Предмет тужбених захтева у више покренутих радних спорова било је потраживања накнаде за топли оброк и регрес. Аргументи послодавца, односно државе, који се противе оваквим тужбеним захтевима, варирају од тврдње да запослени ни немају ово право пошто није било регулисано посебним прописима, до тврдње да је накнада трошкова исхране у току рада и регреса већ садржана у коефицијенту за обрачун и исплату зараде.
Питање топлог оброка и регреса више пута је актуелизовано након 2001. г., имајући у виду да је престанком примене Општег колективног уговора („Сл. гласник РС”, бр. 22/97, 21/98 и 31/2001) и доношењем посебних прописа који регулишу права из радног односа запослених у државним органима престало остваривање права на накнаду трошкова исхране у току рада („топли оброк”) и регреса за коришћење годишњег одмора, без постојања чврстог образложења за такву праксу. Међутим, нова законска решења садржана у Закону о систему плата у јавном сектору, као и у новом Посебном колективном уговору за државне органе, буде наду да ће запослени у блиској будућности, и то почев од 2020. г., започети са остваривањем ових права, с обзиром на то да ови прописи изричито предвиђају наведена права. Тако, Закон о систему плата у јавном сектору („Сл. гласник РС”, бр. 18/2016, 108/2016, 113/2017 и 95/2018), који почиње да се примењује од 1. 1. 2020. г., у члану 32. предвиђа да запослени има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада (даље: накнада за превоз) за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству, затим за смештај и исхрану док ради и борави на терену, за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, као и на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајним премештајем у друго место рада, ако остваривање наведених права није обезбеђено на другачији начин. Исто тако, члан 48. Посебног колективног уговора за државне органе („Сл. гласник РС”, бр. 38/2019 од 31. 5. 2019. године) прописује да запослени може да оствари право на накнаду трошкова за исхрану у току рада (топли оброк) и регрес за коришћење годишњег одмора од 2020. године ако се за такву врсту накнаде трошкова стекну услови у буџету Републике Србије.
Поред наведених одредби које на доста штур начин регулишу материју топлог оброка и регреса, и то у једном будућем тренутку (могуће од 2020. г.), оправдано се поставља питање да ли су запослени ова права имали и у ранијем периоду, али нису могли да их остваре, па је у том циљу покренуто више радних спорова пред судом који још нису добили свој епилог. Аргументи послодавца, односно државе, који се противе оваквим тужбеним захтевима, варирају од тврдње да запослени ни немају ово право пошто није било регулисано посебним прописима, до тврдње да је накнада трошкова исхране у току рада и регреса већ садржана у коефицијенту за обрачун и исплату зараде.
Што се тиче аргумената запослених, да би успели са својим тужбеним захтевима, неопходно је да докажу основ потраживања накнаде за топли оброк и регрес, а за решење овог проблема потребна је систематска анализа позитивних прописа, пре свега односа Закона о платама државних службеника и намештеника и општих прописа о раду.
Тако је чланом 2. Закона о платама државних службеника и намештеника прописано да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату, као и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате.
Чланом 7. став 1. истог закона прописано је да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плата (даље: основица).
Чланом 8. прописано је да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину Законом о буџету Републике Србије, а чланом 9. да се коефицијенти за положаје и извршилачка радна места одређују тако што се сваки положај и свако извршилачко радно место сврставају у једну од 13 платних група.
Чланом 39. одређено је да посебним колективним уговором за државне органе могу да се утврде и друга примања државних службеника према општим прописима о раду.
Закон чије су одредбе цитиране ступио је на снагу 1. јануара 2007. г. и није садржао одредбе о накнади трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, као ни Посебан колективни уговор за државне органе, који је након ступања на закона снагу и донет („Сл. гласник РС” број 95/2008).
Како наведено право није било регулисано посебним прописима, примењују се општи прописи о раду. Према члану 118. став 1. тачке 5) и 6) Закона о раду, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин, као и за регрес за коришћење годишњег одмора.
Посебан колективни уговор за државне органе („Сл. гласник РС”, бр. 25/2015, 50/2015, 20/2018) садржао је одредбу члана 29. став 2, којом је прописано да се основна плата запосленог одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плате, при чему су у коефицијенту, у складу са законом којим се уређује начин утврђивања плата државних службеника и намештеника, садржане и накнаде трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. На овај начин прекршена је императивна одредба претходно цитираног члана 7. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника, која регулише појам основне плате, која се не може мењати вољом уговорних страна, а поготово не на штету запослених – државних службеника, односно, ако је у коефицијенту садржана и накнада наведених трошкова, онда је плата, која по дефиницији не садржи трошкове, реално мања за износ ових трошкова, чиме се умањује право на плату. Претходно наведено супротно је и члану 8. став 1. Закона о раду, којим је прописано да колективни уговор, правилник о раду (даље: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Да је одредба о коефицијенту само деклараторног карактера говори и тврдња да није исказан ни реалан ни релативан удео ових трошкова у коефицијенту, тако да се не може знати колико они износе. Следствено томе поставља се питање да ли запослени са вишим коефицијентом остварују право на накнаду ових трошкова у вишем износу или не. Следеће логично питање је износ реалне зараде запослених који плату остварују према коефицијенту 1,00, с обзиром на то да се одбитком трошкова за топли оброк и регрес добија износ мањи од минималне зараде.
