ISSN 2406-1085

Ознака: zdravstvene ustanove

  • Одговори на питања поводом нових решења предвиђених Законом о здравственој заштити и Законом о здравственом осигурању

    Решене су одређене недоумице које се односе на нова законска решења, пре свега оне које се односе на могућност давање поклона здравственим радницима, а затим и у погледу најављеног интегрисања домова здравља и болница, рекламирања здравствених установа, услова за избор и именовање директора здравствених установа, као и здравственог осигурања пензионера који су у радном односу.

     

    С обзиром на то да је, ступањем на снагу нових Закона о здравственој заштити и Закона о здравственом осигурању, здравствени систем Републике Србије претрпео значајне промене, као и да је од самог доношења закона прошло безмало шест месеци, прве анализе законских решења, укључујући и критике и похвале, могу се дати већ сада. Имајући у виду и да је Посебан колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе такође новијег датума (на снази од 8. 1. 2019. године), разумљиво је постојање великог броја питања и недоумица као последица усвајања горенаведених правних аката. Иако је намера законодавца без сваке сумње била позитивна и корисна и, како се приликом доношења говорило, у циљу унапређења система здравственог осигурања и реформе здравственог система, ипак поједини новитети захтевају подробнија објашњења. Најрелевантнији коментар сваког закона, па и већ поменутих, може се дати тек протеком времена, односно након примене законских решења у пракси. С тим у вези у овом тексту понудићемо одговоре на неколико питања која су изазвала највеће интересовање како пацијената, као корисника услуга, тако и запослених радника у здравству, као пружаоца тих услуга. Обрађена су питања у вези са давањем поклона здравственим радницима, најављеног интегрисања домова здравља и болница, рекламирања здравствених установа, услова за избор и именовање директора здравствених установа и здравственог осигурања пензионера који су у радном односу. Још једна тема која је веома значајна, а која с разлогом није нашла место у овом тексту, јесте питање допунског рада. Како се очекује доношење подзаконског акта (правилника) којим ће се ближе уредити ова материја, мишљења смо да треба сачекати са анализом тако обимне теме како би била обрађена прецизно и јасно, али и поткрепљена одговарајућом правном регулативом.

    ДОЗВОЉЕНОСТ ДАВАЊА ПОКЛОНА ЗДРАВСТВЕНИМ РАДНИЦИМА?

    Сигурно да је ово једно од питања око кога се у јавности подигла велика прашина. Бројне су биле и још увек су критике на рачун оправданости ове новоуведене могућности материјалног изражавања захвалности и даривања здравствених радника. Али да би ове одредбе биле што прецизније појашњене, неопходно је да прво буду цитиране. Законодавац на самом почетку члана 234. Закона о здравственој заштити у уводним ставовима јасно наглашава да је корупција однос који се заснива на злоупотреби обављања здравствене делатности, односно послова здравствене заштите, у циљу стицања личне користи или користи за другога. Дефинисан је и сукоб интереса као ситуација у којој здравствени радник, односно здравствени сарадник има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на непристрасност и објективност здравственог радника, односно здравственог сарадника у обављању здравствене делатности, односно послова здравствене заштите, док је приватни интерес било каква корист или погодност за здравственог радника, односно здравственог сарадника, чланове његове уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним. Још детаљније се у наставку наводи да здравствени радник и здравствени сарадник који обавља здравствену делатност, односно послове здравствене заштите у здравственој установи у јавној својини, члан органа, односно стручних органа у здравственој установи у јавној својини, као и чланови њихових ужих породица, не смеју тражити нити примити новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним, која може да утиче на непристрасност или професионално обављање дужности, односно која може да се сматра наградом у вези са вршењем дужности и обављањем здравствене делатности. Овде је све лепо и јасно објашњено, међутим, споран је чл. 234. ст. 6. Закона, који гласи:

    Изузетно, исказивање захвалности у виду поклона мање вредности, односно рекламног материјала и узорака, који није изражен у новцу или хартијама од вредности и чија појединачна вредност не прелази 5%, а укупна вредност не прелази износ једне просечне месечне плате без пореза и доприноса у Републици Србији, не сматра се корупцијом, сукобом интереса, односно приватним интересом, у складу са законом.

    Одредбом Закона, a према подацима Републичког завода за статистику за мај 2019. године, одређена максимална појединачна вредност поклона износи 2.769 динара, а укупна вредност 55.380 динара. Иако је то јасно наведено, треба напоменути да је искључено давање поклона у новцу, и не само да је искључено већ садржи и елементе кривичног дела давања мита. Уколико здравствени радник и здравствени сарадник имају сумњу у погледу сукоба интереса или прихватања поклона или услуге, дужни су да, према прописима, о томе најкасније наредног радног дана обавесте етички одбор здравствене установе.

    Како се и стручна јавност заинтригирала и укључила у тумачење садржине ове одредбе, навешћемо само неке од аргумената „за” и „против”. Највећи критичари нормирања могућности давања поклона истичу као аргумент да грађани у виду издвајања за здравствено осигурање већ плаћају здравствену заштиту, а да се на овај начин легализује „бакшиш”, чиме се имућнији пацијенти стављају у повољнији положај у односу на друге пацијенте, а на одређени начин деградира се и позиција лекара и медицинских сестара, стварајући плодно тло и за друга неетична поступања. Ово по њима ствара простор за различите врсте махинација и злоупотреба. С друге стране, заговорници овог решења истичу уподобљавање постојеће праксе даривања поклона (најчешће флаше пића, чоколаде и других предмета мање вредности) у законске оквире, чиме би се направила јасна дистинкција између дозвољеног и недозвољеног понашања. Наиме, увођење транспарентности у однос лекар–пацијент корисно је и за једне и за друге. Из Министарства здравља, као предлагача овог закона, истичу да је поводом овог питања консултована Агенцијa за борбу против корупције и да је у складу са њеним препорукама дефинисана ова област, али да су свакако отворени и спремни да кроз подзаконске акте или евентуалне будуће измене Закона, на основу аргументованих сугестија и предлога, овај пропис учине још квалитетнијим.

    Дакле, као резиме може се рећи да је поклон здравственом раднику, али никако у виду новца, као добровољни гест пажње, дозвољен уколико је мање вредности и уколико није условљен противуслугом.

    ШТА ОЧЕКИВАТИ ОД НАЈАВЉЕНОГ ПРОЦЕСА ИНТЕГРИСАЊА ДОМОВА ЗДРАВЉА И ОПШТИХ БОЛНИЦА?

    Према члану 96. Закона о здравственој заштити, здравствени центар обавља делатност дома здравља и опште болнице. Здравствени центар у јавној својини оснива Република Србија, а на територији аутономне покрајине – аутономна покрајина, у складу са Законом и Планом мреже. По најавама из Министарства здравља у домовима здравља и општим болницама увелико су почеле провере могућности за функционално повезивање ових установа у здравствене центре. Тренутно се процењује где спајањем највише може да се добије на квалитету здравствених услуга – да се са истом опремом и кадром ради више и боље. Законски рок да се то спроведе у праксу је две године од ступања на снагу Закона. У међувремену је потребно донети нову Уредбу о плану мреже здравствених установа и то у року од девет месеци од ступања на снагу Закона.

    У формацијском смислу државно здравство и сад има здравствене центре, њих седам – Врање, Зајечар, Ужице… То су установе које су опстале у том „формату” дуже него што је примењиван претходни Закон о здравственој заштити, којим је било предвиђено њихово „гашење”, односно подела на домове здравља и опште болнице. Спајањем домова здравља и општих болница требало би да доведе до боље искоришћености кадрова, опреме и ефикаснијег пружања здравствене заштите. На тај начин може да се омогући пружање већег броја здравствених услуга и краће чекање на прегледе, а такође треба да се премости и мањак здравственог кадра. Аргумент више за обједињавање примарне и секундарне здравствене делатности је и тај што су домови здравља и опште болнице најчешће и стационирани једни до других, такорећи у истом дворишту. Све то утиче на рационалнију употребу ресурса, кадровских и финансијских пре свега, али и на већу функционалност и доступност здравствене заштите.

    Након више година, у појединим случајевима и целе деценије трајања поступка раздвајања домова здравља и општих болница, законодавац је сада решио да их поново споји у једну установу (здравствени центар), правдајући овакав потез уштедом средстава. С обзиром на то да су кроз овај процес, додуше у обрнутом смеру, здравствене установе већ прошле, може се очекивати да овај својеврсни поступак интеграције буде спроведен за краће време, а да ли ће након тога функционалност и приступачност здравствене заштите бити већа – показаће време.

    НА КОЈИ НАЧИН И ПОД КОЈИМ УСЛОВИМА ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ МОГУ МАРКЕТИНШКИ ДА ПРОМОВИШУ СВОЈУ ДЕЛАТНОСТ?

    Новим Законом о здравственој заштити дозвољено је оглашавање здравствених услуга, стручно-медицинских поступака и метода здравствене заштите које се обављају у здравственој установи, односно приватној пракси у складу са решењем Министарства здравља о испуњености прописаних услова за обављање здравствене делатности, као и контакт података здравствене установе, односно приватне праксе у циљу информисања пацијента. Штавише, здравствена установа и приватна пракса дужне су да истакну назив, односно пословно име, са подацима о делатности која је утврђена решењем Министарства здравља, радном времену и седишту здравствене установе, односно приватне праксе.

