Уговори о доживотном издржавању заступљени су врло често у споровима парничних судова, па ће у тексту бити дат преглед новије судске праксе баш из ове области. Издвојени су најновији примери који се односе на услове за закључење, пуноважност и раскид овог уговора.
ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Приликом закључења Уговора о доживотном издржавању способност за расуђивање било које уговорне стране може да се цени само у моменту закључења наведеног уговора.
Из образложења:
Врховни касациони суд налази да је правилно, побијаном одлуком, другостепени суд преиначио првостепену одлуку и одбио противтужбени захтев Града Панчева за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању који је оверен пред судијом Општинског суда у Панчеву 9. 6. 1986. године, закључен између сада пок. В. В., као примаоца издржавања, и сада пок. Б. Б., као даваоца издржавања, а усвојио тужбени захтев и утврдио да је сада пок. Б. Б. на основу наведеног уговора постала власник односно корисник непокретности које су биле предмет Уговора.
Сваки уговор закључен је када се уговорне стране сагласе о битним састојцима уговора (члан 26. ЗОО-а), што у Уговору о доживотном издржавању подразумева врсту и начин извршења обавезе издржавања примаоца издржавања и пренос својине на покретним и непокретним стварима или пренос других права на даваоца издржавања након смрти примаоца (члан 194. став 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95), који је у спорном периоду био на снази). Да би се постигла сагласност о битним елементима уговора, изјава воља уговорних страна мора бити слободна и озбиљна (члан 28. став 2. ЗОО-а), а да би неко лице слободно изразило своју вољу, поред изостанка мана воље (заблуда, принуда и превара), мора бити и способно за расуђивање, односно мора бити свесно радњи које предузима и последица радњи преузетих уговором. У погледу Уговора о доживотном издржавању не врши се само овера потписа уговорних страна, већ се ова врста уговора оверава пред судијом, што је у конкретном случају и учињено. Улога судије приликом овере, поред утврђивања идентитета уговорних страна, јесте и да исте упозори и на правне последице закључења уговора, али и да провери да ли су схватиле значај, садржај и последице уговора, а уговорне стране то могу (схватити) само ако су способне за расуђивање. Из наведеног произлази, како то основано закључује и другостепени суд, да за оцену пуноважности уговора – способност за расуђивање било које уговорне стране може и мора да се цени само у моменту закључења уговора.
У конкретном случају првостепени суд налази да је Уговор ништав јер прималац издржавања В. В. није била способна за расуђивање. Овакав закључак изводи на основу извештаја лекара и упута за њено стационарно лечење у … од 3. 9. и 4. 9. 1987. године, као и записника у другом судском поступку од 16. 6. 1987. године, којим је констатовано да се одустаје од саслушања В. В. јер није оријентисана у простору и времену. Међутим, како су наведени догађаји датирани више од годину дана након закључења предметног уговора, то другостепени суд правилно налази да се ради о посредном закључивању о неспособности примаоца издржавања за расуђивање, те да је стручно мишљење лекара специјалиста једини валидан доказ на основу кога би суд могао поуздано да утврди њену способност или неспособност за расуђивање и то само у моменту или у време закључења уговора. Како тужени такав доказ није пружио суду, нити предложио извођење доказа којим би се ова чињеница утврдила на сигуран и поуздан начин, то другостепени суд, правилном применом правила о терету доказивања, налази да тужени Град Панчево није доказао да је закључени Уговор о доживотном издржавању ништав због неспособности за расуђивање примаоца издржавања.
Правилно другостепени суд налази да нису били испуњени ни услови из члана 203. став 1. Закона о наслеђивању, за поништење Уговора о доживотном издржавању због недостатка алеаторности, без обзира на године старости примаоца издржавања у моменту закључења уговора (82 године), с обзиром на то да исход евентуално нарушеног здравственог стања и период живота који је преостао примаоцу издржавања ни за једну уговорну страну није био известан, нити им је могао бити познат, при чему посебно треба имати у виду и да је од момента закључења уговора до смрти примаоца издржавања протекао период од две године. Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да се ревизијом неосновано указује на то да је побијаном одлуком погрешно примењено материјално право када је утврђено да је неоснован противтужбени захтев за поништај Уговора о доживотном издржавању и због недостатка алеаторности.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 262/17 од 12. 10. 2017)
Уговор о доживотном издржавању може да закључи и малолетно лице, као давалац издржавања, преко свог законског заступника – оца, који је на тај начин и преузео обавезу даваоца издржавања према примаоцу издржавања.