У сличној правној ситуацији налазили су се и радници запослени у јавном предузећу АД „Железнице Србије”, који су водили парничне поступке против послодавца ради остваривања права на топли оброк и регрес. У том смислу у Одлуци Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 3068/15 од 18. 5. 2016, констатује се следеће:
Одредбама члана 104. став 1. Закона о раду прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а одредбама члана 105. став 1. истог закона да се зарада из члана 104. став 1. састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуса и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, а у ставу 3. прописано је да се под зарадом у смислу става 1. сматрају сва примања из радног односа, осим накнаде трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тачке 1–4. и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона.
Одредбом члана 118. тачке 5) и 6) Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то: за исхрану у току рада ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и за регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбе Закона су јасне и њима је несумњиво утврђено право запослених на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за годишњи одмор, што значи да је послодавац у обавези и да их исплати. У уговорима о раду запослених преписана је садржина права по основу зараде која им припадају на основу ових одредаба Закона и тужиоцима је у уговорима наведено да имају право на накнаду трошкова и друга примања у складу са законом и колективним уговором.
Међутим, конкретизација овог права у смислу начина исплате и висине, код туженог није извршена. Одредбом члана 5. став 1. анекса Колективног уговора за ЈП „Ж. С.” из 2006. године, којим је измењен члан 61. Колективног уговора, прописано је да је вредност једног радног часа за обрачун и исплату зарада у износу од 53,50 динара, односно 56,00 динара, а ставом 6. да је у вредност једног радног часа укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора, сведена на један радни час. Каснијим анексима колективних уговора туженог мењана је само вредност радног часа. Из оваквог утврђења вредности радног часа не може се закључити који износ представља накнаду трошкова исхране и регреса. У првостепеном поступку вештак се изјаснио да је немогуће утврдити који износ или део радног часа представља ове трошкове, као и да се не може утврдити да је тужени накнаду ових трошкова исплаћивао запосленима.
Из налаза вештака не може се закључити да је послодавац вршио исплату накнаде захтеваних трошкова јер, да је то чинио, дошло би се до битне чињенице који износи су исплаћени по тим основима. Да ти трошкови нису урачунати видљиво је и из података које је вештак утврдио, а то је да зараде запосленима нису биле веће након што је извршена измена Колективног уговора, којом је у ставу 6. члана 5, поред промене вредности радног часа, наведена и ова измена којом се у месечну вредност радног часа укључује и вредност за исхрану у току рада и 1/12 регреса, а логично би било да су се увећале зараде јер ове накнаде нису биле обавезне нити су се исплаћивале према претходном колективном уговору (из 2002. године).
Надаље, када би биле урачунате вредности ових трошкова у вредност радног часа, дошло би се до логичног закључка да је износ накнаде за исхрану и регреса директно сразмеран коефицијенту радног места, што је неприхватљиво. То би значило, када би била позната структура радног часа, да би запослени са већим коефицијентом зараде остварио сразмерно већу накнаду за исхрану у току рада, као и накнаду за регрес. Познато је да вредност ових накнада треба да буде једнака за све запослене, а не да запослени са већим коефицијентом зараде добијају већу накнаду трошкова исхране и регреса, што није ни била тенденција закона.
Такође, примена ових измењених одредаба подразумева и то да и запослени који због спречености за рад, коришћења годишњег одмора или из других разлога није на раду, остварује накнаду ових трошкова које му по нормалном току ствари тада не би припадале.
Притом ваља истаћи да Законом није предвиђен обрачун ових трошкова као у случају увећане зараде за рад ноћу и у сменама, за који је предвиђена и могућност вредновања при утврђивању основне зараде (члан 108. став 1. тачка 2) Закона о раду), што такође не иде у прилог тврдњи туженог да су ове накнаде урачунате у вредност радног часа.
Из наведеног произлази закључак да је тужени, који се није могао изјаснити о висини ових накнада нити их је вештак могао утврдити, примењивао законске одредбе на штету тужилаца (Одлука Врховног касационог суда Рев 2 1618/15 од 28. јануара 2016. године).
