Тужба, противтужба и преиначење тужбе кроз законодавство и судску праксу Привредног суда

У тексту који следи говорићемо о тужби, противтужби и преиначењу тужбе, ослањајући се на законодавни оквир и бројне примере из судске праксе

 

 

ТУЖБА

Тужба је процесна радња увођења у парнични поступак и она по својој суштини представља тражење субјекта права да му суд пружи заштиту за повређено, оспорено, угрожено право или за установљење самог права. Тужба има значење и тужбеног поднеска којим се иницира парнични поступак пред надлежним судом. Лице које подноси тужбу назива се тужилац и тужбу може поднети само он.

Да би се иницирао поступак пред судом, потребно је постојање правног интереса да суд изрекне тражену пресуду и тиме заштити повређено субјективно право. Уколико правни интерес не постоји, тужба је недопуштена, јер се ради о иницирању поступка пред судом не у циљу правне заштите, већ ради постизања других циљева и злоупотребе процесних овлашћења.

 

Тужба представља прву парничну радњу и без тужбе нема парнице. Тужба је упућена суду, а уперена против туженог, односно против онога који је дао повода парници. Од садржине тужбе у великој мери зависи даљи ток самог поступка пред судом. Она треба да буде сачињена у складу за одредбама закона, што је првенствено циљ самог тужиоца, а затим и суда, јер ће то, свакако, утицати на ефикасност самог поступка.

Одредбом члана 191. Закона о парничном поступку (ЗПП) прописано је да се парнични поступак покреће тужбом и да она мора садржати одређени захтев у погледу главне ствари, споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати сваки поднесак (члан 192. ст. 1. ЗПП-а).

Поднесци, односно тужба, морају бити разумљиви и садржати све оно што је потребно да би по њима могло да се поступи, а нарочито: означење суда, име и презиме, пословно име привредног друштва или другог субјекта, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, садржину изјаве и потпис подносиоца, како је то прописано одредбом члана 98. ст. 3. ЗПП-а.

Из напред наведених одредби Закона произилази да тужба треба да садржи све оно што треба да садржи и сваки други поднесак, али и одређене специфичне елементе који тужбу управо разликују од осталих поднесака упућених суду и који га чине тужбеним поднеском.

 

Вредност спора je битан елемент тужбе и он се одређује у складу са одредбама ЗПП-а које то питање регулишу. Према вредности спора одређује се стварна надлежност суда, састав суда, висина судских такси, тарифа за заступање адвоката, као и могућност улагања ревизије као ванредног правног лека. Уколико је предмет спора новчано потраживање, онда се вредност спора одређује према износу који тужилац потражује на име главног дуга који је наведен у тужбеном захтеву. Уколико је вредност спора нереално одређена, суд има овлашћење да на припремном, односно првом рочишту за главну расправу, пре почетка расправљање о главној ствари, правилно утврди вредност предмета спора.

Тужба може да садржи правни основ тужбеног захтева, али ово није обавезан елемент тужбе и, ако је изостало означење правног основа, суд свакако поступа по тужби. Ако је правни основ наведен суд није везан за тај правни основ, како је то изричито прописано Законом, већ се он поставља на основу утврђеног чињеничног стања. Правило да суд није везан правним основом који је тужилац навео у тужби важи само кад су у питању тужбе за осуду на чинидбу, док је код декларативних тужби тужилац дужан да наведе правни основ свог захтева, јер би у противном његов тужбени захтев био неодређен. Исто правило важи и за преображајне тужбе.

 

Судска пракса:

„Одредбом члана 192. ст. 4. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописано је да ће суд поступити по тужби и ако тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ суд није везан за њега.

Суд није везан правним основом тужбеног захтева, али јесте везан чињеницама које образују стварни и правни идентитет тужбе.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 493/13 од 24. 6. 2015. године делимично потврђена, делимично укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 6401/15 од 21. 10. 2015)

 

 

Чињенице на којима тужилац заснива захтев

Тужба треба да садржи наводе о чињеницама из којих тужилац изводи свој захтев, односно сажети приказ спорног односа који је довео до повреде субјективног права чија се заштита тужбом тражи. Чињенице изнете у тужби представљају основ тужбеног захтева. При том, опис спорног односа треба да буде што потпунији, уз навођење само битних чињеница од значаја за одлучивање од стране суда. Тужба треба да садржи и доказне предлоге којима ће се утврђивати изнете чињенице.

Оно што представља круну тужбе, односно њен најважнији део јесте тужбени захтев тужиоца, тзв. петитум тужбе, односно предлог суду да донесе пресуду одређене садржине. Тужбени захтев мора бити формулисан јасно, концизно, прецизно и то посебно у делу где се наводи на шта треба обавезати тужиоца по основу главног захтева и по основу споредних захтева. Он мора бити одређен или одредив. Тужбени захтев је предмет спора, што представља и законску терминологију.

