Тестамент – нека спорна питања у најновијој судској пракси

Иако представља један од најстаријих правних послова за случај смрти, познат још из античких времена, тестамент и данас побуђује велику пажњу не само стручне већ и опште јавности. Ауторке ће овде указати на основне дилеме које се јављају у пракси судова у парничним споровима поводом завештања и понудити одговоре на нека спорна питања.

 

Закон о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УС РС и 6/2015) за тестамент користи назив „завештање”, али наводи и синониме „тестамент” и „последња воља” у називу главе која се односи на овај значајан наследноправни институт.

Наведени закон наводи да је завештање једнострана, увек опозива и строго формална изјава воље, којом завешталац распоређује своју имовину за случај смрти. Одредбом члана 78. Закона о наслеђивању (у даљем тексту: ЗОН) прописано је да је завештање једнострана, лична и увек опозива изјава воље за то способног лица, којом оно распоређује своју имовину за случај смрти у Законом одређеном облику. Овим законом прописани су и облици завештања сходно начину њиховог сачињавања. Форма завештања је битан услов његове пуноважности, а завештање које није сачињено у облику и под условима одређеним Законом јесте рушљиво.

Теоријски посматрано, тестамент је једнострани доброчини правни посао mortis causa, којим тестатор – завешталац на тестаментарног наследника преноси своју имовину. Тестаментарни наследник на овај начин постаје универзални сукцесор тестатора јер на њега прелазе сва права и обавезе правног претходника до висине вредности наслеђене имовине. Ради се о доброчином правном послу јер тестаментарни наследник прима наслеђену имовину без накнаде. Збoг тога се тестаментарна располагања урачунавају у нужни део наследника, односно врши се редукција тестамента уколико је њиме повређен нужни део, о чему је било речи у једном од ранијих текстова истих аутора. Тренутак стицања имовине је моменат смрти завештаоца.

У наставку текста ауторке ће указати на основне дилеме које се јављају у пракси судова у парничним споровима поводом завештања и понудити одговоре на нека спорна питања. Битно је нагласити да се у споровима поводом завештања увек примењује онај Закон о наслеђивању који је важио у тренутку сачињавања завештања.

ВРСТЕ

Закон о наслеђивању познаје више врста завештања која се разликују по форми, моменту, времену важења и околностима у којима може да буде састављено свако од њих. Мимо врста завештања прописаних Законом није дозвољено састављати завештање, односно овакво, на други начин састављено, завештање не производи правно дејство, сем под условима за конвалидацију. Из наведеног произлази да је завештање строго формалан правни посао, односно да је форма битан услов за његово важење.

Како је тестамент строго формалан правни посао, неопходно је укратко навести врсте тестамената прописане Законом о наслеђивању:

1) Својеручно завештање (олографски тестамент) јесте оно које може да састави завешталац који зна да чита и пише, тако што ће га својом руком написати и потписати. За пуноважност својеручног завештања није нужно да се у њему назначи датум када је сачињено, али је то пожељно (чл. 84. ЗОН-а).

2) Писмено завештање пред сведоцима, тзв. алографско завештање (члан 85), јесте оно које може да сачини завешталац који зна да чита и пише, тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао и да је то његова последња воља, а потом ће се на писмену својеручно потписати. Сведоци се истовремено потписују на самом завештању, а пожељно је да се назначи њихово својство сведока.

3) Судско завештање сачињава се по правилима која важе за састављање исправа, ако ЗОН нешто друго не прописује. У погледу ове врсте завештања прави се разлика у зависности од тога да ли је тестатор у стању да га прочита или не. Процедура сачињавања ове врсте завештања прописана је одредбама чл. од 86. до 89. ЗОН-а.

Својеручно завештање, писмено завештање пред сведоцима и судско завештање завешталац може да повери на чување надлежном суду у отвореном или затвореном омоту (чл. 90), али се овако депоновано завештање не сматра судским.

4) Конзуларно завештање се саставља од стране конзуларног или дипломатског представника Србије који обавља конзуларне послове, по правилима која важе за састављање судског завештања (чл. 91).

5) Међународно завештање је пуноважно без обзира на место где је сачињено и на то где се налазе завештаочева добра, као и без обзира на држављанство завештаоца, на његово пребивалиште или боравиште, ако је сачињено у облику међународног завештања, у складу са одредбама чл. од 93. до 101. ЗОН-а. Ништавост међународног завештања не утиче на његову пуноважност као завештања друге врсте. Ово завештање мора да буде сачињено у писменом облику, али завешталац не мора својеручно да га напише. Међународно завештање може да буде сачињено на било ком језику, руком или на неки други начин.

6) Бродско завештање на југословенском/српском броду може да сачини заповедник брода по правилима која важе за састављање судског завештања. Тако сачињено завештање престаје да важи по истеку тридесет дана од дана повратка завештаоца у Савезну Републику Југославију – сада Србију (чл. 108).

7) Војно завештање се сачињава за време мобилизације или рата оном ко је на војној дужности, а од стране командира чете и другог старешине његовог или вишег ранга, или неког другог у присуству неког од тих старешина, као и сваког старешине одвојеног одреда, по правилима која важе за сачињавање судског завештања. Тако сачињено завештање престаје да важи по истеку шездесет дана од дана завршетка рата, а ако је завешталац раније или доцније демобилисан – по истеку тридесет дана од дана демобилисања (чл. 109).

