања људских права у свим радњама Полиције и већег поверења јавности у рад Полиције, затим до веће одговорности за полицијске службенике, ефикасне и правичне накнаде за све оне који су оштећени незаконитим полицијским радом и веће отворености и разумевања рада Полиције од стране грађана, као и до отклањања недостатака и умањења будућих грешака и умањења криминалитета.
Ефикасно решавање притужби грађана на рад Полиције треба да омогући да грађани брзо и једноставно могу да поднесу притужбу, да се идентификује незаконит рад Полиције и, где је могуће, да се обезбеде докази који поткрепљују будућу кривичну истрагу и дисциплински поступак, затим да се Полицији обезбеде информације са терена од грађана, а грађанима адекватан и аргументован одговор у случају незаконитог рада Полиције, као и да се превентивно делује на могуће злоупотребе полицијске службе и да се у сарадњи са другим регулаторним органима обезбеде примена и мониторинг над поштовањем полицијских стандарда.
II МЕЂУНАРОДНИ СТАНДАРДИ ЕФИКАСНОГ ПОЛИЦИЈСКОГ НАДЗОРА И УНУТРАШЊА КОНТРОЛА РАДА ПОЛИЦИЈЕ У СРБИЈИ
Постојање независног и ефикасног система решавања притужби на рад Полиције од фундаменталне је важности како би се успоставила одговорна полицијска служба. Независно и ефикасно решавање притужби на рад Полиције јача поверење грађана и поуздање у овај орган јавне управе и осигурава то да ни Полиција није заштићена од кажњавања уколико не врши службене дужности и не обавља полицијску службу у јавном интересу и за добробит грађана. Систем решавања притужби мора да постоји самостално у случајевима незаконитог рада Полиције и не представља замену за кривични и грађански поступак.
Систем притужби на рад Полиције мора да буде јасан, прецизан, једноставан за разумевање, отворен и доступан грађанима, али и брз, ефикасан и кадровски оспособљен, како би могао да допринесе поверењу грађана у рад Полиције.
*) Од кључне важности за правилно функционисање система решавања притужби грађана јесте организациона и оперативна независност органа који поступа по притужбама грађана на рад Полиције, односно у случајевима незаконитог рада Полиције. Тело које поступа по притужбама на рад Полиције мора да поседује неопходну независност у раду како би могло да обавља своје дужности. Оно не може да буде део извршне гране власти, а извршна грана власти не сме да има утицај на њега. Осим тога, мора му бити омогућено да извештај о раду шаље директно Парламенту, односно одбору Парламента надлежном за унутрашње послове.
Препорука је да поменуто тело не буде део хијерархијске структуре министарства надлежног за унутрашње послове, с обзиром на то да су управо њихови пропусти у раду предмет надзора.
Независно тело које контролише полицијски рад не могу да воде лица која су активни полицијски службеници – запослени у Полицији. Запослени у контролном телу не могу да буду именовани, односно одговорни или да њихов положај зависи од других полицијских службеника који пружају полицијске услуге.
При руковођењу овим органом мора да постоји сигурност положаја руководиоца, који се налази на врху на минимални период од пет година и максимални од дванаест година, што се сматра пожељним периодом трајања функције.
Ово тело мора имати могућност да запосли бивше или активне полицијске службенике, али тако да се не угрози његова оперативна независност. Осим тога, оно мора да има законом дата овлашћења да се дискреционо, по потреби, обрати јавности и медијима о свим аспектима свог рада.
О томе колико су наведени стандарди испуњени у нашем регулаторном систему говоре следеће законске одредбе. Према Закону о полицији („Сл. гласник РС”, бр. 6/2016, 24/2018 и 87/2018), контрола рада полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова поверена је одредбама чл. 224. Сектору унутрашње контроле, којим руководи начелник, који редовно и периодично подноси министру извештаје о раду Сектора, а о радњама предузетим у циљу откривања кривичних дела извештаје подноси надлежном јавном тужиоцу. На захтев Владе и радног тела Народне скупштине надлежног за унутрашње послове министар подноси извештај о раду Сектора унутрашње контроле.
