Ознака: Заштита података о личности

  • (Не)обавезност спровођења и садржина процене утицаја на заштиту података о личности према новом Закону о заштити података о личности

    Наведени закон предвиђа институт процене утицаја на заштиту података о личности. Питања којима је посвећена посебна пажња у овом тексту везана су за ситуације у којима се обавезно спроводи ова процена и шта она треба да садржи.

    [pdfjs-viewer url=“https%3A%2F%2Fwww.legeartis.rs%2Fwp-content%2Fuploads%2F2019%2F12%2F1004.pdf“ viewer_width=100% viewer_height=1360px fullscreen=true download=true print=true]

    71
    УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
    (Не)обавезност спровођења и
    садржина процене утицаја на
    заштиту података о личности
    према новом Закону о заштити
    података о личности
    Наведени закон предвиђа институт процене утицаја на заштиту
    података о личности.
    Питања којима је посвећена посебна пажња у
    овом тексту
    везана су за ситуације у којима се обавезно спроводи ова
    процена и шта она треба да садржи.
    Народна
    скупштина
    Републике Србије
    усвојила је нови Закон о заштити података
    о личности
    („Сл. гласник РС”,
    бр. 95/18 – даље: Закон), који је ступио на
    снагу 21. новембра 2018. године, а започео са
    применом 21. августа 2019. године. Текст
    Закона
    у највећој мери је усаглашен са Општом
    уредбом о заштити података о личности
    Европске
    Уније (даље: Општа
    уредба), као и
    са тзв. Полицијском директивом, која уређује
    обраду података о личности
    од стране надлежних
    органа у вези са кривичним
    поступцима
    и претњама националној безбедности.
    Развојем модерних технологија
    и генералним
    развојем дигитализације повећали су се
    и ризици злоупотребе личних
    података. Ту
    се као највидљивији пример може навести
    развој софтвера,
    односно
    апликација које
    појединци инсталирају на мобилним телефонима
    иако врло често несвесни чињенице да
    инсталација и коришћења истих никада није
    бесплатна, већ се иста управо „плаћа” личним
    подацима. Ту се пре свега у питању IP адресе
    појединаца, подаци о њиховој локацији,
    Петар Мијатовић,
    адвокат
    приступ приватном садржају унутар мобилног
    уређаја, као и понашању појединаца на
    интернету
    ради анализирања преференција
    појединаца. У те сврхе руковаоци личним
    подацима
    неретко
    немају адекватно прибављен
    пристанак појединаца или други законити
    основ за обраду података, нити обезбеђене
    техничке,
    кадровске и организационе мере
    којима би се заштитили лични
    подаци.
    С друге стране, до злоупотребе личних
    података не долази само у онлајн-сфери, а на
    обим последица незаконите обраде личних
    података не утиче увек начин повреде безбедности
    личних
    података, већ пре свега врста
    личних
    података који су злоупотребљени и
    њихов значај за лица чији су подаци повређени.
    Имајући у виду све ове разлоге, Закон је, по
    узору на одредбе Опште
    уредбе, увео институт
    процене утицаја на заштиту података о личности.
    Стога ће у овом тексту
    детаљно бити
    разрађена најбитнија питања која се јављају
    у
    вези са проценом утицаја на заштиту података
    о личности,
    и то: дилема приликом утврђивања
    ситуација у којима су руковаоци дужни
    да
    спроведу процену утицаја на заштиту података
    о личности,
    као и питање садржине саме
    процене утицаја, односно
    приступа руковаоца
    приликом израде процене утицаја.
    72
    LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
    КАДА ЈЕ ОБАВЕЗНО СПРОВЕСТИ
    ПРОЦЕНУ УТИЦАЈА НА ЗАШТИТУ
    ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ?
    Чланом 54. став 1. Закона прописано је
    да „ако је вероватно да ће нека врста обраде,
    посебно употребом нових технологија
    и узимајући
    у обзир природу, обим, околности и
    сврху обраде, проузроковати висок ризик за
    права и слободе физичких лица, руковалац је
    дужан да пре него што започне
    са обрадом
    изврши процену утицаја предвиђених радњи
    обраде на заштиту података о личности”.
    Горенаведена одредба представља
    генералну
    одредницу
    преузету из Опште
    уредбе
    која садржи упућивање на употребу нових
    технологија
    као на фактор који може бити од
    утицаја на евентуалну
    обавезност руковалаца
    да спроведу процену утицаја. Оно што је
    кључно,
    а произлази из горенаведене одредбе,
    јесте да, у случају постојања потребе за
    спровођењем процене утицаја, иста мора
    бити спроведена пре започињања обраде
    личних
    података, која захтева
    спровођење
    процене утицаја.
    Сходно
    ставу 3. члана
    54. Закона и Одлуци
    о листи врста радњи обраде података о
    личности
    за које се мора извршити процена
    утицаја на заштиту података о личности
    и
    тражити мишљење Повереника за информације
    од јавног значаја и заштиту података о
    личности
    број 021-00-14/2019-04 од 19. јуна
    2019. године (даље: Одлука), процена утицаја
    на заштиту података о личности
    обавезно се
    врши у случају:
    1) систематске и свеобухватне процене стања
    и особина физичког лица, која се врши
    помоћу аутоматизоване обраде података о
    личности,
    укључујући и профилисање, а на
    основу које се доносе одлуке од значаја за
    правни положај појединца или на сличан начин
    значајно утичу на њега;
    2) обраде посебних врста података о личности
    или података о личности
    у вези са
    кривичним
    пресудама и кажњивим делима у
    великом обиму;
    3) систематског надзора над јавно доступним
    површинама у великој мери;
    4) обраде података о личности
    деце и малолетника
    у сврху профилисања, аутоматизованог
    одлучивања или у маркетиншке
    сврхе;
    5) употребе нових технологија
    или технолошких
    решења за обраду података о личности
    или са могућношћу обраде података о личности
    који служе за анализу или предвиђање
    економске ситуације, здравља,
    склоности или
    интересовања,
    поузданости или понашања,
    локације или кретања физичких лица;
    6) обраде података о личности
    на начин који
    укључује праћење локације или понашања
    појединца у случају системске обраде података
    о комуникацији насталих употребом
    телефона, интернета
    или других средстава
    комуникације;
    7) обраде биометријских
    података у циљу
    јединствене идентификације
    запослених од
    стране послодавца и у другим случајевима
    обраде података о личности
    запослених од
    стране послодавца употребом апликација
    или система за праћење њиховог рада, кретања,
    комуникације и сл.;
    8) обраде података о личности
    укрштањем,
    повезивањем или провером подударности из
    више извора;
    9) обраде посебних врста података о личности
    у сврху профилисања или аутоматизованог
    одлучивања.
    Претходно
    наведене ситуације јасно
    стављају
    акценат на обраду података употребом
    нових технологија,
    као и на аутоматизовану
    обраду и профилисање као
    главне детерминанте
    у одређивању (не)
    постојања обавезности спровођења процене
    утицаја. На другом месту налазе се ситуације
    које се односе
    на обраду одређених
    врста података о личности
    чији резултат,
    уколико се врши на неки од горенаведених
    начина, може бити обавезивање руковаоца
    да спроведе процену утицаја иако се обрада
    не врши употребом нових технологија.
    То се
    пре свега односи
    на обраду личних
    података
    малолетних лица, биометријских
    података
    запослених лица и посебних личних
    података (подаци о расном или етничком
    пореклу, политичком мишљењу, верском
    или филозофском уверењу или чланству
    у
    синдикату, генетски подаци, биометријски
    подаци у циљу јединствене идентификације
    лица, подаци о здравственом стању или по73
    УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
    даци о сексуалном
    животу или сексуалној
    оријентацији
    физичког лица).
    Иако поменута одлука Повереника за
    информације од јавног значаја и заштиту
    података од личности
    прописује широк дијапазон
    радњи обраде личних
    података за које
    је неопходно
    претходно
    спровести процену
    утицаја, истом се не исцрпљују све ситуације
    по којима би руковалац био дужан да спроведе
    процену утицаја.
    Сходно
    члану
    54. став 1. Закона и тачки
    3) Одлуке, руковалац је обавезан да изврши
    процену утицаја на заштиту података о
    личности
    и у другим случајевима ако је вероватно
    да ће нека врста обраде, посебно
    употребом нових технологија
    и узимајући
    у обзир природу, обим, околности и сврху
    обраде, проузроковати висок ризик за права
    и слободе физичких лица.
    У наставку текста
    биће разрађени најважнији
    критеријуми из наведене одлуке који
    опредељују ситуације у којима је неопходно
    спровести процену утицаја, са навођењем
    примера датих у Смерницама Радне
    групе за
    заштиту података о личности
    Европске
    уније
    које се односе
    на процену утицаја на заштиту
    података о личности
    и утврђивања да ли
    ће обрада „вероватно проузроковати висок
    ризик” од 4. априла 2017. године, последњи
    пут ревидиране 4. октобра 2017. године (даље:
    Смернице). Оне могу да користе руковаоцима
    приликом анализирања и неких других
    врста радњи обраде које могу да проузрокују
    висок ризик по права и слободе лица чији се
    подаци обрађују.
    Систематске и свеобухватне процене стања
    и особина физичког лица које се врше
    помоћу аутоматизоване обраде података о
    личности,
    укључујући и профилисање, на
    основу које се доносе одлуке од значаја за
    правни положај појединца или на сличан
    начин значајно утичу на њега – Смернице
    као пример наводе ситуацију када финансијска
    институција проверава своје клијенте
    у референтној
    бази података о кредитној
    способности, у базама података о сузбијању
    прања новца и финансирања тероризма или
    у бази података о преварама, као и биотехнолошко
    предузеће које својим купцима
    директно нуди генетска тестирања ради процене
    и предвиђања болести / здравствених
    ризика или компанија која израђује бихевиоралне
    и маркетиншке
    профиле засноване
    на употреби или прегледу њихове интернет
    странице.
    Систематски надзор – представља
    обраду
    која се користи за посматрање, праћење или
    контролу
    физичких лица, укључујући податке
    прикупљене путем мрежа или „систематског
    надзора над јавно доступним
    површинама”.
    Смернице напомињу да је ово само један пример
    систематског надзора, као и да лични
    подаци
    могу да се прикупљају и у ситуацијама
    у којима физичка лица нису свесна ко прикупља
    њихове податке
    и у које ће сврхе они бити
    употребљени.
    Обрада посебних врста података о личности
    или података о личности
    у вези са
    кривичним
    пресудама и кажњивим делима
    – као пример ове врсте обраде може да се узме
    болница која чува медицинску документацију
    пацијената или приватни детектив који чува
    појединости о деликвентима.
    С друге стране,
    за неке категорије података о личности
    може
    се сматрати да повећавају могући ризик за
    права и слободе појединаца јер су повезани
    с домаћинством и приватним активностима
    (попут електронске комуникације чија је
    поверљивост заштићена), зато што утичу на
    остваривање основних људских
    права (попут
    података о локацији чије прикупљање доводи
    у питање слободу кретања) или зато што
    њихова повреда подразумева значајан утицај
    на свакодневни
    живот лица чији се подаци
    обрађују (попут финансијских
    података који
    могу бити употребљени за превару у платном
    промету).
    Обрада података у великом обиму – Закон
    не разрађује, односно
    не прописује ситуације,
    односно
    радње обраде које могу да се
    сматрају обрадом података у великом обиму.
    Радна
    група Европског
    одбора за заштиту података
    о личности
    прописује одређене чиниоце
    које би сваки руковалац требало да узме
    у обзир приликом утврђивања (не)постојања
    обраде великог обима, и то: број лица чији се
    подаци обрађују, односно
    њихов конкретни
    број или удео у релевантном
    становништву,
    обим података и/или опсег
    различитих података
    који се обрађују, трајање или трајност
    74
    LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
    активности и географски опсег
    активности
    обраде података.
    Употреба нових технологија
    или технолошких
