Тестаментарно (завештајно) наслеђивање

Као изразито формалан и строго личан правни посао, тестамент треба да буде изјављен у таквом облику који ће омогућити што поузданије сазнање о његовом постојању и садржају. Осим тога, ова формалност гарантује озбиљност и зрелост одлуке тестатора, али и заштиту од евентуалног фалсификовања

Настанак тестамента везује се за период 6–8 века пре н.е., односно у време распада колективне породичне својине. То је период када се постепено повлачи патријархална, а успоставља моногамна породица, а круг слободе тестирања лагано шири. Старешина породице (paterfamilias) је оправдано тежио да после смрти распореди своју имовину (заоставштину) у складу са сопственим интересима.

Наслеђивање на основу тестамента заснива се на нормама наследног права које оставиочевој вољи, израженој у облику тестамента (завештања), дају моћ да произведе одређена правна дејства. У том смислу, појединац својом последњом изјавом воље може слободно одредити ко ће га наследити. Ова могућност слободе тестирања (завештања), односно одређивања шта ће бити са имовином за случај смрти, појављује се у појединим случајевима као задовољење жеље завештаоца да изрази своју дугогодушњу везу са другим лицима. У тој одлуци, он се може руководити и жељом да заоставштину расподели између својих сродника и блиских му лица или жељом да имовина припадне оним лицима која ће је најрационалније употребити.

Наиме, тестамент може бити правни основ наслеђивања само ако постоји у моменту оставиочеве смрти. Овде, дакле, није реч о фактичком, већ о правном постојању. Завештање правно постоји само ако оставиочева воља има све одлике тестамента. Тестамент који не испуњава услове пуноважности, па је зато ништав, неће моћи да произведе правна дејства која би из њега иначе могла проистећи. Међутим, постојање пуноважног тестамента није једина претпоставка да би тестамент произвео своје правно дејство, па тако, он неће произвести правно дејство ако наслеђе није отворено, ако тестаментарни (завештајни) наследник не постоји у моменту оставиочеве смрти, ако је он неспособан или недостојан за наслеђивање, или се, пак, одрекао наслеђа. Завештање које не производи правно дејство називамо неделотворним или недејствујућим.

Карактеристике тестамента

Тестамент (завештање) је једностран, формалан, строго личан и опозив правни посао, којим оставилац (завешталац, тестатор) уређује правну судбину своје имовине за случај смрти.

Дакле, тестамент је једнострани правни посао, јер настаје и производи правна дејства на основу изјаве воље само једног лица – завештаоца. Лице именовано за тестаментарног наследника у тренутку отварања наследства стиче право да се изјасни да ли прихвата или се одриче наслеђа (право на наследну изјаву), чак и онда када није знало да је тестамент сачињен. Да би тестамент био пуноважан, воља завештаоца мора бити изражена у некој од законом предвиђених форми. Форма тестамента представља његов конститутивни елемент (forma ad solemnitatem). Управо се из тог разлога тестамент убраја у формалне правне послове. Као што је напред наведено, тестамент је и једнострано опозив правни посао, јер га завешталац све до смрти, по својој вољи, може у целини или делимично ставити ван снаге – опозвати. Корисник тестаментарног располагања не дугује оставиоцу никакву накнаду за то што је именован за наследника, те због ове особине тестамент представља доброчин правни посао. Тестамент је каузалан правни посао, будући да је код њега видно изражена кауза – непосредна правна сврха ради чијег је постигнућа састављен. Тестамент се, такође, убраја у правне послове mortis causa – за случај смрти, што значи да његово дејство настаје тек смрћу оставиоца.

Завешталац мора лично саставити свој тестамент, односно не може у ту сврху овластити пуномоћника и то је једини правни посао који се не може сачинити преко пуномоћника. У томе се огледа строго лични карактер завештања. Два лица се чак могу и венчати преко пуномоћника, али не и сачинити тестамент, јер би такав тестамент био апсолутно ништав. Са становишта садржине, строго лични карактер тестамента значи забрану одредаба којима завешталац препушта трећем лицу доношење одлуке о важности или садржини тестаментарног располагања. Основ за поништење оваквих тестаментарних одредби представља установа јавног поретка.