    С друге стране, забрањено је оглашавање здравствених услуга, стручно-медицинских поступака и метода здравствене заштите, укључујући методе и поступке комплементарне медицине, које није у складу са дозволом Министарства здравља, као и оглашавање које је неистинито, обмањујуће, којим се подстиче понашање које угрожава здравље, које злоупотребљава поверење и недостатак знања или искуства у области здравља, лекова и медицинских средстава, успоставља однос зависности и подстиче лаковерност. Обмањујуће оглашавање здравствених услуга, стручно-медицинских поступака и метода здравствене заштите јесте оглашавање које на било који начин обмањује или је вероватно да ће обманути општу и стручну јавност. Резултати у примени стручно-медицинских метода и поступака здравствене заштите могу се саопштавати само на стручним и научним скуповима и објављивати у стручним и научним часописима и публикацијама. Забрањено је упоредно оглашавање апотекарске делатности којим се идентификује конкурент, односно његова роба или услуга. Приликом оглашавања апотекарске делатности забрањено је излагање предмета и огласних порука које укључују поклоне, односно снижење цена лекова и медицинских средстава, што је у супротности са достојанством и угледом фармацеутске професије, односно Етичким кодексом фармацеута Србије. Забрањено је да се награђивањем или другим тржишним приступима пацијент подстиче на куповину лекова и медицинских средстава, што за последицу може да има њихову прекомерну, непотребну, односно нерационалну употребу, чиме у крајњој линији може да се угрози и здравље пацијента. Интересантно је да се законодавац ближе позабавио апотеком као једном од здравствених установа, па је предвидео да на видном месту буде истакнут назив „Апотека”, логотип, али је дефинисао и сам изглед апотекарског знака (чаша са змијом, вага, аван и пистил, крст беле односно зелене боје).

    Без намере да се изађе из оквира теме, али треба истаћи и притужбе грађана на то да поједине светлеће рекламе апотека угрожавају безбедност саобраћаја тиме што одвлаче пажњу учесника у саобраћају подсећајући на светлосни уређај за регулацију саобраћаја (семафор), што би свакако требало да буде тема за надлежне органе.

    Оглашавање супротно дозвољеном је забрањено и представља прекршај за који се, према Закону о здравственој заштити, изриче новчана казна у износу од 300.000 до 1.000.000 динара за здравствену установу (за одговорно лице од 50.000 до 150.000 динара), а за приватну праксу у износу од 100.000 до 500.000 динара.

    КОЈИ СУ УСЛОВИ ЗА ИЗБОР И ИМЕНОВАЊЕ ДИРЕКТОРА ПРЕДВИЂЕНИ НОВИМ ЗАКОНОМ О ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ?

    Одређене новине предвиђене су и у погледу органа у здравственој установи – Управног одбора, Надзорног одбора и директора. Конкретно, што се тиче услова за избор и именовање директора, предвиђени су другачији услови у погледу стручне спреме, додатне едукације и радног искуства на руководећем радном месту, као и забране чланства у органима политичке странке.

    Тако за директора здравствене установе може бити именовано лице које:

    1. доктор је медицине, доктор денталне медицине, магистар фармације, односно магистар фармације – медицински биохемичар или има високо образовање из области правних, економских, односно организационих наука, на академским мастер студијама;
    2. има завршену акредитовану едукацију из области здравственог менаџмента;
    3. има најмање пет година радног искуства као руководилац здравствене установе, односно руководилац организационе јединице у здравственој установи;
    4. није осуђивано, односно против којег се не води истрага, односно против којег није подигнута оптужница за кривично дело утврђено законом којим се уређује организација и надлежност државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, односно које није правоснажном судском одлуком осуђивано за умишљајно кривично дело на казну затвора од шест месеци или тежу казну, нити за кривично дело против здравља људи, односно којем није правоснажном судском одлуком изречена мера безбедности у складу са Кривичним закоником, и то: обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, односно забрана вршења позива, делатности и дужности због које не може да обавља дужност директора;
    5. није члан органа политичке странке;
    6. испуњава и друге услове предвиђене статутом здравствене установе.

    Завршена акредитована едукација из области здравственог менаџмента представља неопходан услов за све кандидате (и медицинске и немедицинске струке), а доказује се оригиналом или овереном копијом дипломе, уверења или друге одговарајуће исправе (сертификат, лиценца и сл.), уз напомену да се ова одредба примењује од истека 36 месеци од дана ступања на снагу Закона о здравственој заштити.

    Ако је за директора здравствене установе именовано лице са високим образовањем из области правних, економских, односно организационих наука, заменик директора мора да буде доктор медицине, доктор денталне медицине, магистар фармације, односно магистар фармације – медицински биохемичар, који има најмање пет година радног искуства као руководилац здравствене установе, односно руководилац организационе јединице у здравственој установи. Уколико се за директора, односно заменика директора здравствене установе у јавној својини, осим апотекарске установе, именује здравствени радник, треба да испуњава и услов да има завршену специјализацију. Услови за избор, права, обавезе и одговорности директора здравствене установе односе се и на вршиоца дужности директора здравствене установе.

    Директор здравствене установе именује се на основу јавног конкурса који расписује Управни одбор здравствене установе 90 дана пре истека мандата директора, а рок се рачуна од момента доношења одлуке оснивача. Оглас о јавном конкурсу објављује се у „Службеном гласнику Републике Србије” и најмање једним дневним новинама које се дистрибуирају на целој територији Републике Србије, као и на интернет страници Министарства здравља. По истеку рока за подношење пријава на конкурс за директора Управни одбор прегледа све приспеле пријаве и поднете доказе и саставља списак кандидата међу којима се спроводи изборни поступак. У изборном поступку за директора Управни одбор оцењује стручну оспособљеност, знања и вештине кандидата које су наведене у огласу о конкурсу. На основу предлога Управног одбора оснивач је дужан да изабере кандидата са ранг-листе у року од десет радних дана од дана достављања предлога, којег затим решењем именује за директора здравствене установе. Директор здравствене установе именује се на период од четири године и може бити поново именован. Именовани кандидат дужан је да ступи на дужност директора у року од десет радних дана од дана објављивања решења о именовању у „Службеном гласнику Републике Србије”.

    Ако Управни одбор здравствене установе не изврши избор кандидата за директора, односно ако оснивач здравствене установе не именује директора здравствене установе, као и у случају када дужност директора престане пре истека мандата, док се не спроведе конкурс за директора, оснивач ће именовати вршиоца дужности директора на период не дужи од шест месеци, који може да има само један мандат. Међутим, пракса је показала да су на челу појединих здравствених установа директори са вишегодишњим статусом вршиоца дужности. Остаје да се види да ли ће се новим законом ситуација променити и успоставити систем који ће поштовати законске одредбе.

    КОЈИ ЈЕ ОСНОВ ЗА ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ ПЕНЗИОНЕРА КОЈИ СУ У РАДНОМ ОДНОСУ?

    Закон о здравственом осигурању уводи новине у погледу приоритетног осигурања пензионера који су засновали радни однос. Решењем предвиђеним претходним Законом било је прописано да је лице које је испуњавало услов за стицање својства осигураника по основу запослења или пензије било дужно да изабере један од основа осигурања по коме ће бити здравствено осигурано, односно по коме ће остваривати права из обавезног здравственог осигурања. Лице је могло бити осигурано или као корисник пензије или као лице у радном односу. Чланом 15. новог Закона о здравственом осигурању уређено је питање приоритетног основа осигурања у случају када осигураник испуњава услове за стицање својства осигураника по више основа осигурања, као и обавезе таксативно набројаних категорија лица која испуњавају услов за стицање својства осигураника по више основа да изаберу један од основа осигурања по коме ће бити осигурани. Наведеним чланом 15. Закона пензионери – осигураници који су засновали радни однос немају више обавезу да изаберу основ осигурања по коме ће бити осигурани, већ у случају заснивања радног односа морају да буду осигурани као запослени. Наведена одредба која се односи на приоритетно осигурање примењује се и на пензионере који су засновали радни однос пре 11. априла 2019. године, а свакако од дана ступања на снагу Закона (11. април 2019. године) и на све остале. То значи да су послодавци дужни да врше обрачун и уплату доприноса за обавезно здравствено осигурање за све запослене пензионере, независно од чињенице да ли су пензионери раније приликом заснивања радног односа дали изјаву да желе да буду здравствено осигурани као пензионери.

    Напомињемо да осигураници пензионери који су у радном односу, као и чланови њихових породица који су преко њих осигурани, правилном применом ове одредбе немају прекид здравственог осигурања, већ им се само мења његов основ. Према мишљењу и препоруци Министарства здравља, Републички фонд за здравствено осигурање, у сарадњи са Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање, треба да предузме неопходне мере и активности како би сви пензионери у радном односу и чланови њихових породица који су преко њих осигурани несметано могли и даље да користе права из обавезног здравственог осигурања, у складу са Законом. Треба напоменути да је осигурање по основу пензије и даље приоритетно у односу на друга осигурања, и то по основу обављања самосталне делатности и по основу обављања послова по основу уговора ван радног односа (уговор о делу, привремени и повремени послови, ауторски уговор…). Пензионери који обављају ове послове и убудуће ће бити осигурани по основу пензије.

    Ефекти ове новине видљиви су и у финансијском смислу, с обзиром на то да је пракса показала да су се пензионисана лица у радном односу махом опредељивала да буду обавезно осигурана по основу пензије, што је за последицу имало да приликом исплате зараде није постојала обавеза плаћања доприноса за обавезно здравствено осигурање.

  • Акредитација здравствених установа

    Акредитација здравствених установа представља потврду да се здравствена заштита спроводи у складу са савременим медицинским достигнућима, као и стручним протоколима, уз задовољавaње свих професионалних стандарда, па у том смислу она представља важан део здравственог система.

