Институт застарелости је стари институт грађанског права који је и данас актуелан и присутан у судској пракси, узимајући у обзир убрзани правни промет, односно промет добара и услуга. Посебно се издвајају питања о времену потребном за застарелост потраживања према предузетнику, о почетку рачунања рока застарелости и прекиду застарелости, али и друга питања.
ПОТРАЖИВАЊЕ ИЗ ПРИВРЕДНОГ ОДНОСА ПРАВНОГ ЛИЦА И ПРЕДУЗЕТНИКА, ОДНОСНО ФИЗИЧКОГ ЛИЦА КОЈЕ РАДИ СТИЦАЊА ДОБИТИ ОСНИВА РАДЊУ И САМОСТАЛНО ОБАВЉА ДЕЛАТНОСТ, ЗАСТАРЕВА У РОКУ ОД 10 ГОДИНА, ОДНОСНО У ОПШТЕМ ЗАСТАРНОМ РОКУ.
Из образложења:
Одредбом члана 371. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.
У конкретном случају ради се о потраживању привредног друштва према предузетнику из привредног односа изношења и депоновања комуналног отпада, за коју услугу је тужилац туженом, као кориснику услуге, месечно уредно достављао рачуне. Учесници тог привредног односа су привредно друштво коме је поверено обављање послова комуналне делатности сакупљања, одвоза и одлагања комуналног чврстог отпада на територији Града Смедерева и предузетник, односно физичко лице које је ради стицања добити основало радњу и самостално обавља делатност. То значи да се ради о потраживању правног лица према физичком лицу јер предузетник свој субјективитет исказује кроз субјективитет власника – оснивача.
Одредбом члана 83. став 1. Закона о привредним друштвима прописано је да је предузетник пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са Законом о регистрацији.
Из цитиране одредбе члана 83. став 1. Закона о привредним друштвима проистиче да је предузетник физичко лице које обавља регистровану делатност, а не правно лице. Како тужени није правно лице, то се на потраживање тужиоца не може применити одредба члана 374. Закона о облигационим односима, којом је дефинисан рок застарелости за услуге које су пружене правним лицима и којом је одређен трогодишњи рок застарелости. Тужени, као физичко лице које обавља регистровану делатност, одговара целокупном својом имовином, како је то дефинисано одредбом члана 85. Закона о привредним друштвима, у којој је наведено да предузетник за све обавезе настале у вези са обављањем своје делатности одговара целокупном својом имовином и да у ту имовину улази и имовина коју стиче у вези са обављањем делатности.
Стога се на потраживање тужиоца, као правног лица, према туженом, као физичком лицу које обавља регистровану делатност, примењује застарни рок од 10 година, предвиђен одредбом члана 371. Закона о облигационим односима.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 324/18 од 11. 7. 2018, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4902/18 од 15. 5. 2019)
ПОТРАЖИВАЊЕ ИЗ ПРИВРЕДНОГ ОДНОСА ПРАВНОГ ЛИЦА И ПРЕДУЗЕТНИКА ЗА ПРУЖЕНЕ КОМУНАЛНЕ УСЛУГЕ ЗАСТАРЕВА У РОКУ ОД 10 ГОДИНА, А НЕ У РОКУ ОД ГОДИНУ ДАНА.
Из образложења:
Одредбом члана 371. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.
У конкретном случају ради се о потраживању привредног друштва према предузетнику из привредног односа изношења и депоновања комуналног отпада, за коју услугу је тужилац туженом, као кориснику услуге, месечно уредно достављао рачуне. Учесници тог привредног односа су привредно друштво коме је поверено обављање послова комуналне делатности сакупљања, одвоза и одлагања комуналног чврстог отпада на територији Града Смедерева и предузетник, односно физичко лице које је ради стицања добити основало радњу и самостално обавља делатност. То значи да се ради о потраживању правног лица према физичком лицу јер предузетник свој субјективитет исказује кроз субјективитет власника – оснивача.
