Када је у питању наведена тема, пажња је најпре посвећена одредбама Закона о здравственој заштити и Правилника о специјализацијама, а у мањој мери и одредбама Посебног колективног уговора за здравствене установе, при чему је такође приказана и пракса здравствених установа, уз навођење појединих решења која су била предмет судских спорова.
Поред континуиране едукације, специјализација и ужа специјализација представљају врсту стручног усавршавања која подразумева стицање знања и вештина. За вршење здравствене делатности здравствени радници, односно здравствени сарадници морају за одређене послове имати и одговарајућу специјализацију, односно ужу специјализацију, у складу са одредбама Закона о здравственој заштити. Област специјализација и ужих специјализација ближе је уређена Законом о здравственој заштити и Правилником о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника, као и Посебним колективним уговором за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе.
У оквиру друштвене бриге за здравље на нивоу Републике Србије обезбеђују се услови за стручно усавршавање здравствених радника и здравствених сарадника, односно у буџету се обезбеђују средства за ове намене.
Правилником о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника („Сл. гласник РС”, бр. 10/13, 91/13, 113/13, 109/14 и 53/18) утврђују се врста, трајање и садржина специјализација и ужих специјализација, програми обављања специјализација, односно ужих специјализација, начин обављања специјалистичког стажа и полагање специјалистичког испита, састав и рад испитних комисија, услови које морају да испуњавају здравствене установе и приватна пракса, односно Агенција за лекове и медицинска средства Србије – за обављање специјалистичког стажа, затим услови и начин признавања времена проведеног на раду као дела специјалистичког стажа, као и образац индекса и дипломе о положеном специјалистичком испиту, односно положеном испиту из уже специјализације. Правилником су предвиђене посебне гране медицине, стоматологије и фармације у којима доктори медицине и стоматологије, као и дипломирани фармацеути и магистри фармације могу да се специјализују. Изузетно, лица која су завршила Филозофски (смер: психологија), Природно-математички или Хемијски факултет, а обављају послове здравствене заштите, под одређеним условима могу да се специјализују у појединим областима здравствене заштите.
Доктори медицине могу да се специјализују у следећим гранама медицине, односно областима здравствене заштите: интерна медицина; интернистичка онкологија; инфектологија; педијатрија; неурологија; психијатрија; дечја неурологија; дечја и адолесцентна психијатрија; гинекологија и акушерство; општа хирургија; абдоминална хирургија; васкуларна хирургија; грудна хирургија; ортопедска хирургија и трауматологија; дечја хирургија; неурохирургија; пластична, реконструктивна и естетска хирургија; максилофацијална хирургија; урологија; кардиохирургија; ургентна медицина; анестезиологија, реаниматологија и интензивна терапија; оториноларингологија; офталмологија; дерматовенерологија; физикална медицина и рехабилитација; општа медицина; медицина рада; радиологија; радијациона онкологија; нуклеарна медицина; патологија; судска медицина; медицинска микробиологија; клиничка биохемија; клиничка фармакологија; лабораторијска медицина; имунологија; хигијена; епидемиологија; социјална медицина; спортска медицина; трансфузијска медицина; ваздухопловна медицина; медицинска статистика и информатика; палијативна медицина. Доктори стоматологије могу да се специјализују у следећим гранама медицине, односно областима здравствене заштите: превентивна и дечја стоматологија; болести зуба и ендодонција; стоматолошка протетика; пародонтологија и орална медицина; ортопедија вилица; орална хирургија; максилофацијална хирургија; медицинска статистика и информатика. Дипломирани фармацеути и магистри фармације могу да се специјализују у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите: клиничка фармација; медицинска биохемија; токсиколошка хемија; санитарна хемија; испитивање и контрола лекова; фармакотерапија; фармацеутска технологија; контрола и примена лековитих биљака; социјална фармација; медицинска статистика и информатика. Дипломирани фармацеути – медицински биохемичари и магистри фармације – медицински биохемичари могу да се специјализују у следећим гранама фармације, односно областима здравствене заштите: фармакотерапија; медицинска биохемија; санитарна хемија; токсиколошка хемија; медицинска статистика и информатика. Специјализације у зависности од врсте трају од две (нпр. социјална фармација) до највише шест година (неурохирургија и кардиохирургија). Доктори медицине специјалисти могу да се специјализују, у зависности од специјалности, у 59 ужих специјалистичких грана и области здравствене заштите. Дипломирани фармацеути – специјалисти медицинске биохемије у зависности од специјалности могу да се специјализују у три уже специјалистичке гране и области здравствене заштите. За докторе стоматологије није предвиђена могућност уже специјализације.