Из образложења:
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио примарни тужбени захтев тужилаца за поништај и евентуални тужбени захтев за утврђење ништавости наведеног уговора о доживотном издржавању, правилно налазећи да је обавеза даваоца издржавања малолетног В. В. у овом уговору дефинисана тако да је ту обавезу према примаоцу издржавања преузео његов законски заступник – отац Г. Г., који ју је фактички и извршавао у складу са Уговором. Он је закључио и судски оверио овај уговор у име и за рачун малолетног даваоца издржавања као његов законски заступник у смислу члана 72. став 1. Породичног закона. Како није утврђено постојање мана воље, а воља странака да се закључи наведени уговор била је потпуно слободно изражена и примаоцу издржавања била су позната лична својства малолетног даваоца издржавања са којим је овај уговор и закључио, сматрао је да нису испуњени услови за његов поништај у смислу члана 111. Закона о облигационим односима (ЗОО). Притом није утврђена ни повреда форме овог уговора који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов отац, законски заступник, и која је потврђена у судијској овери извршеној у смислу члана 195. Закона о наслеђивању.
По становишту другостепеног суда испуњени су услови за поништај предметног уговора о доживотном издржавању, прописани чланом 111. ЗОО-а, из разлога ограничене пословне способности малолетног даваоца издржавања јер, као млађи малолетник узраста од две године у смислу члана 64. став 1. Породичног закона, с обзиром на природу уговора, није био пословно способан да преузме уговорне обавезе, имајући притом у виду да је, према члану 56. ЗОО-а, за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Како је закључио да су испуњени услови за поништај предметног уговора због ограничене пословне способности уговорне стране, другостепени суд је нашао да зато нису испуњени услови за одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву за утврђивање његове ништавости.
По становишту овог суда, ревидент основано указује на погрешно примењену одредбу члана 64. Породичног закона, којом се регулише питање пословне способности детета у случајевима у којима дете може самостално да предузима правне послове, што конкретно није случај. Наиме, у овом случају обавеза издржавања за даваоца издржавања била је дефинисана одредбом тог уговора и установљена као обавеза која ће се извршавати преко његовог законског заступника – оца, који је на овај начин и преузео обавезу даваоца издржавања, која је извршена.
Имајући зато у виду праву вољу уговорника (да ће уговорне обавезе испуњавати законски заступник даваоца издржавања), Уговор о доживотном издржавању производи правно дејство у погледу извршења, без обзира на узраст даваоца издржавања. Закон о наслеђивању нема ограничења у погледу тога ко може бити давалац по Уговору о доживотном издржавању, па давалац може бити свако лице.
Малолетни уговарач био је заступан од стране свог оца као законског заступника у смислу члана 72. став 1. Породичног закона, па нису испуњени услови за поништај Уговора у смислу члана 111. ЗОО-а. Имајући у виду све изложено, као и да је била испуњена писмена форма Уговора о доживотном издржавању, потврђена у судијској овери у ванпарничном поступку у смислу члана 195. Закона о наслеђивању, то Уговор производи правно дејство.
Чак и под условом да теретни уговор у име и за рачун малолетника до 14. године живота није могао да закључи законски заступник, Уговор би производио правно дејство по члану 66. став 2. ЗОО-а (конверзија) као Уговор о поклону јер су испуњени услови за његову ваљаност: оверен је, а из утврђеног чињеничног стања произлази намера дарежљивости сада пок. Д. Д. према малолетном В. В., као унуку свог брата Е. Е., чија се породица од 1994. године (пре закључења уговора) старала о њему, као члану своје породице, све до његове смрти.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1663/16 од 24. 5. 2017)
У погледу Уговору о доживотном издржавању брачних другова, у случају смрти једног од њих, моментом смрти тог примаоца издржавања давалац издржавања не стиче право својине на његовом уделу у имовини, односно пре смрти другог примаоца издржавања, јер је обавеза издржавања у Уговору о доживотном издржавању брачних другова недељива.
Из образложења:
Из утврђеног чињеничног стања првостепени суд извео је закључак да су се међусобни односи уговорника толико пореметили да су постали неподношљиви, па је предметни уговор о доживотном издржавању раскинуо у односу на тужиоца, сходно чл. 201. ст. 1. Закона о наслеђивању. Тужбени захтев за исељење туженог Д. из куће која је предмет Уговора о доживотном издржавању првостепени суд је одбио зато што сматра да је тужени Д. након смрти своје мајке, сада пок. Љ., као једног од прималаца издржавања, стекао право својине на делу те куће, сразмерно уделу пок. Љ. и у складу са уделом из Уговора.
По становишту Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда у погледу основаности тужбеног захтева за исељење не може да се прихвати као правилан, на шта се основано указује и жалбом тужиоца.
