ISSN 2406-1085

Ознака: високо образовање

  • Дуални модел студија – шта доноси новина у систему високог образовања

    За разлику од досадашњих решења, дуални модел студија третира и послодавца као окружење за учење студента, заједно са високошколском установом. То је практично врста учења – обуке, која обухвата три групе учесника: студенте, високошколске установе и послодавце, при чему се међусобни однос високошколске установе и послодавца уређује уговором о дуалном моделу, а међусобни однос послодавца и студента уговором о учењу кроз рад. Прописано је и да студент који обавља учење кроз рад има право на накнаду.

     

    Закон о дуалном моделу студија у високом образовању објављен је у „Службеном гласнику РС” бр. 66/2019 од 18. септембра 2019. године, а ступио је на снагу 26. септембра 2019. године.

    Закон о дуалном моделу студија у високом образовању (даље: Закон) заиста је потпуна новина у систему високог образовања у Републици Србији, а као и свака новина – промена доноси бројне дилеме и непознанице услед различитих очекивања.

    Предлагач Закона је Влада Републике Србије, а Нацрт закона израдило је Министарство просвете, науке и технолошког развоја.

     

    Зашто се доноси Закон?

     

    Закон представља логичан и очекиван корак у поступку реформи образовања у Србији. Закон о дуалном образовању донет је и ступио је на снагу 2017. године, што је и омогућило остваривање дуалног образовања у средњем стручном образовању. Он је свакако неопходан правни основ за реализацију дуалног модела студија у систему високог образовања Србије.

    Образлажући потребу доношења Закона током јавне расправе и образлажући сам Предлог закона, предлагач је увек истицао да се доношењем поменутог закона остварује више циљева реформе образовног система: повећање релевантности високог образовања и запошљивости свршених студената, као и осавремењивање наставног процеса кроз сарадњу са привредом и додир са савременим технолошким достигнућима. Истицано је, такође, и мишљење да ће имплементација дуалног модела студија донети низ користи и за високошколске установе, и за послодавце, и за студенте.

    Тако се као разлог за доношење Закона и уопште увођење дуалног модела студија наводи да ће исти допринети развоју истраживања и иновација. Предлагач Закона констатовао је да мањи привредни субјекти најчешће нису у могућности да формирају истраживачко-развојне тимове, а ту студенти дуалног модела могу бити спона која би компанијама указала на савремена достигнућа и подстакла сарадњу универзитета и компанија на реализацији научноистраживачких пројеката. Поред наведеног, током обављања учења кроз рад послодавци остварују непосредан увид у знања и вештине студената и учествују у развоју њихових компетенција, чиме посредно добијају и базу квалитетних потенцијалних запослених. Формирањем мреже послодаваца на високошколској установи практично се формира локална или регионална мрежа компанија, које се кроз реализацију дуалног модела међусобно упознају, умрежавају и почињу да разговарају о међусобној сарадњи, што може да допринесе регионалном развоју.

    Из наведених разлога, којима се образлаже потреба доношења Закона, јасно је да предлагач жели да укаже на добре стране – користи које доноси Закон за све „три стране” у процесу образовања: високошколске установе, студенте и послодавце (привредне субјекте).

    Мора се овде истаћи и да је Закон о високом образовању препознао потребу праксе за студенте. Стандарди за акредитацију студијских програма за одређена научна поља прописују и неопходност стручне праксе као обавезног дела студијских програма.

    Закон о високом образовању увео је и могућност студија уз рад.

    Циљ свих наведених решења је увек био да се унапреди сарадња академских институција и привреде. Ни на који начин не може да се спори легитимност и економска оправданост овог циља. Влада, високошколске установе и привреда свесне су да сарадња између факултета и привреде није адекватна и да трансфер знања не иде у очекиваном правцу и на очекивани начин. Све три стране, наравно, наводе различите разлоге за то, али до значајног помака није дошло. Зато је као један од начина за превазилажење овог проблема и усвојен Закон.

    За разлику од досадашњих решења, дуални модел студија третира и послодавца као окружење за учење студента, заједно са високошколском установом. То је практично врста учења – обуке, која обухвата три групе учесника: студенте, високошколске установе и послодавце. Овако формирано окружење комбинује традиционалне методе учења у учионици (тзв. теоријске едукације) са радом код послодавца партнера (тзв. практична едукација) и иновативним процесима, као последицу стицања искуства у фирмама и рада студената на истраживачким пројектима.

    Важно је нагласити и да дуални модел студија тражи и да су наставни садржаји међусобно детаљно усаглашени, а да притом студијски програми морају да задовоље одговарајуће академске стандарде.

    С послодавцем код ког се обављају предвиђени периоди практичног рада закључује се уговор о дуалном моделу.