    решења – попут комбиновања
    отисака прстију и препознавања лица ради
    побољшане контроле
    физичког приступа.
    Управо овај тип технологије
    може да резултира
    високим ризиком за права и слободе
    појединаца. На пример, одређене апликације
    могу знатно да утичу на свакодневни
    живот и приватност појединаца, па је у таквим
    случајевима потребно спровести процену
    утицаја. Као пример који јасно показује
    утицај који једна
    инсталирана апликација на
    мобилном уређају потенцијално има на приватност
    појединца може да се узме одлука
    шпанског надзорног органа за заштиту података
    (АЕПД) о кажњавању Шпанске фудбалске
    лиге (Ла Лигa) у поступку у којем је
    утврђено да апликација Ла Лиге која је инсталирана
    у телефонима 4 милиона корисника
    даљински активира микрофон телефона и
    на основу звучног
    окружења утврђује да ли
    се корисник налази у бару. Наводна
    сврха
    активирања микрофона била је детектовање
    потенцијалног коришћења апликације за незаконито
    „стримовање”.
    САДРЖИНА ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА НА
    ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ
    Закон не прописује стриктну процедуру
    које руковаоци морају да се придржавају
    приликом спровођења процене утицаја на
    заштиту података о личности.
    Очигледно
    да
    је, водећи се моделом предвиђеним Општом
    уредбом, законодавац ово питање препустио
    руковаоцу, а Законом прописао само обавезне
    елементе
    које процена утицаја мора да
    садржи. Тако је чланом
    54. став 6. Закона о
    заштити података о личности
    прописано да
    процена утицаја најмање
    мора да садржи:
    ■ свеобухватан опис предвиђених радњи
    обраде и сврху обраде, укључујући и опис
    легитимног
    интереса
    руковаоца, ако он постоји;
    ■ процену неопходности
    и сразмерности вршења
    радњи обраде у односу
    на сврхе обраде;
    ■ процену ризика за права и слободе лица на
    које се подаци односе;
    ■ опис мера које се намеравају предузети
    у односу
    на постојање ризика, укључујући
    механизме заштите, као и техничке,
    организационе
    и кадровске мере у циљу заштите
    податка
    о личности
    и обезбеђивања
    доказа о
    поштовању одредби овог закона, узимајући
    у обзир права и легитимне
    интересе
    лица на
    која се подаци односе
    и других лица.
    Оно што је битно да се нагласи јесте да
    се процена утицаја на заштиту података о
    личности
    спроводи пре обраде која може да
    проузрокује висок ризик за права и слободе
    физичких лица, односно
    пре започињања
    обраде на начин који подразумева претходно
    спровођење процене утицаја.
    Иако Закон, као ни Општа
    уредба која
    представља
    узор законодавцу за усвајање Закона,
    не прописују процедуру у погледу спровођења
    процена утицаја на заштиту података
    о личности,
    Смернице Европског
    одбора за
    заштиту података о личности,
    као и смернице
    француског надзорног органа за заштиту
    података о личности
    пружају упутства која
    свакако у добром делу могу да буду имплементирана
    и од стране домаћих руковалаца. У наставку
    тексту
    ће на што практичнији
    начин
    бити изложени принципи и смернице за сва
    четири наведена садржинска елемента,
    које
    би руковаоци требало да узму у обзир приликом
    израде процене утицаја на заштиту
    података о личности.
    1. Свеобухватан опис предвиђених
    радњи обраде и сврха обраде,
    укључујући и опис легитимног
    интереса руковаоца, ако он постоји
    Да би на адекватан начин испунили први
    обавезни елемент
    процене утицаја на заштиту
    података о личности,
    руковаоци би требало
    да претходно
    изврше тзв. мапирање
    личних
    података који су планирани за обраду
    на начин који подразумева претходно
    спровођење процене утицаја. То мапирање
    пре свега подразумева:
    ■ утврђивање врсте података који су планирани
    за обраду на начин који подразумева
    претходно
    спровођење процене утицаја;
    ■ утврђивање локација на којима ће такви
    подаци бити сачувани;
    75
    УНАКРСНИ ПОГЛЕД LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
    ■ пописивање свих уређаја на којима је планирано
    складиштење и обрада предметних
    личних
    података;
    ■ утврђивање свих лица унутар организације
    која ће имати приступ таквим личним
    подацима;
    ■ документовање
    законских
    основа по којима
    би се вршила обрада личних
    података.
    Предузимањем горенаведених корака руковаоци
    ће унутар организације имати јасну
    структуру личних
    података који су предмет
    обраде, која захтева
    спровођење процене
    утицаја, односно
    конкретне информације у
    погледу врсте података који су предмет
    планиране
    обраде, лица која би имала приступ
    подацима, локација на којима би се налазили
    ти подаци и законских
    основа по којима би се
    вршила обрада наведених личних
    података.
    Након што се спроведу наведене радње,
    руковаоци би требало да приступе конкретизацији
    првог елемента,
    односно
    првој
    фази израде процене утицаја, која подразумева:
    ■ презентовање
    свих радњи обраде, њихове
    природе, обима, контекста
    и сврхе;
    ■ пописивање свих личних
    података, примаоца
    података и рокова чувања личних
    података;
    ■ пописивање средстава и уређаја од којих
    зависе лични
    подаци (опрема, рачунарски
    програми, мреже, лица, документи
    у папирном
    облику или канали за слање докумената
    у папирном облику);
    ■ утврђивање екстерних
    субјеката – обрађивача
    који би вршили предметне
    радње обраде
    у име и за рачун руковаоца (уколико постоје);
    ■ пописивање свих сврха због којих се врше
    предметне
    радње обраде.
    2. Процена неопходности
    и
    сразмерности вршења радњи
    обраде у односу
    на сврхе обраде
    Овај други елемент
    практично
    представља
    „продужену руку” начела ограничења у односу
    на сврху обраде, као и начела минимизације
    података, при чему су оба утемељена
    у члану
    5. Закона, по којем лични
    подаци могу
    да се прикупљају у сврхе које су конкретно
    одређене, изричите, оправдане и законите и
    даље не могу да се обрађују на начин који није
    у складу са тим сврхама, а сами лични
    подаци
    морају бити примерени, битни и ограничени
    на оно што је неопходно
    у односу
    на сврху
    обраде.
    Ова врста процене може да се подели у две
    подврсте:
    ■ процена механизама који гарантују
    пропорционалност
    и сразмерност обраде података;
    ■ процена механизама који штите права лица
    чији се подаци обрађују.
    Што се тиче процене механизама који
    гарантују
    пропорционалност и сразмерност
    обраде података, руковалац је дужан да приликом
    спровођења ове процене образложи
    и оправда изборе које је направио у циљу
    усклађивања са законским
    захтевима
    у погледу:
    ■ сврха обраде, које морају бити конкретне,
    неопходне
    и оправдане за радње обраде које
    су предмет
    процене утицаја;
    ■ законитих основа за обраду података и забране
    незаконите обраде;
    ■ минимизације података, која се огледа у
    томе да лични
    подаци морају да буду примерени,
    битни и ограничени на оно што је
    неопходно
    у односу
    на сврху обраде;
    ■ квалитета података, при чему би лични
    подаци
    морали да буду тачни
    и редовно ажурирани;
    ■ рокова чувања личних
    података, при чему
    би лични
    подаци морали да буду чувани у
    ограниченом периоду.
    С друге стране, процена механизама који
    штите права лица чији се подаци обрађују
    подразумева обавезу руковаоца да утврди
    и опише механизме које је изабрао у циљу
    поступања у складу са законским
    захтевима
    у погледу:
    ■ информација које се пружају лицима чији
    се подаци обрађују, и то пре свега у погледу поштовања
    начела транспарентности,
    односно
    пружања информација на лак, једноставан
    и
    разуман начин, у роковима прописаним Законом;
    ■ пристанка који дају лица чији се подаци обрађују,
    који се огледа у могућности руковаоца
    да докаже да је прибавио законити пристанак
    и омогућио повлачење истог;
    76
    LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ УНАКРСНИ ПОГЛЕД
    ■ омогућавања лицима права на приступ и
    преносивост података, права на ограничење
    обраде личних
    података и права на приговор;
    ■ обрађивача који обрађују личне
    податке
    у
    име и за рачун руковаоца (уколико постоје),
    и то пре свега у погледу постојања уговора
    закљученог између руковаоца и обрађивача
    са свим елементима
    предвиђеним Законом,
    који, између осталог, прописује и спровођење
    одговарајућих техничких,
    кадровских
    и организационих мера које служе заштити
    података о личности;
    ■ преноса личних
    података, и то у погледу
    поступања у складу са законским
    обавезама
    преноса личних
    података изван Републике
    Србије.
    3. Процена ризика за права и
    слободе лица на које се подаци
    односе
    Ово је кључни
    елемент
    процене утицаја на
    заштиту података о личности.
    Да би руковалац
    уопште
    дошао у позицију да изврши процену
    ризика које намераване радње обраде
    могу да проузрокују по права и слободе лица
    чији се подаци обрађују, неопходно
    је да су
    претходна
    два елемента
    од стране руковаоца
    испуњена на адекватан начин, односно
    да је
    руковалац на свеобухватан начин извршио
    опис предвиђених радњи и сврху обраде, као
    и да је извршио процену неопходности
    и сразмерности
    вршења радњи обраде у односу
    на
    намераване сврхе обраде.
    Главна детерминанта
    у процењивању постојања
    и обима ризика по права и слободе
    лица представља
    безбедност
    података. Да
    би правилно и свестрано извршио процену
    ризика, руковалац би морао да узме у обзир
    заштитне механизме, али и узроке и последице
    евентуалне
    повреде безбедности
    личних
    података. У том смислу, процена ризика требало
    би да се састоји из процене:
    ■ постојећих или планираних механизама
    који служе заштити података о личности;
    ■ повреде безбедности
    података о личности.
    Имајући у виду претходно
    наведено, руковалац
    би прво требало да утврди постојеће
    или планиране механизме који служе
    заштити података о личности,
    и то:
    ■ механизме заштите који се односе
    на личне
    податке
    који су предмет
    обраде: криптозаштита,
    псеудонимизације
    и сл.;
    ■ безбедносне
    механизме заштите који се односе
    на систем у оквиру којег се врши обрада
    личних
    података (механизми заштите хардвера,
    „бекап” система и сл.);
    ■ организационе мере заштите (правилници,
    односно
    акти руковаоца, организовање запослених
    лица у вези са обрадом личних
    података,
    процедуре поступања у случају повреде
    безбедности
    података о личности
    итд.).
    Након тога, руковалац би требало да, у
    оквиру процене последица повреде безбедности
    података о личности,
    утврди и детаљно
    опише:
    ■ потенцијални утицај који би повреда
    безбедности
    података имала на лица чији су
    подаци повређени;
    ■ процену јачине тог утицаја;
    ■ опасности, односно
    претње по средства и
    уређаје на којима се налазе лични
    подаци, као и
    изворе који изазивају настанак таквих претњи;
    ■ вероватнoћу да ће доћи до повреде безбедности
    података о личности.
    4. Опис мера које се намеравају
    предузети у односу
    на постојање
    ризика
    Уколико је горенаведена процена показала
    да постоји, барем и у малом проценту,
    ризик
    да може доћи до повреде безбедности
    личних
    података, руковалац је дужан да опише мере
    које намерава да предузме у односу
    на постојање
    таквог ризика.
    Уколико су постојеће или планиране мере
    које су узете у обзир приликом анализирања
    ризика већ довољне за отклањање
    било ког
    ризика по безбедност
    података о личности,
    руковалац би такве закључке требало да инкорпорише
    у последњем делу процене утицаја.
    У супротном, уколико постојеће или
    планиране мере нису довољне да се отклоне
    ризици по слободу и права лица чији се подаци
    обрађују, руковалац је дужан да предложи
    додатне корективне мере за заштиту података
    о личности,
    па да након тога спроведе поновну
    процену ризика по права и слободе лица
    чији се подаци обрађују.
  • Пристанак лица за обраду података о личности према новом Закону о заштити података о личности