8) Усмено завештање се сачињава тако што завешталац последњу вољу усмено изриче пред три истовремено присутна сведока ако због изузетних прилика не може да сачини писмено завештање. Усмено завештање престаје да важи по истеку тридесет дана од дана престанка прилика у којима је сачињено.

Сведоци пред којима је завешталац усмено изрекао своју последњу вољу дужни су да без одлагања написмено саставе завештаочеву изјаву и да је што пре предају суду, или да је усмено понове пред судом износећи притом када је, где и у којој прилици завешталац изрекао своју последњу вољу, али извршење те дужности није услов пуноважности усменог завештања (чл. 110. и 111. ЗОН-а).

9) Јавнобележничко завештање сачињава јавни бележник у облику јавнобележничког записа (члан 111а).

ПОНИШТАЈ И НИШТАВОСТ ЗАВЕШТАЊА

Да би се уопште приступило тумачењу завештања, потребно је утврдити да ли је исто завештање пуноважно како у формалном тако и у материјалном смислу (јер завештање које није сачињено у прописаној форми или је сачињено од лица које нема активну завештајну способност, или је настало под дејством принуде или преваре – није пуноважно, па се такво завештање неће тумачити). Тумачењу се прибегава у ситуацијама када су поједине одредбе завештања неразумљиве толико да не може да се утврди права воља завештаоца.

Приликом оцене суда о којој форми завештања се ради треба имати у виду да су норме о неважности завештања које су садржане у члановима 155–170. Закона о наслеђивању, посебне норме у односу на норме Закона о облигационим односима којима се регулише неважност уговора (члан 103–117), које се као опште норме примењују само ако другим законом за поједине правне послове није другачије регулисано. Стога правилна примена материјалног права указује на то да је завештање рушљиво ако није сачињено у облику и под условима одређеним Законом, сагласно члану 168. Закона о наслеђивању, а поништај рушљивог завештања због повреде облика и непоштовања услова одређених Законом може да се захтева, између осталог, најкасније у року од 10 година од дана проглашења завештања, сагласно ставу 1. члана 170. истог закона. Ако је тужба поднета након протека десет година од проглашења завештања, тужиоци су у оваквим правним ситуацијама изгубили право да захтевају тражену судску заштиту.

У пракси се као спорно показало поступање суда када је постављен захтев за поништај завештања из разлога ништавости или је постављен захтев за утврђење да је завештање ништаво, а ради се о Законом прописаним разлозима рушљивости (чланови 155, 156. и 164. Закона о наслеђивању). Према Закону о наслеђивању треба правити разлику између утврђења ништавости и поништаја завештања са аспекта услова прописаних Законом. Суд само по службеној дужности испитује постојање разлога апсолутне ништавости завештања, а разлози рушљивости утврђују се само приликом одлучивања о поништају завештања. Суд је овлашћен да цени само разлоге за ништавост завештања у границама постављаног тужбеног захтева. Проблем у пракси је настао због тумачења правних последица сачињавања завештања од стране лица које није способно да схвати последице сачињавања конкретне правне радње. Ако су сви доказни предлози тужилачке стране усмерени на доказивање да је предметно завештање ништаво због неспособности завештаоца за расуђивање, а како то не представља разлог за утврђење ништавост завештања, већ за његов поништај у смислу одредбе члана 164. Закона о наслеђивању, суд у таквом случају треба да одбије тужбени захтев. За разлику од ништавости која је установљена у циљу заштите општих интереса и на коју суд стога пази по службеној дужности, разлоге који одређени посао чини рушљивим суд је овлашћен да испитује само на захтев странке.

Наиме, Закон о наслеђивању је несумњиво направио разлику између утврђења ништавости и поништаја завештања са аспекта услова прописаних Законом, с обзиром на то да се у првом случају ради о ништавом завештању, а у другом случају о рушљивом завештању које указује на то да је завештање закључено под маном воље, односно због тога што га је саставило лице које је било неспособно за расуђивање, како је то прописано одредбом члана 166. Закона о наслеђивању. С друге стране, суд је овлашћен да цени разлоге за ништавост завештања само у границама постављаног тужбеног захтева, а ови разлози су прописани одредбама чланова 155. и 156. Закона о наслеђивању.

Доскора је судска пракса строго формално тумачила и примењивала наведене одредбе ЗОН-а које се тичу рушљивости и ништавости завештања на начин наведен у претходим ставовима.