    Основни циљ дуалног образовања огледа се у премошћавању јаза између теоријских и практично стечених знања, као и у брзом прилагођавању променама у глобализованој економији. Идеја је да ће ово сваком студенту омогућити „индивидуални пут учења – персонализацију студирања”, кроз артикулацију теоријских и практично стечених знања у току академске године до формалног стицања високошколске дипломе, а истовремено се претпоставља да ће се обезбедити препознатљивост таквог начина студирања, добијање надокнаде за рад и могућности запошљавања код послодавца који је партнер високошколске установе у реализацији дуалног модела студија.

    Очекује се да овај закона оствари следеће утицаје на групе на које се односи:

    1) високошколске установе:

    – нови и атрактивни студијски програми за студенте,

    – пружање студентима најквалитетнијих знања и вештина потребних за рад,

    – наставници преко својих студената добијају повратне информације о најновијим достигнућима у реалном сектору – привреди и на тај начин високошколске установе могу да модернизују, односно иновирају своје студијске програме;

    2) послодавце:

    – успостављање блиске сарадње са високошколским установама,

    – бољи увид у студијске програме које организују високошколске установе,

    – увид у студентски потенцијал и евалуацију будућих запослених,

    – развој нових и иновативних идеја,

    – пружање подршке за имплементацију одговарајућих пројеката,

    – развој нових студијских програма и пројеката заједно са високошколским установама;

    3) студенте:

    – дуалне студије повећавају компетенције студената, запошљивост и њихову већу конкурентност на тржишту рада,

    – учећи кроз рад у компанији студенти имају могућност да буду у току са најновијим технологијама,

    – кроз процес праћења од стране послодавца током студија студенти лакше могу да добију посао у компанији,

    – студенти доприносе радним процесима у компанији и примају адекватну накнаду.

    Такође се очекује и утицај на Привредну комору Србије, која ће водити регистар уговора о дуалном образовању закључених између послодаваца и високошколских установа, који ће, заједно са истим регистром који се води за ниво средњег образовања, објединити податке о послодавцима код којих се обавља учење кроз рад.

     

    Анализа Закона

     

    Закон је подељен у 10 глава и има 37 чланова.

    У уводном делу наводи се предмет Закона и дефинишу се појмови. Основни појам који уводи овај закон – „дуални модел студија” – законодавац дефинише као посебан модел реализације наставе на студијским програмима у високом образовању, у коме се кроз теоријску наставу и вежбе на високошколској установи и практичну обуку и рад код послодавца стичу, усавршавају, односно изграђују знања, вештине, способности и ставови, у складу са студијским програмом и стандардом квалификације.

    Закон даље дефинише следеће поjмове: „послодавацˮ, „учење кроз радˮ, „ментор код послодавцаˮ, „академски менторˮ и „план реализације учења кроз радˮ.

    Приступ законодавца да дефинише одређени појам јесте користан и тиме се омогућава да се у самој примени закона кључни појмови тумаче на идентичан начин, што значајно помаже да се избегну евентуалне нејасноће.

    Из овог уводног дела јасно је да се ради о значајној новини и да се академске установе први пут сусрећу са одређеним појмовима као што су „дуални модел студија” и „ментор код послодавца”.

    Закон надаље уређује ОСТВАРИВАЊЕ ДУАЛНОГ МОДЕЛА СТУДИЈА.

    Закон, као предуслов, прописује неопходност формирања мреже послодаваца који имају потребу за запосленима са квалификацијама које се стичу на високошколској установи. Дакле, први услов за високошколску установу је да образује мрежу послодаваца. Ова мрежа суштински представља базу привредних субјеката који су заинтересовани да запошљавају студенте са одређене високошколске установе.

    Постоји још један ефекат образовања мреже послодаваца који у овом тренутку можда није видљив, али ће се свакако јавити. Мрежа послодаваца и подаци о компанијама са којима ће високошколске установе закључити уговоре (биће оглашене на сајтовима високошколских установа) сигурно ће имати одговарајући утицај на заинтересованост студената за упис у одговарајућу високошколску установу.

    Очекивано, Закон прописује да је основ за реализацију дуалног модела студија студијски програм акредитован као самостални студијски програм по дуалном моделу у складу са стандардима за акредитацију утврђеним сагласно закону који уређује високо образовање. Закон даје и могућности да се студије по дуалном моделу акредитују као модул у оквиру студијског програма. Овде Закон уводи новину – сагласност да се на већ акредитованом студијском програму организује модул по дуалном моделу студија, али без повећања броја студената из акредитације. Захтев за добијање сагласности подноси се Националном телу за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању (НАТ), уз достављање елабората чију садржину прописује Национални савет за високо образовање на предлог НАТ-а. Овим се високошколској установи која успостави одговарајућу сарадњу са послодавцима омогућава да у релативно кратком року одговори на захтеве тржишта рада и понуди одговарајуће студије по дуалном моделу.