    Детаљно су разрађена нека од најбитнијих питања која се тичу пристанка за обраду података о личности према новом Закону, која се пре свега односе на руковаоце и њихову обавезу усклађивања пословања са законом у погледу обраде личних података на основу пристанка лица, и то: законско дефинисање пристанка лица за обраду података о личности; елементи који пристанак за обраду личних података чине правно ваљаним; рок трајања пристанка; опозив пристанка; пристанак малолетног лица за обраду података о личности.

     

     

    Народна скупштина Републике Србије усвојила је нови Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС”, бр. 95/18 – даље: Закон), који је ступио на снагу 21. новембра 2018. године, а примењује се од 21. августа 2019. године. Текст Закона у највећој мери је усаглашен са Општом уредбом о заштити података о личности Европске Уније (даље: Општа уредба), као и са тзв. Полицијском директивом која уређује обраду података о личности од стране надлежних органа у вези са кривичним поступцима и претњама националној безбедности.

    Закон је увео многобројне важне институте и измене које су предвиђене и самом Општом уредбом. Тако је, имајући у виду глобални процес дигитализације, развој технологија и електронске трговине, законодавац препознао потребу за другачијим регулисањем пристанка лица за обраду података о личности у односу на ранија законска решења, што је првенствено инспирисано одредбама Опште уредбе.

    Пристанак лица и у новом закону представља један од законских основа за обраду података о личности, како је то предвиђено чланом 12. став 1. тачка 1) Закона.

     

    ЗАКОНСКО ДЕФИНИСАЊЕ ПРИСТАНКА ЛИЦА ЗА ОБРАДУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

     

    Чланом 4. став 1. тачка 12) Закона пристанак лица на које се подаци односе дефинисан је као свако добровољно, одређено, информисано и недвосмислено изражавање воље тог лица, којим то лице, изјавом или јасном потврдном радњом, даје пристанак за обраду података о личности који се на њега односе.