Најновија судска пракса склона је да шире тумачи разлоге рушљивости и ништавости као строго раздвојене одредбама Закона о наслеђивању, о чему говори новија пресуда Апелационог суда у Београду, Гж од 27. 1. 2017. године: У конкретном предмету тужилац је поставио тужбени захтев за ништавост завештања из разлога неспособности за расуђивање тестатора и неспособности слободног изражавања воље тестатора у време сачињавања завештања. Према ставу жалбеног суда, разлози који се тичу неспособности за расуђивање када лице није лишено пословне способности представљају разлог рушљивости завештања, те је суд усмерио извођење доказа управо на околности утврђивања да пок. тестатор није прочитао тестамент као строго формални акт, те није испуњавао законску форму. Према слову Закона, последице апсолутне и релативне ништавости тестамента су истоветне – да спорни тестамент не производи правно дејство. Стога тумачење суда да је морао одлучивати само о разлозима апсолутне ништавости у границама постављеног тужбеног захтева, а не и о разлозима његове рушљивости, представља претерани формализам који „судови морају избећи”, како је то наведено у више одлука Европског суда за људска права (Кадлец против Чешке 2004 године; Валкли против Француске 2003. године; Гијер против Француске 2009. године; Алеш Мимадлик Нијединслик А. С. против Турске 2012. године). Стога је суд требало да одлучује о истакнутим разлозима тужилаца који се односе на разлоге релативне ништавости тестамента.

Овакво становиште представља потпуно различит став у погледу тога у којој мери је суд овлашћен да се креће ван оквира тужбеног захтева, а у складу с чињеничним наводима тужбе и законском нормом која регулише конкретан случај (чл. 3. Закона о парничном поступку). Тужилац је дужан да поднесе тужбу која садржи уредан, јасан, извршив и правилан (у складу са одредбама материјалног права) захтев. С друге стране, одредба члана 3. ЗПП-а јасно налаже да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су постављени у поступку. Стога би одлучивање усвајањем захтева за поништај тестамента, када се потражује његова ништавост, и одлучивање усвајањем захтева за ништавост тестамента, ако се потражује његова рушљивост, било ван оквира постављеног захтева, сем у случају из чл. 3. ст. 3. Закона о парничном поступку.

У пракси се такође поставило питање врсте одлуке (процесна или мериторна) у случају да је тужба за поништај тестамента поднета после законом прописаног рока. У једном броју судских одлука је, у оваквом случају подношења тужбе након протека једногодишњег рока из чл. 77. Закона о наслеђивању, одбијен тужбени захтев јер тужилац губи право на пружање овакве врсте судске заштите (поништај тестамента). У другим одлукама стало се на становиште да суд треба да одбаци тужбу, а не да одбије тужбени захтев, с обзиром на то да је законом прописани рок за подношење тужбе преклузивни рок материјалног права, чијим се пропуштањем губи право на подношење тужбе, а не ради се о застарном року, тј. застарелости.

Други став је правилан. Када првостепени суд у доказном поступку утврди да је тужба поднета после законом прописаног рока из чл. 77. ЗОН-а, а у вези са одредбом члана 64. истог закона, при чему је наведени рок преклузивни рок материјалног права, чијим се пропуштањем губи право на подношење тужбе, треба одбацити тужбу, а не одбити тужбени захтев.

Да би алографско завештање (писмено завештање пред сведоцима) било пуноважно потребно је да завешталац у тренутку сачињавања буде потпуно писмен и да има очувано чуло вида (тј. не може бити слеп) како би текст завештања могао сам да прочита, како би се упознао са његовом садржином и могао са сигурношћу да изјави да раније сачињен текст завештања представља његову последњу вољу.

Веома је важно питање правног интереса за поништај завештања трећег лица са којим није у сродству, по основу ког би могао да се легитимише као законски наследник. Та ситуација настаје када лице завештањем остави своју имовину трећем лицу, а сродник завештаоца поднесе тужбу за поништај завештања против лица које је завештајни наследник. У ситуацији када у току спора тужилац премине, поставља се питање да ли парницу може да преузме његов наследник по основу тестамента који није у сродству с тестатором побијаног завештања. Одговор на ово спорно питање лежи у члану 165. Закона о наслеђивању, којим је прописано да поништај завештања због рушљивости може да захтева само лице које има правни интерес. Приликом утврђења да је сада тужилац тестаментарни наследник покојног тужиоца и да није у сродству са њим, а да је наследник по основу закона Република Србија, која се нпр. није изјаснила о ступању у парницу, али је оспорила активну легитимацију тужиоца, правилно је одбити тужбени захтев тужиоца због недостатка правног интереса. Наиме, за разлику од ништавости (апсолутне ништавости) у погледу које разлоге може да истиче свако заинтересовано лице, када је у питању рушљивост (релативна ништавост), разлоге може да истиче само правно заинтересовано лице. Правни интерес који мора да постоји на страни заинтересованог лица у смислу цитиране одредбе чл. 165. ЗОН-а, пре свега има законски наследник који би био позван на наслеђе да нема тестаментарног наследника. С обзиром на то да првобитно означени тужилац нема сродника који би га наследили, а да је тужилац његов тестаментарни наследник, то исти нема правни интерес да може да захтева поништај спорног судског завештања којим је за наследника пок. завештаоца именован тужени. Правни интерес евентуално би имала Република Србија као законски наследник првобитног тужиоца, при чему се она није изјаснила да ступа у парницу на место тужиоца.

НЕВАЖНОСТ ЗАВЕШТАЊА – ПОНИШТАЈ ЗБОГ НЕДОСТАТКА ФОРМЕ И НИШТАВОСТ ЗБОГ НЕДОСТАТКА САДРЖИНЕ

У наставку следи пример, пресуда Првог основног суда у Београду од 8. 2. 2012. године и Пресуда Апелационог суда у Београду од 20. 6. 2012. године, који најбоље даје одговор на питање неопходности прављења разлике између форме и садржине завештања, као и на питање правних последица недостатка у форми или садржини завештања.