На овај начин организована и законом уређена организациона јединица министарства не поседује препоручену независност, већ се налази у оквиру хијерархијске структуре министарства и саставни је део извршне власти, а њен руководилац, који је уједно и помоћник министра унутрашњих послова, одговоран је министру, док су сви запослени део унутрашње организационе структуре Министарства унутрашњих послова. Сектор унутрашње контроле није законом обавезан да о резултатима свога рада извештава директно Народну скупштину или надлежни одбор Парламента за унутрашње послове, што би водило поштовању европских стандарда рада и представљало значајно оснаживање положаја и независности тог надлежног органа. Према важећем решењу Закона о полицији, тек на захтев Владе или надлежног одбора министар подноси извештај о раду Сектора унутрашњих послова Влади, односно надлежном парламентарном одбору. Како би се нагласило да мора да постоји самосталност у решавању случајева, предвиђено је да министар унутрашњих послова Сектору унутрашње контроле даје смернице и обавезна упутства за рад, осим у радњама предузетим у предистражном и истражном поступку по захтеву надлежног јавног тужиоца. Међутим, и поред тога што је јасно наглашено да министар не сме да учествује у истрагама, његов утицај на оперативни рад Сектора унутрашње контроле евидентан је и преовлађујући у свим аспектима рада ове организационе јединице, која стога нема препоручену самосталност и независност.
* Како би ефикасно могло да обавља своје дужности, контролно полицијско тело мора да поседује одговарајуће људске, материјалне и финансијске ресурсе. У Сектору унутрашњих послова усвојена је нова организациона структура у складу са новим надлежностима прописаним Законом о полицији, па је број запослених са 85 повећан на 131, према подацима из Информатора о раду Министарства унутрашњих послова, што није довољан број људи за контролу 41157 запослених. Током 2018. године дошло је и до унапређења техничких капацитета у виду нових возила, као и набавке ИТ (сервери, рачунари, лаптопови, скенери и штампачи), аудио и видео опреме.
* Контролно полицијско тело мора да поседује и адекватне надлежности. Сектор унутрашње контроле полиције почев од 2006. године, када је установљен Законом о полицији, којим су по први пут дефинисани задаци, надлежности и овлашћења Сектора унутрашње контроле полиције, до данас имао је исти задатак, а то је да контролише законитост рада Полиције, посебно поштовање и заштиту људских права током примене полицијских овлашћења. Претходно законско решење није предвиђало надлежност Сектора унутрашње контроле над радом запослених у седишту Министарства, већ само запослених у Дирекцији Полиције, што је био пропуст, који је накнадно отклоњен важећим Законом о полицији.
Како би се реализовале активности из оквира Акционог плана за Поглавље 23 (Правосуђе и основна права) и Акционог плана за Поглавље 24 (Правда, слобода и безбедност) Националног програма за усвајање правних тековина ЕУ (НПАА 2014–2018) и Акционог плана за спровођење Националне стратегије за борбу против корупције, током 2018. године унапређен је правни оквир Сектора унутрашње контроле кроз доношење Закона о изменама и допунама Закона о полицији („Сл. гласник РС”, број 24/2018 од 26. 3. 2018. године) у циљу детаљнијег прописивања надлежности Сектора и начина спровођења нових института за превенцију корупције. Нове надлежности Сектора унутрашње контроле између осталих су и да спроводи тест интегритета, води евиденцију и врши контролу пријаве и промене имовног стања руководилаца у МУП-у, али и за високоризична радна места у Министарству установљена анализом ризика од корупције, као и да спроводи анализу ризика од корупције у сарадњи са Агенцијом за борбу против корупције, врши други и трећи ниво безбедносних провера за руководиоце стратешког, високог и средњег нивоа и врши превентивно-контролни надзор свих организационих јединица у Министарству. Након тога донета су и сва четири подзаконска акта: Правилник о начину вршења унутрашње контроле (,,Сл. гласник РС”, бр. 39/18 од 25. 5. 2018. године), Правилник о начину спровођења теста интегритета у Министарству унутрашњих послова (,,Сл. гласник РС”, бр. 39/18 од 25. 5. 2018. године), Правилник o начину контроле пријаве и промене имовног стања у Министарству унутрашњих послова (,,Сл. гласник РС”, бр. 49/2018 од 27. 6. 2018. годинe) и Упутство о методологији за спровођење анализе ризика корупције у Министарству унутрашњих послова (,,Сл. гласник РС”, бр. 94/18 од 7. 12. 2018. године), који детаљније регулишу ове надлежности.