     

    ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ПОСТУПКА АКРЕДИТАЦИЈЕ

     

    Све су већи захтеви за спољашњом, независном проценом успешности пружања здравствених услуга насупрот формално утврђеном скупу националних стандарда. Акредитација је, као најстарији и најпознатији облик спољашње процене здравствених услуга, распрострањена широм света и саставни је део модерних здравствених система. Акредитациони процес примењује стандарде изврсности, самопроцене и вештине здравствених професионалаца обучених и ангажованих у оквиру тимова за проверу. Она помаже организацијама здравствене заштите да открију сопствене предности и могућности напретка, а уједно и да боље разумеју циљеве и сложеност свог пословања. Када то увиде, организације могу да се посвете краткорочним и дугорочним плановима за побољшање резултата рада и да почну са коришћењем расположивих ресурса на најефикаснији могући начин. Акредитација обухвата самопроцену од стране здравствене установе ради евалуације нивоа њихове ефикасности у односу на постављене стандарде. Спољашњи тим за проверу, састављен од стручњака, врши процену рада здравствене установе. Процес акредитације је конципиран тако да обезбеди оквир који ће омогућити здравственим установама да дефинишу и имплементирају потребне промене и направе приоритете за континуирано унапређење сопствених услуга.

     

    СВРХА АКРЕДИТАЦИЈЕ

     

    Квалитет здравствене заштите процењује се на основу одговарајућих показатеља који се односе на обезбеђеност становништва здравственим радницима и капацитет здравствених установа и опрему, односно на показатеље процеса и резултата рада и исхода по здравље становништва, као и на основу других показатеља на основу којих се процењује квалитет здравствене заштите. Стално праћење и унапређење квалитета здравствене заштите има за циљ да смањи:

    – неуједначен квалитет здравствених услуга,

    – неприхватљив ниво варирања у исходима по здравље лечених пацијената,

    – неефикасно коришћење здравствених технологија,

    – време чекања на медицинске процедуре и интервенције,

    – незадовољство корисника пруженим здравственим услугама,

    – незадовољство запослених у систему здравствене заштите,

    – трошкове који настају због лошег квалитета.

    Стално унапређење квалитета и безбедности пацијената саставни је део свакодневних активности здравствених радника и свих других запослених у здравственом систему. Стално унапређење квалитета представља континуирани процес чији је циљ достизање вишег нивоа ефикасности и успешности у раду, као и веће задовољство корисника и давалаца здравствених услуга.

     

    АГЕНЦИЈА ЗА АКРЕДИТАЦИЈУ ЗДРАВСТВЕНИХ УСТАНОВА

     

    Агенција за акредитацију здравствених установа Србије представља организацију која обавља стручне, регулаторне и развојне послове, а оснива је Влада у име Републике у складу са законом којим се уређују јавне агенције. Влада Републике Србије донела је 2008. године Одлуку о оснивању Агенције за акредитацију здравствених установа („Сл. гласник РС”, бр. 94/2008) у складу са тада важећим Законом о здравственој заштити. Већ наредне, 2009. године, донет је Правилник о акредитацији здравствених установа („Сл. гласник РС”, бр. 112/2009), којим се ближе уређују начин, поступак и услови за акредитацију здравствених установа. Куриозитет у нашем законодавном систему је да до дана данашњег правилник није претрпео ниједну измену ни допуну, па је на снази изворна верзија. Делатност Агенције усмерена је на утврђивање стандарда, процену квалитета пружене здравствене заштите становништву, решавање у управним стварима о акредитацији здравствених установа, издавање јавних исправа о акредитацији (сертификат) и вођење евиденције о издатим сертификатима. Органи Агенције су Управни одбор и директор. Управни одбор чине представници Лекарске коморе Србије, Стоматолошке коморе Србије, Фармацеутске коморе Србије, Коморе биохемичара Србије, Републичког завода за здравствено осигурање, Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” и Министарства здравља. Чланови Управног одбора именују се на пет година и могу бити поново именовани.

    Од свог оснивања Агенција је усмерена на активности промоције акредитације, као и на предности добре праксе након завршеног поступка акредитације, а у прилог томе говори и податак да је поступак акредитације обављен у преко 200 здравствених установа, као и више од 500 редовних посета. У питању је водећа институција за континуирано унапређење квалитета и стандарда квалитета и безбедности у здравственом систему Србије, са активним учешћем у Здравственој мрежи југоисточне Европе. Агенција обезбеђује квалитет и безбедност здравствене заштите кроз процес акредитације, дефинише стандарде квалитета здравствене заштите у здравственим установама, врши проверу испуњавања стандарда и пружа стручну помоћ здравственим установама у њиховом испуњавању, а преноси и знање и искуства у вези са акредитацијом и унапређењем квалитета у земљама региона и земљама чланицама Здравствене мреже југоисточне Европе. У систему здравствене заштите у чијем средишту је пацијент вредности Агенције за акредитацију су транспарентност, изврсност, интегритет, поштовање, иновација и тежња ка сталном унапређењу квалитета рада и безбедности здравствене заштите.

     

    СТАНДАРДИ

     

    Акредитација здравствених установа представља потврду да се здравствена заштита спроводи у складу са савременим медицинским достигнућима, као и стручним протоколима, уз задовољавaње свих професионалних стандарда. Према члану 2. Правилника о акредитацији здравствених установа, акредитација је поступак оцењивања квалитета рада здравствене установе на основу примене оптималног нивоа стандарда рада здравствене установе у одређеним областима здравствене заштите. Циљ акредитације је достизање максималног нивоа стручности и квалитета пружених услуга, као и посвећености захтевима корисника. Акредитацијски стандард je општепризнати, препоручени и жељени ниво квалитета рада здравствене установе, како клиничких тако и неклиничких служби. Очекивани ниво учинка је онај који води највишем нивоу квалитета здравствене заштите. У сврху акредитације, то је сет очекивања унапред утврђених од стране надлежног тела. Стандард описује очекивани ниво учинка здравствене установе или појединца и односи се на структуру, процес или мерљиви исход здравствене заштите. Акредитација се заснива на стандардима које је могуће достићи низом активности које су дефинисане критеријумима. Сваки стандард има више критеријума. Критеријуми представљају јасне кораке, тј. активности које треба предузети да би се испунио стандард. Стандарди подразумевају оптималне стандарде квалитета и безбедности и усмерени су на унапређење квалитета пружања здравствене заштите у оквиру здравствених установа. Увођење стандарда и мерила за процену квалитета доказује да установе које су акредитацију добиле на темељу научних процена Агенције за акредитацију постижу боље резултате у раду и болесницима дају већу сигурност у квалитет исхода њиховог лечења. Стандарди и критеријуми примењени су у свим областима, почев од првог контакта током пријема и тријаже пацијената до стационарног лечења и отпуста или упућивања у другу здравствену установу. Током обављања послова у оквиру поступка акредитације задатак тимова је и израда бројних процедура и протокола. Процедура је писани сет инструкција који садржи одобрене и предложене кораке у циљу остварења одређених задатака, док је протокол писани план са одређеним процедурама које треба следити у спровођењу неког испитивања, извођења истраживања или у пружању здравствене заштите за дефинисано стање или обољење. Овим процедурама посебно је обезбеђено унапређење квалитета рада, унапређење безбедности пацијената и превенција нежељених догађаја у установи, а створени су услови и за безбеднији рад и веће задовољство пацијената и запослених. Из реда запослених образује се више тимова задужених за различите области, у зависности од делатности субјекта акредитације. Сходно томе разликују се тимови за руковођење, управљање, безбедност, људске ресурсе, заштиту животне средине, као и тимови специфични за сваку здравствену установу понаособ (нпр. за амбулантну делатност, операционе сале, превенцију, рехабилитацију, третман физикалне медицине, дијагностику  и др.). Сваки тим има радну свеску са дефинисаним стандардима који су поткрепљени доказима. Тако, на пример, у погледу стандарда „постојања утврђеног поступка за пријем пацијената”, као докази испуњености стандарда истичу се досије пацијента (историја болести), процедура тријаже и пријема пацијента у операциону салу, протокол пријема пацијената у операциону салу, листа оперативног програма и листа позива пацијента.

     

    УСЛОВИ ЗА ПРИЈАВУ

     

    Акредитацију стиче здравствена установа за коју Агенција за акредитацију здравствених установа утврди да испуњава утврђене стандарде за одређену област здравствене заштите, односно грану медицине. Акредитација је добровољна и врши се на захтев здравствене установе. Захтев за стицање акредитације здравствена установа подноси Агенцији. Захтев се може преузети на интернет презентацији Агенције. Уз захтев за стицање акредитације здравствена установа доставља: 1. решење министарства надлежног за послове здравља, односно здравствене инспекције о испуњености услова за обављање здравствене делатности, 2. доказ о регистрацији здравствене установе, 3. статут, 4. акт о унутрашњој организацији и систематизацији послова. Након пријема захтева и документације, Агенција у року од 15 дана доставља здравственој установи која жели да се акредитује обавештење о висини укупних трошкова акредитације. Поред обавештења, Агенција доставља и уговор којим се регулишу права и обавезе здравствене установе и Агенције. Потписивањем уговора започиње процес акредитације. Након потписивања уговора Агенција је у обавези да установи учини доступним стандарде за акредитацију здравствених установа.

     

    ФАЗЕ ПОСТУПКА

     

    Поступак акредитације састоји се из три фазе: 1. самооцењивање (самопроцена), 2. спољашње оцењивање (спољашња процена), 3. стицање акредитације.