Према томе, овај суд налази да је право тужилаца на исплату наведених накнада само деклараторно наведено у изменама Колективног уговора, јер тужени (на коме је терет доказивања) није доказао да је вршио обрачун и исплату по том основу. Осим тога, у недостатку конкретне регулативе било је могуће обрачунати ове накнаде према висини која је била одређена ранијим колективним уговором туженог (објављен у „Сл. гласник РС”, бр. 37/95 и 7/00), како је вештак и учинио, чиме се неће вршити примена неважећег општег акта, већ ће се искористити познати параметри које је тужени раније примењивао приликом обрачуна ових накнада.
Ако се сажме аргументација државе по овом питању, долази се до закључка да она сматра да, ако право на накнаду трошкова није регулисано посебним прописом, оно и не постоји, а према наводу заступника државе није реч ни о праву, него је у питању МОГУЋНОСТ која се једноставно није остварила. Супротно томе, свако лице у Републици Србији које је у радном односу, без обзира на то да ли се ради о приватном или јавном сектору, на основу члана 118. став 1. тачке 5) и 6) Закона о раду има ПРАВО на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин, као и за регрес за коришћење годишњег одмора. Ради се о праву које припада сваком запосленом, док је конкретизација његове садржине препуштена општем акту или уговору о раду и представља обавезу за сваког послодавца. Другим речима, ниједан послодавац не може да се ослободи обавезе да исплати ове трошкове тако што неће регулисати њихову висину, а ако то не учини, поступа противно закону и незаконитим поступањем наноси штету запосленом. У прилог овом ставу говори и Правилник о садржају обрачуна зараде, односно накнаде зараде („Сл. гласник РС”, бр. 90/2014 и даље), који у члану 3. став 1. тачка 7) прописује обавезну садржину обрачуна зараде и наводи да се обавезно исказује износ накнаде трошкова који имају карактер зараде (топли оброк, регрес и др.), при чему ова обавеза постоји за сваког послодавца у приватном сектору.
Досадашња судска пракса је у односу на ову аргументацију неповољна за запослене и у том смислу у Пресуди Апелационог суда у Новом Саду, Гж1. 1705/10 од 13. 4. 2011, наводи се следеће:
Плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника уређени су Законом о платама државних службеника и намештеника („Сл. гласник РС”, бр. 62/06… 99/10), који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године. Овај закон прописује да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату, у коју се урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2). Закон прописује право државних службеника и намештеника на додатке на основну плату (чл. 23–31. и 47–48), право на накнаду плате (чл. 32–36), као и на накнаду трошкова и на друга примања (чл. 37, 38. и 49). Овим одредбама нису предвиђени накнада за исхрану у току рада и регрес као додаци на плату, односно трошкови који се накнађују.
Услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују на основу члана 37. став 1. и члана 49. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника прописани су Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Сл. гласник РС”, бр. 86/07 и 93/07). Ни сада важећа Уредба, а ни ранија Уредба, међу накнадама и другим примањима у смислу члана 1, нису предвидели накнаду за исхрану у току рада, а ни накнаду за регрес за коришћење годишњег одмора.
Како Закон о платама државних службеника и намештеника, а ни наведена Уредба, као посебни прописи у овој области, не регулишу право државних службеника на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за годишњи одмор, у погледу основа за остваривање ових њихових права важили би општи прописи о раду и Посебни колективни уговор за државне органе, на чију примену упућује одредба члана 4. Закона о државним службеницима. Као што је већ речено, исти закон у одредби члана 17. предвиђа могућност да Посебним колективним уговором државним службеницима могу да се утврде и права која овим законом нису утврђена, у складу са овим законом и општим прописима о раду. У време ступања на снагу овог закона важио је Посебан колективни уговор за државне органе („Сл. гласник РС”, бр. 23/98) који је био у примени до ступања на снагу Посебног колективног уговора („Сл. гласник РС”, бр. 95/08).
На могућност колективног уговарања и других примања државних службеника упућује и Закон о платама државних службеника и намештеника у члану 39, али Посебан колективни уговор за државне органе из 1998. године, а ни Посебан колективни уговор од 15. 10. 2008. године не садрже одредбе о накнади трошкова за исхрану у току рада и за регрес за годишњи одмор.
Закон о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05 и 61/05), као општи пропис о раду, одредбом члана 118. т. 5) и 6) прописао је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду: за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Накнада ових трошкова, према одредби члана 12. Закона о изменама Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 61/05), која је у примени од 1. јануара 2006. године, представља право запосленог, а обавезу послодавца. Право на накнаду ових трошкова запослени код послодавца остварује под условима и у висини прописаној општим актом и уговором о раду. Ни Уредбом, а ни Посебним колективним уговором за државне органе који су били у примени у спорном периоду, као општим актима, није уређено питање остваривања права на накнаду ових трошкова за државне службенике и намештенике.