Сектор унутрашње контроле врши контролу законитости рада полицијских службеника, као и запослених у Министарству, а нарочито у погледу поштовања и заштите људских и мањинских права и слобода при извршавању службених задатака и примене полицијских овлашћења при вршењу послова. Поред наведеног, Сектор предузима мере и радње на откривању и сузбијању кривичних дела корупције и других облика коруптивног понашања, као и других кривичних дела полицијских службеника и других запослених извршених на раду или у вези са радом. Сектор унутрашње контроле поступа по сопственој иницијативи, на захтев надлежног јавног тужиоца, на основу прикупљених обавештења и других сазнања, обраћања запослених, грађана и правних лица, што су све потребе и овлашћења која су предуслови да би контрола рада Полиције уопште била могућа.
Законом је посебно наглашена дужност пријављивања кривичног дела у прописаном року, односно прописана је обавеза свих полицијских службеника и запослених у Министарству да, уколико током свог рада дођу до сазнања и података да је полицијски службеник извршио кривично дело, без одлагања обавесте надлежног јавног тужиоца и Сектор унутрашње контроле у року од 24 часа од сазнања да је радња извршена. Иако делује да није потребно да се у Полицији посебно помиње обавеза пријављивања, итекако је неопходно нагласити и предвидети да непријављивање кривичног дела, прекршаја или повреде службене дужности у прописаном року представља тежу повреду службене дужности. На тај начин признаје се да у Полицији влада „закон ћутања”. Непријављивање незаконитости у раду од стране осталих колега који у њима не учествују јесте најдоминантнија појава. Затворени системи, као што је полицијски, дуго развијају систем самозаштите, налазећи да се на тај начин штити углед Полиције у јавности. У таквим затвореним срединама неписано је правило да се грешке полицијских службеника не пријављују, као и злоупотребе колега у току вршења службене дужности. С друге стране, руководиоци Полиције забринутији су због могућности да се у медијима појаве случајеви незаконитости и корупције, што би могло да угрози њихове позиције, него због последица које такви случајеви проузрокују у Полицији и друштву. Због тога је и заштита узбуњивача у Полицији веома осетљива и непожељна тема, а систем интерне заштите узбуњивача никада није прихваћен од стране запослених у Полицији. Подржавање непријављивања злоупотреба негује и све остале неетичне радње у колективу.
Према важећој регулативи запослени у Полицији треба да пријаве све незаконитости које уоче унутар система, међу колегама, у оквиру ланца команде, као и да предузму све остале законске мере и активности ван ланца команде само онда када нема других мера и лекова или они нису ефикасни. Полицијски службеници и сви остали запослени у Полицији не смеју да трпе дисциплинске или било које друге штетне последице због тога што су пријавили непоштовање, односно кршење закона. Због тога је веома важно знати процедуру пријављивања незаконитости у оквиру система, кораке при пријављивању, као и да се, најважније од свега, унутар Полиције створи сигурно и поверљиво окружење које ће охрабрити запослене да пријаве незаконитости и корупцију. Веома је важно и да са интерном процедуром буду упознати сви запослени, као и да свима буду јасни, прецизни и лако доступни канали за пријављивање незаконитости. Ова интерна процедура регулисана је детаљније Правилником о поступку унутрашњег узбуњивања у Министарству унутрашњих послова.
Притужбени поступак на рад Полиције не сме да буде деклараторан и не сме да представља формално задовољавање уставом гарантованог права на подношење притужбе и добијање одговора од државне институције у случају када су грађани незадовољни њеним радом.