     

    САМООЦЕЊИВАЊЕ (САМОПРОЦЕНА)

     

    Самооцењивање представља оцењивање које здравствена установа спроводи ради побољшања квалитета рада и пружања здравствених услуга корисницима. Здравствена установа именује координатора за акредитацију који је одговоран за спровођење акредитације. Чест је случај да се оформи читав тим стручњака из реда запослених из различитих области не само медицине, већ и економије, права, информационих технологија, техничких и организационих наука, на челу са координатором. Здравствена установа образује тимове за самооцењивање квалитета рада здравствене установе. Здравствена установа је дужна да спроведе процес самооцењивања у року од 12 месеци од потписивања уговора. Након спроведеног самооцењивања здравствена установа доставља извештај о резултатима самооцењивања Агенцији. Агенција пружа подршку здравственој установи у процесу самооцењивања, која се састоји у пружању информација о поступку акредитације и пружању стручне подршке у образовању тимова за самооцењивање, затим у објашњавању стандарда за акредитацију, обезбеђивању едукативног програма о начину самооцењивања и значају самооцењивања за унапређење квалитета рада установе, као и у упознавању са доказима о усаглашености са стандардима (врста документације коју треба припремити за спољашње оцењиваче).

    Самооцењивање пружа могућност организацији да преиспита свој рад и да га процени у складу са акредитационим стандардима, односно да процени где се установа налазила раније, где је тренутно и како себе види у будућности. Самооцењивање предочава запосленима шта добро раде и које су то области које треба унапредити, односно које су снаге и слабости саме организације.

     

    СПОЉАШЊЕ ОЦЕЊИВАЊЕ (СПОЉАШЊА ПРОЦЕНА)

     

    Спољашње оцењивање је процес независног оцењивања квалитета рада здравствене установе у односу на утврђене стандарде за одређену област здравствене заштите, односно грану медицине, од стране едукованих спољашњих оцењивача, који су одређени од стране Агенције за акредитацију здравствених установа Србије и у процесу акредитације, за време посете здравственој установи, оцењују квалитет рада и састављају извештај. Улога спољашњих оцењивача је да докажу пуноважност самооцењивања и да независно оцене ниво испуњености стандарда, подржавајући ово оцењивање јасно документованим налазима као доказима. Агенција образује Тим за спољашње оцењивање квалитета рада здравствене установе, а о саставу тима, времену доласка и броју дана трајања посете обавештава здравствену установу која је у поступку акредитације. Тим за спољашње оцењивање квалитета рада здравствене установе спроводи оцењивање квалитета рада и пружања здравствених услуга у здравственој установи у односу на утврђене стандарде за одређену област здравствене заштите, односно грану медицине. Састав поменутог тима зависи од области здравствене заштите, односно гране медицине за коју се подноси захтев за акредитацију. Спољашње оцењивање спроводи се у здравственој установи и реализује се прегледом припремљене документације, разговором са органима управљања здравствене установе, разговором са запосленима који су учествовали у поступку самооцењивања (тимови за самооцењивање квалитета рада здравствене установе), обиласком здравствене установе и прегледом просторних капацитета, прегледом опремљености здравствене установе медицинском опремом, разговором са пацијентима, запосленима и екстерним сарадницима, као и завршним састанком на коме се органи управљања и запослени информишу о обављеној акредитацијској посети. Агенција је дужна да сваком члану Тима за спољашње оцењивање квалитета рада здравствене установе достави резултате самооцењивања и план оцењивања здравствене установе најмање 21 дан пре заказане акредитацијске посете.

    У току оцењивања наведени тим оцењује рад здравствене установе према критеријумима који су утврђени стандардима за одређену област здравствене заштите, односно гране медицине, на основу скале за оцену испуњености критеријума. Скала за оцењивање испуњености критеријума користи се за приказивање нивоа усаглашености који је здравствена установа постигла по сваком критеријуму стандарда. Скала за оцењивање испуњености критеријума садржи оцене од 1 до 5, при чему оцена 1 подразумева да критеријум није уведен у примену, оцена 2 – да се критеријум уводи у примену, оцена 3 – да се критеријум примењује, док оцена 4 подразумева унапређену примену критеријума, а оцена 5 најбољу примену критеријума, без одговора – у случају када је немогуће у датој здравственој установи применити неки критеријум.

     

    СТИЦАЊЕ АКРЕДИТАЦИЈЕ

     

    Након завршене акредитацијске посете Тим за спољашње оцењивање квалитета рада здравствене установе у року од 15 дана доставља Агенцији извештај о обављеној акредитацијској посети. На основу налаза овог тима Агенција у року од 30 дана припрема завршни извештај о акредитацији, који садржи све релевантне информације о установи, оцене самооцењивања и оцене и налаз Тима за спољашње оцењивање квалитета рада здравствене установе. Здравственој установи за коју је утврђено да испуњава утврђене стандарде Агенција издаје сертификат о акредитацији здравствене установе. Сертификат може да се односи на поједину област здравствене заштите, односно грану медицине коју обавља здравствена установа или целокупну делатност здравствене установе, а издаје се на одређени период од једне, три или највише седам година.

    Здравствена установа стиче акредитацију на период од једне године ако:

    – остварила је од 40% до 50% оцена 4 и 5;

    – нема више од 20% оцена 1 и 2;

    – критеријуми који се односе на безбедност пацијента у процесу лечења нису оцењени оценом мањом од 4.

    Здравствена установа стиче акредитацију на период од три године ако:

    – остварила је од 51% до 70% оцена 4 и 5;

    – нема више од 15% оцена 1 и 2;

    – критеријуми који се односе на безбедност пацијента у процесу лечења нису оцењени оценом мањом од 4.

    Здравствена установа стиче акредитацију на период од седам година ако:

    – остварила је од 71% до 100% оцена 4 и 5;

    – нема више од 10% оцена 1 и 2;

    – критеријуми који се односе на безбедност пацијента у процесу лечења нису оцењени оценом мањом од 4.

    Завршни извештај Агенција доставља здравственој установи која је поднела захтев за акредитацију. Након пријема завршног извештаја здравствена установа Агенцији доставља план унапређења квалитета здравствене заштите, који израђује у односу на препоруке оцењивача. Препоруке се увек односе на предмет унапређења, ниво приоритета, мере и активности, временски рок и очекивани резултат, уз обавезно навођење одговорне особе. Здравствена установа која је добила акредитацију дужна је да сваку промену у вези са акредитацијом пријави Агенцији. Доделом овог сертификата здравствене установе које стекну статус акредитоване установе потврђују максимални ниво стручности и квалитета пружених услуга, као и посвећености захтевима корисника.

    Када организација добије акредитацију (сертификат), то не гарантује да неће имати никакве пропусте, већ да, уколико се и када такви пропусти догоде, она поседује успостављен систем који их открива, исправља и настоји да обезбеди да не дође до њиховог понављања. У предности које здравствена установа стиче акредитацијом спадају:

    – унапређење квалитета здравствене заштите постављањем оптималних и достижних циљева испуњења акредитацијских стандарда,

    – формирање база података здравствених установа које успешно испуњавају одређене стандарде и критеријуме,

    – смањење трошкова здравствене заштите као резултат унапређења квалитета пружања услуга и безбедности пацијената,

    – обезбеђивање тренинг програма и додатног усавршавања, као и пружање консултантских услуга руководству и особљу за побољшање начина рада и увођење „добре праксе” у области здравствене заштите,

    – повећање поверења јавности у квалитет здравствене заштите,

    – смањење могућности настанка ризика и повећање безбедности пацијената и запослених.

    Агенција може да одузме сертификат о акредитацији по службеној дужности, под условом да је здравствена установа после издатог сертификата престала да испуњава утврђене стандарде за одређену област здравствене заштите, односно грану медицине, односно стоматологије, односно фармацеутске здравствене делатности, на основу којих јој је и издат сертификат о акредитацији. О одузимању сертификата Агенција издаје решење које је коначно у управном поступку и против кога може да се покрене управни спор.

     

    ТРОШКОВИ АКРЕДИТАЦИЈЕ

     

    Агенција закључује уговор са здравственом установом која је поднела захтев за стицање акредитације, којим се, између осталог, прецизира и висина укупних трошкова акредитације, која зависи од потребног броја едукатора и оцењивача и дужине времена потребног за реализацију акредитације. У надлежности Агенције је да одлуком утврди висину трошкова. Трошкови које плаћа здравствена установа представљају приход Агенције, што је у складу са чланом 201. став 1. Закона о здравственој заштити, којим је прописано да се Агенција финансира из сопствених прихода. По правилу, трошкове акредитације сноси здравствена установа која је поднела захтев за акредитацију. С правом се поставља питање оправданости високих износа услуга Агенције за акредитацију здравствених установа у данашње време, имајући у виду финансијску ситуацију у здравству и често недовољан прилив новчаних средстава, а посебно то што се поступак акредитације најчешће финансира из сопствених средстава здравствених установа. Истине ради, Министарство здравља је у неколико наврата суфинансирало поступке акредитације, пре свега установа примарног нивоа здравствене заштите (домова здравља). Међутим, уколико бенефит акредитације премашује њене трошкове, свакако треба дати подршку свим активностима усмереним ка унапређењу квалитета рада, уз разматрање могућности опредељивања буџетских средстава за ту намену, чиме би се успоставио одржив начин финансирања ове агенције.

