ISSN 2406-1085

Ознака: здравствена заштита

  • Коментар новог Закона о здравственој заштити

    Закон о здравственој заштити објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије” бр. 25 од 3. априла 2019. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 11. априла 2019. године.

     

    Решења предвиђена новим Законом о здравственој заштити имају циљ да одговоре на потребе прилагођавања система здравствене заштите унапређењу реформи здравства. Овим законом, између осталог, јасно је одређена и друштвена брига за здравље становништва на нивоу Републике, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, послодавца и појединца. Раздвојена је друштвена брига на нивоу аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Законом је уређен систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација, општи интерес у здравственој заштити и надзор над спровођењем закона, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите.

    Здравствена заштита обухвата спровођење мера и активности за очување и унапређење здравља држављана Републике Србијe, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено, делотворно и ефикасно лечење, здравствену негу и рехабилитацију.

    Полазећи од нагомиланих обавеза и дуговања здравствених установа, Закон је предвидео да Република Србијa може да обезбеди здравственим установама чији је оснивач средства за извршавање обавеза по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања. Ово је без сваке сумње добар покушај законодавца, односно државе да предупреди ситуације из прошлости када су поједине здравствене установе услед неизмирених обавеза по различитим основама биле у блокади, што је могло да се одрази на редовно одвијање процеса рада и поступак пружања здравствене заштите.

    Друштвеном бригом за здравље на нивоу Републике Србије у погледу обезбеђивања здравствене заштите обухваћене су одређене групације становништва за које се здравствена заштита обезбеђује из средстава обавезног здравственог осигурања, а за лица која нису обухваћена обавезним здравственим осигурањем средства се обезбеђују у буџету Републике Србије. Препознате су нове категорије лица којима се на наведени начин обезбеђује здравствена заштита, и то млада незапослена лица која се не налазе на школовању, а највише до навршених 26 година живота, лица у вези са планирањем породице (лица мушког пола), жртве тероризма, борци.

    Друштвена брига за здравље на нивоу аутономне покрајине, као и на нивоу јединице локалне самоуправе, поред других мера за обезбеђивање и спровођење здравствене заштите од интереса за грађане, које се спроводе на територији аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, обухвата и мере којима се стварају услови за бољу доступност и приступачност у коришћењу здравствене заштите. Законом се посебно истиче да аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе не може да обезбеди кадар запошљавањем на неодређено време ако средства нису обезбеђена у финансијском плану, с обзиром на то да се не могу систематизовати радна места изнад норматива односно стандарда предвиђених Законом и прописима донетим за спровођење овог закона (члан 13. став 5). Јасна је интенција да се заштити финансијско пословање здравствених установа, али може да се очекује да ће наведена одредба Закона довести до различитог поступања и тумачења у пракси, имајући у виду да није довољно прецизна. Наиме, уколико су у финансијском плану планирана средства, оснивач може да обезбеди средства за запошљавање иако је кадар изнад норматива односно стандарда.

    Чланом 15. Закона прописана је обавеза лица да се одазове на позив за циљани превентивни преглед, односно скрининг, према одговарајућим националним програмима, чиме се, поред учешћа осигураног лица у трошковима здравствене заштите сходно Закону о здравственом осигурању, очекује постизање већег одзива на превентивне прегледе у циљу спречавања настанка болести. Полазећи од потребе да се обезбеди доступнија здравствена заштита, Закон је предвидео да се из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују средства за запошљавање ради замене изабраних лекара који су упућени на специјализације. На тај начин делимично се решава проблем доступности и остваривања права на здравствену заштиту, али може да се закључи да је законодавац анализом броја одобрених специјализација и трајања истих дошао до података о оптерећености, пре свега примарног нивоа здравствене заштите. Поставља се питање да ли ће се овим решењем смањити притисак на секундарни и терцијарни ниво здравствене заштите, уз обавезу организовања здравствене службе тако да се не доведе у питање остваривање права пацијената, а посебно имајући у виду постојећи број лекара и ограничења у погледу запошљавања, обавезе организовања дежурства и другог облика прековременог рада, уз поштовање права на одмор у складу са законом којим се уређују радни односи. Такође, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују се и средства за спровођење циљаних превентивних прегледа, управљање медицинским отпадом у здравственим установама у јавној својини, осигурање имовине и колективно осигурање запослених у здравственим установама од последица несрећног случаја, осигурање у случају теже болести и хируршке интервенције, као и осигурање од одговорности према трећим лицима у здравственим установама у јавној својини, текуће одржавање објеката и просторија, текуће сервисирање медицинске, немедицинске опреме, превозних средстава и опреме у области интегрисаног здравственог информационог система здравствених установа у јавној својини.