Према утврђеном чињеничном стању оставилац је 5. 2. 2003. године сачинио завештање чија је садржина откуцана на хартији беле боје А4 формата и исто је својеручно потписао. Поменуто завештање је депоновано у суду. Наведеним завештањем располагао је својом покретном и непокретном имовином у корист својих ћерки, тужиље и тужене, и у корист својих унука, тужених у овој правној ствари, док је за супругу (у случају да га надживи) установио право доживотног становања на делу имовине. Након тога је 28. 12. 2004. године сачинио завештање у форми писменог завештања пред сведоцима, којим је изменио претходно завештање тако што је, за случај да његова супруга поднесе тужбу ради деобе брачне тековине, било за његовог живота било против његових наследника, одредио за јединог наследника своју кћи, без било каквог терета у виду права службености установљеног ранијим завештањем. У преосталом делу је претходно завештање од 5. 2. 2003. године остало неизмењено. У поступку расправљања заоставштине проглашено је завештање, а оставински поступак је прекинут и наследне учеснице су упућене на парницу ради поништаја завештања од 5. 2. 2003. године. Тужбеним захтевом тражен је поништај завештања од 5. 2. 2003. године услед недостатка у погледу форме завештања и ради утврђења ништавости завештања од 28. 12. 2004. године услед недостатка у погледу садржине.

Жалбени суд је нашао да је првостепени суд правилно поступио када је поништио завештање сачињено 5. 2. 2003. године. Правилно је применио материјално право, и то члан 169. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95), налазећи да завештање сачињено 5. 2. 2003. године не испуњава ниједан од Законом предвиђених облика за сачињавање завештања. Наиме, иако је у уводу спорног завештања назначено да је реч о завештању сачињеном пред судијом, изведеним доказима је правилно утврђено да изјава воље оставиоца није дата у облику прописаном за сачињавање судског завештања (чл. 86–88. ЗОН-а). Спорно завештање није сачињено у суду, већ је завешталац претходно откуцано и потписано завештање, сходно одредбама члана 90. ЗОН-а, поверио суду на чување. Поступак је вођен ради депоновања, а не ради сачињавања судског завештања, што је и констатовано у записнику. Поред тога, наведено завештање не испуњава ни услове за пуноважност писменог завештања пред сведоцима. Наиме, за разлику од одредаба Закона о ванпарничном поступку (ЗВП) којима је регулисан поступак сачињавања судског завештања, судија и записничар приликом депоновања завештања не присуствују чину потписивања завештања и изјави завештаоца да је то његова последња воља, као што је то случај приликом сачињавања судског завештања (члан 178. ЗВП-а). Њихово поступање приликом пријема исправе на чување регулисано је одредбама чланова 186–194. истог закона и њима је предвиђено да суд утврђује идентитет подносиоца исправе, одн. завештаоца, врсту и назив примљене исправе и о томе саставља записник. Улога завештајних сведока битна је за пуноважност завештања сачињеног пред сведоцима, те они морају да буду присутни приликом давања изјаве завештаоца да је то његово завештање и приликом потписивања истог, као и да се истовремено потпишу на самом завештању, што у овом случају није поштовано. Стога се судија и записничар који су сачинили записник о депоновању тестамента не могу уподобити завештајним сведоцима. Рок за поништај рушљивог завештања због повреде облика и непоштовања услова одређених Законом прописан је одредбом члана 170. ЗОН-а и износи једну годину од сазнања за завештање, а најкасније десет година од дана проглашења завештања.

Међутим, другостепени суд је нашао да првостепени суд није правилно поступио када је поништио завештање сачињено у форми писменог завештања пред сведоцима дана 28. 12. 2004. године, налазећи да није у складу са одредбама члана 85. ЗОН-а и то услед ништавости садржине завештања која је противна принудним прописима о стицању имовине у брачној заједници (чл. 155. ЗОН-а), односно услед ништавости одредбе завештања којом завешталац одређује наследника свом наследнику (члан 159. став 1. ЗОН-а), као и услед постојања услова који се, с обзиром на то да је противан јавном поретку, принудним прописима и добрим обичајима, сматра непостојећим (чл. 120. ЗОН-а). За разлику од ништавости која је установљена у циљу заштите општих интереса и на коју суд стога пази по службеној дужности, разлоге који одређени посао чине рушљивим суд је овлашћен да испитује само на захтев странке. Рушљивим правним актима вређају се пре свега приватни интереси. Стога је право странке да тражи поништај рушљивог правног посла одређено роком, а протеком времена током којег се може истицати рушљивост ови правни послови бивају оснажени и постају извор права и обавеза за странке. Што се тиче завештајних сведока, њихова улога се састоји у потврђивању две околности: да је завешталац признао завештање за своје и да је потом завештање својеручно потписао. Сама садржина завештања сведоцима не мора да буде позната, те у погледу овог облика завештања околност да његов текст није наглас прочитан није од значаја за његову пуноважност. Садржина завештања мора да буде позната пре свега самом завештаоцу, који завештање тачно одређене садржине признаје за своје, при чему поменуто завештање може бити изричито или прећутно. У конкретној правној ствари изјаве сведока су сагласне са тим да је оставилац спорно завештање, са чијом је садржином претходно упознат, изричито признао за своју последњу вољу у присуству саслушаних сведока, те да је одмах затим завештање потписао, након чега су то учинили и завештајни сведоци. Из наведеног следи да је оставилац не само изричито, већ и конклудентним радњама (стављањем наочара, читањем текста у себи) потврдио да му је позната садржина завештања јер је исту прочитао, да је то његова слободно изјављена воља, као и да је завештање признао за своје.