На потраживање из наведеног пословног односа парничних странака не може да се примени одредба члана 378. став 1. тачка 1) Закона о облигационим односима, којом је прописано да потраживање накнаде за одржавање чистоће, када је услуга извршена за потребе домаћинства, застарева за једну годину, зато што у конкретном случају услуге нису пружене домаћинству, већ пословно способном физичком лицу које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са Законом о регистрацији, па стога мора да се примени општи застарни рок од 10 година.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 324/18 од 11. 7. 2018, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4902/18 од 15. 5. 2019)
ПОТРАЖИВАЊЕ ИЗ ПРИВРЕДНОГ ОДНОСА ПРАВНОГ ЛИЦА И ПРЕДУЗЕТНИКА ЗАСТАРЕВА У РОКУ ОД 10 ГОДИНА ЈЕР СЕ РАДИ О ПОТРАЖИВАЊУ ПРЕМА ФИЗИЧКОМ ЛИЦУ КОЈЕ ОБАВЉА РЕГИСТРОВАНУ ДЕЛАТНОСТ, ТАКО ДА СЕ У ТОМ СЛУЧАЈУ ПРИМЕЊУЈЕ ОПШТИ РОК ЗАСТАРЕЛОСТИ.
Из образложења:
Одредбом члана 371. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да потраживања застаревају за десет година,
ако законом није одређен неки други рок застарелости.
У конкретном случају ради се о потраживању привредног друштва према предузетнику из привредног односа изношења и депоновања смећа, за коју услугу је тужилац туженом, као кориснику услуге, месечно уредно достављао рачуне. Учесници тог привредног односа су привредно друштво коме је поверено обављање послова комуналне делатности сакупљања, одвоза и одлагања комуналног чврстог отпада на територији Општине Велико Градиште и предузетник, односно физичко лице које је ради стицања добити основало радњу и самостално обавља делатност. То значи да се ради о потраживању правног лица према физичком лицу јер је предузетник физичко лице које обавља регистровану делатност. Како је најстарије потраживање доспело за наплату дана 30. 8. 2013. године, а предлог за извршење на основу веродостојне исправе поднет је дана 23. 8. 2013. године, то је правилно утврђено од стране првостепеног суда да предметно потраживање није застарело јер није протекло време потребно за наступање застарелости.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 536/16 од 25. 5. 2016, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 3921/17 од 6. 2. 2019)
ЗАСТАРЕЛОСТ НАСТУПА КАД ПРОТЕКНЕ ЗАКОНОМ ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ У КОМЕ ЈЕ ПОВЕРИЛАЦ МОГАО ДА ЗАХТЕВА ИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ, А ТАЈ РОК У УГОВОРУ О ПРОМЕТУ РОБА И УСЛУГА ИЗМЕЂУ ПРАВНИХ ЛИЦА ИЗНОСИ ТРИ ГОДИНЕ.
Из образложења:
Одредбом члана 374. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 – Одлука УСЈ, 57/89, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора у промету робе и услуга, као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.
У конкретном случају ради се о спору ради наплате потраживања по основу пружених услуга испоруке електричне енергије. Првостепени суд је одбио тужбени захтев којим је тражио да се обавеже тужени да му на име главног дуга исплати износ од 384.642,01 динар, са каматом по Закону о затезној камати од дана доспећа обавезе, па до исплате. Правилно је првостепени суд нашао да се у конкретном случају на пословни однос између парничних странака има применити трогодишњи рок застарелости из одредбе члана 374. Закона о облигационим односима, којом је прописано да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживање накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године, па да, у складу са ставом 2. наведеног члана, застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу.
Од момента подношења тужбе дана 27. 10. 2017. године, рачунајући уназад три године, застарела су сва потраживања повериоца закључно са 20. 10. 2014. године, будући да је од њихове доспелости, па до дана иницирања поступка протекао трогодишњи рок застарелости, тако да је правилна одлука првостепеног суда којим је одбијен тужбени захтев.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 24/18 од 5. 6. 2018, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4054/18 од 12. 12. 2018)
СЛАЊЕМ ОПОМЕНЕ ОД СТРАНЕ ЈАВНОГ ПРЕДУЗЕЋА НЕ НАСТУПА ПРЕКИД ЗАСТАРЕЛОСТИ ПОТРАЖИВАЊА НАПЛАТЕ ПУТАРИНЕ У СМИСЛУ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 114Д ЗАКОНА О ПОРЕСКОМ ПОСТУПКУ И ПОРЕСКОЈ АДМИНИСТРАЦИЈИ.