    Закон прописује и однос обима часова активне наставе која се изводи на високошколској установи и учења кроз рад код послодавца. Утврђен је однос од 450 часова активне наставе и 450 часова учења кроз рад годишње, просечно на нивоу целог студијског програма. Учење кроз рад по правилу се реализује у целости код једног, односно више послодаваца у складу са студијским програмом и планом реализације учења кроз рад. Закон омогућава високошколским установама да самостално утврде услове под којима студент може да пређе са дуалног модела на стандардни, али и обрнуто.

    Уређен је начелно и поступак уписа студената, распоређивања студената код послодаваца и каријерног вођења, а обезбеђена је и заштита права студената на дуалном моделу студија, при чему су прописани и услови које послодавац мора да испуни за извођење учења кроз рад.

    У глави III Закон се бави уређивањем међусобних односа високошколске установе, послодавца и студената. Прописано је да се међусобни однос високошколске установе и послодавца уређује уговором о дуалном моделу, а међусобни однос послодавца и студента уговором о учењу кроз рад. Оба уговора закључују се обавезно у писаној форми и прописан је садржај – обавезни елементи уговора. Прописани су и услови за раскид уговора од стране високошколске установе и послодавца, односно послодавца и студента, као и последице раскида уговора, а утврђена је и обавеза обавештавања Министарства о раскиду уговора и разлозима за раскид.

    Регистру уговора о дуалном моделу, који води ПКС, посвећена је глава IV Закона, а исти се води као електронска база података у коју се уносе Законом утврђени подаци.

    Закон даље прописује да „ментор код послодавцаˮ мора да поседује одговарајуће компетенције, а флексибилно оставља високошколским установама да својим општим актом пропишу које су то компетенције и начин провере истих.

    Исти принцип примењен је и приликом оцењивања студената, тако да високошколске установе самостално уређују начин оцењивања студената општим актом.

    У глави VII Закон прописује материјално и финансијско обезбеђење студената. Наиме, прописана је обавеза послодавца да обезбеди студенту који обавља учење кроз рад средства и опрему за личну заштиту на раду, накнаду стварних трошкова превоза до места извођења учења кроз рад и назад, највише у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, уколико послодавац није обезбедио сопствени превоз, затим накнаду трошкова исхране у складу са општим актом послодавца и осигурање за случај повреде током учења кроз рад код послодавца. Поред тога, послодавац може да обезбеди студенту и покриће трошкова смештаја и исхране у студентском дому.

    Закон у члану 32. став 1. изричито прописује: Студент који обавља учење кроз рад има право на накнаду.

    Накнада за учење кроз рад исплаћује се студенту, по правилу, једном месечно најкасније до краја текућег месеца за претходни месец по сваком сату проведеном на учењу кроз рад у нето висини од најмање 50% основне зараде запосленог који ради на истим или сличним пословима.

    Закон и овде води рачуна да буде флексибилан, па се даје могућност и да се накнада исплаћује различито по годинама студија и то у распону 30–70%, сагласно знању студената, с тим да на нивоу студијског програма исплаћена накнада за учење кроз рад мора да износи најмање 50% од основне зараде исплаћене запосленом у истом периоду. Практично то значи да, ако студије трају нпр. 3 (три) године, накнада за рад у првој години може да се уговори у висини од 30% од основне зараде исплаћене запосленом у истом периоду, а у другој години 50% и у трећој 70%.

    Закон даје могућност послодавцу да, уколико истовремено сноси трошкове школарина, може да изврши умањење надокнаде за учење кроз рад до износа школарине.

    Мишљења сам да би ова могућност требало да буде регулисана уговором о учењу кроз рада закљученим између послодавца и студента. Како је обавезан елемент овог уговора и финансијско обезбеђење, за студенте би било сигурније да се уговором регулише поменута могућност умањења накнаде за рад.

    Такође, високошколске установе требало би да у уговоре о дуалном моделу које закључују са послодавцима „уграде” одредбу да је послодавац обавезан да високошколској установи достави један примерак уговора о учењу кроз рад уколико је преузео обавезу сношења трошкова школарине.

    Учење кроз рад свакако представља специфичан однос између послодавца и студента. Оваква врста ангажовања не може да се упореди са радом ван радног односа, утврђеним Законом о раду.

    Важно је истаћи и да су у јавној расправи која је претходила доношењу Закона послодавци прихватили прописани износ накнаде (50% од основне зараде исплаћене запосленом у истом периоду на истим пословима). Правни основ за плаћање доприноса и пореза за студенте који обављају учење кроз рад садржи Закон о доприносима за обавезно социјално осигурање (чланови 7, 11, 35. и 47) и Закон о здравственом осигурању (члан 22). Порез се плаћа по основу Закона о порезу на доходак грађана, у складу са чланом 85. став 2. тачка 10). Практично то значи да, ако накнада за учење кроз рад за послодавца износи нето 50.000 динара, укупна бруто обавеза послодавца је 58.088,00 динара, без накнаде за превоз.