Приликом одлучивања о овом тужбеном захтеву треба поћи од одредбе чл. 194. ст. 1. Закона о наслеђивању, која прописује да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава, да се брине о њему до краја живота и да га после смрти сахрани. Из наведеног произлази да се право својине на предмету Уговора о доживотном издржавању стиче моментом смрти примаоца издржавања, а у конкретном случају тужиоца и његове сада пок. супруге Љ.
Из правилно утврђене чињенице да су тужени испуњавали уговорне обавезе из предметног уговора до смрти своје мајке, сада пок. Љ., као и да она за живота није тражила раскид уговора, првостепени суд извео је погрешан закључак да је тужени Д. њеном смрћу стекао право својине на делу предметне куће, сходно њеном уделу и уговорним одредбама, те да нема основа за његово исељење из исте.
Наиме, у случају издржавања брачних другова, давалац издржавања не може да претендује на то да је моментом смрти једног од прималаца издржавања стекао право својине на његовој имовини зато што је тог примаоца издржавања издржавао до његове смрти, односно зато што сада умрли прималац издржавања није за живота тражио раскид Уговора о доживотном издржавању. Сврха овако закљученог уговора о доживотном издржавању јесте издржавање оба примаоца издржавања, па у случају да је један од њих преминуо, а да пре своје смрти није тражио раскид уговора, то не значи да давалац издржавања стиче право својине на његовом уделу моментом смрти тог примаоца издржавања, односно пре смрти другог примаоца, а имајући у виду природу оваквог уговора и да је обавеза издржавања у Уговора о доживотном издржавању брачних другова недељива.
Поред тога, у конкретном случају треба имати у виду да је чл. 5. предметног уговора о доживотном издржавању предвиђено да се предаја имовине која је предмет тог уговора одлаже до смрти уговарача прималаца издржавања, као и да смрт једног од њих није могла да доведе до стицања државине на његовом уделу пре смрти другог примаоца издржавања, на шта се основано указује жалбом тужиоца.
Како из наведеног произлази да тужени Д. нема правни основ за коришћење куће која је власништво тужиоца, односно у истој се бесправно налази, то другостепени суд налази да су испуњени услови за заштиту права својине из чл. 37. Закона о основама својинскоправних односа, па је преиначио пресуду у побијаном делу тако што је усвојио тужбени захтев за исељење туженог Д. са лицима и стварима из исте.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 317/18 од 18. 1. 2018)
НИШТАВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Ништав је Уговор о доживотном издржавању у случају да прималац издржавања у моменту закључења наведеног уговора није био способан за расуђивање, без обзира на то што није лишен пословне способности.
Из образложења:
Правилан је закључак нижестепених судова о основаности тужбеног захтева за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању.
Према члану 56. став 1. Закона о облигационим односима, за закључење пуноважног уговора потребно је да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Пословна способност подразумева способност самосталног одлучивања о правима и обавезама, односно способност физичког лица да изјавама своје правно релевантне воље преузима одређена права и обавезе и ствара, мења или гаси одређене правне односе. Претпоставља се да је свако пунолетно лице пословно способно и да је приликом доношења одлука и предузимања радњи које производе одређене правне последице и имају обавезујућу правну снагу за оног који их предузима та особа у стању да нормално расуђује, да разуме последице одлука које доноси и да штити своја права и интересе.
У овом случају спроведеним медицинским вештачењем утврђено је да у време сачињавања спорног уговора сада пок. В. В. није био способан за расуђивање јер је боловао од хроничне психотичке болести, …, која није била излечива, већ је могла имати само побољшања на нивоу комуникације са средином. Лице које није способно за расуђивање не може да изјави правно релевантну вољу за закључење правног посла, без обзира на то што није лишено пословне способности. Право на истицање ништавости уговора се не гаси (члан 110. Закона о облигационим односима). Стога је, супротно наводима ревизије, спорни уговор о доживотном издржавању ништав на основу члана 56. став 1. и чл. 103. став 1. Закона о облигационим односима, због неспособности примаоца издржавања да схвати значај правне радње коју предузима, па је правилно нижестепеним одлукама одлучено о основаности тужбеног захтева.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1105/16 од 14. 12. 2017)
Околност да је у време закључења Уговора о доживотном издржавању прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, није разлог за поништај или раскид наведеног уговора.
Из образложења:
Правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев (примарни и евентуални). Одлука је заснована на правилном схватању да у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови за утврђење ништавости нити за раскид Уговора о доживотном издржавању.
Чланом 194. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 и 101/03) прописано је да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Ако шта друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће, обуће и одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.