Из образложења:
Одредбом члана 26. Закона о јавним путевима („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005, 123/2007, 101/2011, 93/2012 и 104/2013) прописано је да у погледу наплате накнада утврђених овим законом, контроле, камате, повраћаја, застарелости, казне и осталог што није уређено овим законом, примењиваће се одредбе закона којима се уређује порески поступак и пореска администрација.
Одредбом члана 114д. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 – други закон, 62/2006 – други закон, 61/2007, 20/2009, 72/2009 – други закон, 53/2010, 101/2011, 2/2012, 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 112/2015, 15/2016, 108/2016 и 30/2018) прописано је да се застарелост прекида сваком радњом Пореске управе предузетом против пореског дужника у циљу утврђивања и наплате пореза и споредних пореских давања, односно радњом пореског обвезника предузетом у циљу остваривања права на повраћај, порески кредит, рефакцију и рефундацију, као и намирење доспелих обавеза путем прекњижавања и повраћај споредних пореских давања. Ставом 2. истог члана прописано је да после прекида застарелост почиње да тече изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у рок за застарелост.
Порески органи имају овлашћење да предузимају радње ради наплате пореза и споредног пореског давања, при чему до прекида застарелости долази радњом пореских органа предузетом против пореског дужника ради наплате потраживања, доношењем решења о принудној наплати. Међутим, до прекида застарелости потраживања наплате путарине не долази достављањем опомене јавног предузећа које газдује путевима, јер то јавно предузеће није порески орган који има овлашћење да доноси решења о одређивању принудне наплате. Достављањем опомене ради наплате потраживања по основу неплаћених путарина не прекида се рок застарелости јер тужилац не врши јавна овлашћења у административном поступку, већ врши своју регистровану комерцијалну делатност и наплаћује накнаду за пружене услуге. Слање опомене ради наплате потраживања нема за последицу прекид тока застарелости, па је правилна одлука првостепеног суда који је утврдио да је застарео део потраживања по основу наплате путарине за период од 22. 3. 2008. до 22. 12. 2010. године.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 396/16 од 23. 2. 2017, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 2364/17 од 31. 10. 2018)
НАКНАДА ИЗ КОАУТОРСКОГ УГОВОРА ИЗМЕЂУ ПРАВНИХ ЛИЦА НЕ ПРЕДСТАВЉА ПОТРАЖИВАЊЕ ИЗ УГОВОРА О ПРОМЕТУ РОБЕ И УСЛУГА, ПА ЗАСТАРЕВА У ОПШТЕМ РОКУ КОЈИ ЈЕ ПРОПИСАН ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА.
Из образложења:
…Даље, првостепени суд је на утврђено чињенично стање у спору мале вредности у потврђујућем делу правилно применио материјално право када је утврдио да део тужбеног
захтева на име главног дуга није обухваћен правним последицама застарелости.
Ово из разлога што спорна накнада по правној природи представља потраживање настало из уговора о производњи ТВ серије, са доцнијим анексима, које се везује за копродуцентску накнаду насталу услед економске експлоатације претходно наведене ТВ серије, као ауторског дела. На такав начин, насупрот жалбеним наводима, овакав уговор по природи не представља уговор о продаји роба и услуга, већ засебан коауторски уговор, који укључује споразум о начину расподеле прихода који је остварен од комерцијализације економског простора приликом емитовања или реемитовања означеног серијског програма, па и накнада која се по том основу признаје не представља накнаду као цену за испоручену робу или какве услуге. За овакву врсту накнаде није предвиђен посебан рок застарелости, па се на ток застаре примењује општи рок прописан одредбом чл. 371. ЗОО-а. Како је утужена накнада, према утврђеном чињеничном стању, везана за период реемитовања ТВ серије, то до дана подношења тужбе није протекао десетогодишњи рок застарелости за овакву врсту накнаде, како то правилно закључује првостепени суд.
(Из пресуде Привредног апелационог суда, Пж 7217/15 од 17. 5. 2017)
ПОТРАЖИВАЊА ПРОИСТЕКЛА ИЗ УГОВОРА О ЈЕМСТВУ ЗАСТАРЕВАЈУ У РОКУ У КОМЕ ЗАСТАРЕВА И ГЛАВНО ПОТРАЖИВАЊЕ.