    У преосталом делу Закон прописује да инспекцијски надзор врши Министарство преко просветне инспекције, док надзор услова рада и безбедности на раду код послодавца врши министарство надлежно за послове рада – преко инспекције рада, а проверу квалитета рада високошколске установе врши НАТ у складу са законом којим се уређује високо образовање. Прописане су и казнене одредбе, а прелазним одредбама прописан је рок од 6 (шест) месеци за доношење стандарда за акредитацију студијских програма по дуалном моделу, као и елементи (форма и садржина) који се подносе уз захтев за давање сагласности за организовање модула по дуалном систему у оквиру акредитованог студијског програма по дуалном моделу.

    Иако се на први поглед може рећи да је овај рок предугачак – није тако. Наиме, високошколске установе прво морају да формирају мрежу послодаваца, а затим да закључе уговоре са послодавцима у складу са Законом, као и да паралелно приступе анализи постојећих студијских програма и разматрању оправданости усвајања нових.

    Упис првих студената на студије по дуалном систему тако ће започети уписом студената редовних студија у школској 2020/2021. години (по правилу крај месеца јуна, почетак јула 2020. године).

     

    Уместо закључка

     

    Треба нагласити да се приликом израде Закона Радна група Министарства у значајној мери ослањала на два пројекта (EduDual Erasmus + https://dualedu.ef.uns.ac.rs/index.php

    и Edu-Lab http://www.interreg-danube.eu/approved-projects/edu-lab) која су била актуелна када је и започет рад на Закону.

    Захваљујући резултатима наведених пројеката усвојен је приступ у изради Закона по коме исти мора да буде довољно уопштен, али истовремено флексибилан, а примењује се у зависности од потреба високошколских установа које нуде академско и струковно образовање и заинтересоване су за то да њихови студенти стичу знања кроз рад у компанијама, као и да тај рад буде вреднован, уз плаћање накнаде, школарина, стипендија или на неки други начин.

    Када се сагледају подаци, међу земљама ЕУ које имају уведено дуално образовање у високом образовању (Немачка, Француска, Словачка, Мађарска) примећује се да је тај систем у Немачкој мало заступљен на академским високошколским установама /факултети и универзитети/ – само 7%, али је зато знатно заступљен на струковном нивоу студија. У образложењу Закона као добар пример примене дуалног модела студија у високом образовању наводи се Француска, где у јавном сектору – велике државне фирме (нпр. Електропривреда Француске) – са више од 2.500 запослених имају обавезу да међу запосленима имају одређени број дуалних студената (минимално 5%). Тако се наводи да је у Електропривреди Француске према подацима из 2016. године било запослено око 6.000 дуалних студената, од којих је 88% добило посао, а с њима је радило укупно 5.500 ментора из привреде. Земља из окружења која је приступила потпуном реструктурирању система високог образовања јесте Мађарска. Кроз пажљиву анализу немачког искуства и имајући у виду да је мађарски систем високог образовања традиционално више био усмерен ка теоријском, а мање ка практичном знању, што је праћено промовисањем студија у техничко-технолошким и природним наукама и информационим технологијама од стране државних органа, Мађарска влада је јула 2014. године створила основ за увођење дуалног модела студија изменом закона који уређује високо образовање, узимајући тзв. немачки модел као основни узор, наравно уз одговарајуће модификације и прилагођавање националним потребама. У јануару 2015. основан је Савет за дуално образовање (чланови су били именовани од стране различитих министарстава, Ректорске конференције, Привредне коморе, Инжењерске коморе, Националне асоцијације за економију пољопривреде), чиме је званично одобрено покретање таквих програма, али и акредитација партнерских компанија. Студијски програми започети су у школској 2015/2016. години.

    Међутим, у првој школској години када су ови студијски програми започети попуњено је само око 40% расположивих места на дуалним студијским програмима и компаније су пријавиле потешкоће у проналажењу мотивисаних и довољно квалификованих кандидата. У дуалним студијским програмима појавили су се и проблеми везани за координацију између универзитета и компанија, недостатак одговарајуће литературе за студенте и преоптерећеност студената због неуравнотежености наставних планова и програма, као и проблеми везани за распоред предавања и рад у фирмама, али и за менторе у компанијама који су били необучени у погледу педагошких знања и вештина и споро су се прилагођавали новом систему образовања итд.

     

    Очекивања

     

    Велика очекивања су оно што може да направи највећи проблем у имплементацији Закона. Треба бити реалан. Закон је новина за све установе високог образовања у Србији. Одређене високошколске установе брже ће се прилагодити овом систему (високошколске установе које школују инжењере за потребе индустрије, ИТ инжењере и слично), а време ће показати колики ће интерес студената бити за овакав вид студија.