    Поред тога, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава буџета Закон је предвидео финансирање развоја и унапређења Националног програма за пресађивање људских органа и организовање и развој праћења финансијских токова и потрошње у систему здравствене заштите у Републици Србији, затим формирање Националног здравственог рачуна, планирање и предлагање мера за његово унапређење, као и спровођење надзора над прикупљањем потребних података.

    Такође, по први пут утврђена је обавеза финансирања организовања и спровођења редовне спољне провере квалитета стручног рада из средстава комора здравствених радника. Одредбама чл. 18. и 19. Закона уређено је доношење Стратегије развоја здравствене заштите, па се очекује да ће иста, за разлику од Плана развоја здравствене заштите донетог још 2010. године, дати реалну анализу постојећег стања и система здравствене заштите, са конкретним предлогом мера и утврђеним приоритетима у развоју. Здравствена заштита заснива се на начелима правичности, свеобухватности, приступачности, континуираности, сталног унапређења квалитета и безбедности у пружању здравствене заштите, као и на начелу ефикасности и новом начелу поштовања људских права и вредности и права детета у здравственој заштити.

    Закон је дефинисао да су пружаоци здравствене заштите здравствене установе у јавној и приватној својини, високошколске установе здравствене струке и друга правна лица за која је посебним законом предвиђено да обављају и послове здравствене делатности, приватна пракса, здравствени радници који обављају здравствену делатност и друге високошколске установе, односно научнообразовне и научне установе. На наведени начин омогућено је да здравствену заштиту пружају и научне установе, чиме се постиже уштеда средстава и омогућава ефикасније остваривање права на здравствену заштиту, с обзиром на то да су пацијенти до сада упућивани у иностранство јер тада важећи закон није предвиђао могућност пружања здравствене заштите од стране научних и научнообразовних института.

    Чланом 28. Закона утврђене су врсте здравствених установа које могу да се оснују, и то за разлику од претходно важећег закона, уводе се поликлинике, здравствени центри, универзитетски клинички центри и војне здравствене установе или санитетске јединице и установе у Војсци Србије. Оснивачи здравствених установа у јавној својини су Република Србија, односно аутономна покрајина, а за апотеке јединица локалне самоуправе. Такође, предвиђено је да здравствена установа може да се оснује у складу са прописима којима се уређује јавно-приватно партнерство. Здравствена установа може да обавља само здравствену делатност која је утврђена решењем Министарства здравља о испуњености прописаних услова за обављање здравствене делатности. Изузетно, Закон даје могућност да здравствена установа ангажује здравственог радника друге специјалности из друге здравствене установе, односно приватне праксе, као и здравственог радника са дозволом за обављање метода и поступака комплементарне медицине уколико је неопходно да се обезбеди квалитетна и безбедна здравствена заштита односно додатна дијагностика, лечења и рехабилитација пацијента у оквиру здравствене делатности за коју је здравствена установа основана. Поред тога, могућност ангажовања здравственог радника из друге здравствене установе дата је и установама социјалне заштите и заводима за извршење кривичних санкција. Закон предвиђа обавезу уписа здравствене установе у Регистар здравствених установа који се води у Агенцији за привредне регистре уместо досадашњег уписа у регистар суда, с тим што је прописано да ће се наведени регистар и Јединствена евиденција субјеката у здравству, коју такође води Агенција за привредне регистре, успоставити у року од 18 месеци од дана ступања на снагу Закона.