Посебно треба нагласити да садржина тестамента мора бити у складу са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. Свеједно, да би тестамент био пуноважан, морају бити испуњени и услови који се тичу активне тестаментарне способности, завештаочеве воље и форме.

Ко може сачинити тестамент?

Активна тестаментарна способност јесте способност завештаоца да сачини пуноважан тестамент или да га пуноважно опозове. Законодавац експлицитно предвиђа да тестамент може сачинити свако лице способно за расуђивање, које је старије од 15 година. Тестатор је способан за расуђивање ако је у стању да схвати значај својих поступака и њихових последица и да поступа према таквом схватању. Тестамент који сачини лице које је потпуно лишено пословне способности неће бити пуноважан чак ни онда када је у време састављања тестамента код завештаоца постојало стање привремене способности за расуђивање. Делимично лишење пословне способности ирелевантно је за активну тестаментарну способност. Међутим, суд ће поништити тестамент завештаоца који није био потпуно лишен пословне способности ако је у време састављања тестамента био трајно или привремено неспособан за расуђивање. У том случају суд је дужан да одреди судско психијатријско вештачење ради утврђивања тестаторове способности за расуђивање.

Активну тестаментарну способност поседују само лица која су навршила 15 година, док млађа лица немају могућност да сачине тестамент ни самостално нити уз сагласност својих законских заступника.

Меродаван моменат за оцену активне тестаментарне способности цени се према тренутку његовог сачињавања. Тестамент ће бити ништав ако у време његовог састављања завешталац није имао активну тестаментарну способност. То што ју је завешталац касније стекао и пропустио да опозове тестамент, иако је био свестан његовог постојања, само по себи неће довести до конвалидације. Уколико завешталац жели да такав тестамент произведе правно дејство, он ће по стицању активне тестаментарне способности морати да га потврди у форми тестамента.

Када је реч о завештаочевој вољи, да би тестамент био пуноважан потребно је да његова изјава воље буде озбиљна и слободна. Изјава воље је слободна ако завешталац није сачинио тестамент под утицајем мана воље (заблуда, превара, претња и принуда). О озбиљној изјави воље говоримо онда када код завештаоца постоји тзв. animus testandi – намера оставиоца да сачини тестамент.

Завештање је, дакле, формални правни посао и правно дејство производи само онај тестамент који је тестатор сачинио у законом допуштеном облику. Тај захтев у погледу облика, тј. форме тестамента као правног посла, поставља се од најстаријих времена, а и у свим савременим правима. Основни разлог за то лежи у чињеници да тестамент треба да произведе правна дејстава тек после завештаочеве смрти, па је потребно да буде изјављен у таквом облику који ће омогућити што поузданије сазнање о постојању тестамента и његовом садржају. Та формалност је нужна и као јемство озбиљне и зреле одлуке тестатора, те као заштита од евентуалног фалсификовања.

Форме (врсте тестамента)

Сва савремена права предвиђају већи или мањи број различитих форми у којима се може ваљано тестирати. Форме тестамента у нашем праву су:

– својеручни или олографски тестамент;

– писмени тестамент сачињен пред сведоцима или алографски;

– судски тестамент;

– конзуларни тестамент;

– међународни тестамент;

– бродски тестамент;

– војнички тестамент;

– усмени тестамент.

Завешталац није увек сасвим слободан у избору форме тестамента, јер законодавац поред тога што предвиђа форму у којој једно лице може тестирати, одређује и услове за пуноважност сваког облика тестамента посебно. Сматра се да не постоји тестамент ако га је завешталац направио ван предвиђених форми.

Редовни тестаменти су они код којих могућност састављања није условљана наступањем неких посебних околности и чији рок трајања није временски ограничен. У ову категорију спадају: олографски, алографски, судски, конзуларни и међународни тестамент. Ванредни тестаменти су бродски и војни. Они се могу сачињавати само онда када се завешталац нађе у неким посебним животним околниостима (плови на српском броду или обавља војну дужност за време рата или мобилизације). Важност ванредних тестамената је временски ограничена. Усмени тестамент је изузетна форма тестамента, јер се може састављати само онда када се завешталац нађе у изузетним приликама због којих није у могућности да располаже за случај смрти у некој другој форми. Његова важност је, такође, временски ограничена, те он важи до истека рока од 30 дана, од дана када су престале изузетне прилике у којима је сачињен. Усмени тестамент разликује се од ванредних по томе што пуноважност ванредних тестамената није условљена немогућношћу завештаоца да располаже за случај смрти у некој другој форми.