    Као што постоје очекивања да ће овај закон остварити утицаје на групе на које се односи, тако постоје и бојазни у вези са истим групама:

    1. високошколске установе:

    – утицај нових студијских програма на постојеће студијске програме,

    – квалитет знања које ће дипломирани студент имати кад стекне диплому,

    – преовлађујући утицај реалног сектора – привреде на редовне студијске програме,

    – квалитет „ментора код послодавца”;

    1. послодавци:

    – однос студената према раду и квалитет рада,

    – „брзина” размене информација и усаглашавање са високошколским установама,

    – усклађивање рада у фирми и студија;

    1. студенти:

    – вредност дипломе дуалних студија на тржишту рада,

    – признавање дипломе дуалних студија у свету,

    – обученост ментора код послодавца,

    – бројна питања везана за накнаду за рад.

    Стога Закон треба схватити као још један од алата који треба да омогући нови вид образовања студената, али и стицања практичних знања у много већој мери него што је то сада случај. Ако овај алат допринесе развоју сарадње између привреде и високошколских институција, то ће бити његов најзначајнији утицај.

    На крају, не треба заборавити да смо део нечега што се назива индустрија 4.0. – којом смо добили сајбер технолошке системе који су њена база и оквир, а они захтевају брзе одговоре и прилагођавања. Зато се и привреда и високо школство морају прилагодити. Високошколске установе мораће да обаве иновације својих студијских програма у складу са захтевима индустрије и дигиталног пословања. Ово се посебно односи на „инжењерске” високообразовне установе, које ће се прве суочити са захтевима државе, привреде и студената да изграде флексибилне инжењерске моделе образовања који ће пратити нове захтеве савремене индустрије. Несумњиво је да ће глобална економија наметнути своје захтеве у свим аспектима планирања, пројектовања и производње, али и менаџмента и маркетинга, што ће захтевати нове вештине и знања, првенствено инжењера и менаџера.

    Укратко, Закон о дуалном моделу студија у високом образовању треба схватити као почетни, основни алат, који ће помоћи да се студијски програми брже прилагођавају потребама индустрије, да се успоставе чвршће везе између привреде и високошколских установа и да се студентима пружи још један вид образовања који доноси више практичног рада и припрему за брже укључење у свет рада.

    Ако Закон у значајној мери допринесе наведеном, испунио је циљ свог доношења.

  • Недоумице повезане са заснивањем радног односа наставног особља у високом образовању

    У пракси се често јављају одређене недоумице у вези са заснивањем радног односа наставног особља у високошколским установама, тако да се настојало да се одговори на нека спорна питања и укаже на правилно поступање у поменутим ситуацијама.

     

    Избор у звање и заснивање радног односа наставног особља уређено је, у основном, Законом о високом образовању („Сл. гласник РС”, бр. 88/2017, 27/2018 – др. закон и 73/2018 – даље: Закон).

    Стицање звања наставника и заснивање радног односа уређено је одредбом члана 75. Закона, која прописује следеће:

    „Високошколска установа расписује конкурс за стицање звања и заснивање радног односа наставника за уже научне, стручне, односно уметничке области утврђене општим актом високошколске установе.

    Универзитет врши избор у сва звања наставника на предлог факултета, односно друге високошколске јединице, а академија струковних студија за наставнике у звању предавача, вишег предавача и професора струковних студија, на предлог одговарајуће високошколске јединице академије струковних студија.

    Висока школа врши избор у сва звања наставника, а висока школа струковних студија врши избор у звања предавача, вишег предавача и професора струковних студија.

    Лице изабрано у звање предавача, вишег предавача, доцента и ванредног професора стиче звање и заснива радни однос на период у трајању од пет година.

    Лице изабрано у звање професора струковних студија и редовног професора стиче звање и заснива радни однос на неодређено време.

    Са лицем изабраним у звање наставника уговор о раду закључује орган пословођења високошколске установе из става 1. овог члана.

    Начин и поступак заснивања радног односа и стицања звања наставника уређују се општим актом самосталне високошколске установе.

    Приликом избора у звање наставника, универзитет и високошколска установа цени следеће елементе: оцену о резултатима образовног, научног, истраживачког односно уметничког рада, оцену о ангажовању у развоју наставе и развоју других делатности високошколске установе, оцену о резултатима педагошког рада, као и оцену резултата постигнутих у обезбеђивању научно-наставног, односно уметничко-наставног подмлатка.

    Оцена о резултатима научноистраживачког рада даје се на основу услова из члана 74. став 12. овог закона.

    Оцену о резултатима ангажовања у развоју наставе и других делатности и оцену о резултатима постигнутим у обезбеђивању научно-наставног, односно уметничко-наставног подмлатка даје се на основу услова које дефинише високошколска јединица у оквиру које наставник изводи наставу, а у складу са општим актом самосталне високошколске установе.

    При оцењивању резултата педагошког рада узима се у обзир мишљење студената, у складу са општим актом самосталне високошколске установе.

    Високошколска установа је дужна да конкурс из става 1. овог члана распише најкасније шест месеци пре истека времена на које је наставник биран и да га оконча у року од девет месеци од дана расписивања конкурса.”