    Дакле, за разлику од доскорашњег законског решења, по којем није ни постојала дефиниција пристанка као таква, а сам пристанак могао је бити дат само у писаној форми, новим законским решењем проширује се значење пристанка тако да то може да буде усмена, писана или електронска изјава или било која потврдна радња из које може да се недвосмислено закључи да је лице за заштиту података о личности дало пристанак за обраду података о личности.

     

    ЕЛЕМЕНТИ КОЈИ ПРИСТАНАК ЗА ОБРАДУ ЛИЧНИХ ПОДАТАКА ЧИНЕ ПРАВНО ВАЉАНИМ

     

    Поред форме пристанка, која је флексибилнија од оне предвиђене ранијим законским решењем, оно што је потребно посебно истаћи, имајући у виду горенаведену законску дефиницију, јесте неколико основних елемената који један пристанак чине правно ваљаним, односно законитим, а у претходном закону нису били на адекватан начин регулисани, при чему су то: 1) добровољност давања пристанка; 2) конкретност пристанка; 3) информисан пристанак и 4) недвосмисленост у погледу давања пристанка за обраду података о личности. У наставку овог текста детаљније ће бити обрађен сваки елемент, водећи се пре свега интерпретацијом елемената која је дата у Општој уредби и Смерницама Радне групе за заштиту података о личности Европске уније које се односе на пристанак од 28. новембра 2017. године (даље: Смернице), као и релевантном европском праксом надлежних органа која је настала приликом примене Опште уредбе.

    1) Добровољност давања пристанка

    Пре свега, да би пристанак био законски прихватљив, исти мора бити добровољан. Тако, уколико је пристанак укључен у неке друге услове као њихов неодвојиви део, сматраће се да није дат добровољно. Дакле, пристанак се неће сматрати добровољним ако лице чији се подаци обрађују не може одбити или повући свој пристанак без штетних последица.

    С друге стране, чланом 15. став 2. Закона прописано је да, ако се пристанак даје у оквиру писмене изјаве која се односи и на друга питања, захтев за давање пристанка мора бити представљен на начин којим се издваја од тих других питања, у разумљивом и лако доступном облику, као и уз употребу јасних и једноставних речи.

    Такође, посебно пажњу треба посветити и ставу 4. члана 15. Закона, по којем се приликом оцењивања да ли је пристанак за обраду података о личности слободно дат посебно мора водити рачуна о томе да ли се извршење уговора, укључујући и пружање услуга, условљава давањем пристанка који није неопходан за његово извршење. Тако, примера, ради, уколико је закључење или извршење уговора о пружању услуга условљено давањем пристанка лица за обраду података у сврху директног маркетинга, такав пристанак не може да се сматра добровољним.

    Питање добровољности давања пристанка за обраду података о личности посебно је упитно када су у питању подаци запослених лица. Наиме, имајући у виду зависност која произлази из односа послодавац/запослени, није вероватно да запослени послодавцу може да ускрати пристанак за обраду података без страха или стварног ризика од штетних последица услед одбијања. Стога је Радна група у Смерницама заузела становиште по којем обрада података запослених на основу пристанка датог послодавцима као руковаоцима података представља проблем јер је мало вероватно да ће пристанак бити добровољан, као и да за већи део такве обраде података основ не може и не би смео бити пристанак запослених.

    2) Одређеност пристанка

    За разлику од осталих елемената који пристанак чине законитим односно ваљаним, овај елемент је у Закону остао неразрађен будући да представља само део законске дефиниције пристанка по којој исти, између осталог, мора да буде одређен. Осим члана 12. став 1. тачка 1) Закона, у којем се наводи да се пристанак даје у једну или више посебно одређених сврха, законодавац је пропустио да даље разради одређеност пристанка. У одсуству потпуног законског решења, детаљнију интерпретацију овог законског елемента требало би пронаћи коришћењем уводне одредбе бр. 32 Опште уредбе, по којој, у случају обраде података у више сврха, пристанак мора да се да за све њих.

    Дакле, да би пристанак за обраду података о личности испунио елемент одређености, руковалац личних података мора да обезбеди:

    – конкретизацију сврха обраде;

    – грануларност у давању пристанка за обраду података, односно омогућавање лицу чији се подаци обрађују да, у случају постојања више сврха обраде података, за сваку конкретну сврху да посебан пристанак;

    – раздвајање информација које се односе на добијање пристанка за обраду података од информација које се односе на друга питања.

    Колико је елемент одређености у давању пристанка важан говори и релевантна пракса надлежних европских органа. Француска национална комисија за информатику и слободе 21. јануара 2019. године донела је одлуку о кажњавању компаније Google LLC у износу од 50 милиона евра због кршења Опште уредбе, поред свега, и зато што пристанак лица приликом отварања корисничког налога није био конкретан. Наиме, пре креирања налога од корисника је, између осталог, затражено да кликну на поље I agree to the processing of my information as described above and further explained in the Privacy Policy, чиме су једним пристанком дали пристанак за обраду података за све сврхе, што је супротно Општој уредби, сходно којој пристанак мора бити конкретан и дат одвојено за сваку конкретну сврху обраде.

    3) Информисан пристанак

    Пристанак мора бити информисан да би био правно ваљан. Овај елемент је утемељен пре свега на начелу транспарентности, које је прописано чланом 5. став 1. тачка 1) Закона. Дакле, пре давања пристанка лица чији се подаци обрађују руковалац је дужан да пружи све информације које су предвиђене Законом, а односе се на обраду личних података.

    Врло често се у пракси дешавало, посебно приликом давања пристанка путем интернета, да руковаоци пропусте да претходно лицу пруже све информације које се тичу обраде личних података. Некада су пропусти били и ненамерни, у ситуацијама када су руковаоци на својим веб-сајтовима омогућавали посетиоцима приступ поменутим информацијама и опцију за давање пристанка, али тако да давање пристанка за обраду не буде условљено обавезним претходним упознавањем са информацијама о обради.

    Члан 5. став 2. Закона предвидео је у том смислу експлицитну обавезу руковаоцима по којој су исти одговорни за примену свих начела обраде, укључујући и начело транспарентности, а морају да буду у могућности и да предоче примену истих, што практично значи да ће у случају вођења било ког поступка у вези са обрадом података о личности по основу пристанка лица, руковаоци бити дужни да, по потреби, предоче да је пре давања пристанка лице чији се подаци обрађују било информисано о обради на начин прописан Законом.

    Чланови 23. и 24. Закона регулишу садржину информација које се пружају лицима чији се подаци обрађују, у којој се јављају извесна одступања у зависности од тога да ли се подаци прикупљају од стране лица чији се подаци обрађују или на неки други начин. Ако се обрада података заснива на пристанку, руковалац је дужан да пружи лицу чији се подаци обрађују следеће информације:

    – о идентитету и контакт подацима руковаоца, као и његовог представника, ако је он одређен;

    – контакт податке лица за заштиту података о личности, ако је оно одређено;

    – о сврси намераване обраде и правном основу за обраду;

    – о примаоцу, односно групи прималаца података о личности, ако они постоје;

    – о врсти података о личности који се прикупљају;

    – о извору из ког потичу подаци о личности, уколико се подаци не прикупљају од лица чији се подаци обрађују;

    – о чињеници да руковалац намерава да изнесе податке о личности у другу државу или међународну организацију, као и о томе да ли се та држава или међународна организација налази на листи из члана 64. став 7. Закона, а у случају преноса из чланова 65. и 67. или члана 69. става 2. Закона, о упућивању на одговарајуће мере заштите, као и о начину на који се лице на које се подаци односе може упознати са тим мерама;

    – о року чувања података о личности или, ако то није могуће, о критеријумима за његово одређивање;

    – о постојању права да се од руковаоца захтева приступ, исправка или брисање његових података о личности, односно постојању права на ограничење обраде, права на приговор, као и права на преносивост података;

    – о постојању права на опозив пристанка у било које време, као и о томе да опозив пристанка не утиче на допуштеност обраде на основу пристанка пре опозива;

    – о праву да се поднесе притужба Поверенику;

    – о постојању аутоматизованог доношења одлуке, укључујући профилисање, али и најмање сврсисходне информације о логици која се притом користи, као и о значају и очекиваним последицама поменуте обраде по лице на које се подаци односе.