     

    РЕЗИМЕ

     

    У садашњој ситуацији чини се да су сви релевантни чиниоци здравственог система, на челу са Министарством здравља, препознали битне елементе које је неопходно увести или мењати како би могао да се добије одржив здравствени систем, на задовољство и пацијената и пружаоца здравствених услуга. Постоји све већа тежња пацијената усмерена на њихову безбедност, а управо акредитација представља начин да се осигура безбедан рад, уређен по процедурама и стандардима квалитета иза којих стоји установа.

    Акредитациони програм је осмишљен тако да подстиче установе да унапређују квалитет рада како у оквиру својих установа тако и на нивоу ширег система здравствене заштите. Акредитациони стандарди су креирани са фокусом на пацијента, као корисника услуга, а подразумевају континуирани процес праћења и лечења од момента пријема у установу до отпуста. Они садрже мере за заштиту и унапређење безбедности како пацијената/корисника услуга тако и запослених. Примена стандарда омогућава да се изврши процена капацитета за рад и ефикасност рада здравствене установе. Акредитација се базира на систему колегијалне оцене и кроз едукативни приступ пружа помоћ здравственим установама у циљу откривања сопствене предности и могућности напретка. Због свих ових фактора акредитација представља важан део здравственог система, па се очекује да, као таква, постане обавезна у наредном периоду. Искуства са установљавањем агенција за акредитацију у земљама региона показују да програми акредитације треба да буду успостављени као довољно независни од Министарства здравља како би били способни да одрже континуитет деловања.

  • Коментар новог Закона о здравственој заштити

    Закон о здравственој заштити објављен је у „Службеном гласнику Републике Србије” бр. 25 од 3. априла 2019. године, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 11. априла 2019. године.

     

    Решења предвиђена новим Законом о здравственој заштити имају циљ да одговоре на потребе прилагођавања система здравствене заштите унапређењу реформи здравства. Овим законом, између осталог, јасно је одређена и друштвена брига за здравље становништва на нивоу Републике, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе, послодавца и појединца. Раздвојена је друштвена брига на нивоу аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Законом је уређен систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација, општи интерес у здравственој заштити и надзор над спровођењем закона, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите.

    Здравствена заштита обухвата спровођење мера и активности за очување и унапређење здравља држављана Републике Србијe, спречавање, сузбијање и рано откривање болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено, делотворно и ефикасно лечење, здравствену негу и рехабилитацију.

    Полазећи од нагомиланих обавеза и дуговања здравствених установа, Закон је предвидео да Република Србијa може да обезбеди здравственим установама чији је оснивач средства за извршавање обавеза по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања. Ово је без сваке сумње добар покушај законодавца, односно државе да предупреди ситуације из прошлости када су поједине здравствене установе услед неизмирених обавеза по различитим основама биле у блокади, што је могло да се одрази на редовно одвијање процеса рада и поступак пружања здравствене заштите.

    Друштвеном бригом за здравље на нивоу Републике Србије у погледу обезбеђивања здравствене заштите обухваћене су одређене групације становништва за које се здравствена заштита обезбеђује из средстава обавезног здравственог осигурања, а за лица која нису обухваћена обавезним здравственим осигурањем средства се обезбеђују у буџету Републике Србије. Препознате су нове категорије лица којима се на наведени начин обезбеђује здравствена заштита, и то млада незапослена лица која се не налазе на школовању, а највише до навршених 26 година живота, лица у вези са планирањем породице (лица мушког пола), жртве тероризма, борци.

    Друштвена брига за здравље на нивоу аутономне покрајине, као и на нивоу јединице локалне самоуправе, поред других мера за обезбеђивање и спровођење здравствене заштите од интереса за грађане, које се спроводе на територији аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, обухвата и мере којима се стварају услови за бољу доступност и приступачност у коришћењу здравствене заштите. Законом се посебно истиче да аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе не може да обезбеди кадар запошљавањем на неодређено време ако средства нису обезбеђена у финансијском плану, с обзиром на то да се не могу систематизовати радна места изнад норматива односно стандарда предвиђених Законом и прописима донетим за спровођење овог закона (члан 13. став 5). Јасна је интенција да се заштити финансијско пословање здравствених установа, али може да се очекује да ће наведена одредба Закона довести до различитог поступања и тумачења у пракси, имајући у виду да није довољно прецизна. Наиме, уколико су у финансијском плану планирана средства, оснивач може да обезбеди средства за запошљавање иако је кадар изнад норматива односно стандарда.

    Чланом 15. Закона прописана је обавеза лица да се одазове на позив за циљани превентивни преглед, односно скрининг, према одговарајућим националним програмима, чиме се, поред учешћа осигураног лица у трошковима здравствене заштите сходно Закону о здравственом осигурању, очекује постизање већег одзива на превентивне прегледе у циљу спречавања настанка болести. Полазећи од потребе да се обезбеди доступнија здравствена заштита, Закон је предвидео да се из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују средства за запошљавање ради замене изабраних лекара који су упућени на специјализације. На тај начин делимично се решава проблем доступности и остваривања права на здравствену заштиту, али може да се закључи да је законодавац анализом броја одобрених специјализација и трајања истих дошао до података о оптерећености, пре свега примарног нивоа здравствене заштите. Поставља се питање да ли ће се овим решењем смањити притисак на секундарни и терцијарни ниво здравствене заштите, уз обавезу организовања здравствене службе тако да се не доведе у питање остваривање права пацијената, а посебно имајући у виду постојећи број лекара и ограничења у погледу запошљавања, обавезе организовања дежурства и другог облика прековременог рада, уз поштовање права на одмор у складу са законом којим се уређују радни односи. Такође, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава обавезног здравственог осигурања обезбеђују се и средства за спровођење циљаних превентивних прегледа, управљање медицинским отпадом у здравственим установама у јавној својини, осигурање имовине и колективно осигурање запослених у здравственим установама од последица несрећног случаја, осигурање у случају теже болести и хируршке интервенције, као и осигурање од одговорности према трећим лицима у здравственим установама у јавној својини, текуће одржавање објеката и просторија, текуће сервисирање медицинске, немедицинске опреме, превозних средстава и опреме у области интегрисаног здравственог информационог система здравствених установа у јавној својини.

    Поред тога, у оквиру остваривања општег интереса у здравственој заштити из средстава буџета Закон је предвидео финансирање развоја и унапређења Националног програма за пресађивање људских органа и организовање и развој праћења финансијских токова и потрошње у систему здравствене заштите у Републици Србији, затим формирање Националног здравственог рачуна, планирање и предлагање мера за његово унапређење, као и спровођење надзора над прикупљањем потребних података.

    Такође, по први пут утврђена је обавеза финансирања организовања и спровођења редовне спољне провере квалитета стручног рада из средстава комора здравствених радника. Одредбама чл. 18. и 19. Закона уређено је доношење Стратегије развоја здравствене заштите, па се очекује да ће иста, за разлику од Плана развоја здравствене заштите донетог још 2010. године, дати реалну анализу постојећег стања и система здравствене заштите, са конкретним предлогом мера и утврђеним приоритетима у развоју. Здравствена заштита заснива се на начелима правичности, свеобухватности, приступачности, континуираности, сталног унапређења квалитета и безбедности у пружању здравствене заштите, као и на начелу ефикасности и новом начелу поштовања људских права и вредности и права детета у здравственој заштити.

    Закон је дефинисао да су пружаоци здравствене заштите здравствене установе у јавној и приватној својини, високошколске установе здравствене струке и друга правна лица за која је посебним законом предвиђено да обављају и послове здравствене делатности, приватна пракса, здравствени радници који обављају здравствену делатност и друге високошколске установе, односно научнообразовне и научне установе. На наведени начин омогућено је да здравствену заштиту пружају и научне установе, чиме се постиже уштеда средстава и омогућава ефикасније остваривање права на здравствену заштиту, с обзиром на то да су пацијенти до сада упућивани у иностранство јер тада важећи закон није предвиђао могућност пружања здравствене заштите од стране научних и научнообразовних института.

    Чланом 28. Закона утврђене су врсте здравствених установа које могу да се оснују, и то за разлику од претходно важећег закона, уводе се поликлинике, здравствени центри, универзитетски клинички центри и војне здравствене установе или санитетске јединице и установе у Војсци Србије. Оснивачи здравствених установа у јавној својини су Република Србија, односно аутономна покрајина, а за апотеке јединица локалне самоуправе. Такође, предвиђено је да здравствена установа може да се оснује у складу са прописима којима се уређује јавно-приватно партнерство. Здравствена установа може да обавља само здравствену делатност која је утврђена решењем Министарства здравља о испуњености прописаних услова за обављање здравствене делатности. Изузетно, Закон даје могућност да здравствена установа ангажује здравственог радника друге специјалности из друге здравствене установе, односно приватне праксе, као и здравственог радника са дозволом за обављање метода и поступака комплементарне медицине уколико је неопходно да се обезбеди квалитетна и безбедна здравствена заштита односно додатна дијагностика, лечења и рехабилитација пацијента у оквиру здравствене делатности за коју је здравствена установа основана. Поред тога, могућност ангажовања здравственог радника из друге здравствене установе дата је и установама социјалне заштите и заводима за извршење кривичних санкција. Закон предвиђа обавезу уписа здравствене установе у Регистар здравствених установа који се води у Агенцији за привредне регистре уместо досадашњег уписа у регистар суда, с тим што је прописано да ће се наведени регистар и Јединствена евиденција субјеката у здравству, коју такође води Агенција за привредне регистре, успоставити у року од 18 месеци од дана ступања на снагу Закона.