    Новина за коју се очекује да ће у значајној мери олакшати рад здравствених установа односи се на коришћење нових здравствених технологија. Наиме, под новом здравственом технологијом подразумева се здравствена технологија која се по први пут користи у Републици Србији, односно на одређеном нивоу здравствене заштите. Здравствена установа обраћа се Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” у циљу процене здравствене технологије, при чему сноси трошкове израде мишљења  према ценовнику овог института. На основу мишљења о процени здравствене технологије, коју врши Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, министар здравља издаје дозволу за коришћење нове здравствене технологије. Након издавања поменуте дозволе, иста може да се примењује у здравственим установама истог нивоа, без подношења појединачних захтева, уколико је у дозволи ризик од настанка штетних последица процењен као незнатан или низак. Из наведеног произлази да се за издавање дозволе за коришћење нове здравствене технологије обраћа само здравствена установа која први пут уводи нову технологију на одређеном нивоу здравствене заштите, осим уколико је ризик од настанка штетних последица процењен као средњи, висок или критичан. Полазећи од развоја информационих технологија у области здравства, Закон је предвидео доношење стратегије развоја и организације интегрисаног здравственог информационог система (члан 55. став 3). У погледу организације рада здравствене службе и прековременог рада Закон је прописао да запослени у здравственој установи, односно приватној пракси не смеју да напусте радно место док им се не обезбеди замена у току радног времена, односно после истека радног времена, ако би се тиме нарушило обављање здравствене делатности и угрозило здравље пацијента, што се сматра прековременим радом. Такође, у случају да пружање здравствене заштите не може да се организује на други начин, запосленом са скраћеним радним временом може да се одреди прековремени рад. Наведена одредба члана 59. Закона решава један од горућих проблема у систему здравствене заштите, како са аспекта недостатка кадра тако и са апсекта контроле рада здравствених установа од стране надлежних органа и оспоравања основаности исплате увећане плате по основу прековременог рада, што је био чест предмет контроле од стране надзорника осигурања.

    Извесне новине предвиђене су и у одредбама које регулишу допунски рад. Здравствени радник, здравствени сарадник, односно друго лице запослено у здравственој установи, односно приватној пракси, који ради пуно радно време, може да обавља одређене послове из своје струке и код свог послодавца код кога је запослен, а не само код другог послодавца ван редовног радног времена, како је то био случај до сада. Уговор о допунском раду закључује са својим послодавцем, односно највише три уговора о допунском раду са другим послодавцем, у укупном трајању до једне трећине пуног радног времена. Сагласност за обављање допунског рада здравственог радника, односно здравственог сарадника, директор здравствене установе, односно оснивач приватне праксе у којој је запослен са пуним радним временом, даје у року од пет радних дана на период од годину дана.

    Поред Центра за контролу тровања и Центра за ретке болести, Закон предвиђа оснивање и Центра за болест од већег јавно-здравственог значаја у циљу свеобухватног праћења, предузимања мера и унапређења превенције, дијагностике и лечења ових болести. У оквиру примарног нивоа здравствене заштите уведена је нова здравствена установа – поликлиника. Ранијим законским решењима овај облик здравствене установе био је резервисан за приватну праксу, док је у здравственим установама у јавној својини био на нивоу службе болнице или клиничког центра. Поликлиника обезбеђује специјалистичко-консултативну делатност из најмање три различите области медицине, односно денталне медицине, док лабораторијску и другу дијагностику може да обавља самостално или преко друге здравствене установе. Такође, поликлиника може да организује огранке на територији Републике Србије. У односу на претходни, нови закон уводи и заводе за лабораторијску и другу дијагностику. Интересантну новину представља члан 96. Закона, који се односи на секундарни ниво здравствене заштите. Након више година у појединим случајевима, као и целе деценије трајања поступка раздвајања домова здравља и болница, сада је законодавац решио да их поново споји у једну установу (здравствени центар), правдајући овакав потез уштедом средстава. С обзиром на то да су кроз овај процес, додуше у обрнутом смеру, здравствене установе већ прошле, може да се очекује да овај својеврсни поступак интеграције буде спроведен за краће време, а да ли ће након тога функционалност и приступачност здравствене заштите бити већа – остаје да се види. Болница може да има организационе јединице и изван свог седишта, на територији управног округа на којем има седиште, односно на територији за коју је болница у јавној својини основана. На терцијарном нивоу здравствене заштите уводи се нова здравствена установа – Универзитетски клинички центар.

    У оквиру приватне праксе уведена је могућност оснивања уже специјалистичке лекарске ординације, поред постојећих општих и специјалистичких лекарских ординација. Приватна пракса може привремено да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од пет година, изузев апотеке приватне праксе, која привремено може да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од 30 дана. У случају привременог престанка обављања здравствене делатности краћем од 30 дана, оснивач приватне праксе дужан је да обавештење о привременом престанку обављања здравствене делатности истакне на месту на којем обавља здравствену делатност. О привременом престанку обављања здравствене делатности дужем од 30 дана оснивач приватне праксе дужан је да обавести Министарство, АПР и надлежну комору. Приватна пракса није више у обавези да обезбеди стално доступан санитетски превоз.