ПОТПИС НА ЗАВЕШТАЊУ И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ЗА ПУНОВАЖНОСТ ТЕСТАМЕНТА

Уобичајено је да завешталац потпише завештање пуним именом и презименом. Немали број случајева пред судом имао је за предмет утврђење да тестамент сачињен у форми писменог тестамента пред сведоцима није пуноважан и не производи правно дејство уколико је завешталац исти потписао отиском прста, па потписом, уколико својеручни потпис садржи презиме и прво слово имена и обрнуто. Из тог разлога се као спорно појавило питање важности овако потписаног тестамента. Најбољи одговор на ово питање даје одлука Основног суда преиначена пресудом Апелационог суда у Београду: Према утврђеном чињеничном стању, сада покојна Д. Х., бивша из Београда, сачинила је писмени тестамент пред сведоцима хххх. године. Овим тестаментом завешталац је свој стан који се налази у Београду оставила овде туженој, као и све покретне ствари које се налазе у стану. Тестамент је према казивању и жељи завештаоца сачинио адвокат, па пошто се завешталац налазила у болници, адвокат јој је однео у болницу три примерка тестамента како би завешталац прочитала и потписала тестамент. Завешталац је у присуству два сведока завештања прочитала тестамент и изјавила да је све написано како је она хтела, а потом је ставила свој отисак прста на сва три тестамента, након чега су тестамент потписали и сведоци тестамента. Један примерак је остао код завештаоца у болници, а два је адвокат понео када је напустио болницу. Сведоци тестамента су остали у болничкој соби са завештаоцем, сада покојном Д. Х, да би она после извесног времена тражила да потпише примерак тестамента који је остао код ње, те је у присуству тестаментарних сведока потписала тестамент именом Дарка Х. Овај примерак тестамента је поверила на чување једном од тестаментарних сведока. Примерак тестамента на коме се, поред отисака прста пок. Даринке Х., налази и њен потпис, сведоци су потписали након што је Даринка Х. потписала тестамент. Иначе, завешталац је користила два имена, и то Даринка и Дарка Х., а на једном примерку спорног тестамента потписала се именом Дарка Х. Вештачењем од стране вештака графолога утврђено је да је потпис на име Даринке Х., односно Дарке Х. – „Дарка Х.” – на тестаменту написала тестатор Даринка – Дарка Х.

У смислу чл. 85. Закона о наслеђивању, писмено завештање пред сведоцима могу да сачине само лица која знају да читају и пишу језик и писмо на коме је завештање написано и која могу да читају у моменту сачињавања завештања. Завештање може бити написано на било ком материјалу и било којом писаљком, а може бити писано било којом техником писања (писаним словима – својеручно, штампаним словима, писаћом машином, компјутером и др.). Ово завештање може да пише сам завешталац својом руком или писаћом машином или компјутером, али може да пише и према казивању завештаоца било које лице које зна да пише. Написано завештање завешталац мора показати сведоцима и изјавити да је прочитао показано завештање и да је то његова последња воља, односно да је то његово завештање или да је то његов тестамент, или да је то његова последња воља, или да је у овоме што је показао написано како распоређује своју заоставштину и сл. Након овога завешталац мора да пред сведоцима потпише завештање, с тим што потпис мора бити стављен обавезно испод текста завештања. Завешталац у потпису треба да напише пуно име и презиме, али се сматра правно ваљаним и потпис у коме је стављено прво слово имена и презимена или само име, или само презиме, или прво слово презимена и име, или скраћени потпис који завешталац употребљава у својим пословним књигама, или псеудоним или надимак под којим је познат. Све ове радње завешталац мора да обави у присуству најмање два сведока који треба да су истовремено присутни, а затим се сведоци потписују испод текста завештања пуним именом и презименом, али је потпис ваљан и када је сведок ставио прво слово имена и цело презиме, или када је ставио скраћени потпис који употребљава у својим пословним књигама или ако је ставио отисак приста. У конкретном случају спорни тестамент је сачинио адвокат на писаћој машини, који је завешталац прочитала у присуству тестаментарних сведока и након читања изјавила да је то оно што је она хтела, односно да је то оно што је она замислила. Потом је на сва три примерка тестамента ставила отисак прста, а један примерак тестамента касније је и потписала именом Дарка Х., при чему су тај примерак после потписали тестаментарни сведоци. Име Дарка завешталац је употребљавала и у правним пословима, као и у обичном животу, тако да је трећим лицима, па и тестаментарним сведоцима била позната управо као Дарка Х. јер се тако и представљала. Према томе, спорни тестамент у свему испуњава законску форму прописану чл. 85. Закона о наслеђивању, па је исти пуноважан и производи правно дејство.