    Новина за коју се очекује да ће у значајној мери олакшати рад здравствених установа односи се на коришћење нових здравствених технологија. Наиме, под новом здравственом технологијом подразумева се здравствена технологија која се по први пут користи у Републици Србији, односно на одређеном нивоу здравствене заштите. Здравствена установа обраћа се Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” у циљу процене здравствене технологије, при чему сноси трошкове израде мишљења  према ценовнику овог института. На основу мишљења о процени здравствене технологије, коју врши Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, министар здравља издаје дозволу за коришћење нове здравствене технологије. Након издавања поменуте дозволе, иста може да се примењује у здравственим установама истог нивоа, без подношења појединачних захтева, уколико је у дозволи ризик од настанка штетних последица процењен као незнатан или низак. Из наведеног произлази да се за издавање дозволе за коришћење нове здравствене технологије обраћа само здравствена установа која први пут уводи нову технологију на одређеном нивоу здравствене заштите, осим уколико је ризик од настанка штетних последица процењен као средњи, висок или критичан. Полазећи од развоја информационих технологија у области здравства, Закон је предвидео доношење стратегије развоја и организације интегрисаног здравственог информационог система (члан 55. став 3). У погледу организације рада здравствене службе и прековременог рада Закон је прописао да запослени у здравственој установи, односно приватној пракси не смеју да напусте радно место док им се не обезбеди замена у току радног времена, односно после истека радног времена, ако би се тиме нарушило обављање здравствене делатности и угрозило здравље пацијента, што се сматра прековременим радом. Такође, у случају да пружање здравствене заштите не може да се организује на други начин, запосленом са скраћеним радним временом може да се одреди прековремени рад. Наведена одредба члана 59. Закона решава један од горућих проблема у систему здравствене заштите, како са аспекта недостатка кадра тако и са апсекта контроле рада здравствених установа од стране надлежних органа и оспоравања основаности исплате увећане плате по основу прековременог рада, што је био чест предмет контроле од стране надзорника осигурања.

    Извесне новине предвиђене су и у одредбама које регулишу допунски рад. Здравствени радник, здравствени сарадник, односно друго лице запослено у здравственој установи, односно приватној пракси, који ради пуно радно време, може да обавља одређене послове из своје струке и код свог послодавца код кога је запослен, а не само код другог послодавца ван редовног радног времена, како је то био случај до сада. Уговор о допунском раду закључује са својим послодавцем, односно највише три уговора о допунском раду са другим послодавцем, у укупном трајању до једне трећине пуног радног времена. Сагласност за обављање допунског рада здравственог радника, односно здравственог сарадника, директор здравствене установе, односно оснивач приватне праксе у којој је запослен са пуним радним временом, даје у року од пет радних дана на период од годину дана.

    Поред Центра за контролу тровања и Центра за ретке болести, Закон предвиђа оснивање и Центра за болест од већег јавно-здравственог значаја у циљу свеобухватног праћења, предузимања мера и унапређења превенције, дијагностике и лечења ових болести. У оквиру примарног нивоа здравствене заштите уведена је нова здравствена установа – поликлиника. Ранијим законским решењима овај облик здравствене установе био је резервисан за приватну праксу, док је у здравственим установама у јавној својини био на нивоу службе болнице или клиничког центра. Поликлиника обезбеђује специјалистичко-консултативну делатност из најмање три различите области медицине, односно денталне медицине, док лабораторијску и другу дијагностику може да обавља самостално или преко друге здравствене установе. Такође, поликлиника може да организује огранке на територији Републике Србије. У односу на претходни, нови закон уводи и заводе за лабораторијску и другу дијагностику. Интересантну новину представља члан 96. Закона, који се односи на секундарни ниво здравствене заштите. Након више година у појединим случајевима, као и целе деценије трајања поступка раздвајања домова здравља и болница, сада је законодавац решио да их поново споји у једну установу (здравствени центар), правдајући овакав потез уштедом средстава. С обзиром на то да су кроз овај процес, додуше у обрнутом смеру, здравствене установе већ прошле, може да се очекује да овај својеврсни поступак интеграције буде спроведен за краће време, а да ли ће након тога функционалност и приступачност здравствене заштите бити већа – остаје да се види. Болница може да има организационе јединице и изван свог седишта, на територији управног округа на којем има седиште, односно на територији за коју је болница у јавној својини основана. На терцијарном нивоу здравствене заштите уводи се нова здравствена установа – Универзитетски клинички центар.

    У оквиру приватне праксе уведена је могућност оснивања уже специјалистичке лекарске ординације, поред постојећих општих и специјалистичких лекарских ординација. Приватна пракса може привремено да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од пет година, изузев апотеке приватне праксе, која привремено може да престане са обављањем здравствене делатности у трајању не дужем од 30 дана. У случају привременог престанка обављања здравствене делатности краћем од 30 дана, оснивач приватне праксе дужан је да обавештење о привременом престанку обављања здравствене делатности истакне на месту на којем обавља здравствену делатност. О привременом престанку обављања здравствене делатности дужем од 30 дана оснивач приватне праксе дужан је да обавести Министарство, АПР и надлежну комору. Приватна пракса није више у обавези да обезбеди стално доступан санитетски превоз.

    Одређене новине предвиђене су и у погледу органа у здравственој установи. У циљу даљег развоја управљачког механизма пословања здравствених установа може да се констатује да је и наш законодавац показао намеру да прати решења предвиђена у развијеним здравственим системима. У духу свеприсутне тржишне економије која прожима све сегменте друштва, па и здравство, неопходно је да на челу здравствених установа буде лице квалификовано за успешно вођење здравствене установе. То је могуће само уколико директор има потребна знања и из правних, економских и организационих наука. Може се очекивати да је ово почетак напуштања старе и, показало се, превазиђене праксе избора руководиоца здравствених установа, као и пут ка формирању модерних руководећих структура, у којима би на челу био менаџер који је спреман да одговори изазовима новог доба. С тим у вези предвиђени су и другачији услови за избор директора у погледу стручне спреме, додатне едукације и радног искуства на руководећем радном месту, као и забране чланства у органима политичке странке. Тако за директора здравствене установе може да буде именовано лице које: 1. доктор је медицине, доктор денталне медицине, магистар фармације, односно магистар фармације – медицински биохемичар или има високо образовање из области правних, економских, односно организационих наука на академским мастер студијама; 2. има завршену акредитовану едукацију из области здравственог менаџмента; 3. има најмање пет година радног искуства као руководилац здравствене установе, односно руководилац организационе јединице у здравственој установи; 4. није осуђивано, односно против којег се не води истрага, односно против којег није подигнута оптужница за кривично дело утврђено законом којим се уређује организација и надлежност државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, односно које није правоснажном судском одлуком осуђивано за умишљајно кривично дело на казну затвора од шест месеци или тежу казну, нити за кривично дело против здравља људи, односно којем није правоснажном судском одлуком изречена мера безбедности у складу са Кривичним закоником, и то: обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење наркомана, обавезно лечење алкохоличара, односно забрана вршења позива, делатности и дужности због које не може да обавља дужност директора; 5. није члан органа политичке странке; 6. испуњава и друге услове предвиђене статутом здравствене установе. Одредбе које се тичу састава, односно бројности чланова Управног одбора, претрпеле су измене, тако да сада Управни одбор здравствене установе примарног нивоа здравствене заштите, као и болнице (опште и специјалне), чине један члан из реда запослених и два члана представника оснивача, значи укупно три члана уместо досадашњих пет. Управни одбор здравствене установе терцијарног нивоа здравствене заштите, као и здравственог центра, чине два члана из реда запослених и три члана представника оснивача, значи укупно пет чланова уместо досадашњих седам. По први пут постављени су услови за именовање чланова Управног и Надзорног одбора. Услови су слични као за именовање директора здравствене установе. Тиме је показана озбиљна намера да се у органе здравствених установа именују стручни и квалификовани људи, специјалисти у својој области, како би се спречило понављање добро нам познатог случаја у прошлости именовања „специјалисте” за климатизацију у Надзорни одбор једне здравствене установе.

    Стечена звања доктор стоматологије, односно доктор стоматологије специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем доктор денталне медицине, односно са звањем доктор денталне медицине специјалиста. Стечена звања дипломирани фармацеут, дипломирани фармацеут – медицински биохемичар, односно дипломирани фармацеут специјалиста, изједначена су у погледу стечених права са звањем магистар фармације, магистар фармације – медицински биохемичар, односно са звањем магистар фармације специјалиста. Министарство здравља одобрава специјализацију за области дефицитарних грана медицине, денталне медицине, односно фармације, здравственом раднику који је незапослен или запослен на одређено време, чиме је проширен круг лица која могу да аплицирају за добијање специјализације.

    Фармацеутска делатност је, као део здравственог система, уређена одредбама чл. 219–233. Закона. Свега 15 чланова регулише оснивање, организацију и обављање апотекарске делатности која је последњих година у развоју у Републици Србији. Од укључивања приватног сектора и омогућавања издавања лекова на рецепт фармацеутска делатност је у експанзији, а промет лекова на рецепт на терет средстава обавезног здравственог осигурања износи око 60%. У поступку израде овог закона представници надлежне коморе инсистирали су на доношењу посебног закона који би уредио материју апотекарске делатности, како је и било најављено у активностима спровођења реформи у систему здравствене заштите. Међутим, одустало се од доношења посебног закона, па је област апотекарске делатности инкорпорирана у Закон о здравственој заштити. Закон предвиђа уређивање мреже апотека основаних у јавној својини на основу критеријума једнакости у погледу доступности лекова, медицинских средстава и других производа за унапређење и очување здравља, као и броја становника на гравитационом подручју апотеке, али не регулише наведене критеријуме за оснивање приватних апотека и уређивање мреже истих.