Олографски тестамент је редовна и приватна форма тестамента за чије је састављање неопходно да завешталац напише цео текст тестамента и да се на крају текста потпише. За пуноважност олографског тестамента прописана су два битна елемента форме:

– својеручна писмена редакција завештаочеве воље, и

– својеручни потпис завештаоца испод текста исправе.

Законодавац не тражи да на олографском тестаменту буде стављен датум састављања, већ то само препоручује. За настанак олографског тестамента неопходно је да цео текст тестамента напише лично завешталац на начин који обезбеђује утврђивање аутентичности његовог рукописа. Олографски тестамент неће бити пуноважан ако га је по диктату оставиоца својеручно написало неко друго лице, као и у случају када га напише завешталац помоћу техничких средстава која остављају отисак унапред обликованих слова (на пример, рачунар, штампач, писаћа машина и сл.). Пример из праксе јесте случај када је унук помогао свом тешко оболелом деди да сачини тестамент тако што му је придржавао руку приликом писања. Такав тестамент је пуноважан, јер га је оставилац лично написао на начин који обезбеђује утврђивање аутентичности његовог рукописа. Уобичајено је да завешталац олографски тестамент пише на хартији мастилом које је отпорно и трајно, својим матерњим језиком и стандардним писмом.

Када завешталац својеручно напише текст тестамента, за његову формалну пуноважност ирелевантно је:

– шта је коришћено као подлога (хартија, картон, дрвена плоча, кутија цигарета),

– чиме је писан текст (графитна или хемијска оловка, пенкало или кармин),

– на ком језику и којим писмом (ћирилица, латиница, стенографија, писана или штампана слова) је текст тестамента написан.

Атипични начини писања олографског тестамента не утичу на његову формалну пуноважност, али могу бити од значаја за материјалноправну пуноважност тестамента, јер представљају индицију која указује на то да завештаочева воља није била озбиљна. На крају текста тестамента завешталац мора да се својеручно потпише. Уобичајено је да се потпис састоји од имена и презимена завештаоца, али се на таквом начину потписивања не инсистира. Завешталац може да се потпише само презименом, именом, надимком, псеудонимом. Олографски тестамент биће формално пуноважан и онда када га је завешталац потписао иницијалима. Примарна функција потписа није да идентификује оставиоца, већ да документује озбиљност оформљене и изражене воља завештаоца (а не нацрт располагања). Због тога је неопходно да завештаочев потпис на исправи на којој је тестамент сачињен стоји на крају текста, испод или десно од последње речи у тексту тестамента. Тако, на пример, уколико завешталац својеручно напише цео текст тестамента, али пропусти да се потпише, а на самом почетку тестамента стоји: „Ја, Милан Миладиновић из Београда, од оца…”, овакав тестамент неће бити пуноважан. Потпис на крају тестамента представља битан елемент форме и не може бити надомештен тиме што је на почетку тестамента завешталац написао пуно име, презиме и остале елементе свог грађанскоправног идентитета. Такође, уколико завешталац својеручно напише да својој жени оставља целу заоставштину и испод тога се потпише, а након потписивања тестамента испод потписа својеручно допише да се након његове смрти његовом рођаку исплати одређена сума новаца, у овом случају тестамент је делимично ништав. Правна дејстава производи само текст који се налази изнад завештаочевог потписа. Завешталац може испод потписа својеручно допуњавати свој тестамент, међутим, да би те допуне биле пуноважне, он ће морати поново да потпише исправу.