По неуредном тужбеном захтеву суд не може поступати, већ у таквом случају доставља налог за уређење тужбе, а ако исти не буде уређен тужба се одбацује, на начин и под условима прописаним одребама Закона (члан 101). При том, Закон прави разлику да ли је тужбу поднела сама странка или пуномоћник који је адвокат.

Испод текста тужбе, као и текста сваког поднеска, налази се потпис тужиоца или пуномоћника, а уколико је тужбу сачинио пуномоћник, уз тужбу се прилаже и пуномоћје дато од стране тужиоца. Тужба је неуредна уколико не садржи потпис тужиоца, његовог законског заступника или пуномоћника. Тужба је поднета од стране неовлашћеног лица уколико је тужбу потписао пуномоћник – адвокат, а уз тужбу није приложио уредно пуномоћје.

 

Судска пракса:

„Сагласно одредби члана 91. ст. 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13, 55/14), пуномоћник је дужан да већ при првој радњи достави пуномоћје за заступање странке, па уколико не изврши наведену радњу, односно не достави суду пуномоћје, суд није овлашћен да му одобри заступање странке. У конкретној правној ствари првостепеном суду тужба је поднета дана 13. 2. 2014. године, а као тужилац означен је „М. – М.ˮ д.о.о. из Смедерева, као тужени „Ј…ˮ д.о.о. из Смедерева, а тужба је потписана од стране адвоката Н. С., без да је пуномоћје приложено уз тужбу. Стога је суд дужан да одмах одбаци тужбу коју је за тужиоца поднео адвокат који уз тужбу није приложио пуномоћје. Могућност да странка накнадно одобри радњу предузету од неког лица, како је то прописано одредбом члана 91. ст. 2. Закона о парничном поступку, се не односи на неовлашћена лица него само на лица која имају својство пуномоћника, али за која у пуномоћју није наведено да су овлашћена и за предузимање одређених радњи за које је потребно тзв. специјално пуномоћје. Закон о парничном поступку не прописује могућност да суд привремено дозволи да одређену парничну радњу изврши лице које није поднело пуномоћје. Обавеза је пуномоћника да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје.ˮ

(Решење Привредног суда у Пожаревцу П. 83/13 од 13. 2. 2014. године потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 425/15 од 24. 9. 2015)

 

Тужба се доставља туженом. Суд је дужан да тужбу са прилозима достави туженом на одговор и то у року од 15 дана од дана пријема у суд, а тужени је дужан да у року од 30 дана од дана пријема тужбе са прилозима, суду достави одговор на тужбу, осим у маличним споровима. Тужени је дужан да у одговору на тужбу истакне процесне приговоре и да се изјасни да ли евентуално признаје или пак оспорава тужбени захтев, као и да наведе разлоге због којих то чини. У одговору на тужбу морају се навести и чињенице на којима тужени заснива своје наводе и доказе којима се утврђују те чињенице, а одговор на тужбу мора садржати све податке као и сваки поднесак.

 

Судска пракса:

„Одредбом члана 5. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописано је да ће суд свакој странци пружити могућност да се изјасни о захтевима, предлозима и наводима противне стране, а да суд своју одлуку не може заснивати на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне, осим ако је законом другачије прописано. Наиме, како произилази из стања у списима предмета, тужилац је уз тужбу приложио и доказе, а према садржају повратнице туженом је достављен само позив за рочиште за главну расправу заказано за 11. 2. 2014. године, у 9.00 часова. Из пријемног печата суда стављеног на тужбу произилази да је суду дана 11. 12. 2013. године достављена тужба са прилозима и то у два примерка од којих је један улепљен у списе предмета, док се други налази у шкарт списима предмета.

Одредбом члана 296. Закона о парничном поступку прописано је да ће суд у року од 15 дана од дана пријема тужбе у суд, тужбу са прилозима доставити туженом на одговор. С обзиром на ову норму, дужност првостепеног суда је била да туженој страни достави тужбу и прилоге. Пропуштајући да то учини, првостепени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 2. тач. 7) Закона о парничном поступку, те тужени у жалби основано указује да је на тај начин онемогућен да расправља пред судом и да се изјасни на наводе из тужбе и приложене доказе.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 637/13 од 11. 2. 2014. године укинута Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 2011/14 од 7. 10. 2015)

 

Врсте тужби

Према садржини заштите коју тужилац тражи, све тужбе се могу поделити у три врсте: за осуду на чинидбу (кондемнаторна), за утврђење (утврђујућа) и за правни преображај (преображајна).