  • Специјализације и уже специјализације здравствених радника и здравствених сарадника

    Када је у питању наведена тема, пажња је најпре посвећена одредбама Закона о здравственој заштити и Правилника о специјализацијама, а у мањој мери и одредбама Посебног колективног уговора за здравствене установе, при чему је такође приказана и пракса здравствених установа, уз навођење појединих решења која су била предмет судских спорова.

     

    Поред континуиране едукације, специјализација и ужа специјализација представљају врсту стручног усавршавања која подразумева стицање знања и вештина. За вршење здравствене делатности здравствени радници, односно здравствени сарадници морају за одређене послове имати и одговарајућу специјализацију, односно ужу специјализацију, у складу са одредбама Закона о здравственој заштити. Област специјализација и ужих специјализација ближе је уређена Законом о здравственој заштити и Правилником о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника, као и Посебним колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе.

    У оквиру друштвене бриге за здравље на нивоу Републике Србије обезбеђују се услови за стручно усавршавање здравствених радника и здравствених сарадника, односно у буџету се обезбеђују средства за ове намене.

    Правилником о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника („Сл. гласник РС”, бр. 10/13, 91/13, 113/13, 109/14 и 53/18) утврђују се врста, трајање и садржина специјализација и ужих специјализација, програми обављања специјализација, односно ужих специјализација, начин обављања специјалистичког стажа и полагање специјалистичког испита, састав и рад испитних комисија, услови које морају да испуњавају здравствене установе и приватна пракса, односно Агенција за лекове и медицинска средства Србије – за обављање специјалистичког стажа, затим услови и начин признавања времена проведеног на раду као дела специјалистичког стажа, као и образац индекса и дипломе о положеном специјалистичком испиту, односно положеном испиту из уже специјализације. Правилником су предвиђене посебне гране медицине, стоматологије и фармације у којима доктори медицине и стоматологије, као и дипломирани фармацеути и магистри фармације могу да се специјализују. Изузетно, лица која су завршила Филозофски (смер: психологија), Природно-математички или Хемијски факултет, а обављају послове здравствене заштите, под одређеним условима могу да се специјализују у појединим областима здравствене заштите.

    Доктори медицине могу да се специјализују у следећим гранама медицине, односно областима здравствене заштите: интерна медицина; интернистичка онкологија; инфектологија; педијатрија; неурологија; психијатрија; дечја неурологија; дечја и адолесцентна психијатрија; гинекологија и акушерство; општа хирургија; абдоминална хирургија; васкуларна хирургија; грудна хирургија; ортопедска хирургија и трауматологија; дечја хирургија; неурохирургија; пластична, реконструктивна и естетска хирургија;  максилофацијална хирургија; урологија; кардиохирургија; ургентна медицина; анестезиологија, реаниматологија и интензивна терапија; оториноларингологија; офталмологија; дерматовенерологија; физикална медицина и рехабилитација; општа медицина; медицина рада; радиологија; радијациона онкологија; нуклеарна медицина; патологија; судска медицина; медицинска микробиологија; клиничка биохемија; клиничка фармакологија; лабораторијска медицина; имунологија; хигијена; епидемиологија;  социјална медицина; спортска медицина; трансфузијска медицина; ваздухопловна медицина; медицинска статистика и информатика; палијативна медицина. Доктори стоматологије могу да се специјализују у следећим гранама медицине, односно областима здравствене заштите: превентивна и дечја стоматологија; болести зуба и ендодонција; стоматолошка протетика; пародонтологија и орална медицина; ортопедија вилица; орална хирургија; максилофацијална хирургија; медицинска статистика и информатика. Дипломирани фармацеути и магистри фармације могу да се специјализују у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите: клиничка фармација; медицинска биохемија; токсиколошка хемија; санитарна хемија; испитивање и контрола лекова; фармакотерапија; фармацеутска технологија; контрола и примена лековитих биљака; социјална фармација; медицинска статистика и информатика. Дипломирани фармацеути – медицински биохемичари и магистри фармације – медицински биохемичари могу да се специјализују у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите: фармакотерапија; медицинска биохемија; санитарна хемија; токсиколошка хемија; медицинска статистика и информатика. Специјализације у зависности од врсте трају од две (нпр. социјална фармација) до највише шест година (неурохирургија и кардиохирургија). Доктори медицине специјалисти могу да се специјализују, у зависности од специјалности, у 59 ужих специјалистичких грана и области здравствене заштите. Дипломирани фармацеути – специјалисти медицинске биохемије у зависности од специјалности могу да се специјализују у три уже специјалистичке гране и области здравствене заштите. За докторе стоматологије није предвиђена могућност уже специјализације.

    ПРОЦЕДУРА ПОДНОШЕЊА ЗАХТЕВА

    Право на упућивање на специјализацију има здравствени радник и здравствени сарадник са високим образовањем, запослен на неодређено време у здравственој установи, односно приватној пракси, под условом да је завршио приправнички стаж и положио стручни испит. Здравствени радник са високим образовањем после завршене специјализације може да се усавршава и у ужој специјалности, под условом да је обављао послове здравствене заштите као специјалиста одређене гране медицине, стоматологије, односно фармације. Такође, и незапосленом здравственом раднику са високим образовањем, који је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, Министарство здравља може да одобри специјализацију, као и ужу специјализацију по положеном специјалистичком испиту из области дефицитарних грана медицине, стоматологије, односно фармације. Министар здравља за сваку календарску годину најкасније до 31. децембра текуће године доноси одлуку о областима медицине, стоматологије, односно фармације које су дефицитарне у Републици Србији, на основу мишљења надлежног института/завода за јавно здравље. Пракса је показала да се уназад више година, тачније од кад је уведена категорија дефицитарних специјализација (2013. године), број области дефицитарне гране медицине и стоматологије константно увећава, тако да за 2019. годину износи 34. Поједине локалне самоуправе (Град Ужице) препознале су значај развоја здравства у време када је присутан одлив здравствених радника у иностранство. С тим у вези општим актом уређени су услови, критеријуми и начин финансирања специјализација у области дефицитарних грана медицине за докторе медицине који су становници појединих општина, односно градова.

    То је још један од начина да се утиче на негативан тренд одласка здравствених радника.

    Како би се започео поступак упућивање запосленог на специјализацију, здравствена установа је у обавези да донесе План стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника на основу предлога Стручног савета здравствене установе. Наиме, руководиоци организационих јединица дужни су да Стручном савету здравствене установе доставе предлог Плана стручног усавршавања до краја априла текуће године за наредну годину, водећи рачуна о стручној спреми запослених и области за коју је здравственом раднику издата дозвола за самостални рад (лиценца), као и о пословима које обављају здравствени сарадници. Стручни савет по разматрању достављених предлогa доставља свој предлог до краја маја текуће године за наредну годину, на који мишљење даје надлежни завод за јавно здравље. Након тога План усваја Управни одбор здравствене установе и доставља запосленима на увид до краја септембра текуће године за наредну годину.

    Процедура одобравања специјализација започиње спровођењем изборног поступка у самој здравственој установи, а затим се захтева мишљење надлежног института/завода за јавно здравље о потреби упућивања кандидата на специјализацију за сваку специјализацију посебно, у складу са стандардима који су утврђени Правилником о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе („Сл. гласник РС”, бр. 43/06, 112/09, 50/10, 79/11, 10/12 – др. пропис, 119/12 – др. пропис, 22/13, 16/18). Ово се односи само на здравствене установе из Плана мреже, а не и на установу, односно приватну праксу основану средствима у приватној својини. Уколико је мишљење надлежног института/завода за јавно здравље о потреби упућивања кандидата на специјализацију позитивно, исто се заједно са пропратном документацијом доставља Министарству здравља у прописаном року. Неопходну документацију чини: одлука директора о одобрењу специјализације, оверена фотокопија дипломе о завршеном факултету, оверена фотокопија уверења о положеном стручном испиту, фотокопија пријаве/одјаве – М образац, потврда да је кандидат у сталном радном односу у здравственој установи, оверена фотокопија Извода из матичне књиге венчаних, уколико је дошло до промене личног имена. Захтев мора да буде насловљен појединачно за сваког кандидата коме је одобрена специјализација. Директор доноси одлуку о одобрењу специјализације по претходно спроведеној процедури изборног поступка, у складу са Планом стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника за годину у којој се одобрава специјализација. План стручног усавршавања доноси Управни одбор установе. Уколико у постојећем Плану стручног усавршавања није предвиђена тражена специјализација, односно ужа специјализација, Управни одбор не мора да доноси нови план, већ може да донесе одлуку о допуни постојећег. Одредбе Закона о здравственој заштити и Правилника о стручном усавршавању запослених не дају овлашћење директору да сам уводи нове критеријуме, као и да критеријуме произвољно вреднује, односно директор нема дискреционо право да исте прописује, већ само да бира кандидате под условима прописаним Законом о здравственој заштити и Правилником о стручном усавршавању запослених. Када се тужбом тражи поништај одлуке о специјализацији, онда се ради о поступку из радног односа. У том случају примењују се посебне одредбе Закона о парничном поступку, па је стварно надлежан основни суд, сходно одредби члана 22. став 3. Закона о уређењу судова.

    Министар здравља решењем даје сагласност на одлуку директора. Решење министра је коначно у управном поступку и против њега може да се покрене управни спор. Кандидат који је незадовољан одлуком директора здравствене установе у  обавези је да достави Министарству здравља копију документа из ког се види да је поступио у складу са поуком о правном леку, која је наведена у одлуци директора здравствене установе, односно потврду да је покренуо спор пред надлежним судом. Пракса је показала да Министарство здравља не разматра захтеве здравствене установе који су спорни, до њиховог коначног решења.