    Одређене новине предвиђене су и у погледу органа у здравственој установи. У циљу даљег развоја управљачког механизма пословања здравствених установа може да се констатује да је и наш законодавац показао намеру да прати решења предвиђена у развијеним здравственим системима. У духу свеприсутне тржишне економије која прожима све сегменте друштва, па и здравство, неопходно је да на челу здравствених установа буде лице квалификовано за успешно вођење здравствене установе. То је могуће само уколико директор има потребна знања и из правних, економских и организационих наука. Може се очекивати да је ово почетак напуштања старе и, показало се, превазиђене праксе избора руководиоца здравствених установа, као и пут ка формирању модерних руководећих структура, у којима би на челу био менаџер који је спреман да одговори изазовима новог доба. С тим у вези предвиђени су и другачији услови за избор директора у погледу стручне спреме, додатне едукације и радног искуства на руководећем радном месту, као и забране чланства у органима политичке странке. Тако за директора здравствене установе може да буде именовано лице које: 1. доктор је медицине, доктор денталне медицине, магистар фармације, односно магистар фармације – медицински биохемичар или има високо образовање из области правних, економских, односно организационих наука на академским мастер студијама; 2. има завршену акредитовану едукацију из области здравственог менаџмента; 3. има најмање пет година радног искуства као руководилац здравствене установе, односно руководилац организационе јединице у здравственој установи; 4. није осуђивано, односно против којег се не води истрага, односно против којег није подигнута оптужница за кривично дело утврђено законом којим се уређује организација и надлежност државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, односно које није правоснажном судском одлуком осуђивано за умишљајно кривично дело на казну затвора од шест месеци или тежу казну, нити за кривично дело против здравља људи, односно којем није правоснажном судском одлуком изречена мера безбедности у складу са Кривичним закоником, и то: обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, односно забрана вршења позива, делатности и дужности због које не може да обавља дужност директора; 5. није члан органа политичке странке; 6. испуњава и друге услове предвиђене статутом здравствене установе. Одредбе које се тичу састава, односно бројности чланова Управног одбора, претрпеле су измене, тако да сада Управни одбор здравствене установе примарног нивоа здравствене заштите, као и болнице (опште и специјалне), чине један члан из реда запослених и два члана представника оснивача, значи укупно три члана уместо досадашњих пет. Управни одбор здравствене установе терцијарног нивоа здравствене заштите, као и здравственог центра, чине два члана из реда запослених и три члана представника оснивача, значи укупно пет чланова уместо досадашњих седам. По први пут постављени су услови за именовање чланова Управног и Надзорног одбора. Услови су слични као за именовање директора здравствене установе. Тиме је показана озбиљна намера да се у органе здравствених установа именују стручни и квалификовани људи, специјалисти у својој области, како би се спречило понављање добро нам познатог случаја у прошлости именовања „специјалисте” за климатизацију у Надзорни одбор једне здравствене установе.

    Стечена звања доктор стоматологије, односно доктор стоматологије специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем доктор денталне медицине, односно са звањем доктор денталне медицине специјалиста. Стечена звања дипломирани фармацеут, дипломирани фармацеут – медицински биохемичар, односно дипломирани фармацеут специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем магистар фармације, магистар фармације – медицински биохемичар, односно са звањем магистар фармације специјалиста. Министарство здравља одобрава специјализацију за области дефицитарних грана медицине, денталне медицине, односно фармације, здравственом раднику који је незапослен или запослен на одређено време, чиме је проширен круг лица која могу да аплицирају за добијање специјализације.

    Фармацеутска делатност је, као део здравственог система, уређена одредбама чл. 219–233. Закона. Свега 15 чланова регулише оснивање, организацију и обављање апотекарске делатности која је последњих година у развоју у Републици Србији. Од укључивања приватног сектора и омогућавања издавања лекова на рецепт фармацеутска делатност је у експанзији, а промет лекова на рецепт на терет средстава обавезног здравственог осигурања износи око 60%. У поступку израде овог закона представници надлежне коморе инсистирали су на доношењу посебног закона који би уредио материју апотекарске делатности, како је и било најављено у активностима спровођења реформи у систему здравствене заштите. Међутим, одустало се од доношења посебног закона, па је област апотекарске делатности инкорпорирана у Закон о здравственој заштити. Закон предвиђа уређивање мреже апотека основаних у јавној својини на основу критеријума једнакости у погледу доступности лекова, медицинских средстава и других производа за унапређење и очување здравља, као и броја становника на гравитационом подручју апотеке, али не регулише наведене критеријуме за оснивање приватних апотека и уређивање мреже истих.

  • Коментар новог Закона о здравственом осигурању

    Закон о здравственом осигурању објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије” бр. 25 од 3. априла 2019. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 11. априла 2019. године.