По становишту Врховног касационог суда правилно су нижестепени судови закључили да је наведени уговор о доживотном издржавању у свему закључен у складу са чланом 194. Закона о наслеђивању, да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да закључе уговор о доживотном издржавању, као и да се не ради о привидном уговору из члана 66. Закона о облигационим односима, а нема ни других разлога који би водили ништавости уговора из члана 103. истог закона. Намера уговорних страна била је да се тужени старају о пок. Г. Г., пре свега тако што ће јој пружити потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота (што су они и чинили), а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет Уговора. Нису испуњени ни услови за раскид уговора прописани одредбом члана 124. ЗОО-а, јер су тужени закључени уговор о доживотном издржавању извршавали у потпуности (на начин како је то предвиђено одредбом члана 1. Уговора). Бринули су о примаоцу издржавања са којом су живели у заједничком домаћинству, свакодневно су се о њој старали, пружали јој потребну негу и пажњу, заједнички куповали храну, плаћали комуналије, а након смрти сахранили су је у складу са месним обичајима.
Стога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.
Наводи ревизије којима се указује на то да је прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, као и да у тренутку закључења Уговора о доживотном издржавању 1999. године није постојала заједница живота између ње и тужених и да иста није предвиђена Уговором, били су предмет правилне оцене од стране другостепеног суда, па нису посебно образлагани.
Наводи ревизије којима се доводи у питање извршавање уговора од 1999. до 2002. године не утичу на другачију пресуду јер је прималац издржавања, у случају да је била незадовољна понашањем тужених, имала могућност да тражи раскид уговора, што није учинила, већ је засновала заједницу живота са туженима који су уговорне обавезе у потпуности извршили.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1049/17 од 27. 9. 2017)
Није ништав Уговор о доживотном издржавању који је у име и за рачун даваоца издржавања, као млађег малолетног лица, закључио његов родитељ као законски заступник.
Из образложења:
Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио примарни тужбени захтев тужилаца за поништај и евентуални тужбени захтев за утврђење ништавости наведеног уговора о доживотном издржавању, правилно налазећи да је обавеза даваоца издржавања малолетног В. В. у овом уговору дефинисана тако да је ту обавезу према примаоцу издржавања преузео његов законски заступник – отац Г. Г., који ју је фактички и извршавао у складу са Уговором. Он је закључио и судски оверио овај уговор у име и за рачун малолетног даваоца издржавања као његов законски заступник у смислу члана 72. став 1. Породичног закона. Како није утврђено постојање мана воље, а воља странака да се закључи наведени уговор била је потпуно слободно изражена и примаоцу издржавања била су позната лична својства малолетног даваоца издржавања са којим је овај уговор и закључио, сматрао је да нису испуњени услови за његов поништај у смислу члана 111. Закона о облигационим односима (ЗОО). Притом није утврђена ни повреда форме овог уговора који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов отац, законски заступник, и која је потврђена у судијској овери извршеној у смислу члана 195. Закона о наслеђивању.
По становишту другостепеног суда испуњени су услови за поништај предметног уговора о доживотном издржавању, прописани чланом 111. ЗОО-а, из разлога ограничене пословне способности малолетног даваоца издржавања јер, као млађи малолетник узраста од две године, у смислу члана 64. став 1. Породичног закона, с обзиром на природу уговора, није био пословно способан да преузме уговорне обавезе, имајући притом у виду да је, према члану 56. ЗОО-а, за закључење пуноважног уговора потребно да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора. Како је закључио да су испуњени услови за поништај предметног уговора због ограничене пословне способности уговорне стране, другостепени суд је нашао да зато нису испуњени услови за одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву за утврђивање његове ништавости.
По становишту овог суда, ревидент основано указује на погрешно примењену одредбу члана 64. Породичног закона, којом се регулише питање пословне способности детета у случајевима у којима дете може самостално да предузима правне послове, што конкретно није случај. Наиме, у овом случају обавеза издржавања за даваоца издржавања била је дефинисана одредбом тог уговора и установљена као обавеза која ће се извршавати преко његовог законског заступника – оца, који је на овај начин и преузео обавезу даваоца издржавања, која је извршена.
Имајући зато у виду праву вољу уговорника (да ће уговорне обавезе испуњавати законски заступник даваоца издржавања), Уговор о доживотном издржавању производи правно дејство у погледу извршења, без обзира на узраст даваоца издржавања. Закон о наслеђивању нема ограничења у погледу тога ко може бити давалац по Уговору о доживотном издржавању, па давалац може бити свако лице.