    Већ из првог става означеног члана Закона произлази да је стицање звања и заснивање радног односа наставног особља јединствен процес, који започиње расписивањем конкурса од стране високошколске установе (факултет, уметничка академија, висока школа, висока школа струковних студија). Такође, истим ставом прописано је и да се наставник бира за ужу научну област која се утврђује општим актом високошколске установе. Из наведеног произлази да законодавац даје аутономију високошколским установама да својим општим актом, а то је најчешће статут, утврде уже научне области.

    Интересантно је напоменути да је пре почетка Болоњског процеса у Републици Србији, појам ужа научна област био непознат, као и да су се наставници бирали за предмет.

    Овде се мора истаћи да законодавац не даје дефиницију уже научне области, али утврђује научна поља и научне области. Научна поља су дефинисана Законом, чланом 37. Тако постоји укупно 5 (пет) образовно-научних, односно образовно-уметничких поља: природно-математичке науке, друштвено-хуманистичке науке, медицинске науке, техничко-технолошке науке, уметност.

    У истом члану у ставу 2. прописује се да Национални савет утврђује одговарајуће научне, уметничке и стручне области у оквиру поља. Национални савет је донео Правилник о научним, уметничким и стручним областима у оквиру образовно-научних, односно образовно-уметничких поља („Сл. гласник РС”, бр. 30/2007, 112/2008 и 72/2009).

    У истом члану у ставу 3. прописује се да одговарајуће уже научне, уметничке и стручне области у оквиру научне, уметничке и стручне области утврђује самостална високошколска установа (универзитет, академија струковних студија, висока школа и висока школа струковних студија) на предлог високошколске установе (факултет, уметничка академија). Овде је потребно указати на то да не постоји доследност код законодавца јер у члану 37. став 3. Закона (када говори о студијским програмима) прописује да уже научне области утврђује самостална високошколска установа, док (када говори о стицању звања наставника и заснивању радног односа) члан 75. став 1. Закона каже да се расписује конкурс за стицање звања и заснивање радног односа наставника за уже научне, стручне, односно уметничке области, утврђене општим актом високошколске установе.

    Подсетник: Закон познаје следеће високошколске установе:

    1) универзитет,

    2) факултет, односно уметничка академија у саставу универзитета,

    3) академија струковних студија,

    4) висока школа,

    5) висока школа струковних студија,

    од којих су универзитет, академија струковних студија, висока школа и висока школа струковних студија самосталне високошколске установе, а факултети, односно уметничке академије немају статус самосталне високошколске установе.

    Из свега наведеног произлази да законодавац не даје ближу дефиницију уже научне области, као и да су високошколске установе слободне да својим општим актом утврде уже научне области. Треба напоменути да ни закон којим се уређује научноистраживачки рад у Србији не даје дефиницију уже научне области.

    За разлику од Србије, у Републици Српској Закон о научноистраживачкој дјелатности и технолошком развоју прописује значење израза на следећи начин: „Ужа научна област систематизује више научних дисциплина или посебних наука”.

    На основу свега наведеног треба закључити да би Национални савет требало да иницира измену Закона о високом образовању како би се исправила уочена недоследност, али и како би се дала дефиниција уже научне области, што би олакшало и високошколским установама да лакше дефинишу исте.

    Значај правилног дефинисања уже научне области може да се схвати исправно тек када се обрати пажња и на одредбу Закона по којој се начин и поступак заснивања радног односа и стицања звања наставника уређују општим актом самосталне високошколске установе. Највећи универзитет у Србији – Универзитет у Београду – својим општим актом – Правилником о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника Универзитета у Београду („Гласник Универзитета”, бр. 200 од 23. 11. 2017), којим се утврђује начин и поступак стицања звања наставника и заснивања радног односа, у члану 10. прописује:

    „Комисија за припрему реферата о пријављеним кандидатима (у даљем тексту: Комисија) састоји се од три или пет наставника, односно истраживача са научним звањем, који су запослени на факултету, односно институту, од којих већина мора бити из уже научне, односно уметничке области, а изузетно из научне области у случајевима када у Републици нема наставника у одговарајућем звању из уже научне области за коју се наставник бира.

    Најмање један члан Комисије није у радном односу на факултету.”

    Из наведеног произлази значај правилног дефинисања уже научне области. Да би наставник могао да се изабере у звање, битно је да Комисија која сачињава реферат којим се предлаже кандидат за избор у звање буде сачињена од чланова који су већином из исте уже научне области.