 

Тужба за осуду на чинидбу (кондемнаторна тужба): овом тужбом тужилац предлаже суду да осуди туженог на чинидбу, јер му то право према туженом припада. Право које тужилац жели заштити је најчешће тражбено-правне природе, али се чинидба за коју се тражи осуда може састојати и у нечињењу. Пресуда која се доноси по оваквој врсти тужбе садржи налог туженом да чинидбу која се тужбом тражи, испуни. Пресуде донете по кондемнаторној тужби подобне су за принудно извршење.

 

Тужба за утврђење (декларативна тужба): тужбом за утврђење тужилац предлаже утврђење једног правног односа, односно постојање (тужба за позитивно утврђење или позитивна тужба), односно непостојање некога права или правног односа (тужба за негативно утврђење или негативна тужба), повреду права личности или истинитост, односно неистинитост неке исправе, како је то прописано одредбом члана 194. ст. 1. ЗПП-а. Под правним односом подразумева се цео правни однос са свим правима и обавезама, а под правом само једно субјективно право. Предмет утврђења може бити само један однос у садашњости, а изузетно, и правни однос у прошлости ако он представља основ за утврђење неког права у садашњости. За подношење ове тужбе мора постојати правни интерес тужиоца, односно оправдана потреба да се постојање правног односа учини несумњивим и извеснијим. На постојање ове процесне претпоставке суд води рачуна по службеној дужности. Тужилац је дужан да правни интерес за подношење ове тужбе учини вероватним, односно да укаже да постоји опасност да ће тужени својим понашањем повредити неко његово право због тога што је неизвесно постојање неког правног односа или право, односно истинитост неке исправе. Ова тужба може се поднети и ради утврђења постојања, односно непостојања чињенице, само ако је то предвиђено законом или другим прописом (члан 194. ст 3. Закона), што је новина у односу на раније законско решење, када утврђење чињеница није било дозвољено. Такође, новина је и тужба за утврђење повреде права личности. Пресуда којом је усвојен захтев овакве тужбе није основ за принудно извршење.

У односу на тужбу на осуду, тужба за утврђење има супсидијаран карактер, односно ако је право на чинидбу доспело, тужилац нема правни интерес да тужбом тражи утврђење постојања тог права. Тужилац може пре доспелости захтева за чинидбу имати потребу да утврди постојање, односно непостојање неког спорног правног односа.

 

Судска пракса:

„У конкретној правној ствари није било места одбијању тужбеног захтева за утврђење да предметни уговор о преузимању дуга има карактер уговора о приступању дугу, односно нису биле испуњене процесне претпоставке за мериторно одлучивање у том делу.

Чланом 194. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 74/13) прописано је да тужилац може у тужби да тражи да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, повреду права личности или истинитост, односно неистинитост, неке исправе. Тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост, односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес. Тужба за утврђење може да се поднесе ради утврђивања постојања, односно непостојања чињенице, ако је то предвиђено законом или другим прописом. Тужба за утврђење повреде права личности може да се поднесе без обзира на то да ли је постављен захтев за накнаду штете или други захтев, у складу са посебним законом.

Тужба са тужбеним захтевом за утврђење да предметни уговор има правно дејство уговора о приступању дугу представља захтев за утврђење постојања спорног правног односа, а сагласно цитираном члану 194. Закона о парничном поступку, иста се може поднети пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа а, у конкретном случају, захтев за чинидбу, плаћање дуга, је доспео пре подношења тужбе, па је стога првостепена пресуда делимично укинута и тужба са оваквим постављеним захтевом морала бити одбачена.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 512/12 од 23. 11. 2013. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 4104/14 од 13. 11. 2015)

 

Преображајна тужба: преображајном тужбом тужилац захтева остварење једног свог права на промену која се по закону може остварити само пресудом. ЗПП ову тужбу не предвиђа на један општи начин. Ова врста тужбе је могућа само у случају кад је самим законом изричито прописано да носилац преображајног права може промену постићи искључиво пресудом. Та промена наступа правноснажношћу пресуде. Пресуда донета по преображајној тужби није подобна за извршење.

  

Правна дејства

Подношењем тужбе наступа прекид застарелости потраживања и одржаја. С друге стране, подношење тужбе за суд има значај предузимања низа процесних радњи са циљем утврђења да ли су испуњене процесне претпоставке за поступање по тужби, а које имају за последицу утврђивање стварне и месне надлежности, уредности, потпуности и дозвољености тужбе, благовремености тужбе, постојање страначке способности, недостатака у погледу законског заступања странке, уредности пуномоћја и других околности битних за поступање суда. У поступку претходног испитивања тужбе, суд је овлашћен да донесе и решење којим се тужба одбацује ако су испуњени услови прописани одредбом члана 294. ст. 1. ЗПП-а. Услов за одбацивање тужбе од стране суда је заказивање рочишта на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе.