    Обавеза пружања информација о обради обавезна је приликом обраде личних података по било ком законском основу, а не само по основу пристанка лица чији се подаци обрађују. Тако је 26. марта 2019. године председник Канцеларије за заштиту личних података Пољске одредио казну за руковаоца у износу од око 220.000,00 евра због кршења одредби Опште уредбе у погледу транспарентности обраде података, конкретно због пропуштања руковаоца да пре обраде личних података достави лицима чији се подаци обрађују (око шест милиона људи) све информације о обради које се тичу њихових личних података. Колико је ова законска обавеза руковаоца важна и друштвено значајна говори у прилог и чињеница да је у конкретном случају, од 90.000 људи којима је овај руковалац пружио информације пре обраде личних података, више од 12.000 приговорило било којој даљој обради њихових личних података.

    4) Недвосмислени пристанак

    Законом је експлицитно предвиђено да давање пристанка претпоставља јасну потврдну радњу. Дакле, иако Закон, идући у корак са временом и напредном технологијом, више не предвиђа искључиво писану изјаву као једину правно ваљану форму давања пристанка, исти инсистира на томе да пристанак мора да представља недвосмислену изјаву воље лица чији се подаци обрађују.

    Уводне одредбе бр. 97 Опште уредбе наводе да пристанак обухвата и штиклирање поља приликом посете интернет страна, бирање техничких подешавања за услуге информационог друштва или другу изјаву или радњу којом се јасно показује у том контексту да лице на које се подаци односе прихвата предложену обраду својих података о личности, док ћутање, унапред штиклирано поље или неизвршавање активности због тога не треба сматрати пристанком. Иако Закон није имплементирао горенаведену уводну одредбу Опште уредбе, имајући у виду законску дефиницију пристанка, не видимо разлог за другачије тумачење или интерпретацију горенаведених случајева у пракси надлежних органа Републике Србије.

    Пред тога, Радна група у Смерницама напомиње потребу да руковаоци сами обликују механизме давања пристанка тако да буду јасни и разумљиви за лица чији ће се подаци потенцијално обрађивати. Тако, у случају посете веб-сајту, само наставак коришћења веб-сајта не би требало да се тумачи као пристанак лица за обраду података о личности.

    Чланом 15. став 1. Закона прописано је да руковаоци морају бити у могућности да предоче да је лице пристало на обраду својих података о личности. То практично значи да све док траје обрада наведених података, руковаоци су дужни да буду у могућности да докажу да је пристанак за обраду дат, а након завршетка обраде, доказ о истој не би требало даље да се чува, осим у случају постојања обавезе руковаоца да испуни одређене правне обавезе или ради постављања, остваривања или одбране правних захтева, при чему би доказ о пристанку могао да се чува све док такве обавезе буду примењиве за руковаоце.

    РОК ТРАЈАЊА ПРИСТАНКА ЗА ОБРАДУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

    Законом није уређено питање трајања пристанка за обраду података о личности. Међутим, може се закључити да питање трајања, односно важности првобитно датог пристанка зависи од околности под којима је пристанак дат и других фактора који могу да буду примењиви у сваком конкретном случају. Сходно упутствима из Смерница које се односе на одредбе Опште уредбе, које свакако могу бити корисне и за бољу интерпретацију Закона, најбоља пракса била би да се пристанак прибавља у одговарајућим интервалима, будући да би се поновним достављањем свих информација обезбедило да лице чији се подаци обрађују остане добро информисано о томе како се употребљавају његови подаци и како може да оствари своја законска права.

    ОПОЗИВ ПРИСТАНКА ЗА ОБРАДУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

    Члан 15. став 3. Закона регулише питање опозива пристанка. Лице на које се подаци односе има право да опозове пристанак у сваком тренутку. Оно што је битно напоменути јесте да опозив пристанка не утиче на допуштеност обраде која је вршена на основу пристанка пре опозива и да је руковалац дужан да пре прибављања пристанка обавести лице о наведеном дејству опозива.

    Такође, Закон прописује да опозивање, као и давање пристанка мора бити једноставно. Тако, када се пристанак даје путем интернета, кликом на опцију за давање пристанка, лицима чији се подаци обрађују мора да буде омогућено да на једнако једноставан начин могу да повуку тако дати пристанак, и то без икаквих штетних последица. У пракси постоји доста изазова везаних за могућност да се опозове пристанак на поменути начин, будући да обрађивачи морају да поседују адекватну техничку опрему и вештине како би у сваком конкретном случају могли да омогуће лицу такав начин опозива.

    Уколико не постоји неки други законски основ за обраду података о личности од стране руковаоца, опозив пристанка за последицу мора да има брисање података о личности и престанак било какве друге активности у вези са подацима лица које је опозвало свој пристанак. Радна група у Смерницама наводи да, у случају да лице чији се подаци обрађују опозове пристанак, а руковалац жели да настави са обрадом личних података по другом законском основу, није могуће прећутно променити законски основ пристанка (који је опозван) у тај други законски основ. О свакој промени законског основа за обраду руковалац је дужан да обавести лице чији се подаци обрађују, као и да пружи информације о обради личних података из чланова 23. и 24. Закона, поштујући законско начело транспарентности.

    ОБРАДА ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ ЗАСНОВАНА НА ПРИСТАНКУ МАЛОЛЕТНОГ ЛИЦА

    Ово питање је незаобилазно када се говори о пристанку као основу за обраду података о личности. Водећи се одредбама Опште уредбе, и наш законодавац је у новом закону уредио пристанак малолетног лица у вези са коришћењем услуга информационог друштва. То је свакако корак напред у односу на претходни закон, који ни на који начин није регулисао пристанак малолетног лица. Међутим, чини се да је Законом морало бити регулисано и питање пристанка малолетних лица за обраду личних података који се не односи на коришћење услуга информационог друштва, како не би и даље постојала потреба за консултовањем других прописа који уређују пословну способност малолетних лица. Због тога ће пристанак за обраду личних података дат од стране малолетних лица бити обрађен грануларно – као пристанак малолетног лица у вези са коришћењем услуга информационог друштва и као пристанак малолетног лица за обраду података који се не односи на услуге информационог друштва.

    1) Пристанак малолетног лица у вези са коришћењем услуга информационог друштва

    Услуга информационог друштва, сходно члану 4. став 1. тачка 23) Закона, јесте свака услуга која се уобичајено пружа уз накнаду, на даљину, електронским средствима на захтев примаоца услуга.

    Имајући у виду горенаведену законску дефиницију, закључује се да је законодавац посебну пажњу посветио заштити личних података деце путем интернета. Сходно члану 16. ст. 1. и 2. Закона, малолетна лица која су навршила 15 година могу самостално да дају пристанак за обраду података о својој личности при коришћењу услуга информационог друштва. Ако се ради о малолетном лицу које није навршило 15 година, за обраду његових личних података пристанак мора дати родитељ који врши родитељско право, односно други законски заступник малолетног лица.

    Чланом 16. став 3. Закона предвиђено је да руковалац мора да предузме разумне мере у циљу утврђивања да ли је пристанак дао родитељ који врши родитељско право, односно други законски заступник малолетног лица, узимајући у обзир доступне технологије.

    Будући да Закон не прописује конкретне начине на које би руковаоци требало да утврђују да ли малолетна лица имају преко 15 година, као ни начине на које би требало да прикупљају пристанак родитеља и да утврђују нечије право на давање таквог пристанка, значи да сами руковаоци морају да одреде и систематизују механизме за реализацију ових обавеза. Радна група у Смерницама напомиње да приступ руковалаца у таквим ситуацијама мора бити сразмеран информацијама које прикупљају, што практично значи да су дужни да прикупљају само ограничене количине информација, у зависности од сваког конкретног случаја.

    2) Пристанак малолетног лица за обраду података која није у вези са коришћењем услуга информационог друштва

    Као што је већ напоменуто, Закон не уређује случајеве пристанка малолетног лица на тзв. офлајнобраду података о личности, односно на обраду података која није у вези са коришћењем услуга информационог друштва, тј. пристанак лица на обраду података није уређен тако да успоставља јединствену старосну границу.

    Различити прописи у Републици Србији прописују различите старосне границе за поједине правне послове и радње које могу да предузимају малолетна лица. Сходно члану 64. Породичног закона  („Сл. гласник РС”, бр. 18/05 и 72/11 – др. закон), дете које није навршило 14. годину живота (млађи малолетник) може да предузима правне послове којима прибавља искључиво права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја. С друге стране, дете које је навршило 14. годину живота (старији малолетник), поред правних послова које може да предузме млађи малолетник, може да предузме и све остале правне послове уз претходну или накнадну сагласност родитеља, односно органа старатељства за законом одређене правне послове.