    Немање адекватне дефиниције уже научне области отвара и питање да ли наставник може да буде изабран само за једну или и за две или више научних области. Како Закон не поставља никакво ограничење, наставник може бити биран и зa две или више научних области. Међутим, мора да се има у виду и одредба Закона по којој је поступак стицања звања и заснивања радног односа јединствен, што практично значи да се конкурс, по правилу, расписује за избор наставника у једно звање (нпр. ванредни професор) и једну ужу научну област. Овде треба подсетити на то да лице изабрано у звање предавача, вишег предавача, доцента и ванредног професора стиче звање и заснива радни однос на период у трајању од пет година (не стиче трајно звање), а лице изабрано у звање професора струковних студија и редовног професора стиче звање и заснива радни однос на неодређено време (стиче трајно звање).

    Из свега наведеног могу да проистекну бројне правне ситуације које изазивају недоумице.

    Ако се узме за пример случај да је наставник изабран у звање ванредног професора за две различите уже научне области у периоду од једне године, не би требало да буде много недоумица јер се ради о истом звању, при чему само један изборни период у једној ужој научној области истиче раније (а тиме и Уговор о раду), а други касније.

    Ако је, на пример, наставник изабран у звање доцента за једну ужу научну област, а у звање ванредног професора за другу ужу научну област, отвара се питање како се одређује његова плата (што је наставник у вишем звању, то је и коефицијент за исплату плате виши). Закон, наравно, не прописује (напомена: и не треба да прописује) како се поступа у наведеној ситуацији. Наиме, мора да се има у виду да по окончању поступка избора наставник са органом пословођења високошколске установе закључује Уговор о раду, а један од обавезних елемената тог уговора јесте и износ основне зараде и елементи за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде и друга примања запосленог. Ако је конкурс за избор у звање наставника расписан са непуним радним временом за оба звања, не би требало да буде много нејасноћа. По једном уговору (у одговарајућем звању и ужој научној области) наставник ће имати један коефицијент, а по другом други. Међутим, ако су оба конкурса расписана са пуним радним временом или без навођења да се конкурс расписује за заснивање радног односа са непуним радним временом, појављује се дилема како одредити коефицијент за обрачун и исплату плате/зараде наставника. Ово је ситуација која се јавља у пракси високошколских установа и идеално би било да поменута установа има општи акт који у потпуности уређује ову ситуацију, која може да се реши на два начина. Први начин је да се предвиди да, у случају када се лице бира за две или више ужих научних области у различитом звању, високошколска установа расписује конкурс са непуним радним временом. Други начин је да високошколска установа својим општим актом, којим се уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, пропише начин утврђивања коефицијента за обрачун и исплату плате/зараде сразмерно времену за које наставник обавља послове одређеног звања и радног места, а на основу броја часова које наставник држи из предмета који припадају одговарајућој ужој научној области.

    Ако општи акт високошколске установе не регулише наведену проблематику, а послодавац, на пример, наставнику исплаћује зараду за ниже звање, наставник би требало да затражи измену свог уговора о раду како би остварио право на коефицијент сразмерно времену рада у одговарајућем звању. Правни основ за наведено даје и одредба члана 40. став 3. Закона о раду: „Послодавац је дужан да размотри захтев запосленог са непуним радним временом за прелазак на пуно радно време, као и запосленог са пуним радним временом за прелазак на непуно радно време.”

    Као још један релативно чест проблем јавља се питање да ли се са наставником који је нпр. био у звању и радном месту доцент, а изабран је у звање и на радно место ванредни професор код истог послодавца, закључује Уговор о раду или Анекс уговора о раду. Овде се мора имати у виду полазна чињеница да је Уговор о раду закључен на одређено време. Истеком трајања наведеног уговора и изборног периода престаје да важи Уговор о раду. Наставник може бити изабран у више звање у току трајања важећег уговора (што је и најчешћи случај) и то је основни разлог зашто се у пракси појавила дилема да ли се сачињава нови уговор или се само закључује анекс постојећег.

    Одговор на ово питање треба потражити у одредби члана 75. став 6. Закона – да са лицем изабраним у звање наставника Уговор о раду закључује орган пословођења високошколске установе. Из ове одредбе произлази да се са наставником који је изабран у звање и на радно место закључује нови уговор о раду.

    У овом случају треба имати у виду и одредбе Закона о раду које се односе на измену уговорених услова рада – закључивање Анекса уговора о раду. Закон о раду јасно и недвосмислено прописује обавезу послодавца да, у случају премештаја на друге одговарајуће послове (радно место) уз Анекс уговора о раду, запосленом достави писмено обавештење које садржи: разлоге за понуђени анекс уговора, рок у коме запослени треба да се изјасни, који не може бити краћи од осам радних дана, и правне последице које могу да настану непотписивањем поменутог анекса уговора. Како се наставник у више звање и радно место бира по конкурсу, то давање понуде по окончаном конкурсу и донетој одлуци надлежног органа о избору не би имало правног смисла.

    У пракси високошколских установа недоумицу је изазивала и одредба члана 37. став 5. Закона о раду: „Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.” Наиме, недоумица се односи на то да ли ова одредба Закона о раду може да се примени и на уговоре о раду наставника који се бирају на одређено време, сагласно одредбама Закона.