Малолетни уговарач био је заступан од стране свог оца као законског заступника у смислу члана 72. став 1. Породичног закона, па нису испуњени услови за поништај уговора у смислу члана 111. ЗОО-а. Имајући у виду све изложено, као и да је била испуњена писмена форма уговора о доживотном издржавању, потврђена у судијској овери у ванпарничном поступку у смислу члана 195. Закона о наслеђивању, то уговор производи правно дејство.
Чак и под условом да теретни уговор у име и за рачун малолетника до 14. године живота није могао да закључи законски заступник, Уговор би производио правно дејство по члану 66. став 2. Закона о облигационим односима (конверзија) као Уговор о поклону јер су испуњени услови за његову ваљаност: оверен је, а из утврђеног чињеничног стања произлази намера дарежљивости сада пок. Д. Д. према малолетном В. В., као унуку свог брата Е. Е., чија се породица од 1994. године (пре закључења уговора) старала о њему, као члану своје породице, све до његове смрти.
(Пресуда Врховног касационог суда, Рев. 1663/16 од 24. 5. 2017)
Изостављање у клаузули којом суд потврђује оверу Уговора о доживотном издржавању чињенице да је судија упозорио уговорне стране на наследноправне последице закључења наведеног уговора, само по себи нема за последицу ништавост тог уговора јер садржина клаузуле није битан елемент за настанак и пуноважност Уговора о доживотном издржавању.
Из образложења:
Оцењујући наводе жалбе тужиље, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално права када је закључио да је Уговор о доживотном издржавању од 19. 11. 2014. године закључен у складу са чланом 195. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 и 101/03), јер су приликом овере уговорне стране упозорене и поучене о наследноправним последицама Уговора о доживотном издржавању. Супротно жалбеним наводима тужиље, првостепени суд је у склопу резултата доказног поступка правилно утврдио пуноважност судске овере уговора, полазећи од садржине списа Р 6/04, и то записника сачињеног на дан овере, у коме је констатовано да су странкама, између осталог, објашњени значај и последице закључења прочитаног уговора, као и да им је указано на одговарајуће одредбе Закона о наслеђивању, нарочито на оне које се односе на нужни део, што су странке и потврдиле својим потписом, због чега не могу да се прихвате као основани жалбени наводи тужиље да је закључењем уговора претрпела ненадокнадиву штету јер је практично искључена из наслеђа на заоставштини свог оца. Како је, сходно наведеном, првостепени суд правилно утврдио да је уговорним странама предочено да имовином из Уговора не могу да се намире нужни наследници, односно да иста не чини заоставштину како је то прописано одредбом члана 195. Закона о наслеђивању, без утицаја су жалбени наводи којима се оспорава правилност примене материјалног права указивањем на то да се из клаузуле овере види да је суд Уговор оверио противно одредби члана 195. Закона о наслеђивању, код утврђеног да клаузула о потврди овере садржи констатацију да је уговорним странама презентован смисао овереног уговора и да су они у потпуности схватили његов значај, смисао и важност. Наиме, одредба члана 195. Закона о наслеђивању, који је важио у време закључења, није прописивала садржину клаузуле о потврђивању овере, односно садржину напомене о упозорењу на наследноправне последице његовог закључења, тако да иста не представља битан елемент за настанак и пуноважност Уговора о доживотном издржавању, па изостављање да се у клаузули изричито констатује садржина последица које је суд уговорним странама приликом овере саопштио, нема за последицу ништавост Уговора у погледу утврђеног да су приликом овере уговорне стране упозорене и поучене о наследноправним последицама Уговора о доживотном издржавању, како правилно закључује првостепени суд.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4968/17 од 25. 10. 2017)
Пуноважан је Уговор о доживотном издржавању којим су предвиђене само услуге на страни даваоца издржавања према примаоцу издржавања.
Из образложења:
Уговор о доживотном издржавању, у смислу члана 194. став 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник СР”, бр. 46/95, 101/2003), јесте уговор којим се један уговорник (давалац издржавања) обавезује на доживотно издржавања, да брине о њему и да после смрти сахрани другог уговорника (примаоца издржавања), а прималац издржавања обавезује се да му оставља у наслеђе сву или један део имовине која му припада у време закључења уговора, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања. Из таквог појма уговора о доживотном издржавању произлази да је основ уговорне обавезе примаоца издржавања остварење доживотног издржавања, а основ уговорне обавезе даваоца издржавања остварење накнаде за пружено издржавање, односно стицање права својине на целој или делу имовине друге уговорне стране. Због тога такву врсту уговора закључују она лица којима је неопходна помоћ, нега и пажња неког другог лица из одређених разлога – старости, болести, недостатка средстава за издржавање и слично.