    Наведеним чланом Породичног закона даље је прописано да дете које је навршило 15. годину живота може да предузима правне послове којима управља и располаже својом зарадом или имовином коју је стекло сопственим радом.

    Имајући у виду горенаведено, јасно је да старосна граница малолетног лица за давање пристанка за офлајнобраду података о личности није одређена. Међутим, ако се узму у обзир законске старосне границе малолетног лица за предузимање појединих правних послова, могло би се поћи од претпоставке да малолетно лице може да дâ свој пристанак за офлајнобраду оних података о личности који би били неопходни за предузимање правних радњи које ова лица по закону могу да предузимају. У зависности од старосне границе малолетног лица која је прописана за предузимање појединих правних радњи, такав пристанак за офлајнобраду података о личности могла би да дају како малолетна лица са тако и малолетна лица без навршених 14 година живота.

    У сваком случају, имајући у виду ограничену пословну способност малолетних лица прописану законом, може се закључити да ће у веома малом броју случајева пристанак малолетног лица (које нема навршену 18. годину живота) за офлајнобраду података о личности бити дозвољен без сагласности родитеља, односно органа старатељства за законом одређене правне послове.

  • Лице за заштиту података о личности у светлу новог Закона о заштити података о личности

    Једна од најбитнијих новина коју Закон о заштити података о личности доноси, која је и предмет разматрања у овом тексту, јесте институт лица за заштиту података о личности.

     

    Народна скупштина Републике Србије усвојила је нови Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС”, бр. 95/18 – даље: Закон), који је ступио на снагу 21. новембра 2018. године, а започеће са применом 21. августа 2019. године. Текст Закона у највећој мери представља адаптирани превод Опште уредбе о заштити података о личности Европске Уније (даље: Општа уредба), као и тзв. Полицијске директиве, која уређује обраду података о личности од стране надлежних органа у вези са кривичним поступцима и претњама националној безбедности.

    Закон је увео многобројне важне институте који су предвиђени и самом Општом уредбом, а институт лица за заштиту података о личности уведен је у нови Закон по узору на Општу уредбу, са циљем усклађивања руковаоца и обрађивача са одредбама Закона, па самим тим и обезбеђивања највишег нивоа заштите личних података.

    У том смислу овај текст се бави најбитнијим темама које се тичу лица за заштиту података о личности, и то:

    – случајевима када је обавезно именовање лица за заштиту података о личности од стране руковаоца и обрађивача;

    – именовањем и положајем лица за заштиту података о личности у односу на руковаоца/обрађивача који га је именовао на ту позицију;

    – обавезама лица за заштиту података о личности.

    СЛУЧАЈЕВИ У КОЈИМА ЈЕ ОБАВЕЗНО ИМЕНОВАЊЕ ЛИЦА ЗА ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ ОД СТРАНЕ РУКОВАОЦА И ОБРАЂИВАЧА

    Чланом 56. став 1. Закона прописана је пре свега могућност за све руковаоце и обрађиваче да именују лице за заштиту података о личности. Дакле, именовање наведеног лица није ограничено само на одређене руковаоце или обрађиваче, већ свака организација која на било који начин обрађује личне податке има право да именује своје лице за заштиту података о личности.

    С друге стране, члан 56. став 2. Закона о заштити података о личности прописује да су руковаоци и обрађивачи обавезни да именују лице за заштиту података о личности ако се:

    1) обрада врши од стране органа власти, осим ако се ради о обради коју врши суд у сврху обављања својих овлашћења;

    2) основне активности руковаоца или обрађивача састоје у радњама обраде које по својој природи, обиму, односно сврхама захтевају редован и систематски надзор великог броја лица на која се подаци односе;

    3)  основне активности руковаоца или обрађивача састоје у обради: (1) посебних врста података о личности из члана 17. став 1. Закона (подаци о расном или етничком пореклу, политичком мишљењу, верском или филозофском уверењу или чланству у синдикату, генетски подаци, биометријски подаци у циљу јединствене идентификације лица, подаци о здравственом стању или подаци о сексуалном животу или сексуалној оријентацији физичког лица) или (2) података о личности у вези са кривичним пресудама и кажњивим делима из члана 19. Закона (подаци који се односе на кривичне пресуде, кажњива дела и мере безбедности) – у великом обиму.

    Да би се у свакој конкретној ситуацији утврдило да ли су руковаоци и обрађивачи дужни да именују лице за заштиту података о личности, потребно је претходно разумевање најбитнијих одредница из горенаведених законских одредби које уређују случајеве обавезног именовања лица за заштиту података о личности, и то:

    – обрада личних података од стране органа власти,

    – основне активности руковаоца и обрађивача,

    – обрада личних података у великом обиму,

    – редован и систематски надзор лица.

     

    Обрада података о личности од стране органа власти

     

    Закон прописује обраду података о личности од стране органа власти као први случај у којем је обавезно именовање лица за заштиту података о личности.

    За правилно разумевање ово законске одредбе потребно је пре свега одговорити на питање ко су органи власти у смислу овог закона. Одговор је дат у члану 4. тачка 25) Закона, по којем је орган власти државни орган, орган територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе, јавно предузеће, установа и друга јавна служба, организација и друго правно или физичко лице које врши јавна овлашћења.

    Из горенаведеног може да се закључи да је законодавац максимално проширио круг субјеката који ће се сматрати органом власти у смислу обраде личних података, као и да је у исти уврстио и организације и физичка лица која врше јавна овлашћења. Тиме је законодавац практично поступио у складу са смерницама Радне групе за заштиту података о личности Европске уније у вези са лицем за заштиту података о личности од 13. децембра 2016. године (даље: Смернице), које су препоручивале да национална законодавства држава чланица ЕУ прошире круг субјеката који ће се сматрати органом власти, будући да Општом уредбом та класификација није предвиђена.

    За разлику од друга два случаја, за утврђивање обавезности именовања лица за заштиту података о личности, у случају обраде података о личности од стране органа власти, не захтева се квантитативан услов – велики обим обраде података о личности.

    Сама чињеница да орган власти обрађује личне податке аутоматски подразумева обавезу именовања лица за заштиту података о личности, што ће у пракси значити да ће сви органи власти имати поменуту обавезу. Изузетак од овог правила је случај обраде личних података од стране суда, коју он врши у сврху обављања својих овлашћења.

     

    Основне активности руковаоца и обрађивача

     

    Да би се сматрало да су руковаоци и обрађивачи обавезни да именују лице за заштиту података о личности у случајевима из члана 56. став 2. тачке 2) и 3) Закона, потребно је да се, између осталог, њихове основне активности састоје из радњи обраде личних података. Законом није дефинисан термин „основне активности”, који се користи приликом утврђивања (не)обавезности именовања лица за заштиту података о личности.

    У недостатку законског решења, тумачења и мишљења домаћих надлежних органа, једино адекватно тумачење, односно интерпретација овог термина може да се изведе из одредби Опште уредбе које су коришћене приликом израде и усвајања новог закона.

    Тако је у уводној одредби бр. 97 Опште уредбе дефинисано да се у приватном сектору основне активности руковаоца и обрађивача података односе на његове примарне активности, а не на обраду података о личности као додатне активности. Овако дефинисан термин основних активности са аспекта законодавства Републике Србије не треба уско везивати само за претежну делатност која се региструје у Агенцији за привредне регистре, односно чињеница да претежна делатност обрађивача или руковаоца није обрада личних података не значи аутоматски да њихове основне активности не подразумевају и ту радњу. Управо супротно, врло често се дешава да без обраде личних података руковаоци и обрађивачи не могу да обављају своју претежну делатност, па се тада поменута обрада третира као основна активност руковаоца или обрађивача.

    Тако је и у самим Смерницама наведено да, иако је основна делатност нпр. болнице – пружање здравствених услуга, у њене основне активности спада и обрада личних података, јер болница не би могла да на поуздан начин пружи здравствену услугу без обраде здравствених података својих пацијената. До таквог закључка може да се дође и у случају приватне компаније за обезбеђење која врши надзор на јавним просторима и трговинским центрима. Наиме, иако је њена основна делатност надзор, у основне активности сврставају се и радње обраде података, будући да без обраде личних података она не би могла да врши надзор као своју основну делатност.

     

    Обрада личних података у великом обиму

     

    Да би се сматрало да су руковаоци и обрађивачи обавезни да именују лице за заштиту података о личности у случајевима из члана 56. став 2. тачке 2) и 3) Закона, поред основних активности обраде података, неопходно је да се, између осталог, и обрада личних података врши у великом обиму.