    Радноправни статус наставника регулисан је посебним законом. Иако је одредбом члана 89. став 1. Закона прописано да се у погледу права, обавеза и одговорности запослених у високошколској установи примењује закон којим се уређује рад, ако овим законом није друкчије уређено, аутор овог текста сматра да на радноправни статус наставника не може да се примени наведена одредба Закона о раду. Њена примена значила би прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време.

    Закон је изричито својом принудном нормом регулисао и ограничио трајање изборног звања наставника у високошколским установама, као и трајање њиховог радног односа на период од пет година. Супсидијарна примена означеног правила општег закона – Закона о раду – није могућа јер се одредбе посебног и општег закона по свом правном дејству међусобно искључују. Радни однос наставника у високошколској установи нераскидиво је везан за његов избор у звање. Ако наставник није изабран у одговарајуће звање, нису се стекли услови за ново заснивање радног односа на одређено време, односно прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, после истека трајања Уговора о раду. На ово не може да утиче ни, на пример, чињеница да је наставник наставио да ради на истом радном месту дуже од периода на који је изабран и за који је закључен Уговор о раду.

    Сваки другачији правни став представљао би дерогирање императивне норме Закона о избору у звање наставника и заснивању радног односа.

    У пракси се дешава и да се покреће судски поступак везан за поступак избора у звање наставника, који по правилу покреће кандидат који није изабран на конкурсу, односно кандидат који оспорава одлуку о избору надлежног органа самосталне високошколске установе. Најважније што треба истаћи у вези са овим судским поступцима јесте да се ради о споровима у којима надлежни суд има само делимичну јурисдикцију. Дакле, не ради се о спору пуне јурисдикцији. Пресуда не замењује у свему поништени акт (напомена: за разлику од спора пуне јурисдикције, у ком пресуда у свему замењује поништени акт). Наведено значи да судска одлука не може да замени одлуку о избору надлежног органа самосталне високошколске установе. Суд, наиме, није меродаван да у радном спору цени испуњеност услова за избор наставника, односно кандидата који није изабран у исто или звање наставника јер је то аутономно право високошколске установе.

    На наведено несумњиво указује и Пресуда Врховног касационог суда Рев2 991/2015 од 28. 1. 2016. године.

    Као питање које би у блиској будућности могло да изазове бројне недоумице намеће се и питање избора у звање и на радно место наставника – лица које није држављанин Републике Србије.

    Овде се не мисли на посебан случај који уређује Закон, а то је право високошколске установе да може да ангажује (не да закључи Уговор о раду, већ Уговор о ангажовању за извођење наставе за одређени период), без расписивања конкурса, наставника из друге самосталне високошколске установе ван територије Републике, у звању гостујућег професора.

    На први поглед овде не би требало да буде великих дилема јер је запошљавање странаца регулисано и Законом о раду и Законом о запошљавању странаца. Не постоји препрека да се страни држављанин који испуњава услове и зна језик на коме ће изводити наставу (српски језик, језик националне мањине или енглески или други језик) јави на конкурс и буде изабран у звање и на радно место. По избору у звање са таквим лицем закључује се Уговор о раду, уз претходно испуњавање свих услова које прописује Закон о запошљавању странаца. Ово важи за избор у сва наставничка звања, изузев у трајна звања професора струковних студија и редовних професора, који стичу звање и заснивају радни однос на неодређено време. Разлог за наведено је да се радна дозвола не издаје на неодређено време. Зато страни држављанин не може да закључи Уговор о раду на неодређено време. Са страним држављанином само може да се закључи нови или да се анексира постојећи уговор о раду на одређено време сваки пут кад се продужи радна дозвола. Наиме, члан 29. Закона о раду прописује да страни држављанин или лице без држављанства може да заснује радни однос под условима утврђеним тим законом.

    Чланом 37. став 1–4. Закона о раду прописано је да Уговор о раду може да се закључи на одређено време и прописан је период на који се закључују уговори о раду на одређено време (до 24 месеца). У ставу 4. члана 37. Закона о раду прописани су изузеци када Уговор о раду на одређено време може да се закључи у дужем трајању од 24 месеца. У тачки 3. истог члана прописано је да са страним држављанином, на основу дозволе за рад у складу са Законом о запошљавању странаца, радни однос може да се закључи најдуже до истека рока на који је издата дозвола. Значи да страни држављанин не може да закључи Уговор о раду на неодређено време.

    Како је дозвола за рад неопходан услов за закључење Уговора о раду и како иста не може да се изда на неодређено време, из свега наведеног произлази да страни држављанин у Републици Србији не може да буде изабран у звање и на радно место професора струковних студија и редовног професора, јер не може да закључи Уговор о раду на неодређено време.

    На све наведено указује и Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 011-00-266/2015-02 од 16. 4. 2015. године.

     

    Ова правна ситуација отвара бројна питања у будућности и мораће да се нађе адекватно законско решење.