УСМЕНО ЗАВЕШТАЊЕ – ПУНОВАЖНОСТ

Из одредбе члана 110. Закона о наслеђивању произлази да усмено завештање може да се сачини само уколико су кумулативно испуњена два услова: да се завешталац нашао у неким изненадним, изузетним околностима и да он лично (због наступања таквих околности) није у могућности да сачини неки од писмених облика завештања. У таквој ситуацији завешталац може да изјави своју последњу вољу усмено пред три сведока који морају да буду присутни истовремено, пред њима мора прецизно да наведе ко ће наследити његову заоставштину, па и да јасно и недвосмислено стави до знања сведоцима да им саопштава своју последњу вољу због тога што жели да његова заоставштина буде распоређена на одређени начин. Сам закон ограничава сачињавање оваквог тестамента на изузетне прилике, а постојање изузетних прилика представља и субјективну и објективну немогућност да се сачини писмени тестамент. У сваком конкретном случају прилике које су постојале у време сачињавања завештања морају да се сматрају изузетним у смислу цитиране законске одредбе, а то је најчешће здравствено стање тестатора, када мора да постоји изненадно теже обољење са јачим манифестацијама, које би изазвало бојазан од наступања скорије смрти и оправдавало сачињавање усменог завештања. Пракса је стала на становиште да, уколико је оставилац нпр. дуже време боловао од канцера, а у последњих неколико месеци пред смрт болест се погоршала, када је и неколико пута по неколико дана био у болници, у контексту са чињеницом да је био писмен, по струци завршио вишу школу или факултет и самим тим био у могућности да сачини завештање у редовној писменој форми, исто не може значити испуњеност услова изузетних прилика за валидност усменог тестамента. Исто тако, казивање сведоцима завештања да ће имовину оставити неком лицу, обављено више у форми обичног разговора, не представља недвосмислену усмену изјаву последње воље из које би се закључило постојање озбиљне намере завештаоца да се на одређени начин изврши расподела његове заоставштине. Усмени тестамент пред сведоцима не представља ни случај када оставилац у разговору са другим изјави да ће све оставити лицу које означи појединачно, али да притом не каже да том изјавом чини располагање имовином и да је то његова последња воља. Ако је оставилац изјавио пред сведоцима да оставља стан одређеном лицу, али из те изјаве не произлази да је то његова последња воља, нису испуњени законски услови потребни за валидност усменог тестамента.

НЕДОСТОЈНОСТ ЗА НАСЛЕЂИВАЊЕ ПО ОСНОВУ ТЕСТАМЕНТА

У пракси је приметан одређен број тужби које за предмет имају потраживање утврђења да је тестаментарни наследник недостојан за наслеђивање. Приликом одлучивања у овој врсти поступака потребно је утврдити да ли су испуњени услови из чл. 4. став 1. тачка 4. Закона о наслеђивању, којим је прописано да не може да наследи на основу закона или завештања, нити да стекне какву корист из завештања (недостојан је) онај ко се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца или му је ускратио нужну помоћ.  У смислу наведене одредбе, да би наследник био проглашен недостојним за наслеђивање због тога што се теже огрешио о законску обавезу издржавања оставиоца, потребно је да су испуњена два услова. Први је дужност наследника да издржава оставиоца по закону, а други да се наследник теже огрешио о ту законску обавезу. Први услов је испуњен ако наследник спада у круг лица која су по Породичном закону дужна да издржавају оставиоца. Што се тиче другог услова, тј. теже огрешење о законску обавезу издржавања, суд треба да је утврди у сваком конкретном случају према околностима. За оцену тежег огрешења треба сагледати околности у којима су се налазили и оставилац и наследник, те на основу тога закључити какве је све потребе имао оставилац. У сваком случају треба утврдити да ли је наследник неоправдано грубо пропуштао да извршава најзначајније чинидбе које произлазе из законске обавезе издржавања. Када је у питању недостојност за наслеђивање због ускраћивања нужне помоћи, потребно је да је оставилац био у животној опасности и да му наследник није пружио нужну помоћ иако је био упознат са ситуацијом у којој се оставилац налазио и могао да му пружи помоћ без угрожавања свог живота и живота трећих лица. Околности које су угрожавале живот оставиоца морају бити такве да се јасно види да је оставиоцу претила смрт или наступање тешких последица по његово здравље, при чему није од значаја како је оставилац доспео у такве околности. Дакле, нужно је утврдити да ли је наследник био упознат са ситуацијом у којој се налази оставилац, те да ли је наследник био у могућности да пружи помоћ оставиоцу без озбиљне опасности по свој живот и здравље и без опасности по живот и здравље трећих лица. Ове чињенице морају да се цене на основу склопа свих конкретних околности, при чему морају да се анализирају и све објективне околности.