 

Судска пракса:

„Другостепени суд констатује да се основано у жалби тужиоца истиче да првостепени суд није утврдио да ли су се стекли услови на основу којих се тужба одбацује. Наиме, првостепени суд не даје разлоге о томе да постоји идентитет у погледу странака, чињеничног основа и тужбеног захтева у предмету П. 875/15, јер ова чињеница не може бити заснована само на основу увида у списе наведеног предмета, већ је првостепени суд био дужан да јасно образложи о каквом се тужбеном захтеву ради у парници П. 875/15, да ли постоји идентитет захтева, идентитет странака и чињеничног основа тужбеног захтева.

Поред тога, одредба члана 294. ст. 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописује да је пре доношења решења о одбачају тужбе из разлога наведених у ставу 1. тог члана, суд дужан да одржи рочиште на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе. Имајући у виду цитирану законску одредбу, првостепени суд није могао донети побијано решење којим ће тужбу одбацити, а да претходно није одржао рочиште на коме би тужиоцу омогућио да се изјасни о одбацивању тужбе.ˮ

(Решење Привредног суда у Пожаревцу П. 61/16 од 9. 2. 2016. године укинуто Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 1848/16 од 16. 6. 2016)

 

Законом је прописана могућност да тужилац тужбом може да истакне више захтева против истог туженог (објективна кумулација тужбених захтева), а ово, пре свега, из разлога економичности. Тужиоцу стоји на располагању могућност да уместо више парница против туженог покрене једну са већим бројем захтева. Законом је прописано ограничење за захтеве који нису повезани истим чињеничним и правним основом, да суд буде стварно надлежан за сваки од ових захтева и да је за све захтеве одређена иста врста поступка.

Правна теорија познаје више начина спајања тужбених захтева. Кумулативно спајање – постоји у ситуацији када тужилац тужбом истиче више захтева и тражи да сви буду усвојени; евентуално спајање – постоји када тужилац истакне два или више захтева тако да тражи усвајање првоистакнутог (примарног) захтева, а за случај да суд утврди да је он неоснован, да усвоји следећи (евентуални); алтернативно спајање – настаје када тужилац у тужби истакне два или више захтева и тражи од суда да туженом наложи испуњење свих захтева, с тим што тужени има право избора чинидбе коју ће испунити.

Закон познаје и алтернативно овлашћење туженог, које је прописано одредбом члана 196. Закона, где тужилац може у тужби предложити да тужени уместо дуговане чинидбе плати одређени новчани износ или да испуни неку другу чинидбу, при чему суд не испитује да ли новчани износ одговара вредности неновчане чинидбе.

 

Судска пракса:

„Неучествовање једног од нужних супарничара представља недостатак који утиче на страначку способност, јер сви нужни супарничари чине једну парничну странку, а када недостаје један од њих онда у спору нема ни парничне странке, што је разлог који води одбијању тужбеног захтева. Из одредбе члана 211. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 55/14) јасно произилази да у случају када тужбом нису обухваћена сва лица која се као нужни супарничари сматрају странком, суд ће одбити тужбени захтев као неоснован, при чему постоји обавеза суда да по службеној дужности води рачуна о томе да ли је тужилац тужбом обухватио сва лица која се по одредбама самог закона сматрају нужним супарничарима.

Стога су неосновани жалбени наводи тужиоца о погрешној примени материјалног права, а посебно што тужилац у конкретном случају у односу на означеног туженог није доставио ни одговарајуће доказе о основу стицања предметне парцеле, а затим није доставио ни доказе да је својим средствима изградио предметни објекат.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 334/14 од 4. 2. 2015. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 996/15 од 25. 8. 2016)

  

ПРОТИВТУЖБА

Закон о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13-ОУС, 74/13-ОУС и 55/14) прописује у својој одредби члана 198. да тужени може до закључења главне расправе да поднесе код истог суда противтужбу, ако је захтев из противтужбе у вези са тужбеним захтевом или ако ти захтеви могу да се пребију или ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву. Законом је прописано и једно ограничење, дефинисано у ставу два наведеног члана, да се противтужба не може поднети ако је за захтев из противтужбе надлежан виши суд или суд друге врсте.

 

Противтужба се може дефинисати као тужба туженог против тужиоца, поднета суду пред којим се парница води. За противтужбу морају бити испуњени одређени услови: да је парница почела тећи по тужби тужиоца, да главна расправа није закључена, да је захтев из противтужбе у вези са тужбеним захтевом и да је за решавање по захтеву из противтужбе надлежан суд исте врсте и степена.