ПРОЦЕДУРА ПОДНОШЕЊА ЗАХТЕВА
Право на упућивање на специјализацију има здравствени радник и здравствени сарадник са високим образовањем, запослен на неодређено време у здравственој установи, односно приватној пракси, под условом да је завршио приправнички стаж и положио стручни испит. Здравствени радник са високим образовањем после завршене специјализације може да се усавршава и у ужој специјалности, под условом да је обављао послове здравствене заштите као специјалиста одређене гране медицине, стоматологије, односно фармације. Такође, и незапосленом здравственом раднику са високим образовањем, који је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, Министарство здравља може да одобри специјализацију, као и ужу специјализацију по положеном специјалистичком испиту из области дефицитарних грана медицине, стоматологије, односно фармације. Министар здравља за сваку календарску годину најкасније до 31. децембра текуће године доноси одлуку о областима медицине, стоматологије, односно фармације које су дефицитарне у Републици Србији, на основу мишљења надлежног института/завода за јавно здравље. Пракса је показала да се уназад више година, тачније од кад је уведена категорија дефицитарних специјализација (2013. године), број области дефицитарне гране медицине и стоматологије константно увећава, тако да за 2019. годину износи 34. Поједине локалне самоуправе (Град Ужице) препознале су значај развоја здравства у време када је присутан одлив здравствених радника у иностранство. С тим у вези општим актом уређени су услови, критеријуми и начин финансирања специјализација у области дефицитарних грана медицине за докторе медицине који су становници појединих општина, односно градова.
То је још један од начина да се утиче на негативан тренд одласка здравствених радника.
Како би се започео поступак упућивање запосленог на специјализацију, здравствена установа је у обавези да донесе План стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника на основу предлога Стручног савета здравствене установе. Наиме, руководиоци организационих јединица дужни су да Стручном савету здравствене установе доставе предлог Плана стручног усавршавања до краја априла текуће године за наредну годину, водећи рачуна о стручној спреми запослених и области за коју је здравственом раднику издата дозвола за самостални рад (лиценца), као и о пословима које обављају здравствени сарадници. Стручни савет по разматрању достављених предлогa доставља свој предлог до краја маја текуће године за наредну годину, на који мишљење даје надлежни завод за јавно здравље. Након тога План усваја Управни одбор здравствене установе и доставља запосленима на увид до краја септембра текуће године за наредну годину.