Притужбени поступак регулисан је Законом о полицији и Правилником о начину поступања у току притужбеног поступка. Поднете притужбе достављају се на даље поступање надлежној организационој јединици Министарства у којој ради притуженик или лице које он овласти. Уколико садржи елементе кривичног дела, о притужби се без одлагања обавештавају надлежни јавни тужилац, Сектор унутрашње контроле и руководилац организационе јединице у којој притуженик ради, који о ономе што је предузето обавештавају притужиоца.
Притужбу на рад Полиције и других запослених у Министарству грађани могу да поднесу у року од тридесет дана од дана када је дошло до повреде људских права и слобода. Притужбени поступак спроводи руководилац организационе јединице у којој ради притуженик или лице које он овласти. Након пријема притужбе, руководилац је дужан да о покретању притужбеног поступка обавести и позове на разговор подносиоца притужбе у року од петнаест дана од дана пријема притужбе. У притужбеном поступку руководилац решава притужбу усаглашавањем ставова са подносиоцем. Ако се ставови по питању постојања угрожавања или повреде људских и мањинских права и слобода не усагласе, притужба се уступа на решавање Комисији за решавање притужби. Руководилац је дужан да извештај о предузетим мерама достави надлежној притужбеној јединици, као и да подносиоца притужбе обавести о предузетим мерама. У другостепеном поступку одлучује Комисија за решавање притужби, састављена од три члана: председника, члана из Министарства и једног представника јавности. Чланове Комисије решењем именује и разрешава министар. Председник Комисије је полицијски службеник ког предлаже Дирекција Полиције, односно друга надлежна организациона јединица Министарства. Чланови Комисије запослени су у Министарству, а предлаже их Дирекција Полиције или организациона јединица Министарства у којој запослени – притуженик ради. Представнике јавности у Комисији у седишту Министарства именује министар на предлог организација стручне јавности и невладиних организација. Представнике јавности у комисијама у седиштима полицијских управа именује министар на предлог органа локалне самоуправе са подручја појединих полицијских управа. Поступак пред Комисијом окончава се достављањем писаног одговора у року од тридесет дана од дана уступања притужбе на решавање.
Правилником о начину поступања у току притужбеног поступка детаљније је регулисано поступање првостепеног и другостепеног органа приликом разматрања притужбе, па је назначено да одлука Комисије мора да буде посебно образложена. Одговор притужиоцу мора да садржи јасне ставове у односу на све релевантне и разумне тврдње, односно наводе поднете притужбе. На крају одговора притужилац се обавештава да је поступак решавања притужбе закључен, да је донета одлука коначна и да на располагању има сва друга правна средства за заштиту својих права и слобода.
АДЕКВАТНА ПОЛИЦИЈСКА ОВЛАШЋЕЊА
Тело које контролише рад Полиције мора да поседује сва неопходна полицијска овлашћења како би могло да води независну, правичну и ефикасну истрагу, а посебно овлашћење да од свих других органа захтева и добије неопходне информације и податке. Сектор унутрашње контроле поседује адекватна законска овлашћења.
Према Закону о полицији, полицијски службеници унутрашње контроле приликом вршења контроле имају право и дужност да: 1) остваре увид у податке о предмету, списе предмета, службену документацију у вези са предметом и у евиденције које води Полиција или друга организациона јединица Министарства; 2) узму изјаве од полицијских службеника и других запослених у Министарству, оштећених лица и сведока; 3) од полицијских службеника и других запослених у Министарству захтевају достављање других података и информација из њихове надлежности који су потребни за вршење унутрашње контроле; 4) остваре увид у службене просторије и изврше преглед средстава која полицијски службеници и други запослени у Министарству користе у раду; 5) захтевају атесте и техничке и друге податке о техничким средствима која се користе у раду, као и доказе о оспособљености полицијских службеника и других запослених у Министарству за употребу техничких и других средстава која користе у раду; 6) налажу предузимање хитних и неопходних мера и радњи уколико би њиховим одлагањем дошло до повреде људских права и слобода приликом примене полицијских овлашћења или приликом обављања других полицијских послова.
Како би се обезбедила независна истрага догађаја у којем су учествовали запослени у Полицији, веома је важно да се обезбеди да полицијски службеници не буду из исте или сличне организационе јединице, односно повезани на неки други начин са случајем који је предмет истраге, као и да могу да у најкраћем року предузму истрагу да не би дошло до губитка круцијалних доказа, што може да угрози процес.