    Важно је напоменути да се нови захтеви подносе са комплетном документацијом и за кандидате који нису добили сагласност Министарства здравља у претходним роковима, а установе остају при истим потребама и кандидатима.

    За добијање сагласности од стране Министарства здравља за одобрене специјализације у приватној здравственој установи (приватна пракса), као и за запослене у приватној здравственој установи, потребно је да приватна здравствена установа, односно приватна пракса достави:

    1. оверену фотокопију решења АПР-а или решење Трговинског суда;
    2. оверену фотокопију решења здравствене инспекције о испуњености услова за обављање здравствене делатности, односно одређених послова здравствене делатности.

    Законом о изменама и допунама Закона о здравственој заштити, који је објављен у „Службеном гласнику РС” број 106/15 од 21. децембра 2015. године, а ступио на снагу 29. децембра 2015. године, брише се члан 185. став 2, чиме се даје могућност страном држављанину који је завршио факултет здравствене струке, а не обавља здравствену делатност као професију у Републици Србији, да се директно обрати неком од универзитета у Републици Србији, без претходне сагласности Министарства здравља Републике Србије, поводом уписа на специјализацију, односно ужу специјализацију, што је до сада била обавеза прописана Законом. Овим изменама дата је могућност да се страни држављанин без тражења сагласности Министарства здравља упише директно на неки од факултета здравствене струке у Републици Србији, па стога не треба да се обраћа Министарству здравља Републике Србије ради добијања сагласности за одлуку о одобреној специјализацији, односно ужој специјализацији, већ директно неком од факултета здравствене струке у Републици Србији са захтевом за упис на специјализацију, односно ужу специјализацију.

    Захтеви за специјализацију подносе се два пута годишње, а за ужу специјализацију једанпут годишње. На интернет презентацији Министарства здравља редовно се објављују јавни позиви за давање сагласности Министарства здравља на одобрене специјализације и уже специјализације.

    Специјализације, односно уже специјализације обављају се по програмима којима је утврђен обим, садржај и план спровођења теоријске и практичне наставе и практичног стручног рада, као и знања и вештине које се стичу. Програми обављања специјализација и ужих специјализација саставни су део Правилника о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника.

    Здравствени радници и здравствени сарадници, по добијању решења министра здравља о давању сагласности на одобрену специјализацију, односно ужу специјализацију, започињу обављање специјалистичког стажа даном уписа на одговарајући факултет здравствене струке. Специјалистички стаж обавља се под надзором ментора ког одреди факултет. Специјализанти имају обавезу да по предлогу ментора најмање половину специјалистичког стажа проведу на клиникама неког универзитетског центра. Осим тога, специјализант може да, по предлогу ментора, део специјалистичког стажа у трајању до три месеца обави у некој другој здравственој установи која је у рангу терцијарне здравствене установе. О обављању специјалистичког стажа води се специјалистичка књижица – индекс. Специјализација се завршава полагањем специјалистичког испита, а ужа специјализација завршава се одбраном рада уже специјализације. Специјалистички испит састоји се из три дела, и то: теста, практичног дела и усменог испита. Коначна оцена за специјалистички испит формира се на основу сва три дела испита. Садржај специјалистичког испита је следећи: тест садржи најмање 15, а највише 20 питања из области здравствене заштите у оквиру те специјализације, при чему морају бити заступљене све гране медицине, односно области здравствене заштите у оквиру те специјализације (банка тест питања). Специјализант мора да одговори тачно на најмање 60% питања у тесту да би био оцењен позитивно. Положени тест је услов наставка специјалистичког испита.

    Практични део испита специјализант полаже, зависно од гране специјализације, најкасније на дан полагања усменог испита. Усмени испит полаже се пред испитном комисијом.

    Специјалистички испит из специјализације, односно уже специјализације полаже се пред испитном комисијом која се образује на факултетима здравствене струке. Испитна комисија састоји се од председника, најмање два члана и одговарајућег броја заменика. Председник и чланови комисије морају бити наставници факултета. Испитне комисије образују се за сваку врсту специјализације, односно уже специјализације на матичном факултету. Испит може да се одржи само пред испитном комисијом у пуном саставу. После стицања услова за полагање испита, специјализант приступа полагању испита у року од шест месеци.

    Здравственом раднику и здравственом сараднику коме је током специјалистичког стажа, у складу са прописом којим се уређује област рада, утврђено мировање радног односа, у рок за стицање услова за приступање полагању испита не рачуна се период мировања радног односа. Здравственом раднику и здравственом сараднику који одсуствује са рада из оправданих разлога утврђених Законом (боловање дуже од шест месеци, трудноћа, компликације у вези са одржавањем трудноће, породиљско одсуство и одсуство ради неге детета), рок за стицање услова за приступање полагању испита рачуна се од истека периода за који су трајали наведени разлози. По завршеном специјалистичком испиту испитна комисија оцењује здравственог радника, односно здравственог сарадника оценом „одличан”, „врлодобар”, „добар” или „није положио”. Здравствени радник, односно здравствени сарадник који не положи испит, може да га полаже у роковима који не могу бити краћи од шест месеци од дана полагања испита. Здравственом раднику, односно здравственом сараднику који је положио специјалистички испит издаје се диплома о стеченом стручном називу специјалисте, а здравственом раднику који је одбранио рад из уже специјализације издаје се диплома о стеченом стручном називу специјалисте уже специјализације, иако се код нас одомаћио назив „супспецијалиста”.

    УСЛОВИ КОЈЕ МОРАЈУ ДА ИСПУНЕ ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ И ПРИВАТНА ПРАКСА ЗА ОБАВЉАЊЕ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКОГ СТАЖА

    Специјалистички стаж из специјализације може да се обавља у здравственој установи која, поред прописаних услова за обављање здравствене делатности, испуњава и следеће услове:

    1) да има најмање двоје специјалиста одговарајуће специјалности са пет година радног искуства у одговарајућој специјалности после положеног специјалистичког испита, изузев у случају дефицитарних и нових грана фармације;

    2) да има одељење одговарајуће специјалности и у редовном раду обавља већину процедура које су предвиђене прописаним програмом специјализације, изузев у случају дефицитарних и нових грана фармације;

    3) да има и да спроводи План стручног усавршавања;

    4) да има стручну библиотеку и да је претплаћена на добијање научних и стручних публикација, односно часописа;

    5) да на једног специјалисту нема више од два здравствена радника, односно два здравствена сарадника који се већ налазе на специјализацији.

    Специјалистички стаж из уже специјализације може да се обавља на клиници и другој здравственој установи, односно организационој јединици здравствене установе која испуњава услове прописане за клинику. Здравственом раднику који је пре одобрења специјализације, а након положеног стручног испита провео на раду одређено време у здравственој установи, Министарство здравља под одређеним условима, на његов захтев и на предлог факултета, може да призна то време у специјалистички стаж, у складу са програмом обављања специјализација, најдуже шест месеци. Здравствени радници који су стекли звање специјалисте по раније важећим прописима, могу да се уже специјализују по прописима који су важили до дана ступања на снагу Правилника о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника, односно до 1. јануара 2018. године.

    ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ЗАПОСЛЕНОГ ЗА ВРЕМЕ СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ

    Здравствени радник, односно сарадник дужан је да закључи уговор са здравственом установом, односно приватном праксом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације, односно уже специјализације. Здравствени радник, односно сарадник дужан је да у здравственој установи из Плана мреже проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације, по положеном специјалистичком испиту. Поред тога потребно је истаћи и да споразумним раскидом радног односа запослени није ослобођен одговорности за исплату накнаде по основу уговора због неостајања у радном односу код послодавца за уговорено време које је провео на специјализацији.

    За време стручног оспособљавања и усавршавања ради потреба процеса рада запослени има право на накнаду плате у висини просечне плате у претходних 12 месеци. Нови посебан колективни уговор за област здравства, који је ступио на снагу 8. 1. 2019. године, предвидео је да запослени који је на специјализацији има право на усклађивање накнаде плате, односно увећање за проценат увећања плате за делатност здравства. Такође, запослени ког је послодавац упутио на специјализацију и ужу специјализацију има право на плаћено одсуство за припрему и полагање испита, и то 30 радних дана за специјалистички и уже специјалистички испит. У пракси је примећено различито поступање здравствених установа у погледу дефинисања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, као и обрачуна и исплате ових трошкова. Наиме, за разлику од других области и усавршавања запослених, специфичност здравственог система огледа се у чињеници да здравствени радник, односно сарадник за време обављања специјализације и уже специјализације учествује у пружању здравствене заштите, односно фактички ради док се усавршава. Наведени проблем има импликације не само на накнаду трошкова превоза већ и на остваривање права на додатак на плату по основу прековременог рада, што јесте редован случај у пракси. Комплексан проблем у целокупном систему, а пре свега у организацији рада здравствених установа, огледа се у чињеници да здравствена установа не може да обезбеди замену за здравственог радника, пре свега лекара, који је упућен на стручно усавршавање. Очекује се да ће нови Закон о здравственој заштити, који је у поступку доношења, ближе регулисати ову материју, односно омогућити запошљавање у овом случају.

    Обављање специјализација и ужих специјализација представља право, али и потребу здравствених радника и сарадника да у току рада континуирано прате развој медицинске, стоматолошке и фармацеутске науке, као и других одговарајућих наука, и да се стручно усавршавају ради одржавања и унапређивања квалитета свог рада, па је као такво важан сегмент развоја сваког модерног здравственог система.