Противтужба је акт одбране туженог, али и акт напада. За противтужбу важе законска правила о садржини и форми тужбе. Подношењем противтужбе покреће се нова, самостална парница. Ако суд оцени да је целисходно заједничко расправљање и одлучивање, донеће одлуку о спајању поступка по тужби и противтужби. То је дискреционо право суда ограничено само разлозима целисходности. У том случају, суд одлучује једном пресудом о захтевима тужбе и противтужбе.

 

Врсте противтужбе

Постоје конексна, прејудицијелна и компензациона противтужба. Уколико између захтева тужбе и захтева противтужбе постоји извесна материјалноправна веза, ради се о конексној противтужби. Противтужба може имати прејудицијелни значај у односу на тужбу, односно када се противтужбом поставља претходно питање грађанскоправне природе, и тада се ради о прејудицијелној противтужби. Када се захтеви тужбе и противтужбе могу пребити, говоримо о компензационој противтужби.

 

Судска пракса:

„Тужени је у парници која тече по тужби тужиоца поднео противтужбу којом тражи да се обавеже тужилац-противтужени да му на име стеченог без основа и накнаде штете плати укупан износ дуга од 6.803.628,68 динара са припадајућом каматом. Свој захтев за наведену исплату тужени-противтужилац заснива на Уговору закљученом између овде парничних странака дана 26. 6. 2006. године, са пратећим Анексом.

Одредбом члана 198. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) прописано је да тужени може до закључења главне расправе да поднесе код истог суда противтужбу, ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом или ако ти захтеви могу да се пребију или ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојање или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву.

Првостепени суд је у конкретном случају извео закључак да је целисходно да се по захтеву из противтужбе расправља у посебном поступку. У питању је дискреционо право првостепеног суда који цени целисходност једновременог расправљања. Овлашћење првостепеног суда у том делу ограничено је искључиво природом противтужбе, конкретно нема основа да се противтужба раздваја и заведе као посебан предмет једино у ситуацији када се ради о компензационој или конексној противтужби, што у конкретној ситуацији није случај.ˮ

(Решење Привредног суда у Пожаревцу П. 476/14 од 18. 9. 2014. године потврђена Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 7427/14 од 25. 8. 2016)

 

„Тачни су наводи и жалбе туженог да сагласно одредби члана 198. ст. 1. Закона о парничном поступку тужени може до закључења главне расправе да поднесе код истог суда противтужбу, ако је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом или ако ти захтеви могу да се пребију или ако се противтужбом тражи утврђење неког права и правног односа од чијег постојање или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву.

Тачно је да је тужени у овој правној ствари поднео противтужбу благовремено, пре првог рочишта за главну расправу, али супротно наводима из жалбе не ради се о противтужби која има карактер компензационе противтужбе да би постојала обавеза првостепеног суда да истовремено расправља како о основаности захтева из тужбе, тако и основаности захтева из противтужбе. Како се не ради ни о компензационој ни о конексној противтужби, на првостепеном суду је да цени целисходност истовременог расправљања. У ситуацији у којој је тужени учинио неспорним потраживање из тужбеног захтева према оцени другостепеног суда правилно је првостепени суд противтужбу завео као посебан предмет и следствено томе одлучивао само по захтеву из тужбе.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 253/14 од 28. 8. 2014. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 7300/14 од 25. 8. 2016)

 

ПРЕИНАЧЕЊЕ ТУЖБЕ

Преиначење тужбе је процесна радња тужиоца којом он мења тужбу у току парнице, тако што мења неки од њених битних елемената, чиме се мења њена истоветност. Закон даје могућност тужиоцу да до закључења главне расправе може да преиначи тужбу (члан 199. ст. 1. Закона). Ако је тужба већ достављена туженом, за преиначење тужбе потребан је његов пристанак, али ће суд дозволити преиначење и када се тужени томе противи, ако сматра да би то било целисходно за коначно решење односа међу странкама и ако оцени да поступак по преиначеној тужби неће знатно продужити трајање парнице (члан 199. ст. 2. Закона). То значи да ће суд у сваком случају ценити целисходност преиначења тужбе, како са становишта коначног решења спорног односа међу странкама, тако и са становишта дужине трајања саме парнице. При том, Закон уводи и једну процесну претпоставку за прећутно прихватање преиначења и то уколико се тужени упусти у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, а није се пре тога противио преиначењу.