АДЕКВАТНА ОВЛАШЋЕЊА НАКОН ИСПИТИВАЊА СЛУЧАЈА НЕЗАКОНИТОГ РАДА ПОЛИЦИЈЕ
Тело које контролише рад Полиције мора да, у случају када утврди да је дошло до пропуста у вршењу полицијских овлашћења, има овлашћење да тражи покретање дисциплинског поступка од надлежног органа, односно службе, као и право да добије одговоре на питања да ли је покренут дисциплински поступак и која је казна изречена, што Сектор унутрашње контроле има.
Како истрагу води тужилаштво, Сектор унутрашње контроле има право да иницира и пошаље прибављене доказе тужилаштву кад постоје сумње да је учињено кривично дело чије се гоњење предузима по службеној дужности.
Тело које надзире рад Полиције мора да буде слободно да Влади и Парламенту, као и свим другим релевантним органима изнесе своје мишљење и налазе, као и да препоручи одређене активности и законска решења како би се побољшала полицијска служба и научиле лекције из обрађених случајева. Препоруке тела које контролише полицијски рад не могу да остану неимплементиране, због чега мора да постоји и механизам да се поменуте препоруке ефективно спроведу у стварности, као и да се изврши мониторинг над њиховом имплементацијом.
Од великог значаја је и поменути коначни одговор подносиоцу притужбе. Када буде упућен подносиоцу представке, он мора да садржи кратак приказ најважнијих чињеница које су узете у обзир и на основу којих је донета одлука, опис истраге, као и јасне, прецизне и релевантне разлоге за одлуке које су донете. Овај материјал на крају мора да буде послат притужиоцу, али мора да садржи и шта притужилац може да уради уколико није задовољан исходом поступања, што може да му помогне приликом алтернативног гоњења по приватној тужби.
III РЕЗУЛТАТИ РАДА СЕКТОРА УНУТРАШЊЕ КОНТРОЛЕ
Према подацима из Извештаја о раду Сектора унутрашње контроле за 2018. годину, Сектор је примио у рад 5.928 докумената (писана обраћања, притужбе, службене белешке, информације и друга документа) у којима је указивано на незаконитости у раду полицијских службеника и других запослених у Министарству. У истом периоду окончан је рад на провери навода из 5.834 предмета. Од наведеног броја, Сектор је вршио провере навода из 2.821 предмета, док је 3.013 предмета прослеђено на даљу надлежност другим организационима јединицама у складу са одредбама Закона о полицији и Правилником о начину поступања у току притужбеног поступка.
Сектор је приликом поступања по писаним обраћањима, захтевима тужилаштва, као и приликом провера оперативних сазнања уочио пропусте и неправилности у раду, због чега је током 2018. године наложио да се предузму мере према укупно 426 полицијских службеника и других запослених у Министарству. Наложено је да се због тешке повреде службене дужности иницира покретање дисциплинског поступка против 343 полицијска службеника и других запослених у Министарству, да се због лаке повреде службене дужности иницира покретање дисциплинског поступка против 21 полицијског службеника и других запослених у Министарству и да се 50 полицијских службеника и других запослених у Министарству упозори због утврђених пропуста у раду.
Према подацима из Извештаја о раду Сектора унутрашње контроле за 2018. годину, поднето је укупно 206 кривичних пријава против 328 лица, од којих су 204 полицијски службеници и други запослени у Министарству. Од укупног броја полицијских службеника и других запослених против којих су поднете пријаве, највећи број односи се на полицијске службенике опште надлежности – 75 (36,76%), затим на саобраћајну полицију – 64 (31,37%), граничну полицију – 30 (14,70%), криминалистичку полицију – 19 (9,31%), управне послове – 8 (3,92%) и жандармерију и јединицу за обезбеђење – по 2 (0,98%).