     

    Након непуних 15 година од доношења старог и тачно 10 измена закона којим се регулише материја здравственог осигурања, на седници Народне скупштине 3. априла 2019. године усвојен је нов Закон о здравственом осигурању. Основни разлог за његово доношење јесте, како релевантни фактори у здравству кажу, унапређење система здравственог осигурања и реформа здравственог система. Чињеница да није дошло до измена претходног, већ до доношења новог текста закона, говори у прилог очекивањима да се приступило студиозној и темељној изради нових законских решења, преточених у безмало три стотине чланова. Главна карактеристика новог закона јесте извршено усклађивање са другим прописима који утичу на организацију и спровођење обавезног здравственог осигурања из области рада, лекова и медицинских средстава, заштите становништва од заразних болести, спорта, управног поступка, инспекцијских надзора, као и из области заштите података о личности. Овим законом уређује се систем осигурања у потпуности, што подразумева како обавезно здравствено осигурање тако и добровољно здравствено осигурање, што до сада није био случај. Осим тога, проширене су и основе осигурања из обавезног здравственог осигурања, уведена је доплата за здравствене услуге, лекове, медицинску рехабилитацију и медицинска средства, унапређен је поступак контроле закључених уговора поводом остваривања права на здравствену заштиту, као и поступак централизованих јавних набавки, прецизније је уређен поступак арбитраже, као и поступак именовања односно разрешења органа управљања Републичког фонда за здравствено осигурање, а утврђена су и већа овлашћења Министарства здравља у делу нормативне активности.

    Овим законом уређено је пре свега здравствено осигурање у Републици Србији, које обухвата обавезно и добровољно здравствено осигурање. У оквиру обавезног здравственог осигурања уређена су права и услови за њихово остваривање, финансирање обавезног здравственог осигурања, уговарање здравствене заштите, организација обавезног здравственог осигурања и друга питања од значаја за систем обавезног здравственог осигурања.

    Новим Законом о здравственом осигурању, за разлику од претходног, утврђено је значење одређених појмова, као што су пре свега: осигураник, осигурана лица, матична филијала, местo становања, давалац здравствених услуга, надзорник осигурања и др. Законом је извршено ближе прецизирање категорије осигураника, на пример пољопривредника, док је посебно издвојена категорија јавног бележника и јавног извршитеља. Поред тога, измењене су и одредбе које се односе на стицање својства оних осигураника за које се средства за доприносе за обавезно здравствено осигурање обезбеђују из буџета Републике Србије, тако да су одређене категорије брисане (нпр. лица која су обухваћена обавезном имунизацијом и циљаним превентивним прегледима), али су и прописане нове категорије, као што су жртве тероризма и борци, истина само у случају да не испуњавају услов за стицање својства осигураника из члана 11. Закона. У члану 17. Закона, који се односи на лица која се укључују у обавезно здравствено осигурање, предвиђен је изузетак у смислу да предузетник коме је престало својство осигураника за време привремене одјаве делатности, као и супружник, односно ванбрачни партнер запосленог који је упућен на рад у иностранство у складу са законом, коме мирују права и обавезе из радног односа за период упућивања, могу да се укључе у обавезно здравствено осигурање ради обезбеђивања за себе и за чланове своје уже породице права из обавезног здравственог осигурања. Чланом 22. т. 1) и 11) Закона проширен је круг лица којима се у одређеним случајевима обезбеђују права из обавезног здравственог осигурања на ученике и студенте који се налазе на обавезном производном раду, професионалној пракси, практичној настави или учењу кроз рад у систему дуалног образовања, али и на лица која обављају сезонске послове, у циљу остваривања одређених права из обавезног здравственог осигурања.

    У оквиру главе II дефинисано је да се својство осигураног лица утврђује регистрацијом у Централном регистру обавезног социјалног осигурања, односно решењем Републичког фонда за здравствено осигурање, као и да се права из обавезног здравственог осигурања остварују на основу исправе о осигурању, и то: картице здравственог осигурања и потврде о здравственом осигурању. У члану 30. став 5. Закона прописано је да, у случају постојања сумње да Уговор о раду, на основу кога је извршена пријава на обавезно здравствено осигурање, није закључен у сврху обављања послова у складу са тим уговором, него искључиво у сврху остваривања права из обавезног здравственог осигурања, матична филијала има право и обавезу да, на основу провере чињеница и прикупљених доказа, покрене поступак пред надлежним судом за оспоравање тако закљученог уговора о раду. Овде је јасна интенција законодавца, али се оправдано поставља питање примене наведене одредбе у пракси, односно на основу којих елемената овлашћено лице Републичког фонда цени да поменути уговор о раду, на основу кога је извршена пријава на обавезно здравствено осигурање, није закључен у сврху обављања послова у складу са тим уговором.