Уколико суд дозволи преиначење тужбе, дужан је да остави туженом време потребно да може да се припреми за расправљање по преиначеној тужби, ако за то није имао довољно времена. Законом је прописано да против решења којим се допушта или одбија преиначење тужбе није дозвољена посебна жалба и да када дозволи преиначење, суд ће решењем одредити нови временски оквир за спровођење поступка.

 

Закон познаје две врсте преиначења тужбе:

1) објективно, које се тиче самог тужбеног захтева, и оно постоји када тужилац мења тужбени захтев, и

2) субјективно, које се односи на туженог и постоји када тужилац уместо првобитног туженог тужи друго лице.

 

 Објективно преиначење тужбе

У самом закону оно је дефинисано као промена истоветности захтева, повећање постојећег или истицање другог захтева уз постојећи. То значи да до објективног преиначења тужбе увек долази уколико тужилац промени истоветност захтева, повећа постојећи захтев или истакне други захтев уз већ постојећи. Законом је изричито прописано да смањење тужбеног захтева није преиначење (члан 200. ст. 3. Закона), већ да оно представља делимично повлачење тужбе за које није потребан пристанак туженог. Такође, законом је прописано да не долази до преиначења уколико је тужилац променио правни основ тужбеног захтева, јер суд и није везан правним основном који тужилац у тужби наводи. До преиначења тужбе не долази ни у ситуацији када тужилац мења, допуњује или исправља поједине тужбене наводе, уколико је тужбени захтев остао неизмењен.

 

Судска пракса:

„Првостепени суд је дозволио преиначење тужбе у објективном смислу, сходно одредби члана 199. ст. 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14), налазећи да је преиначење целисходно за коначно решење односа међу странкама, с обзиром на то да се тужени, коме је тужба достављена, изричито противио преиначењу тужбе.

Имајући у виду да се тужени изричито противио преиначењу тужбе у овој правној ствари, а како је исто било целисходно за коначно решење односа међу странкама, а поступак по преиначеној тужби није знатно продужио трајање парнице, суд је дозволио преиначење тужбе у овом поступку.

До преиначења тужбе не долази самом доставом поднеска тужиоца којим он изражава жељу и намеру за преиначењем тужбе, већ је потребно да се, уколико је такав поднесак достављен после доставе тужбе туженом, добије сагласност, односно пристанак туженог или да наступе околности у којима се сматра да је он свој пристанак дао или да суд дозволи преиначење из разлога целисходности. Сматра се да су наступиле околности у којима ће се сматрати да је он свој пристанак дао ако се тужени, који се противи преиначењу тужбе, упусти у расправљање по преиначеном тужбеном захтеву. У том случају се сматра да се тужени прећутно сагласио са преиначењем тужбе.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 624/11 од 11. 9. 2014. године делимично потврђена – делимично укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 7572/14 од 13. 4. 2016)

 

„Првостепени суд је уз одлуку о главној ствари дозволио објективно преиначење тужбе, сходно одредби члана 193. ст. 2. Закона о парничном поступку, налазећи да је преиначење целисходно за коначно решење односа међу странкама.

Према одредби члана 199. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14) којим се регулише преиначење тужбе, тужилац може до закључења главне расправе да преиначи тужбу, али уколико после достављања тужбе туженом жели да преиначи тужбу, тужиоцу је потребан пристанак туженог. Такође је прописано да ће суд да дозволи преиначење и када се тужени томе противио ако сматра да би то било целисходно за коначно решење односа међу странкама и ако оцени да поступак по преиначеној тужби неће знатно да продужи трајање парнице. Сматраће се да постоји пристанак туженог на преиначење ако се он упустио у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, а да се није пре тога томе противио.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 624/11 од 11. 9. 2014. године делимично потврђена – делимично укинута Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 7572/14 од 13. 4. 2016)

 

„Првостепени суд је правилно дозволио преиначење тужбе у смислу одредбе члана 199. и 200. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14), јер је по извршеном вештачењу тужилац преиначио тужбу у овом делу, тако што је тужбени захтев повећао, а сходно налазу и мишљењу вештака економско финансијске струке. У питању је објективно преиначење тужбе, које је Законом о парничном поступку дефинисано као промена истоветности захтева, повећање постојећег или истицање другог захтева уз постојећи. Суд је дозволио преиначење тужбе, па је утврдио висину потраживања тужиоца према туженом у износу од 6.736.416,77 динара, те код неспорне чињенице да потраживање туженог према тужиоцу, по истакнутом приговору ради пребијања, износи 5.241.899,58 динара, правилно је пребио потраживање до наведеног износа и обавезао туженог да плати тужиоцу износ од 1.494.517,19 динара са законском затезном каматом на износ од 916.687,15 динара од 13. 8. 2014. године и на износ од 557.830,04 динара од 30. 7. 2015. године.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 327/14 од 23. 9. 2015. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 7701/15 од 26. 4. 2016)

 

„Имајући у виду да се тужени упустио у расправљање по преиначеном тужбеном захтеву, а како је исто било целисходно за коначно решење односа међу странкама, а поступак по преиначеној тужби није знатно продужио трајање парнице, суд је дозволио преиначење тужбе у овом поступку, сагласно одредби члана 199. ст. 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14).