    Као и у случају термина „основни подаци”, Закон не разрађује, односно не прописује ситуације, односно радње обраде које могу да се сматрају обрадом података у великом обиму, у смислу овог закона. И сама Општа уредба, која је представљала основно полазиште за усвајање новог закона, не прописује ни на exampli causa начин случајеве који би се сматрали обрадом података у великом обиму.

    Смернице у вези са лицем за заштиту података о личности прописују одређене чиниоце које би сваки руковалац и обрађивач требало да узме у обзир приликом утврђивања (не)постојања обраде великог обима, и то: број лица чији се подаци обрађују, односно њихов конкретан број или њихов удео у релевантном становништву; обим података и/или опсег различитих података који се обрађују; трајање или трајност активности обраде података; географски опсег активности обраде.

    Поред тога, Смернице пружају примере обраде података у великом обиму, који су консултативне природе, а руковаоцима и обрађивачима могу да послуже као одреднице приликом утврђивања (не)постојања обраде података у великом обиму, и то су:

    – обрада података о пацијенту у оквиру редовног пословања болнице;

    – обрада података о путовањима појединаца који користе јавни градски превоз (нпр. праћење помоћу путних картица);

    – обрада података у стварном времену у погледу геолокације клијената међународног ланца брзе хране у статистичке сврхе, коју спроводи обрађивач специјализован за те активности;

    – обрада података о клијентима у оквиру редовног пословања осигуравајућег друштва или банке;

    – обрада личних података у оквиру интернет претраживача ради бихевиористичког оглашавања;

    – обрада података (садржај, промет, локација) коју спроводе пружаоци телефонских или интернет услуга.

     

    Редован и систематски надзор лица

     

    Као и у претходним случајевима, Закон не дефинише појам редовног и систематског надзора, нити елементе на бази којих би руковаоци и обрађивачи били у могућности да утврде у сваком конкретном случају да ли врше редован систематски надзор лица.

    Међутим, Радна група за заштиту података о личности дала је у Смерницама о лицима за заштиту података о личности своје тумачење у овом погледу.

    Тако се, сходно Смерницама, термин „редован надзор” тумачи на најмање један од следећих начина, као праћење:

    – које је трајно или се спроводи у одређеним интервалима у одређеном раздобљу,

    – које се понавља у тачно одређено време,

    – које се спроводи стално или периодично.

    С друге стране, појам „систематски надзор” Смернице тумаче на најмање један од следећих начина, као праћење:

    – које се спроводи у складу са одређеним системом,

    – које је претходно договорено, организовано или методолошко,

    – које је део општег плана за прикупљање података,

    – које се спроводи као део стратегије.

    Будући да се редован и систематски надзор тумачи прилично широко, широк је и сам дијапазон делатности које могу да се сматрају редовним и систематским праћењем лица, као што су: управљање телекомуникацијском мрежом, пружање телекомуникацијских услуга, маркетиншке активности засноване на подацима, праћење локације, праћење података о општем стању организма, телесној кондицији и здрављу помоћу уређаја који се носе на телу итд.

    Дакле, иако је за редовни и систематски надзор прва (и углавном једина) асоцијација праћење лица путем интернета, овај појам свакако не може да се тумачи тако уско јер редован и систематски надзор може да се врши и на друге начине, попут праћења путем телекомуникацијских уређаја и др.

     

    1. ИМЕНОВАЊЕ, ПОЛОЖАЈ И ОБАВЕЗЕ ЛИЦА ЗА ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ У ОДНОСУ НА РУКОВАОЦА/ОБРАЂИВАЧА КОЈИ ГА ЈЕ ИМЕНОВАО НА ТУ ПОЗИЦИЈУ

     

    Након што руковаоци и обрађивачи утврде да припадају оној групи субјеката која врши обраду података о личности на начин и у обиму који обавезује на именовање лица за заштиту података о личности, такве организације приступају одабиру лица за заштиту података о личности и истом пружају услове и могућности за обављање послова и задатака који су истоветни условима предвиђеним Законом.

     

    Именовања лица за заштиту података о личности

     

    Када је у питању именовање лица за заштиту података о личности, пре свега треба имати у виду неколико ставки:

    – врсту ангажовања,

    – именовање једног лица за више организација,

    – стручност лица за заштиту података о личности.

     

    а) Врста ангажовања лица за заштиту података о личности

    Законом је предвиђено да лице за заштиту података о личности може бити ангажовано од стране руковаоца или обрађивача као лице у радном односу, што би представљало неку врсту интерног ангажовања, или само на основу уговора, што би представљао екстерно ангажовање тог лица. Иако Закон не прецизира о ком се уговору ради када је у питању екстерно ангажовање лица за заштиту података о личности, имајући у виду позитивно право Републике Србије, може да се претпостави да би најадекватнији уговор за такву врсту ангажовања био уговор о делу.

     

    б) Именовање једног лица за више организација

    Законом је даље прописано да група привредних субјеката може да именује заједничко лице за заштиту података о личности, под условом да је ово лице једнако доступно сваком члану групе. С друге стране, када су руковаоци или обрађивачи органи власти или надлежни органи, може да се одреди заједничко лице за заштиту података о личности, узимајући у обзир организациону структуру и величину тих органа власти.

     

    в) Стручност лица за заштиту података о личности

    Чланом 56. став 8. Закона предвиђено је да се лице за заштиту података о личности одређује на основу стручних квалификација, а нарочито стручног знања и искуства у области заштите података о личности, као и способности за извршавање обавеза предвиђених Законом.

     

    Дакле, Закон не прописује формалне квалификације као одређени минимум који би свако лице за заштиту података о личности требало да поседује како би било именовано на ту позицију. С друге стране, уводном одредбом бр. 97 Опште уредбе, која може да послужи као одредница за ову тематику, наведено је да би нужни ниво стручног знања лица које претендује на позицију лица за заштиту података о личности требало да се утврди у односу на поступке обраде података који се спроводе и на обавезну заштиту личних података који се обрађују.

    У сваком случају, оно што би свако лице за заштиту података о личности морало да поседује јесте изврсно познавање прописа који уређују заштиту и обраду личних података, па и искуство које може да користи у свакодневном обављању задатака. То не значи да ово лице мора да има правничко образовање, али, имајући у виду његова права, обавезе и дужности прописане Законом, правничко искуство у погледу сагледавања процедура, састављања поднесака, давања мишљења и смерница свакако је неопходно за обављање послова на овој позицији.

    Поред тога, у зависности од врсте и обима података које обрађују руковалац или обрађивач који су га именовали на ту позицију, лице за заштиту података о личности треба да има добро знање и разумевање процеса обраде, преноса и чувања личних података, као и познавање пословног сектора и организације у којој је ангажован, како би било у могућности да на адекватан начин обавља задатке прописане Законом.

     

    Положај лица за заштиту података о личности

     

    Члан 57. Закона уређује положај лица за заштиту података о личности тако да с једне стране прописује обавезе руковаоца, односно обрађивача који су га именовали, а  с друге стране дужности самог лица за заштиту података о личности којих мора да се придржава како би очувало положај загарантован Законом.

     

    а) Обавезе руковаоца и обрађивача у односу на лице за заштиту података о личности

    Руковалац и обрађивач су пре свега дужни да благовремено и на одговарајући начин укључе лице за заштиту података о личности у све послове који се односе на заштиту података о личности. У том смислу руководство организације које је именовало лице за заштиту података о личности требало би да предузме низ мера како би оно могло у потпуности да испуни функцију која је Законом предвиђена. Смернице наводе неколико таквих мера:

    – лице за заштиту података о личности позвано је да учествује на редовним састанцима високог и средњег руководства;

    – обавезно је присуство лица за заштиту података о личности кад се доносе одлуке које могу да утичу на заштиту података, при чему све релевантне информације морају да се пруже лицу за заштиту података како би могло да пружи одговарајући савет;

    – мишљење лица за заштиту података увек мора да се узме у обзир;

    – саветовање са лицем за заштиту података требало би да се спроведе одмах након што је дошло до повреде података или до неког другог инцидента.

    Омогућавање извршавања обавеза од стране лица за заштиту података о личности врши се и кроз обезбеђивање неопходних средстава за извршавање обавеза и приступ подацима о личности и радњама обраде, као и кроз његово стручно усавршавање. Пружање неопходних средстава за рад поменутог лица мора да се обезбеди пре било које обраде података, односно пре спровођења процене утицаја на заштиту података о личности, а у циљу спровођења целокупног процеса у складу са одредбама Закона.

    Руковалац и обрађивач дужни су такође да обезбеде независност лица за заштиту података о личности приликом извршавања обавеза. Та независност гарантује се пре свега тиме да руковалац или обрађивач не могу да казне лице за заштиту података о личности нити да раскину радни однос, односно уговор са њим због извршавања обавеза прописаних Законом.