У конкретном случају тужени је Уговор о доживотном издржавању закључио са својим дедом, а сроднички однос примаоца и даваоца издржавања немају утицаја на пуноважност закљученог уговора. Спорни уговор закључен је у форми прописаној одредбом члана 195. став 1. Закона о наслеђивању – у писаном облику и уз оверу судије. Прималац издржавања закључио је оспорени уговор о доживотном издржавању након смрти своје супруге, у познијем животном добу и у време када његово здравствено стање није било нарушено. Тачно је да је прималац издржавања био пензионер, да је израђивао дрвене скулптуре које су имале велику уметничку и новчану вредност и да је по том основу остваривао редовне месечне и повремене приходе, али Уговор о доживотном издржавању са туженим није ни закључио ради пружања новчане помоћи нити је тим уговором било установљена обавеза туженог на новчано давање. Наиме, овим уговором уговорена су нематеријална давања, тј. да ће га давалац издржавања (унук) са својом супругом прати и пеглати, хранити и у болести лечити и све друге бриге о њему водити у циљу редовног и уобичајеног издржавања старијег човека по посебном договору са примаоцем издржавања око појединих радњи, а после смрти га прописно сахранити и подушје дати, споменик урадити у свему према месним обичајима села Јабучја и према материјалним могућностима, па се на основу изведених доказа не може ни извести супротан закључак да примаоцу издржавања није ни било потребно доживотно издржавање, већ да је Уговор закључен како би се из наследства искључио тужилац на имовини која је наведена у Уговору.
Старост примаоца издржавања сама по себи не чини Уговор о доживотном издржавању ништавим зато што за даваоца издржавања нема никакве неизвесности у погледу стицања имовине накнаде за пружено издржавање. Сада покојни Д. С. закључио је спорни уговор са туженим у познијем животном добу, али тужилац није доказао да је евентуално постојање неког обољења указивало на блиску смрт примаоца издржавања (није доставио лекарску документацију, здравствени картон пок. Д.) и да је туженом та чињеница била позната у време када је Уговор закључило. Уосталом, од момента закључења Уговора о доживотном издржавању до смрти примаоца издржавања протекло је четири године.
Такође, супротно наводима жалбе, правилна је одлука првостепеног суда и не постоје ни разлози за раскид Уговора о доживотном издржавању. Због тога наводи жалбе тужиоца којима се указује на то да је првостепени суд пропустио да извођењем доказа и њиховом оценом утврди чињенице у вези са извршавањем уговорних обавеза туженог и о тим чињеницама да разлоге по оцени овог суда као другостепеног, немају утицаја на правилност пресуде донете у овом спору. Наиме, супротно наводима жалбе тужиоца, тужени је извршавао све обавезе из оспореног уговора јер је пок. Д. у кући туженог живео као члан домаћинства, где се хранио, одржавао личну хигијену, а тужени се са својом породицом бринуо о здрављу пок. Д., а након смрти га сахранио тако што је организовао и платио све трошкове сахране, заједно са подушјима и подизањем споменика за пок. Д.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 492/17 од 9. 6. 2017)
Закључење новог Уговора о доживотном издржавању са другим лицем, као даваоцем издржавања, не утиче на пуноважност раније закљученог Уговора о доживотном издржавању.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, тужена, као давалац издржавања, и сада пок. тетка тужене Л. Л., као прималац издржавања, дана 29. 9. 2006. године закључиле су Уговор о доживотном издржавању, који је закључен пред Општинским судом у Ваљеву у предмету 3Р … . Сада пок. Л. Л. инсистирала је да са туженом закључи означени уговор, имајући у виду да је тужена и пре закључења предметног уговора бринула о пок. Л. Л., која није желела да сродници знају да је исти закључен. Тужена је помагала сада пок. Л. Л., куповала јој поклоне, давала новац и водила је на Златибор и у викендицу у Кремни, посећивала је три пута месечно, а сада пок. Л. Л. долазила је код тужене. Прималац издржавања, пок. Л. Л., која је у време закључења спорног уговора била доброг здравственог стања, крајем децембра 2012. године се разболела, а крајем марта 2013. године дијагностикован јој је карцином плућа, од када је била на болничком лечењу у Ваљеву, а затим у Београду. Тужиље су њене сестре, које су 9. 4. 2013. године сазнале од тужене да је са њом сачинила предметни уговор о доживотном издржавању. Тужена је пок. Л. Л. након тога обишла у болници укупно три пута, а после априла 2013. године тужена је престала да је обилази јер се тужиља М. М. приближила пок. Л. Л. и инсистирала на томе да преузме бригу и старање о њој. Сада пок. Л. Л. две недеље пред своју смрт, која је наступила 7. 8. 2013. године, закључила је Уговор о доживотном издржавању са тужиљом М. М., овде тужиљом, као даваоцем издржавања, који је оверен пред Основним судом у Ваљеву под Р број … од 24. 7. 2013. године.