Из наведеног произлази да не постоји основ ни у посебним, а ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова, јер нема одговарајућег колективног уговора, као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију. Закон о раду предвиђа право запосленог на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, али утврђивање услова, висине и начина исплате препушта аутономном регулисању путем закључења колективног уговора као општег акта и уговора о раду. Доследно реченом, услов за остваривање права државних службеника и намештеника (у правосуђу, као и у другим државним органима, организацијама и службама) на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора јесте постојање колективног уговора којим се уређује право, висина и начин исплате ових накнада.
Сагласно свему наведеном ваљало је првостепену пресуду преиначити и тужбени захтев одбити, применом одредбе члана 380. т. 4) ЗПП-а.
Имајући у виду датум доношења цитиране одлуке Апелационог суда у Новом Саду и посебно имајући у виду одлуке истог суда новијег датума у односу на предмете по тужбама запослених у АД „Железнице”, оправдано се може очекивати заузимање другачијег правног става. Полазећи од установљене судске праксе по тужбама запослених у АД „Железнице”, право запослених у државним органима могло би да се оствари уз примену одредби Општег колективног уговора, с обзиром на то да је ово раније важећи правни акт на основу кога је вршен обрачун поменутих накнада. У прилог овом начину обрачуна говори и чињеница да од момента ступања на снагу Закона о платама државних службеника и намештеника није дошло до увећања зараде државних службеника и намештеника, него управо супротно – плата је била мања него плата по ранијим прописима. Из тог разлога стоји и одредба члана 52. поменутог закона, којом је одређено да државни службеник и намештеник чија би основна плата после 1. јануара 2007. године била мања од плате коју је имао 1. јануара 2007. године (обрачуната без минулог рада), задржава плату коју је имао 1. јануара 2007. године док његова основна плата, применом одредаба овог закона, не достигне плату коју је имао 1. јануара 2007. године. Пре ступања на снагу овог закона запосленима је последњи пут исплаћивана накнада трошкова за топли оброк и регрес применом Општег колективног уговора („Сл. гласник РС”, бр. 22/97, 21/98 и 31/2001), који у члану 30а прописује да запослени има право на додатак на зараду:
1) за месечну исхрану у току рада у висини од 20% просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике;
2) по основу регреса за коришћење годишњег одмора, ако запослени има право на годишњи одмор у трајању од најмање 18 радних дана – у висини просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, а сразмеран део регреса за коришћење годишњег одмора, ако запослени има право на годишњи одмор у трајању краћем од 18 радних дана, у складу са законом.
Ако се ови критеријуми примене на садашњу ситуацију и просечну месечну зараду по запосленом од око 50.000,00 динара, процењено потраживање запослених на годишњем нивоу износило би приближно од 50.000,00 динара на име регреса и око 100.000,00 динара на име топлог оброка, у зависности од присутности на раду, односно укупно око 150.000,00 динара за једну годину рада. Када се томе дода могућност остваривања потраживања из радног односа до границе застарелости потраживања од три године, лако је закључити да ће тужбени захтеви запослених достизати и износ од 450.000,00 динара, слично као и у споровима запослених АД „Железнице Србије”.
Други могући критеријум за утврђивање висине потраживања био би утврђивање износа наведених трошкова полазећи од износа ових трошкова које остварују запослени у јавном сектору према посебним колективним уговорима чији је потписник Влада Републике Србије, која је и потписник колективног уговора који се примењује на радни однос државних службеника. Тако, према Посебном колективном уговору за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 27/2015, 36/2017 – Анекс I и 5/2018), у члану 65. став 2. прописана је висина накнаде трошкова за исхрану у току рада, са припадајућим порезима и доприносима, у износу од 250 динара дневно, а у члану 66. да запослени има право на регрес за коришћење годишњег одмора, са припадајућим порезима и доприносима, најмање у висини 1/12 месечно од 75% просечно исплаћене зараде по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за статистику – за претходну годину. Основ примене оба наведена критеријума не би значио примену прописа на актуелну правну ситуацију, него начин да се изврши обрачун штете коју трпе запослени због пропуштања послодавца да уреди висину накнаде.
Ако се вратимо на почетак овог разматрања и окренемо ка будућности, може се рећи да се оправдано очекују активности репрезентативних синдиката у погледу постизања договора са државом, као послодавцем, у вези са висином права на топли оброк и регрес, чиме се отклањају све недоумице које се односе на постојање и начин остваривања ових права. Те активности могу се очекивати већ приликом израде нацрта буџета за 2020. г., тако да запослени у државним органима основано могу очекивати и примања по основу регреса и топлог оброка од наредне године.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.