При доношењу овакве одлуке, суд је посебно имао у виду чињеницу да се већ изнети процесни материјал и изведени докази, могу употребити при расправљању и одлучивању о новом, односно проширеном захтеву.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 1175/15 од 3. 3. 2016. године преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 3208/16 од 5. 5. 2016)

 

Субјективно преиначење тужбе

Тужилац може све до закључења главне расправе да своју тужбу преиначи и тако што ће уместо првобитно туженог да тужи друго лице (члан 201. ст. 1. ЗПП-а). Тужилац ће извршити субјективно преиначење тужбе у ситуацији када му ток поступка указује на недостатак пасивне легитимације на страни туженог и тиме он отклања грешку због погрешно означеног туженика. За субјективно преиначење тужбе потребан је пристанак лица које треба да ступи у парницу на место туженог. Уколико се тужени већ упустио у расправљање потребан је и његов пристанак. На овај начин штите се интереси лица које треба да ступи на место туженог, а и самог туженог. До преиначења тужбе долази и уколико тужилац прошири тужбу на нове тужене (члан 205. ст. 2. ЗПП-а). Треба напоменути да се не сматра преиначењем тужбе уколико тужилац правилно означи назив туженог – правног лица услед статусних промена или промене пословног имена или уколико тужени као странка премине, а тужилац као тужене означи његове правне следбенике.

У парницу уместо тужиоца може да ступи нови тужилац само ако на то пристане тужени, уколико се он већ упустио у расправљање. Промена тужиоца не представља субјективно преиначење тужбе. Нови тужени или тужилац, дужан је да прими парницу у оном стању у каквом се она налази у тренутку кад у њу ступа, односно све процесне радње ранијег туженог или тужиоца производе правно дејство, као и протек рокова и наступање преклузије за поједине процесне радње.

О субјективном преиначењу тужбе суд доноси решење којим дозвољава или одбија преиначење, против кога посебна жалба није дозвољена.

 

Судска пракса:

„Правилно првостепени суд није дозволио проширење тужбе на АД „Ч…” Велико Градиште. Наиме, одредбом члана 205. ст. 1. Законо о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13, 55/14), прописано је да више лица могу једном тужбом да туже, односно да буду тужени (супарничари), ако: 1) су у погледу предмета спора у правној заједници или ако њихова права, односно обавезе проистичу из истог чињеничног или правног основа, 2) су предмет спора, захтеви, односно обавезе исте врсте који се заснивају на битно истоветном чињеничном и правном основу и ако постоји стварна и месна надежност истог суда за сваки захтев и за сваког туженог, 3) је то законом прописано, док је ставом 2. прописано да под условима из става 1. до закључења главне расправе може уз тужиоца да приступи и нови тужилац или тужба може да буде проширена на новог туженог са његовим пристанком. У складу са цитираном законском одредбом тужилац тужбу на новог туженог може да прошири у свакој фази поступка до закључења главне расправе, међутим одлучујући услов да суд дозволи проширење тужбе на новог туженог, поред услова из одредбе члана 205. ст. 1. Закона о парничном поступку, јесте пристанак туженог. У конкретном случају, закон не прави изузетак од овог правила, нити постоји овлашћење суда да дозволи проширење тужбе на новог туженог који не пристаје да се тужба и на њега прошири, а што произилази из чињенице да је тужени дужан да парницу прими у оном стању у коме се она налази у тренутку када у њу ступа.

Како је у конкретном случају парница почела да тече, сагласно одредби члана 203. ст. 1. Закона о парничном поступку, дана 3. 9. 2014.године када је тужбу примио тужени Д. Ђ., а тужилац је поднеском од 5. 2. 2016. године проширио тужбу на новог туженог, а нови тужени није пристао на проширење тужбе, то је правилан закључак првостепеног суда да без његовог пристанка тужба на новог туженог не може се проширити, односно проширење тужбе суд не може дозволити. Стога правилно првостепени суд није дозволио проширење тужбе у конкретном случају на АД „Ч…” Велико Градиште, као новог туженог.ˮ

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 401/14 од 3. 3. 2016. године потврђена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж. 3879/16 од 1. 6. 2016)

 

Повлачење тужбе

Представља акт тужиоца којим он слободно изражава вољу да одустаје од судске заштите. Он представља акт диспозиције странака. Повлачење тужбе може уследити само након што иста буде поднета суду, пре и након што тужени тужбу прими и парница почне да тече. Тужилац тужбу може повући у целости или делимично и то након што ток поступка укаже да тужбени захтев делимично или у целости није основан. Уколико тужилац тужбу повуче, парница престаје тећи.