Из образложења:
Одредбом члана 371. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.
У конкретном случају ради се о спору по тужби тужиоца, као јемца за наплату потраживања, у висини износа који је исплатио дужниковом повериоцу по основу преузетих обавеза закључењем уговора о јемству. У току поступка тужени је истакао приговор застарелости, а првостепени суд правилно нашао да потраживање није застарело, имајући у виду да није протекао застарни рок прописан одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Ово из разлога што је тужени био у пословном односу са пословном банком по основу уговора о кредиту, који му је одобрен, пуштен у течај и који тужени, као корисник кредита, није вратио. Потраживања настала из уговора о кредиту застаревају у року од 10 година. Како уговор о јемству закључен уз уговор о кредиту има акцесорну природу, то се на потраживања настала из уговора о јемству примењује рок застарелости од 10 година. Како од момента почињања тока рока застарелости по одредби члана 361. став 1. Закона о облигационим односима, па до момента подношења тужбе није протекао десетогодишњи рок застарелости, то потраживање тужиоца није застарело и приговор туженог није основан.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 110/17 од 29. 3. 2017, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 3222/17 од 12. 10. 2018)
ПОТРАЖИВАЊА УТВРЂЕНА ПРАВОСНАЖНОМ И ИЗВРШНОМ СУДСКОМ ОДЛУКОМ ЗАСТАРЕВАЈУ ЗА 10 ГОДИНА.
Из образложења:
Одредбом члана 379. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да потраживање које је утврђено правоснажном судском одлуком или одлуком другог надлежног органа или поравнањем пред судом или другим надлежним органом застарева за 10 година, па и она за која Закон иначе предвиђа краћи рок застарелости.
У конкретном случају извршни поверилац је предлогом за извршење на основу извршне исправе покренуо поступак извршења пред Привредним судом у Пожаревцу, на основу извршне исправе – пресуде тог суда П. 369/2016 од 28. 10. 2010. године. Извршни дужник је у жалби, као разлог за побијање решења о извршењу на основу извршне исправе, истакао приговор застарелости потраживања извршног повериоца, али није пружио доказе да је потраживање досуђено у извршној исправи застарело, што је био дужан у складу са правилом које је утврђено одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, у вези са одредбом члана 228. Закона о парничном поступку. Потраживање извршног повериоца није застарело, с обзиром на то да је одредбом члана 379. Закона о облигационим односима прописано да сва потраживања која су утврђена правоснажном судском одлуком, што је у конкретној правној ствари случај, застаревају у року од 10 година, па како од дана правоснажности пресуде до дана подношења предлога за извршење на основу извршне исправе није протекао рок од 10 година, то ни потраживање повериоца није могло да застари.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 190/18 од 26. 7. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Иж. 1274/18 од 15. 10. 2018)
ЗА ПОТРАЖИВАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ИСТАКНУТО КАО НОВ, КУМУЛАТИВНИ ЗАХТЕВ УЗ ПОСТОЈЕЋИ, ПРЕИНАЧЕЊЕМ ТУЖБЕ ЗАСТАРЕЛОСТ СЕ РАЧУНА ОД ДАНА ПРЕИНАЧЕЊА ТУЖБЕ, ИСТИЦАЊЕМ НОВОГ ЗАХТЕВА.
Из образложења:
Правилно је првостепени суд, применом члана 374. и 360. Закона о облигационим односима, одбио захтев противтужбе да се тужилац обавеже на исплату неплаћеног дела накнаде за изведене уговорене радове, односно за вишкове радова. Правилно првостепени суд закључује да је тужени за радове изведене до краја 2016. године, за које је испоставио и другу привремену ситуацију, могао истаћи захтев за његову исплату одмах након њиховог извршења, а да је трогодишњи рок застарелости до дана подношења противтужбе 7. 10. 2010. године протекао, односно протекао је до преиначења тужбе, истицањем новог захтева 11. 8. 2015. године, у погледу вишкова радова.
(Из Пресуде Привредног апелационог суда, Пж 3404/17 од 7. 12. 2017)
ПОТРАЖИВАЊА КОЈА НИСУ ПРОИСТЕКЛА ИЗ УГОВОРА О ПРОМЕТУ РОБА И УСЛУГА НЕ ЗАСТАРЕВАЈУ ИСКЉУЧИВО У РОКУ ОД ТРИ ГОДИНЕ, ВЕЋ У СКЛАДУ СА РОКОВИМА КОЈИ СУ ПРОПИСАНИ ПОСЕБНИМ ЗАКОНИМА.