Процедура одобравања специјализација започиње спровођењем изборног поступка у самој здравственој установи, а затим се захтева мишљење надлежног института/завода за јавно здравље о потреби упућивања кандидата на специјализацију за сваку специјализацију посебно, у складу са стандардима који су утврђени Правилником о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе („Сл. гласник РС”, бр. 43/06, 112/09, 50/10, 79/11, 10/12 – др. пропис, 119/12 – др. пропис, 22/13, 16/18). Ово се односи само на здравствене установе из Плана мреже, а не и на установу, односно приватну праксу основану средствима у приватној својини. Уколико је мишљење надлежног института/завода за јавно здравље о потреби упућивања кандидата на специјализацију позитивно, исто се заједно са пропратном документацијом доставља Министарству здравља у прописаном року. Неопходну документацију чини: одлука директора о одобрењу специјализације, оверена фотокопија дипломе о завршеном факултету, оверена фотокопија уверења о положеном стручном испиту, фотокопија пријаве/одјаве – М образац, потврда да је кандидат у сталном радном односу у здравственој установи, оверена фотокопија Извода из матичне књиге венчаних, уколико је дошло до промене личног имена. Захтев мора да буде насловљен појединачно за сваког кандидата коме је одобрена специјализација. Директор доноси одлуку о одобрењу специјализације по претходно спроведеној процедури изборног поступка, у складу са Планом стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника за годину у којој се одобрава специјализација. План стручног усавршавања доноси Управни одбор установе. Уколико у постојећем Плану стручног усавршавања није предвиђена тражена специјализација, односно ужа специјализација, Управни одбор не мора да доноси нови план, већ може да донесе одлуку о допуни постојећег. Одредбе Закона о здравственој заштити и Правилника о стручном усавршавању запослених не дају овлашћење директору да сам уводи нове критеријуме, као и да критеријуме произвољно вреднује, односно директор нема дискреционо право да исте прописује, већ само да бира кандидате под условима прописаним Законом о здравственој заштити и Правилником о стручном усавршавању запослених. Када се тужбом тражи поништај одлуке о специјализацији, онда се ради о поступку из радног односа. У том случају примењују се посебне одредбе Закона о парничном поступку, па је стварно надлежан основни суд, сходно одредби члана 22. став 3. Закона о уређењу судова.
Министар здравља решењем даје сагласност на одлуку директора. Решење министра је коначно у управном поступку и против њега може да се покрене управни спор. Кандидат који је незадовољан одлуком директора здравствене установе у обавези је да достави Министарству здравља копију документа из ког се види да је поступио у складу са поуком о правном леку, која је наведена у одлуци директора здравствене установе, односно потврду да је покренуо спор пред надлежним судом. Пракса је показала да Министарство здравља не разматра захтеве здравствене установе који су спорни, до њиховог коначног решења.
Важно је напоменути да се нови захтеви подносе са комплетном документацијом и за кандидате који нису добили сагласност Министарства здравља у претходним роковима, а установе остају при истим потребама и кандидатима.
За добијање сагласности од стране Министарства здравља за одобрене специјализације у приватној здравственој установи (приватна пракса), као и за запослене у приватној здравственој установи, потребно је да приватна здравствена установа, односно приватна пракса достави:
- оверену фотокопију решења АПР-а или решење Трговинског суда;
- оверену фотокопију решења здравствене инспекције о испуњености услова за обављање здравствене делатности, односно одређених послова здравствене делатности.
Законом о изменама и допунама Закона о здравственој заштити, који је објављен у „Службеном гласнику РС” број 106/15 од 21. децембра 2015. године, а ступио на снагу 29. децембра 2015. године, брише се члан 185. став 2, чиме се даје могућност страном држављанину који је завршио факултет здравствене струке, а не обавља здравствену делатност као професију у Републици Србији, да се директно обрати неком од универзитета у Републици Србији, без претходне сагласности Министарства здравља Републике Србије, поводом уписа на специјализацију, односно ужу специјализацију, што је до сада била обавеза прописана Законом. Овим изменама дата је могућност да се страни држављанин без тражења сагласности Министарства здравља упише директно на неки од факултета здравствене струке у Републици Србији, па стога не треба да се обраћа Министарству здравља Републике Србије ради добијања сагласности за одлуку о одобреној специјализацији, односно ужој специјализацији, већ директно неком од факултета здравствене струке у Републици Србији са захтевом за упис на специјализацију, односно ужу специјализацију.
Захтеви за специјализацију подносе се два пута годишње, а за ужу специјализацију једанпут годишње. На интернет презентацији Министарства здравља редовно се објављују јавни позиви за давање сагласности Министарства здравља на одобрене специјализације и уже специјализације.