Алографски тестамент (писмени тестамент пред сведоцима) јесте редовна и приватна форма тестамента који се саставља тако што завешталац пред два истовремено присутна сведока својеручно потписије унапред састављено писмено, изјављује да га је прочитао и признаје га за своју последњу вољу. Овде постоје три битна елемента: писмена редакција оставиочеве последње воље, потврђивање исправе, као и присуство тестаментарних сведока. Дакле, у случају овог тестамента завешталац може сâм, на било који начин сачинити исправу или је може дати другом лицу да је сачини (на пример, адвокату). За настанак овог тестамента неопходно је да завешталац претходно припремљено писмено потпише, да га призна за свој тестамент, да изјави да га је прочитао, да ове радње уради истовремено у присуству два сведока и да се испод завештаоца потпишу и сведоци. Признање завештаоца може бити изричито и прећутно. Тако, на пример, завешталац може тестамент који је по његовом налогу одштампао адвокат само показати сведоцима и изјавити да га је прочитао и да је то његово завештање и само га потписати, а исто тако може наглас прочитати текст тестамента, а онда га признати за свој.

Да би неко лице могло бити тестаментарни сведок оно мора да буде писмено, способно да се потпише и мора знати језик на којем завешталац признаје исправу за свој тестамент. Посебна занимљивост је у томе да сведоци не морају доживети тренутак оставиочеве смрти. Својство тестаментарног сведока може имати адвокат који је сачинио исправу за завештаоца, што само по себи не доводи у сумњу његову непристрасност и не чини га заинтересованим за садржину тестамента.

Судски тестамент је редовни и јавни тестамент, који према казивању завештаоца саставља судија основног суда и то у посебном ванпарничном поступку. Састављање ове врсте тестамента састоји се из припремног стадијума у коме судија утврђује идентитет завештаоца и испуњеност законских услова за састављање тестамента. Надаље, судија је дужан да током целог поступка води записник. Када саслуша завештаоца, судија у записник о судском тестаменту уноси оставиочеву изјаву, по могућности што аутентичније. Затим такву исправу завешталац признаје као своју и потписује је. Ако није у стању да прочита тестамент (неписмен је, слеп и сл.) у овом поступку морају учествовати два тестаментарна сведока, чији идентитет утврђује судија. Тестаментарни сведоци се потписују испод завештаоца, а након њих судија и записничар.

Конзуларни тестамент је писмени, јавни облик тестамента који нашем држављанину у иностранству, по одредбама које важе за судски тестамент, саставља конзуларни представник или дипломатски представник Србије, који врши конзуларне послове.

Бродски тестамент је писмени, ванредни (сачињава се у посебним околностима) облик тестамента који завештаоцу на нашем броду, по одредбама које важе за судски тестамент, саставља заповедник брода.

Војни тестамент је писмени, ванредни облик тестамента који за време рата или мобилизације завештаоцу који је на војној дужности, по одредбама које важе за судски тестамент, саставља командир чете, други старешина тог или вишег ранга, неко друго лице у присуству неког од тих старешина, као и сваки старешина одвојеног одреда.

Међународни тестамент је писмени и јавни облик завештања. Овлашћена лица за састављање овог тестамента су судија основног суда и конзуларни представник неке земље у иностранству, као и лица која су овлашћена за састављање ванредних облика тестамената. Међународни тестамент мора бити састављен у писаном облику, на било ком језику, написан руком или на било који други начин. Завешталац мора да потпише сваки од листова које садржи тестамент, а ти листови морају бити нумерисани. Ако не може да се потпише, службено лице ће разлог томе констатовати на самом тестаменту. Завешталац може да захтева да га неко друго лице потпише на тестаменту, а овлашћено лице ће то на тестаменту констатовати. Затим се на тестамент потписују сведоци и то службено лице. Завештање мора да садржи датум састављања. Тестамент ће бити пуноважан у погледу облика, без обзира на место где је направљен, место где се добра налазе, као и без обзира на држављанство, пребивалиште или боравиште завештаоца.