Одредбом члана 202. ст. 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 55/14) прописано је да тужилац може да повуче тужбу без пристанка туженог пре него што се тужени упусти у расправљање о главној ствари. Тужба се може повући и касније, све до правноснажног окончања поступка, ако тужени на то пристане (члан 202. ст. 2. ЗПП-а). На овај начин штити се интерес туженог од злоупотребе процесних овлашћења, а туженом може ићи у прилог коначно решење спора и утврђење да тужиоцу не припада право чију заштиту је тужбом тражио. Повлачење тужбе све до правноснажног окончања поступка представља ново законско решење садржано у Закону о парничном поступку у односу на раније прописе који су уређивали ову материју.

Изјава о повлачењу тужбе може се дати усмено, током расправе или у форми поднеска, а такође и изјава туженог којом је сагласан са повлачењем тужбе. Уколико су испуњени законски услови за повлачење тужбе, суд доноси решење којим констатује да је тужба повучена.

Закон уводи и презумпцију повлачења тужбе, уколико се тужени у року од осам дана од дана овавештења о повлачењу тужбе не изјасни о томе. За повучену тужбу се сматра као да није ни била поднета и она се може поново поднети. Рок од 8 дана је новина у односу на раније законско решење којим је био предвиђен рок од 15 дана. Ово скраћивање рока има за циљ остваривање начела ефикасности.

Одредбом става четири цитираног члана прописане су радње које суд предузима када је тужба повучена после доношења првостепене пресуде. У том случају, суд је дужан да донесе решење којим утврђује да је тужба повучена. У случају да је пре повлачења тужбе изјављена жалба, суд је дужан да донесе решење које садржи три става: најпре утврђење да је тужба повучена, затим утврђење да је пресуда без дејства и напослетку одлуку о одбацивању жалбе.

Повлачење тужбе има још и правно дејство које се огледа у праву туженог да тражи трошкове поступка настале до повлачења тужбе. Међутим, тужени нема право на накнаду трошкова уколико је обавезу која је била предмет тужбеног захтева измирио након подношења тужбе, а поводом тога тужилац дâ изјаву о повлачењу тужбе.

 

Судска пракса:

„Привредни апелациони суд констатује да су неосновани наводи жалбе да нису били испуњени услови да суд донесе решење којим је утврдио да је тужба повучена у односу на друготуженог, јер он није обавештен о повлачењу тужбе. Према одредби члана 202. ст. 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 49/13, 55/14), тужилац може да повуче тужбу без пристанка туженог пре него што се тужени упусти у расправљање о главној ствари. У конкретном случају, тужилац је повукао тужбу поднеском од 10. 3. 2015. године, а друготужени се достављањем поднеска од 27. 3. 2015. године упустио у расправљање. То значи да је тужилац повукао тужбу пре него што се друготужени упустио у расправљање о главној ствари. У таквој ситуацији је донето решење, којим се утврђује повлачење тужбе правилно и на закону засновано, у складу са цитираном одредбом члана 202. ст. 1. Закона о парничном поступку.ˮ

(Решење Привредног суда у Пожаревцу П. 51/15 од 31. 3. 2015. године потврђено Решењем Привредног апелационог суда у Београду Пж. 4326/15 од 15. 9. 2015)

 

Од повлачења тужбе треба разликовати одрицање од тужбеног захтева, којим актом тужилац изјављује да је његов захтев неоснован. Последица одрицања од тужбеног захтева је да се тужба са истим захтевом не може више поднети и за одрицање није потребан пристанак туженог. Законодавац о одрицању од тужбеног захтева говори у одредби члана 349. ЗПП-а, где је наведено да суд без даљег расправљања доноси пресуду којом одбија тужбени захтев, односно пресуду на основу одрицања, ако се тужилац до закључења главне расправе одрекне тужбеног захтева. За ову процесну радњу није потребан пристанак туженог, а суд неће донети наведену пресуду иако су испуњени услови, ако се ради о захтевима којима странке не могу располагати (члан 3. ст. 3. ЗПП-а).

Законом је дефинисано да парница почиње да тече достављањем тужбе туженом, а уколико је странка поставила захтев у току поступка, парница почиње да тече од часа кад је о том захтеву обавештена противна страна. Суд ће тужбу одбацити уколико се у погледу истог захтева покрене нова парница међу истим странкама.