Од укупног броја пријављених кривичних дела са елементима корупције (1121), полицијски службеници и други запослени у Министарству извршили су 730, док су грађани извршили 391 кривично дело. Од укупног броја који су извршили полицијски службеници, највише је примања мита (453), злоупотребе службеног положаја (269) и трговине утицајем (8). Свега 81 кривично дело сврстава се у дела другог типа која су извршили полицијски службеници, попут злостављања и мучења (2), изнуђивања исказа (1), несавесног рад у служби (7), неовлашћеног прикупљања личних података (4), фалсификовања службене исправе (14), фалсификовања исправе (5), недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја (9), неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога (5), преваре (13), крађе (3) и других кривичних дела са мањим бројем учесталости.
Један од најважнијих података који говори о независности и успешности контролне полицијске службе представља број руководилаца против којих је поднета кривична пријава. Током 2018. године Сектор унутрашњих контроле поднео је кривичне пријаве против тридесет руководилаца на следећим радним местима: начелник Регионалног центра према Бугарској; два начелника полицијске станице; један заменик начелника одељења у Управи криминалистичке полиције у подручној полицијској управи; три командира саобраћајне полицијске испоставе; један помоћник командира станице граничне полиције; један помоћник командира полицијске испоставе; један заменик командира полицијског одељења; један шеф Одсека за сузбијање криминалитета; један шеф Одсека за управне послове; један руководилац групе у Одсеку за сузбијање криминалитета; пет вођа сектора и вођа саобраћајног сектора; три заменика вође сектора; три шефа смене; један вођа смене и четири помоћника вође смене и помоћника шефа смене. Наведена статистика говори о томе да су кривичним пријавама у претежном броју случајева обухваћени само нижи руководиоци у Министарству унутрашњих послова, као и да су изостале активности усмерене на средњи и високи менаџмент у Полицији, где је према свим истраживањима корупција најраспрострањенија.
IV ЗАКЉУЧАК
Рад Сектора унутрашње контроле, иако значајно унапређен новим овлашћењима и превентивним коруптивним механизмима, неће довести до значајног унапређења рада Полиције и неће довести до значајнијег унапређења система одговорности у Полицији зато што не поседује гаранције независности које су преко потребне да би контрола рада Полиције била сврсисходна.
Извесност да ће, у ситуацији када се догодила злоупотреба положаја или друга незаконитост у раду, бити покренут кривични поступак или дисциплински поступак против полицијског службеника или запосленог у Министарству унутрашњих послова, независно од тога на ком руководећем или другом месту се налази, као и да ће исти бити окончан у разумном року, а не застарети, представља најважнији превентивни механизам и најозбиљнију заштиту против неодговорности и пристрасности, као и есенцијално питање за поверење грађана у полицијски притужбени систем.
Много напора је потребно да би се сви принципи ефикасне контроле и поступања по притужбама на рад Полиције задовољили – да постоји независност у раду, која подразумева непостојање хијерархијских веза између запослених који раде на случајевима разоткривања и полицијских службеника против којих је поднета притужба; затим да постоји адекватност, односно способност да се обезбеде докази и прецизно утврди да ли је понашање полицијског службеника било несавесно и незаконито, али и да се открију и казне сви они који су за случај одговорни; као и да постоји ажурност, која подразумева да случај мора да се истражи брзо и експедитивно, али и да у истраживање случаја морају да се укључе лица која су понашањем полицијског службеника била оштећена и која имају право да у поступку заштите своје легитимне интересе. На крају, веома су важни и мишљење грађана и јавни надзор, који је могућ једино онда када су процедуре и начин одлучивања контролног тела јасни, отворени и транспарентни – да би се обезбедила одговорност и правичност.
Најобјективнији суд о раду Полиције, нових превентивних надлежности Сектора унутрашње контроле и функционисању притужбеног полицијског система у земљи, као и о његовој усаглашености са међународним стандардима, ипак ће дати ГРЕКО организација у петом евалуационом кругу који Србији предстоји, која у фокусу има превенцију корупције и интегритет на највишим извршним функцијама и у Полицији, при чему у свакој земљи чланици испитује етичке принципе и правила понашања, правила о сукобу интереса, недозвољене активности, пријављивање имовине, прихода и обавеза, као и спровођење свих правила и процедура у пракси и ефикасност коруптивних механизама.