Специјализације, односно уже специјализације обављају се по програмима којима је утврђен обим, садржај и план спровођења теоријске и практичне наставе и практичног стручног рада, као и знања и вештине које се стичу. Програми обављања специјализација и ужих специјализација саставни су део Правилника о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника.
Здравствени радници и здравствени сарадници, по добијању решења министра здравља о давању сагласности на одобрену специјализацију, односно ужу специјализацију, започињу обављање специјалистичког стажа даном уписа на одговарајући факултет здравствене струке. Специјалистички стаж обавља се под надзором ментора ког одреди факултет. Специјализанти имају обавезу да по предлогу ментора најмање половину специјалистичког стажа проведу на клиникама неког универзитетског центра. Осим тога, специјализант може да, по предлогу ментора, део специјалистичког стажа у трајању до три месеца обави у некој другој здравственој установи која је у рангу терцијарне здравствене установе. О обављању специјалистичког стажа води се специјалистичка књижица – индекс. Специјализација се завршава полагањем специјалистичког испита, а ужа специјализација завршава се одбраном рада уже специјализације. Специјалистички испит састоји се из три дела, и то: теста, практичног дела и усменог испита. Коначна оцена за специјалистички испит формира се на основу сва три дела испита. Садржај специјалистичког испита је следећи: тест садржи најмање 15, а највише 20 питања из области здравствене заштите у оквиру те специјализације, при чему морају бити заступљене све гране медицине, односно области здравствене заштите у оквиру те специјализације (банка тест питања). Специјализант мора да одговори тачно на најмање 60% питања у тесту да би био оцењен позитивно. Положени тест је услов наставка специјалистичког испита.
Практични део испита специјализант полаже, зависно од гране специјализације, најкасније на дан полагања усменог испита. Усмени испит полаже се пред испитном комисијом.
Специјалистички испит из специјализације, односно уже специјализације полаже се пред испитном комисијом која се образује на факултетима здравствене струке. Испитна комисија састоји се од председника, најмање два члана и одговарајућег броја заменика. Председник и чланови комисије морају бити наставници факултета. Испитне комисије образују се за сваку врсту специјализације, односно уже специјализације на матичном факултету. Испит може да се одржи само пред испитном комисијом у пуном саставу. После стицања услова за полагање испита, специјализант приступа полагању испита у року од шест месеци.
Здравственом раднику и здравственом сараднику коме је током специјалистичког стажа, у складу са прописом којим се уређује област рада, утврђено мировање радног односа, у рок за стицање услова за приступање полагању испита не рачуна се период мировања радног односа. Здравственом раднику и здравственом сараднику који одсуствује са рада из оправданих разлога утврђених Законом (боловање дуже од шест месеци, трудноћа, компликације у вези са одржавањем трудноће, породиљско одсуство и одсуство ради неге детета), рок за стицање услова за приступање полагању испита рачуна се од истека периода за који су трајали наведени разлози. По завршеном специјалистичком испиту испитна комисија оцењује здравственог радника, односно здравственог сарадника оценом „одличан”, „врлодобар”, „добар” или „није положио”. Здравствени радник, односно здравствени сарадник који не положи испит, може да га полаже у роковима који не могу бити краћи од шест месеци од дана полагања испита. Здравственом раднику, односно здравственом сараднику који је положио специјалистички испит издаје се диплома о стеченом стручном називу специјалисте, а здравственом раднику који је одбранио рад из уже специјализације издаје се диплома о стеченом стручном називу специјалисте уже специјализације, иако се код нас одомаћио назив „супспецијалиста”.