Из образложења:
Одредбом члана 114. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник РС”, бр. 80/2002, 84/2002, 23/2003, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 61/2007, 20/2009, 53/2010, 101/2011, 2/2012, 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 112/2015, 15/2016, 108/2016 и 30/2018) прописано је да потраживања застаревају за 5 година од дана када је застарелост почела да тече, док је у ставу 2. истог члана прописано да застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање, а у ставу 3. истог члана прописано је да застарелост права на наплату пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је обавеза пореског дужника доспела за плаћање.
У конкретном случају предмет спора је потраживање накнаде за употребу и коришћење пута и за постављање инсталације на путу, за које је тужилац испоставио рачун број 132/2009 од 3. 4. 2009. године, којим је фактурисана накнада за прикључак на водоводну и канализациону мрежу стамбеног објекта у Косовској улици у Пожаревцу. Тужени се од постављеног тужбеног захтева бранио истичући приговор застарелости потраживања. Међутим, у конкретном случају не може да се примени трогодишњи рок застарелости прописан одредбом члана 374. Закона о облигационим односим, с обзиром на то да се овај рок односи на уговоре о промету роба и услуга, као и на потраживања накнада за издатке учињене у вези са тим уговором. Према одредби члана 17. став 1. тачка 5) Закона о јавним путевима прописано је да се за употребу јавног пута плаћају накнаде, па, поред осталог, и посебна накнада за употребу јавног пута, његовог дела и путног објекта, док је Одлуком о улицама, општинским и некатегорисаним путевима у члану 15. тачки 9) прописано да се финансирање изградње, реконструкције, одржавање и заштита јавних и некатегорисаних путева обезбеђује из накнаде за постављање водовода, канализације, електричних, телефонских и телеграфских водова и сличног на општинском путу, а чланом 17. прописано је да ће се у погледу наплате накнаде утврђених овом одлуком, контроле, камате, повраћаја, застарелости, казне и осталог што није уређено овом одлуком, примењивати одредбе закона којима се уређује порески поступак и пореска администрација. Стога, како потраживање тужиоца није проистекло из уговора о промету роба и услуга, већ је у питању обавеза плаћања накнаде за употребу и коришћење пута и за постављање инсталације на путу, за ову врсту обавеза рокове застарелости прописује посебан закон, а то је Закон о пореском поступку и пореској администрацији.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 105/16 од 23. 8. 2016, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 6581/16 од 14. 6. 2018)
И ЗАСТАРЕЛО ПОТРАЖИВАЊЕ МОЖЕ БИТИ ПРЕДМЕТ ПРЕБОЈА ПОТРАЖИВАЊА, САМО ПОД УСЛОВОМ ДА ИСТО НИЈЕ ЗАСТАРЕЛО У МОМЕНТУ КАДА СУ СЕ МЕЂУСОБНА ПОТРАЖИВАЊА СУСРЕЛА.
Из образложења:
Одредбом члана 339. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да дуг може да се пребије са застарелим потраживањем само ако оно још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање. Ставом 2. истог члана прописано је да, ако су услови за пребијање настали пошто је једно од потраживања застарело, пребијање не настаје ако је дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости.
У конкретном случају правилно је првостепени суд ценио истакнути приговор застарелости, поднет од стране тужиоца, водећи рачуна о датуму подношења противтужбе којом је тужени први пут тражио исплату потраживања од 120.000,00 евра, односно којом је тражио да се изврши пребој потраживања тужиоца са његовим потраживањем.
Првостепени суд је правилно утврдио да, у складу са одредбом члана 339. Закона о облигационим односима, потраживања и тужиоца и туженог у тренутку када су се стекли услови за пребој нису била застарела, као и да су се, у складу са наведеним правилом, потраживања услед пребоја угасила и пре подношења тужбе.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 548/15 од 10. 5. 2017, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 5192/17 од 07. 6. 2018)
ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА КОЈЕ ПОТИЧЕ ИЗ ИЗВРШНЕ ИСПРАВЕ РАЗЛОГ ЈЕ ЗА ПОБИЈАЊЕ РЕШЕЊА О ИЗВРШЕЊУ ЖАЛБОМ.