С тим у вези, према одредби чл. 61. став 1. Закона о наслеђивању РС из 1995. године, и сам завешталац може да искључи из наслеђа нужног наследника који се, повредом неке законске или моралне обавезе, теже огрешио о њега (ако се увредљиво и грубо односи према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, усвојенику, брачном другу или родитељу, ако се одао нераду или непоштеном животу), а ставом 2. истог члана прописано је да искључење може бити потпуно или делимично. С тим у вези, постојање тежег огрешења о оставиоца суд процењује узимајући у обзир све субјективне и објективне околности датог случаја, а посебно имајући у виду општеприхваћена схватања о моралним вредностима у друштву. Само тежи облик повреде законске или моралне обавезе води пуноважном искључењу, а то су случајеви нпр. ако је родитељ занемарио негу и васпитање детета или се одао непоштеном животу, ако је дете на груб или увредљив начин ускратило поштовање родитељу, или ако дете није бринуло о свом родитељу, није га посећивало нити га обишло на самртничкој постељи. Институт искључења права на нужни део (exhereditio nota causa) и његова примена спадају у домен завештаочеве слободе завештања.

ПРЕДМЕТ ТЕСТАМЕНТА

Када је у питању предмет тестамента, у највећем броју случајева то је непокретна ствар, као и што су у мало мањем броју случајева то покретне ствари које чине предмети домаћинства (намештај), уметничке слике или аутомобил. У сваком случају, да би тестамент био ваљан и производио правно дејство, предмет тестамента мора бити одређен и одредив. Треба нагласити да заоставштину не чине предмети домаћинства мање вредности (покућство, намештај, постељина и слично), који служе свакодневним потребама оставиочевих потомака, његовог брачног друга и родитеља, ако су са оставиоцем живели у истом домаћинству, већ они постају заједничка својина ових лица.

Заоставштину не чине добра за која су оставиочеву имовину увећали његови потомци који су с њим живели у заједници и својим трудом, зарадом или му иначе помагали у привређивању, већ та добра припадају потомку сразмерно делу за који је увећао оставиочеву имовину (чл. 1. ст. 3. и 4. ЗОН-а).

Предмет тестаментарног располагања морају бити ствари и права које је завешталац поседовао, имао у својини, у време сачињавања тестамента, а не и будућа права које ће завешталац евентуално стећи. Располагање стварима које нису у својини тестатора у време сачињавања тестамента чине тестамент ништавим, јер је предмет завештања немогућ.

Проблем у пракси је настао у случајевима када је предмет тестамента новац. У том случају новац, као покретна ствар, мора да буде посебно наведен у тестаменту и не може да се подводи под друге покретне ствари наведене у тестаменту. То је најчешће случај када тестатор у тестаменту наведе да све покретне ствари у кући одн. домаћинству оставља лицу које је означено у тестаменту. Ако је, сем ствари покућства, тестатор имао и средства на банкарским рачунима, не може се сматрати да је тестатор имао вољу да и та средства наследи лице означено у тестаменту, а по тестаменту. Наиме, тачно одређена количина новца на тачно одређеним девизним штедним књижицама не представља предмет домаћинства и покретне ствари у кући које су биле предмет завештања у сваком конкретном случају. У правном смислу новац је покретна ствар, али се издваја од других покретних ствари и као такав мора да буде посебно означен у завештању.

ОДНОС ТЕСТАМЕНТА И УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

У пракси се поставило спорно питање постојања активне легитимације по тужби за поништај (утврђење ништавости) завештања ако је оставилац истом имовином располагао и уговором о доживотном издржавању. Поставило се, наиме, питање да ли је давалац издржавања активно легитимисан за подношење ове тужбе након смрти примаоца издржавања који је истовремено и завешталац по тестаменту којим је својом имовином располагао у корист трећег лица, а не даваоца издржавања. У највећем броју случајева давалац издржавања се након смрти примаоца издржавања и укњижио на непокретности која је била предмет уговора о доживотном издржавању, јер је оставински поступак обустављен (због недостатка имовине која би била предмет расправе заоставштине). У том случају, када је тужени тестаментарни наследник, по ком основу се легитимише као власник на предметном стану, а тужилац своје право власништва заснива на уговору о доживотном издржавању, постоји јасна конкуренција два основа за стицање својине, па самим тим тужилац јесте активно легитимисан да тражи поништај спорног завештања.

СУПСТИТУЦИЈА НАСЛЕДНИКА

Одредбом члана 116. ЗОН-а прописана је замена наследника. Према овој законској одредби завештањем може да буде одређен онај коме ће припасти наследство ако постављени наследник не може или неће да наследи. Три су могућа вида замене (супституције) наследника, а у домаћем правном систему допуштена је само обична замена наследника, односно проста супституција. Фидеикомисарна и пупиларна супституција изричито су забрањене према одредбама члана 159. ЗОН-а.

Обична, проста замена наследника представља одредбу у завештању којом се једно лице поставља за наследника, али се истовремено одређује да ће, у случају да то лице из неких разлога не постане наследник, наследник постати друго лице. Приликом обичне супституције постоје два лица: постављени наследник, који се назива институт, и његов заменик, коме ће наследство припасти у случају да институт не може или неће да наследи, а назива се супститут. Околност која мора да наступи и која је услов да би место института наследио супститут представља супституцију, а могући случајеви супституције су: институтова смрт пре оставиоца, институтова недостојност, неспособност за наслеђивање, институтово разбаштињење и одрицање од наслеђа. Од воље завештаоца зависи који ће супституциони случај предвидети. Међутим, Законом је изричито забрањена одредба тестамента којом завешталац поставља наследника свом наследнику. Наиме, према члану 159. став 1. ЗОН-а ништава је одредба завештања којом завешталац одређује наследника свом наследнику или испорукопримцу.