    Права из обавезног здравственог осигурања груписана су у право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде (право на накнаду зараде односно плате за време привремене спречености за рад и право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене заштите). У оквиру права на здравствену заштиту ближе је уређено остваривање овог права у случају повреде на раду, тако да више није прописан рок од 12 месеци за настанак повреде, обољења или смрти осигураника, као последице несреће, догађаја или акта насиља. Проширена су права у случају наступања повреде на раду. Чланом 52. став 2. утврђен је пакет здравствених услуга које се обезбеђују из обавезног здравственог осигурања, а чине га:

    1. мере превенције и раног откривања болести,
    2. прегледи и лечење у вези са планирањем породице, у току трудноће, порођаја и до 12 месеци након порођаја,
    3. прегледи и лечење у случају болести и повреде,
    4. прегледи и лечење болести уста и зуба,
    5. медицинска рехабилитација у случају болести и повреде,
    6. лекови,
    7. медицинска средства.

    У оквиру права на здравствену заштиту, у делу који се односи на прегледе и лечење у вези са планирањем породице, проширено је право на лица мушког пола, имајући у виду да су до сада наведено право имала само лица женског пола.

    Осигурана лица остварују право на палијативно збрињавање, које подразумева пружање здравствених услуга на свим нивоима здравствене заштите оболелом осигураном лицу у терминалној фази болести, без обзира на врсту (тип) болести, ради побољшања квалитета живота. Наведено решење било је предмет бројних иницијатива и представља значајну новину у погледу права на прегледе и лечење у случају болести и повреда тешко болесних лица. Такође, значајну новину предвиђа и члан 66. став 4, којим је прописано да општим актом којим се утврђује Листа лекова може да се утврди и доплата за лек, па на тај начин осигурана лица могу да учествују у трошку лека тако да доплатом себи обезбеде, условно речено, квалитетнији лек новије генерације. Утврђено је право на накнаду зараде односно плате за време привремене спречености за рад осигураника јавног бележника и јавног извршитеља (члан 72. став 1. тачка 4)).

    Једна од значајнијих новина које су предвиђене Законом јесте и да изабрани лекар може да отвори боловање до 60 дана, што у пракси значи да се осигурано лице упућује на лекарску комисију од 61. дана ради продужења привремене спречености за рад, што свакако олакшава остваривање права пацијентима, али и рад лекарских комисија. Међутим, поставља се питање финансијског ефекта примене ове одредбе, односно да ли ће на овај начин доћи до већег издвајања за боловања и евентуалног неоправданог коришћења истог. Поред тога, у члану 75. став 5. Закона о здравственом осигурању прописано је да је, у случају да је осигураник привремено спречен за рад из једног разлога (нпр. услед болести или повреде ван рада), а затим без прекида (наредни дан) буде спречен за рад из другог разлога привремене спречености за рад (нпр. због неге болесног односно повређеног члана уже породице), изабрани лекар дужан да осигураника упути на првостепену лекарску комисију по истеку 90 дана укупне спречености за рад, осим у случају из члана 78. став 3. Закона (тешко оштећење здравственог стања детета до навршених 18 година живота због тешког оштећења можданих структура, малигна болест или друго тешко погоршање здравственог стања детета). Циљ наведене одредбе је да онемогући коришћење боловања унедоглед, имајући у виду чињеницу да су до сада осигураници променом основа за привремену спреченост за рад користили боловање дуже време. Најзначајнији резултат „борбе” удружења деце оболеле од тешких болести огледа се у праву родитеља да, у случају тешког оштећења здравственог стања детета до навршених 18 година живота због тешког оштећења можданих структура, малигне болести или другог тешког погоршања здравственог стања детета, на основу оцене другостепене лекарске комисије, а на предлог здравствене установе у којој се дете лечи, која обавља здравствену делатност на терцијарном нивоу здравствене заштите, и по упуту изабраног лекара, користи право на накнаду зараде због привремене спречености за рад због неге члана уже породице. Другостепена лекарска комисија на сваких шест месеци цени оправданост продужења привремене спречености за рад, па је осигураник дужан да се, на основу упута изабраног лекара – специјалисте педијатрије, јави ради оцене комисије. Такође, у погледу основице за обрачун накнаде зараде запосленом за време привремене спречености за рад Закон уводи новину која се састоји у томе да му се накнада зараде односно плате утврђује на основу просечне месечне основице на коју је плаћен допринос за обавезно здравствено осигурање, утврђене у претходних 12 месеци који претходе месецу у којем је наступио случај по којем се стиче право на накнаду зараде, а у случају да је у том периоду по поменутом основу осигурања био осигуран краће, основ чини основица на коју је био плаћен допринос, утврђена према времену за које је био осигуран у том периоду. Циљ наведене одредбе је пре свега да се спрече покушаји пријаве на осигурање основице у високом износу, чији је резултат било коришћење дужих боловања, пре свега за време трудноће, што је у претходном периоду био случај који су осигураници немало користили и на тај начин обезбеђивали да на основу тромесечне уплате доприноса користе боловање дуже време. Закон је предвидео да се на терет средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују трошкови превоза посмртних остатака осигураног лица до места становања, ако је извршено узимање органа ради пресађивања у здравственој установи која није у месту становања (члан 106. став 2). У оквиру главе V, која се односи на здравствену заштиту која се не обезбеђује у обавезном здравственом осигурању, предвиђен је изузетак да се осигураним лицима – женама обезбеђује здравствена заштита која обухвата естетску реконструкцију дојке након извршене мастектомије једне или обе дојке и естетску корекцију дојке након извршене мастектомије друге дојке.