Из образложења:
Одредбом члана 74. став 1. тачка 10) Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, број 106/2015) прописано је да извршни дужник жалбом може да побија решење о извршењу из разлога који спречавају спровођење извршења, а, између осталог, и ако је потраживање које је досуђено у извршној исправи застарело.
Извршни дужник је изјавио благовремену жалбу против Решења о извршењу Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 33/2018 од 27. 2. 2018. године, на основу извршне исправе – Решења о издавању платног налога Трговинског суда у Београду, Пл. 1303/09 од 5. 1. 2010. године, за износ од 8.031,25 динара, са законском затезном каматом почев од 20. 11. 2001. године, па до исплате, као и износ од 3.900,00 динара на име трошкова издавања платног налога и трошкова извршења у износу од 1.300,00 динара. Извршни дужник је навео да је потраживање које је досуђено извршном исправом застарело.
Жалбени разлог извршног дужника није основан зато што потраживање извршног повериоца потиче из извршне исправе – Решења о издавању платног налога од 5. 1. 2010. године, а сам предлог за извршење у овој правној ствари поднет је дана 20. 2. 2018. године. Решење о издавању платног налога представља извршну исправу. Како је рок застарелости потраживања које потиче из извршне исправе 10 година, то потраживање извршног повериоца није застарело, па самим тим и жалба извршног дужника није основана.
(Решење Привредног суда у Пожаревцу, Ии. 33/2018 од 27. 2. 2018, потврђено Решењем Привредног апелационог суда, Иж. 526/18 од 17. 5. 2018)
УКОЛИКО ЈЕ УГОВОРОМ ПРОПИСАН РОК ЗА ИСПУЊЕЊЕ УГОВОРНЕ ОБАВЕЗЕ, РОК ЗАСТАРЕЛОСТИ ПОЧИЊЕ ДА ТЕЧЕ ПРОТЕКОМ ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА РОКА, А НЕ ОД ДАНА КАДА ЈЕ УСЛУГА ФАКТУРИСАНА КОРИСНИКУ УСЛУГА.
Из образложења:
Одредбом члана 360. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да застарелошћу престаје право да се захтева испуњење обавезе, док је одредбом члана 361. истог закона прописано да застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није шта друго прописано. Одредбом члана 362. Закона о облигационим односима прописано је да застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена.
Одредбом члана 374. Закона о облигационим односима прописано је да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживање накнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима, застаревају за три године.
У конкретном случају парничне странке закључиле су Уговор о изради Идејног пројекта магистралног цевовода за водоснабдевање насеља Витежево – Породина, којим се тужилац обавезао да ће израдити идејни пројекат магистралног цевовода за водоснабдевање у року од 90 дана од дана закључења уговора, док се тужени обавезао да ће платити тужиоцу уговорену вредност радова у износу од 800.000,00 динара, без пореза на додату вредност, и то авансно у целини. Тужилац је израдио тај идејни пројекат у августу месецу 2011. године, а тужилац је испоставио рачун број П03/02-12 дана 20. 2. 2012. године, којим је тражио плаћање преосталог износа уговорене цене од 544.000,00 динара, с обзиром на то да је тужени платио авансно износ од 400.000,00 динара. Утужени рачун тужени није платио, па је тужилац иницирао овај поступак за принудну наплату утуженог износа.
Ценећи истакнути приговор застарелости, првостепени суд је правилно утврдио да је потраживање тужиоца застарело јер рок прописан одредбом члана 374. Закона о облигационим односима има да се рачуна од дана доспећа рока за израду идејног пројекта, како је то уговором дефинисано, а не од дана фактурисања уговорене цене. Ово стога што је тужилац имао право да од туженог захтева плаћање уговорене обавезе најкасније до предаје идејног пројекта, а не у каснијем периоду, без обзира на чињеницу када је тужилац своје услуге фактурисао утуженим рачуном. Застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, а то је свакако предаја идејног пројекта у конкретном случају, а не дан фактурисања.
(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 268/15 од 19. 5. 2016, потврђена Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 4906/16 од 22. 3. 2018)