УСЛОВИ КОЈЕ МОРАЈУ ДА ИСПУНЕ ЗДРАВСТВЕНЕ УСТАНОВЕ И ПРИВАТНА ПРАКСА ЗА ОБАВЉАЊЕ СПЕЦИЈАЛИСТИЧКОГ СТАЖА
Специјалистички стаж из специјализације може да се обавља у здравственој установи која, поред прописаних услова за обављање здравствене делатности, испуњава и следеће услове:
1) да има најмање двоје специјалиста одговарајуће специјалности са пет година радног искуства у одговарајућој специјалности после положеног специјалистичког испита, изузев у случају дефицитарних и нових грана фармације;
2) да има одељење одговарајуће специјалности и у редовном раду обавља већину процедура које су предвиђене прописаним програмом специјализације, изузев у случају дефицитарних и нових грана фармације;
3) да има и да спроводи План стручног усавршавања;
4) да има стручну библиотеку и да је претплаћена на добијање научних и стручних публикација, односно часописа;
5) да на једног специјалисту нема више од два здравствена радника, односно два здравствена сарадника који се већ налазе на специјализацији.
Специјалистички стаж из уже специјализације може да се обавља на клиници и другој здравственој установи, односно организационој јединици здравствене установе која испуњава услове прописане за клинику. Здравственом раднику који је пре одобрења специјализације, а након положеног стручног испита провео на раду одређено време у здравственој установи, Министарство здравља под одређеним условима, на његов захтев и на предлог факултета, може да призна то време у специјалистички стаж, у складу са програмом обављања специјализација, најдуже шест месеци. Здравствени радници који су стекли звање специјалисте по раније важећим прописима, могу да се уже специјализују по прописима који су важили до дана ступања на снагу Правилника о специјализацијама и ужим специјализацијама здравствених радника и здравствених сарадника, односно до 1. јануара 2018. године.
ПРАВА И ОБАВЕЗЕ ЗАПОСЛЕНОГ ЗА ВРЕМЕ СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ
Здравствени радник, односно сарадник дужан је да закључи уговор са здравственом установом, односно приватном праксом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације, односно уже специјализације. Здравствени радник, односно сарадник дужан је да у здравственој установи из Плана мреже проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације, по положеном специјалистичком испиту. Поред тога потребно је истаћи и да споразумним раскидом радног односа запослени није ослобођен одговорности за исплату накнаде по основу уговора због неостајања у радном односу код послодавца за уговорено време које је провео на специјализацији.
За време стручног оспособљавања и усавршавања ради потреба процеса рада запослени има право на накнаду плате у висини просечне плате у претходних 12 месеци. Нови посебан колективни уговор за област здравства, који је ступио на снагу 8. 1. 2019. године, предвидео је да запослени који је на специјализацији има право на усклађивање накнаде плате, односно увећање за проценат увећања плате за делатност здравства. Такође, запослени ког је послодавац упутио на специјализацију и ужу специјализацију има право на плаћено одсуство за припрему и полагање испита, и то 30 радних дана за специјалистички и уже специјалистички испит. У пракси је примећено различито поступање здравствених установа у погледу дефинисања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, као и обрачуна и исплате ових трошкова. Наиме, за разлику од других области и усавршавања запослених, специфичност здравственог система огледа се у чињеници да здравствени радник, односно сарадник за време обављања специјализације и уже специјализације учествује у пружању здравствене заштите, односно фактички ради док се усавршава. Наведени проблем има импликације не само на накнаду трошкова превоза већ и на остваривање права на додатак на плату по основу прековременог рада, што јесте редован случај у пракси. Комплексан проблем у целокупном систему, а пре свега у организацији рада здравствених установа, огледа се у чињеници да здравствена установа не може да обезбеди замену за здравственог радника, пре свега лекара, који је упућен на стручно усавршавање. Очекује се да ће нови Закон о здравственој заштити, који је у поступку доношења, ближе регулисати ову материју, односно омогућити запошљавање у овом случају.
Обављање специјализација и ужих специјализација представља право, али и потребу здравствених радника и сарадника да у току рада континуирано прате развој медицинске, стоматолошке и фармацеутске науке, као и других одговарајућих наука, и да се стручно усавршавају ради одржавања и унапређивања квалитета свог рада, па је као такво важан сегмент развоја сваког модерног здравственог система.