Тестатор може опозвати тестамент било када и то: изричито – састављањем новог тестамента у једној од форми прописаних законом, па тако, судски тестамент или тестамент сачињен пред сведоцима може бити опозван и својеручним тестаментом. Такође, може бити опозван и прећутно – ако је сачињен нови тестамент који је у супротности са одредбама раније сачињеног тестамента. Исто тако, завешталац може опозвати тестамент конклудентним радњама, тако што ће фактички или правним послом међу живима, располагати индивидуално одређеним стварима или правима, које су претходно биле завештане. Фактичко коришћење ствари, је, на пример, њена употреба у мери која доводи до трошења ствари у потпуности или у њеном претежном делу, док правно располагање представља закључење правних послова којима се ствар отуђује (уговор о доживотном издржавању, о поклону и сл.). Претпоставља се да је на наведени начин тестамент заправо опозван.

Закључак

У правном смислу, односно наследноправном смислу, завештање треба разликовати од тзв. уметничких, политичких или књижевних тестамената. Познати политички тестамент су представљале последње речи покојног доживотног председника СФРЈ маршала Јосипа Броза Тита, „чувајте ми Југославију”, које су тада изнете ужем политичком руководству бивше Југославије.

За разлику од поменутог примера, само завештања у наследноправном смислу стварају права и обавезе за одређена лица, и та права и обавезе се, непосредно или посредно, увек могу и имовински изразити, те бити предмет расправљања у оставинском поступку. Тако, на пример, неимовинске одредбе у тестаменту, као што су начин и место сахране, увек утичу на трошкове, које ће сносити универзални сукцесор, ако није другачије одређено у самом тестаменту, или ако је у завештању признато ванбрачно дете, то дете аутоматски стиче право на наслеђе завештаоца – ванбрачног оца.

Форма, као спољашњи, видљиви облик у коме се изјава воље чини, ипак, не пружа искључиву и безусловну гаранцију да формално беспрекорно предузети акт завештања садржи праву вољу завештаоца. У односу форме и садржине правног посла установљеном у циљу остварења сигурности правног промета, форма не сме да има превагу. Њихов значај мора бити подједнак, а код евентуалног питања превласти, предност треба дати садржини. Нарочито стога што намера завештаоца може бити утврђена на више начина, те откривена у поступку тумачења завештања, па се инсистирање на поновном испуњењу одређених формалности у поступку „оснажења” једном већ формално сачињеног завештања, какве тражи, на пример, енглеско право, чини претераним и непотребним.

[signoff]

СУДСКА ПРАКСА

Занимљив је случај из наше судске праксе у коме је утврђено да је оставиља у време сачињавања тестамента боловала од малигног тумора панкреаса са метастазама. Према налазу вештака, код оставиље је у време састављања тестамента, због изливања жучног садржаја у крвоток, дошло до квалитативне промене свести, тако да није могла да схвати стварни значај своје изјаве воље. Оставиљин тестамент је поништен иако у време његовог састављања није била потпуно лишена пословне способности.

Такође је занимљив пример из наше судске праксе када је завешталац сачинио тестамент у стању потпуног пијанства. Иако завешталац није био лишен пословне способности у моменту састављања тестамента, био је привремно неспособан за расуђивање, тако да његов тестамент није био пуноважан.

[/signoff]

[signoff]

ОДСУСТВО НАМЕРЕ И МЕНТАЛНА РЕЗЕРВАЦИЈА

Занимљив је случај када завешталац дâ изјаву у форми тестамента, без намере да располаже својом имовином, при чему при том очекује да његова изјава неће бити схваћена озбиљно. Овакве изјаве не представљају пуноважан тестамент и не могу производити правна дејства. Пример из наше судске праксе који описује наведену ситуацију је следећи: изводећи позоришну представу, глумац на листу папира својеручно напише да све оставља своме куму и потпише се. Иако овај тестамент испуњава све формалне услове за пуноважност, он ово својство ипак неће стећи, јер воља завештаоца није била озбиљна.

Посебно треба објаснити случај менталне резервације која постоји када завешталац свесно сачини тестамент који је у супротности са његовом стварном вољом. За разлику од тестамента састављеног у шали, где завешталац, с обзиром на околности конкретног случаја, може очекивати да ће његова изјава бити схваћена као неозбиљна, код менталне резервације завешталац рачуна с тим да неће наступити дејства на која је тестамент усмерен и ту своју рачуницу прикрива од заинтересованих лица, што описује следећи пример. Оставилац сачини и потпише својеручни тестамент којим своју неговатељицу именује за наследника. Његова стварна намера не иде за тим да га она наследи. Тестамент је састављен искључиво ради тога да би завешталац неговатељивцу везао за себе како би га пазила све до његове смрти. Овај тестамент је апсолутно ништав управо због менталне резервације.