    Закон је предвидео основ за доношење општег акта којим се ближе уређују услови и начин коришћења здравствене заштите осигураних лица у иностранству, што до сада није био случај, па ова материја није била ближе регулисана подзаконским актом. У члану 116. став 2. Закона прописано је да трошкове хитне медицинске помоћи пружене осигураном лицу у држави са којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању, које је боравило у тој држави без претходно издате потврде за коришћење здравствене заштите, укључујући и трошкове превоза за повратак до места становања у Републици Србији, плаћа Републички фонд за здравствено осигурање, а сноси их осигурано лице по поднетом захтеву за накнаду трошкова од стране РФЗО-а. У конкретном случају, уколико осигурано лице не прибави потврду пре одласка у земљу са којом је Република Србија закључила споразум о социјалном осигурању, трошкове хитне медицинске помоћи и превоза до места становања платиће Републички фонд за здравствено осигурање, али ће их сносити осигурано лице. Из наведеног може да се закључи да је држава преузела обавезу измирења трошкова пружене здравствене заштите осигураном лицу у иностранству уколико је закључен споразум о социјалном осигурању, али и да стиче основ за накнаду трошкова ако осигурано лице није прибавило потврду пре одласка у иностранство. Члан 120, који се односи на упућивање осигураног лица на лечење у иностранство, предвиђа да осигураном лицу, поред лечења, може да се одобри и спровођење дијагностичких поступака, односно успостављање дијагнозе у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања ако исте не могу успешно да се лече, односно спроводе у Републици Србији, а у држави у коју се осигурано лице упућује постоји могућност за успешно лечење тог обољења, стања или повреде, односно за спровођење дијагностичког поступка или успостављање дијагнозе. На наведени начин дато је овлашћење да се подзаконским актом ближе уреди комплетна област упућивања на лечење у иностранство. За разлику од до сада важећег закона, члан 125. став 4. Закона предвиђа значајно проширење права на здравствену заштиту у том смислу да осигурано лице, у случају да није извршена уплата доспелог доприноса, на терет средстава обавезног здравственог осигурања може да користи здравствену заштиту у случају хитне медицинске помоћи, циљаних превентивних прегледа – скрининга према одговарајућим националним програмима, обавезне имунизације према прописима којима се уређује здравствена заштита становништва од заразних болести и палијативног збрињавања. До сада је, у случају да није плаћен доспели допринос за обавезно здравствено осигурање, осигурано лице могло да користи само право на хитну медицинску помоћ, док је сву другу здравствену заштиту плаћало из својих средстава. Наведена новина представља значајан помак и јасно ставља до знања да је држава препознала потребу да се одређени вид здравствене заштите обезбеди осигураним лицима иако допринос није измирен. Међутим, остаје дилема ко ће сносити тај трошак – Републички фонд за здравствено осигурање или буџет и да ли ће се предузети одређене мере према послодавцу који своју обавезу није измирио. Члан 129. Закона даје овлашћење Републичком фонду за здравствено осигурање да води јединствену листу чекања, која треба да отклони недостатке који су до сада постојали у пракси у вези са појединачним листама чекања у здравственим установама. Уколико јединствена листа чекања оствари свој циљ, може да се очекује да комплетан систем здравствене службе буде рационалнији, као и да здравствена заштита буде доступнија пацијентима.