    За извршавање обавеза које су предвиђене Законом лице за заштиту података о личности непосредно је одговорно руководиоцу руковаоца или обрађивача.

     

    б) Дужности лица за заштиту података о личности

    Лице за заштиту података о личности дужно је да пре свега чува тајност, односно поверљивост података до којих је дошло у извршавању обавеза предвиђених Законом.

    Ово лице може да обавља друге послове и извршава друге обавезе, а руковалац или обрађивач дужни су да обезбеде да га извршавање других послова и обавеза не доведе у сукоб интереса. Тако би до сукоба интереса дошло када, би, примера ради, за лице за заштиту података о личности било именовано неко лице из руководства организације или уколико би се од екстерно ангажованог лица за заштиту података о личности затражило да пред судовима представља руковаоца или обрађивача у питањима која се односе на заштиту података о личности.

     

    III. ОБАВЕЗЕ ЛИЦА ЗА ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

     

    Чланом 58. Закона прописано је да лице за заштиту података о личности има најмање обавезу да:

    – информише и даје мишљење руковаоцу или обрађивачу, као и запосленима који врше радње обраде о њиховим законским обавезама у вези са заштитом података о личности;

    – прати примену одредби Закона, других закона и интерних прописа руковаоца или обрађивача које се односе на заштиту података о личности, укључујући и питања поделе одговорности, подизања свести и обуке запослених који учествују у радњама обраде, као и контроле;

    – даје мишљење, када се то затражи, о процени утицаја обраде на заштиту података о личности и прати поступање по тој процени у складу са обавезама предвиђеним Законом;

    – сарађује са Повереником за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (даље: Повереник), представља контакт тачку за сарадњу са њим и саветује се са њим у вези са питањима која се односе на обраду, укључујући и обавештавање и прибављање претходног мишљења Повереника, у складу са одредбама Закона.

    Законодавац на јасан начин дефинише обавезе лица за заштиту података о личности. Оно што из горенаведених одредби недвосмислено може да се закључи јесте да ће претежан део свог радног времена ово лице посвећивати обавези која се тиче тзв. day-to-day пословања организације која га је поставила, а то је информисање и саветовање запослених у погледу радњи обраде и законских обавеза у вези са заштитом података о личности, будући да праћење примене одредби Закона, процена утицаја обраде на заштиту личних података и коресподенција са Повереником, због своје повремене природе, неће бити у свакодневном фокусу рада лица за заштиту података о личности, а ни саме организације која га је на ту позицију именовала.

    Међутим, без обзира на повремену природу горенаведених обавеза лица за заштиту података о личности, то не значи да су оне мање значајне у односу на обавезу информисања и саветовања запослених у погледу заштите личних података. Управо супротно, да би поменуто лице било у могућности да тачно, ефикасно и правовремено информише и саветује у погледу заштите личних података, потребно је да своје повремене обавезе благовремено испуњава, односно да прати примену одредби Закона и праксу надлежних органа, као и да оствари ефикасну сарадњу са Повереником у вези са обрадом личних података.

     

  • Донети су нови подзаконски акти предвиђени Законом о заштити података о личности

    Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС”, бр. 87/2018) почиње да се примењује 21. 8. 2019. године. Истог дана почињу да се примењују и четири новодонета правилника – подзаконска акта, који су објављени у „Службеном гласнику РС” број 40/2019, а у наставку следи њихов краћи преглед.

     

    У „Службеном гласнику РС” бр. 40/2019 објављени су следећи подзаконски акти:

    – Правилник о обрасцу и начину вођења евиденције лица за заштиту података о личности,

    – Правилник о обрасцу обавештења о повреди података о личности и начину обавештавања Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности о повреди података о личности,

    – Правилник о обрасцу притужбе и

    – Правилник о обрасцу и начину вођења интерне евиденције о повредама Закона о заштити података о личности и мерама које се у вршењу инспекцијског надзора предузимају.

    Сви наведени подзаконски акти примењују се од дана примене Закона.

     

    ПРАВИЛНИК О ОБРАСЦУ И НАЧИНУ ВОЂЕЊА ЕВИДЕНЦИЈЕ ЛИЦА ЗА ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

     

    Правилником  је утврђен образац и начин вођења евиденције лица за заштиту података о личности, коју води повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

    Евиденција садржи податке о:

    – руковаоцу, односно обрађивачу (име, презиме и адреса, односно назив и седиште) и

    – лицу за заштиту података о личности (име, презиме, адреса, имејл и број телефона).

    Руковалац, односно обрађивач доставља поверенику податке из евиденције, и то у писаном облику, непосредно, путем поште или на имејл-адресу: licezazastitu@poverenik.rs.

    Евиденција је јединствена и води се у електронском облику, на обрасцу који је прилог Правилника и чини његов саставни део.

     

    ПРАВИЛНИК О ОБРАСЦУ ОБАВЕШТЕЊА О ПОВРЕДИ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ И НАЧИНУ ОБАВЕШТАВАЊА ПОВЕРЕНИКА ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ О ПОВРЕДИ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

     

    Правилником је предвиђено да руковалац доставља поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности обавештење о повреди података.

    Утврђен је образац обавештења о повреди података о личности и начин обавештавања повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности о повреди података о личности. Образац обавештења саставни је део Правилника, а садржи:

    1) податке о руковаоцу:

    (1) назив руковаоца,

    (2) адресу и седиште,

    (3) име и контакт податке лица за заштиту података о личности руковаоца, ако је оно одређено, или информације о другом начину на који могу да се добију подаци о повреди;

    2) податке о повреди података:

    (1) опис природе повреде података, укључујући околности које се односе на повреду,

    (2) врсту података о личности,

    (3) број лица на која се подаци односе,

    (4) број података о личности чија је безбедност повређена,

    (5) датум и време повреде безбедности података (уколико је познат или према процени);

    3) опис могућих последица повреде;

    4) опис мера које је руковалац предузео или чије је предузимање предложено;

    5) остале податке од значаја за обавештавање о повреди података.

    Предвиђена је и посебна рубрика која се односи на прилоге који се по потреби прилажу уз њега.

    Руковалац доставља поверенику обавештење о повреди података у писаном облику, непосредно или путем поште, а може да достави и скенирани примерак обавештења на имејл-адресу: povredapodataka@poverenik.rs.

    Руковалац доставља поверенику обавештење о повреди података о личности на обрасцу обавештења у року од 72 часа од сазнања за повреду. У случају да руковалац у тренутку достављања обавештења поверенику не може да унесе све податке, дужан је да их накнадно достави на исти начин на који је доставио обавештење.

    Руковалац који не поступи у прописаном року дужан је да образложи разлоге због којих није поступио у том року.

    Уз обавештење, руковалац доставља и евиденције радњи обраде које се односе на податке који су били предмет повреде података о личности, које руковалац води у складу са чланом 47. Закона о заштити података о личности. Руковалац доставља и другу документацију по налогу повереника или на сопствену иницијативу.

     

    ПРАВИЛНИК О ОБРАСЦУ ПРИТУЖБЕ

     

    Правилником је утврђен образац притужбе коју поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности подноси физичко лице које сматра да је обрада података о његовој личности извршена супротно одредбама Закона о заштити података о личности.

    Физичко лице из става 1. овог правилника доставља притужбу поверенику у писаном облику, непосредно или путем поште, а може да достави и скенирани примерак притужбе на имејл-адресу: prituzba@poverenik.rs.

    Образац притужбе садржи:

    1. податке о притужиоцу,
    2. податке о руковаоцу података о личности против кога се подноси притужба,
    3. право које је повређено и
    4. разлоге притужбе.

     

    ПРАВИЛНИК О ОБРАСЦУ И НАЧИНУ ВОЂЕЊА ИНТЕРНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ О ПОВРЕДАМА ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ И МЕРАМА КОЈЕ СЕ У ВРШЕЊУ ИНСПЕКЦИЈСКОГ НАДЗОРА ПРЕДУЗИМАЈУ

     

    Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности води интерну евиденцију о повредама Закона и мерама које се у вршењу инспекцијског надзора предузимају.

    Интерна евиденција садржи:

    – податке о руковаоцу или обрађивачу који је повредио Закон (име и презиме или назив, пребивалиште, боравиште или седиште),

    – податке о повреди Закона (опис повреде и члан Закона који је повређен),

    – податке о мерама које су предузете и

    – податке о поступању руковаоца или обрађивача по изреченим мерама.

     

    Интерна евиденција је јединствена и води се у Служби повереника, у електронском облику.