[/signoff]

ПРИМЕР АЛОГРАФСКОГ ТЕСТАМЕНТА:

З А В Е Ш Т А Њ Е

Члан 1.

Ја, _________ (оставилац), ЈМБГ:_______, од оца ______, из Београда, Општина Стари град, ул.________, слободне воље, при чистој свести и здравом разуму, састављам ово писмено завештање пред сведоцима, дана___________, у Београду, којим располажем својом имовином, за случај своје смрти.

Члан 2.

Моја је последња воља да:

– мојој супрузи _______из Београда, ул. ______, ЈМБГ: _____

и

– моме сину ________из Београда, ул.______, ЈМБГ: ________

после моје смрти припадне у својину, на једнаке делове, моја имовина коју представља:

1. право својине на двособном стану бр. 18, корисне површине 53.39м², на шестом спрату зграде, у улици________, постојеће на катастарској парцели бр. 507, уписаној у лист непокретности бр. ­­­______, КО Стари Град, Београд;

2. право својине на непокретностима које се налазе у Федерацији Босне и Херцеговине, Република Српска, а које сам наследио од свог пок. оца______, бив. из _______, БИХ, на основу правноснажног Решења о наслеђивању Основног суда у Сарајеву бр. _______од _______године и то:

– 1/1 на некретнини уписаној у ЗК уложак бр. 1177 КО ____ и то к.ч. 2556/29 /кућа и двориште/

– ½ идеалних делова на некретнининама уписаним у ЗК уложак бр. 1177 КО _____:

а) 1566/1 ливада површине 15 ари и 50 м²

б) ½ идеалних делова на некретнинама уписаним у ЗК уложак бр. 1389 КО _____

в) ½ идеалних делова на некретнинама уписаним у ЗК уложак бр. 1773 КО ____

3. право сувласништва са делом од 1/3 на непокретностима које се налазе у Федерацији Босне и Херцеговине, Република Српска, а које сам наследио од свог пок. деде________, бив. из _________, Сарајево, БИХ, на основу правноснажног Решења Основног суда у Сокоцу, Одељење у Источном Сарајеву бр. _______од _______године и то:

– некретнине уписане у Зк уложак бр. 309, КО ____:

а) 1468/5 ливада _______

4. право својине на свим покретним стварима које се налазе у стану наведеном у тачки 1. овог члана, укључујући и све покретне ствари веће вредности, све драгоцености, сав намештај, сво посуђе, сви апарати и бела техника, као и сав готов новац који се у тренутку моје смрти, евентуално, нађе у наведеној кући или на другом месту, а гласи на моје име.

Члан 3.

Моја је последња воља да орочена новчана средства у вредности од 30.000,00 ЕУР, која се налазе на рачуну бр. _________који се води код ___ банке АД Београд, после моје смрти у целини припадну моме сину из другог брака ________из Београда, ул._______, ЈМБГ: _________.

Члан 4.

Потпуно искључујем из наслеђа свог нужног наследника сина из првог брака_________, рођеног_________, са пребивалиштем у Републици Хрватској, који се грубом повредом моралних и законских обавеза тешко огрешио о мене.

Моја син из првог брака __________се увредљиво, грубо и незахвално понаша према мени, јер:

– преко 20 година, тачније од 1992. године није долазио у Србију да ме посети,

– константно је одбијао контакт са мном, иако сам у више наврата иницирао наш сусрет,

– не поштује ме, не интересује се за мене и не брине се о мени, те сматрам да ме се одрекао, с обзиром на чињеницу да је своме презимену додао презиме свога очуха.

Члан 5.

Сведоци који присуствују састављању овог завештања нису никакви моји сродници, нити сродници овде одређеног мог наследника, а ја пред њима изјављујем да сам завештање прочитао и да је то моја последња воља, те га зато пред њима својеручно потписујем.

з а в е ш т а л а ц

_____________________

(име и презиме)