    Битну новину представља и одредба којом се осигураним лицима обезбеђује палијативно збрињавање у целости на терет средстава обавезног здравственог осигурања. Осигураним лицима обезбеђује се најмање 65% од цене здравствене услуге из средстава обавезног здравственог осигурања за лечење болести чије је рано откривање предмет циљаног превентивног прегледа, односно скрининга према одговарајућим националним програмима, уколико се осигурано лице није одазвало ни на један позив у оквиру једног циклуса позивања нити је свој изостанак оправдало, а та болест је дијагностикована у периоду до наредног циклуса позивања. За остваривање права на стоматолошку здравствену заштиту из обавезног здравственог осигурања може да се утврди плаћање партиципације ако се осигурано лице не одазове позиву изабраног лекара на превентивни преглед, односно ако не остварује право на превентивне стоматолошке услуге у складу са Законом, односно републичким програмом стоматолошке здравствене заштите који доноси Влада. Одредбама Закона које се односе на приговор у поступку остваривања права ближе је уређено поступање по поднетом приговору.

    Заштиту права осигураних лица до сада је обезбеђивала и организација здравственог осигурања у којој су поменута лица здравствено осигурана, путем института заштитника права осигураних лица. То је била одредба Закона о правима пацијената, која је престала да важи доношењем новог Закона о здравственом осигурању. У сваком случају то не значи да права осигураних лица, посматрајући их у овом случају као права пацијената, нису незаштићена, с обзиром на то да за правну помоћ могу да се обрате, као и до сада, саветнику за заштиту права пацијената.

    Новина овог закона је и да је у потпуности уређена област добровољног здравственог осигурања, и то: врсте добровољног здравственог осигурања, услови за организовање и спровођење, али и финaнсирање добровољног здравственог осигурања, као и друга важна питања за добровољно здравствено осигурање. Средства за финансирање овог осигурања обезбеђују се уплатом премије осигурања у складу са закљученим уговором о добровољном здравственом осигурању.

    Чланом 198. Закона дата је могућност Републичком фонду да, поводом остваривања права осигураних лица на здравствену заштиту, закључи уговор и са организацијом обавезног социјалног осигурања војних осигураника, као и са правним лицем односно предузетником, у складу са прописима којима се уређује јавно-приватно партнерство. Имајући у виду да је делимично остварена интеграција цивилног и војног здравственог система у смислу пружања здравствене заштите, поставља се питање да ли је законодавац имао у виду обухватније регулисање међусобних односа, односно проширење услова за остваривање права на здравствену заштите цивилних и војних осигураних лица. Такође, дато је законско овлашћење закључивања уговора са правним лицем односно предузетником у складу са прописима којима се уређује јавно-приватно партнерство. Сагласно томе може да се очекује веће улагање приватног сектора у здравство, што свакако доноси и сигурност, имајући у виду да је обавеза плаћања здравствене заштите на Републичком фонду за здравствено осигурање, односно држави.

    Законом је детаљније уређен поступак контроле, а прописан је и принцип двостепености и примена закона којим се уређује општи управни поступак. Наведено значи да ће се у поступку контроле уговорних односа између Републичког фонда за здравствено осигурање и давалаца здравствених услуга – здравствених установа спроводити управни поступак. Поред тога, детаљније је уређен поступак арбитраже односно решавања спорова. У поступку спровођења централизованих јавних набавки Закон је такође дао могућност да Републички фонд за здравствено осигурање спроведе поступак у име и за рачун здравствене установе, односно приватне праксе ван Плана мреже здравствених установа који доноси Влада, са којом има закључен уговор поводом остваривања права на здравствену заштиту. Међутим, с обзиром на то да се поводом остваривања права на здравствену заштиту у складу са Законом уговори закључују за период од једне календарске године, а имајући у виду процедуру спровођења јавних набавки, примена наведене одредбе може да буде доведена у питање.

    Упоређујући га са законима земаља у окружењу, може се рећи да је нови закон, као и претходни Закон о здравственом осигурању, пренормиран и да по садржају уређује материју која би могла да буде регулисана подзаконским актима. Такође, Закон карактерише и јасан пренос овлашћења са Републичког фонда за здравствено осигурање на министра надлежног за послове здравља у погледу доношења аката из области обавезног здравственог осигурања, за разлику од претходног који је у већој мери овлашћење давао Републичком фонду да ближе уреди материју остваривања права из обавезног здравственог осигурања.