Утврђујући да су тужиље за постојање предметног уговора сазнале почетком априла месеца 2013. године, као и да је прималац издржавања, пок. Л. Л., преминула 7. 8. 2013. године, а да је тужба у овој парници поднета 5. 9. 2014. године, првостепени суд је оценио да је протекао субјективни рок за подношење тужбе за поништај предметног уговора, а будући да пок. Л. Л. у време закључења предметног уговора, који је закључен 2006. године, није имала озбиљнијих здравствених проблема, да се тешко разболела тек крајем 2012. године, по оцени првостепеног суда није изостао ни елемент алеаторности на страни тужене као даваоца издржавања, док чињеница да је након закључења предметног уговора сада пок. Л. Л. закључила нови уговор са тужиљом М. М. непосредно пред смрт, не утиче на пуноважност предметног уговора, који се извршавао скоро седам година, због чега је предметни уговор пуноважан. Такође, полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да тужиље нису доказале, а на њима је терет доказивања, да је исти закључен из недопуштених побуда, оцењујући да исти није закључен ради изигравања права наследника пок. Л. Л., нити противно члану 52. и 53. став 2. Закона о облигационим односима, односно противно члану 103. став 1. истог закона. Првостепени суд је имао у виду да је предметни уговор престао да се извршава у априлу 2013. године, када је бригу о пок. Л. Л. преузела тужиља М. М., која је инсистирала да се брине о пок. Л. Л., али је оценио да то не утиче на пуноважност предметног уговора, већ евентуално може да буде разлог за раскид истог. Због наведеног првостепени суд је одбио, као неоснован, тужбени захтев тужиља и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.
С обзиром на то да је одбијен, као неоснован, тужбени захтев за поништај означеног уговора, одбијен је и предлог за одређивање привремене мере којом је тражена забрана отуђења и оптерећења непокретности која је била предмет Уговора о доживотном издржавању и одлучено је као у ставу другом изреке побијане пресуде.
Разлоге и правни закључак првостепеног суда прихвата и овај суд, као другостепени.
Жалбени наводи тужиља да је првостепени суд погрешно закључио да је предметни уговор пуноважан, с обзиром на то да је исти закључен искључиво у циљу изигравања права тужиља као законских наследника, неосновани су. Одредбом члана 194. ставови 1. и 3. Закона о наслеђивању предвиђено је да се Уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га као накнаду за то издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани, а ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе. Стварна воља сада пок. Л. Л., као примаоца издржавања, о којој се тужена и пре закључења предметног уговора бринула, а и након закључења истог, све до априла 2013. године, и тужене, као даваоца издржавања, била је да се обезбеди брига и старање о примаоцу издржавања, као старијој особи, без потомака, што произлази и из члана 1. означеног уговора и Уговор није закључен у циљу стицања предметне непокретности на штету законских наследника, па је правилан закључак првостепеног суда да је предметни уговор пуноважан.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 8122/16 од 18. 1. 2017)
РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Ако се међусобни односи странака из Уговора о доживотном издржавању из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, свака од њих може да захтева да суд раскине наведени уговор.
Из образложења:
На основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право, чл. 201. Закона о наслеђивању, када је донео побијану пресуду и усвојио тужбени захтев тужиоца у целости. За своју одлуку првостепени суд је дао довољне и јасне разлоге, које као правилне и на Закону засноване у свему прихвата и Апелациони суд. Жалбом туженог не доводи се у питање правилност првостепене пресуде.
Наиме, одредбом чл. 201. Закона о наслеђивању прописано је да, ако се међусобни односи уговорника из Уговора о доживотном издржавању из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви, сваки од њих може да захтева да суд раскине наведени уговор.
Имајући у виду наведену одредбу Закона, Апелациони суд налази да је првостепени суд у наведеној чињеничној и правној ситуацији правилно закључио да су у конкретном случају међусобни односи уговарача – тужиоца, као примаоца издржавања, и туженог, као даваоца издржавања, поремећени толико да су постали неподношљиви, јер тужилац не комуницира са туженим, иселио се из сопствене куће и прешао је да живи код сина у … , јер тужени не жели да напусти домаћинство тужиоца у … . Предложени докази и стање у списима предмета не наводе на другачији закључак.
Како је у поступку утврђено да су странке закључиле Уговор о доживотном издржавању, али да су се њихови међусобни односи пореметили тако да су постали неподношљиви, то је тужилац, као прималац издржавања, у смислу цитиране одредбе чл. 201. Закона о наслеђивању, овлашћен да тражи да се наведени уговор раскине и да се тужени исели из домаћинства тужиоца, из ког разлога је његов захтев правилно усвојен.