Стога се у пракси појавио проблем у погледу одлучивања да ли се приликом навођења у тестаменту шта ће бити с имовином у случају да тестаментарни наследник имовину не наследи, ради о обичној супституцији која је дозвољена и прописана чл. 116. ЗОН-а или се ради о супституцији која је прописана чл. 159. ст. 1. ЗОН-а као забрањена. При одлучивању суд треба да усмери доказивање на утврђење који је био циљ завештаоца када је у завештању навео такву одредбу. Уколико се утврди да је једини циљ завештаоца био да се његова заоставштина расподели по завештању, тада би такво завештање било пуноважно. Међутим, ако је циљ завештаоца био да се његова заоставштина изузме из даљег правног промета, онда се ради о недозвољеној супституцији.

„ЗАЈЕДНИЧКИ ТЕСТАМЕНТ“

У више случајева поставило се питање пуноважности тестамента сачињеног од стране супружника пред сведоцима, у коме је наведено да, у случају смрти неког од њих двоје, у наслеђе преживелом члану њихове брачне заједнице остављају своју целокупну посебну непокретну и покретну имовину. Тужбом најчешће други наследници траже да се утврди да је предметни заједнички тестамент ништав правни посао и да не производи правно дејство из разлога што није сачињен у складу са одредбом члана 85. Закона о наслеђивању, као ни са законском одредбом која дефинише појам завештања, односно да је његова садржина противна принудним прописима.

Одредбом члана 78. Закона о наслеђивању прописано је да је завештање једнострана, лична и увек опозива изјава воље за то способног лица, којом оно распоређује своју имовину за случај смрти у Законом одређеном облику. Овим законом прописани су и облици завештања сходно начину њиховог сачињавања, па је одредбом члана 85. прописано да завешталац који зна да чита и пише завештање може да сачини тако што ће пред два сведока изјавити да је већ сачињено писмено прочитао, да је то његова последња воља и потом се на писмену својеручно потписати, те да се сведоци истовремено потписују на самом завештању, а пожељно је да се назначи њихово својство сведока.

Из цитираног текста спорног завештања произлази да су њиме дате две изјаве воље за случај смрти, и то супружника (туженог у спору) и његове пок. супруге/а, те се ради о изјавама воље које нису међусобно условљене. Како су Законом о наслеђивању прописани облици, односно начини на који завештање може да буде сачињено (својеручно, писмено пред сведоцима, судско, конзуларно …), али није прописана обавезна садржина завештања, што значи да је у том погледу воља завештаоца аутономна, уз околност да су на истом листу хартије дате две изјаве воље, и то изјава воље туженог којом супрузи/гу за случај смрти оставља своју имовину и изјава његове супруге/а којом она/он њему/њој за случај своје смрти оставља имовину, није нужно да је ништаво завештање које је закључено у прописаном облику као писмено завештање пред сведоцима из члана 85. Закона о наслеђивању. Такође, назив којим је правни посао насловљен не одређује његову правну природу, већ то чини његова садржина, па завештање није ништаво зато што је насловљено као „заједничко завештање”.

ОПОЗИВ ЗАВЕШТАЊА

Опозив завештања је једнострана изјава воље завештаоца којом се ставља ван снаге раније сачињено пуноважно завештање или нека његова одредба. Завешталац увек може да опозове завештање у целини или делимично. Завештање се опозива изјавом датом у било ком облику у ком може и да се сачини. Завешталац може да опозове писмено завештање и уништењем писмена (чл. 176. ЗОН-а).

Завешталац може да стави завештање ван снаге у целости или делимично располагањем правним пословима inter vivos, индивидуално одређеним стварима или правима којима је располагао путем завештања (чл. 178. ЗОН-а).

С друге стране, кад се доцнијим завештањем изричито не опозове раније, одредбе ранијег завештања остају на снази ако нису супротне одредбама доцнијег. Ако завешталац уништи доцније завештање, на снази је раније завештање, ако из околности не произлази што друго (чл. 177. ЗОН-а).

ЗАКЉУЧАК

Иако представља један од најстаријих правних послова за случај смрти, познат још из античких времена, тестамент и данас побуђује велику пажњу не само стручне већ и опште јавности. Разлог овоме треба тражити у његовом значају за правни промет, као и обиму добара којим се њиме располаже. Такође, његов значај огледа се и у чињеници да њиме законски режим наслеђивања у потпуности може да се искључи, па и у погледу нужних наследника, који по правилу у оваквим случајевима имају право само на облигационоправни, а не и стварноправни захтев у односу на тестаментарне наследнике. Због тога, иако тестаментарно наслеђивање код нас још увек није толико често као законско, у судској пракси спорови настали из завештања или поводом њега нису нимало ретки.

Треба нагласити да за ову врсту располагања морају да се примене пре свега императивне норме Закона о наслеђивању. То посебно треба имати у виду у погледу оцене ништавости и рушљивости овог правног посла, јер је у том погледу ЗОН lex specialis у односу на Закон о облигационим односима.