Побијајући првостепену пресуду тужени у жалби истиче да је тужилац већ подносио тужбу против туженог ради раскида Уговора о доживотном издржавању, али да у том спору тужилац није успео и да је његов захтев одбијен као неоснован.
Апелациони суд је ове жалбене наводе ценио као неосноване с обзиром на то да Уговор о доживотном издржавању може да се раскине споразумно, судском одлуком или по сили закона. До раскида уговора судском одлуком може да дође због поремећених односа, промењених околности или због неиспуњења. Како је тужилац у спору који је водио пред првостепеним судом у предмету П. 1130/13 тражио раскид Уговора о доживотном издржавању због неиспуњења уговорних обавеза од стране туженог, а у овом спору тужилац сада тражи раскид тог уговора по сасвим другом правном основу и то због поремећених односа странака, то је неуспех тужиоца у спору који је првобитно водио против туженог без утицаја на одлуку суда у овој парници.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 2771/16 од 24. 1. 2017)
Узрок поремећености међусобних односа није релевантан приликом одлучивања о раскиду Уговора о доживотном издржавању због поремећених односа.
Из образложења:
Првостепени суд је имао на уму природу закљученог уговора и све околности предметног случаја, па је закључио да је захтев тужиље основан сагласно одредаба члана 201. став 1. Закона о наслеђивању (ЗН), будући да су међусобни односи уговорних страна поремећени до мере неподношљивости, па је оценио да је испуњена основна законска претпоставка за раскид спорног уговора. Такође, одлучујући о захтеву туженог за накнаду датог, првостепени суд је закључио да су узрок раскида поремећени односи, а не кривица једне од парничних странака. У том смислу првостепени суд је оценио да тужени није пружио доказе за своје тврдње да је имао издатке за исхрану тужиље, за њена путовања у иностранство, одлазак на различите излете о његовом трошку, нити о висини свих ових трошкова, па је, применом правила о терету доказивања, одбио истакнути захтев туженог.
Супротно схватању израженом у жалби, имајући на уму како стање у спису тако и разлоге побијане одлуке, другостепени суд нема основа да сумња у закључак на коме је првостепени суд донету одлуку засновао. Наиме, овај суд прихвата становиште првостепеног суда у делу у коме је дата оцена исказа лица саслушаних у поступку (парничних странака и сведока) јер је првостепени суд усмерио своју пажњу на утврђење чињеница које су од значаја за оцену основаности како тужиљиног тако и захтева туженог, а с обзиром на наводе на којима су ти захтеви засновани. У том смислу, околност да су се сведоци, чије је саслушање предложила тужилачка страна, у погледу појединих одлучних чињеница спорног случаја идентично изјаснили, сама за себе не говори у прилог томе да су ови искази неверодостојни, само зато што су у питању пријатељи тужиље. Наиме, реч је о лицима која познају обе парничне странке дуги низ година и махом су породични пријатељи, док је сведок С. С. носилац станарског права на једном од станова у згради у којој живи и тужиља и на поменутој адреси борави од рођења, сходно чему је комшиница и туженог. Осим тога, сведоци чије је саслушање предложила тужена страна јесу супруга туженог, жена која ради за његову породицу дуги низ година, његова два пријатеља и човек код кога у току недеље набавља храну, па би по истој логици искази ових лица били необјективни јер им је циљ да њихов пријатељ, послодавац и супруг успе у спору. Самим тим, сва лица саслушана у току предметног поступка изнела су све што им је познато о предмету спора и изјаснила се одакле им је познато оно о чему сведоче (односно да ли имају непосредна или посредна сазнања о битним чињеницама), а веродостојност њихових исказа произлази управо из сагласности исказа у погледу одлучних чињеница о којима су се изјашњавали. Следом реченог, када је реч о односу уговорних страна, извршењу уговорне обавезе од стране туженог, те догађају који је довео до нарушења односа (превасходно личног, али и уговорног) парничних странака, анализом изведених доказа (исказа странака и сведока) и овај суд је дошао до закључка да је захтев тужиље основан, што се уосталом и не спори жалбом туженог. Стога се неосновано жалбом указује на то да је у првостепеном поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези са чланом 8. ЗПП-а, па се овим наводима жалбе законитост и правилност донете пресуде суштински не доводи у сумњу.
Осим тога, правилан је и закључак првостепеног суда да тужени није приложио нити предложио одговарајуће доказе на основу којих би могао да се изведе поуздан закључак о висини датог на име учињених давања и извршених услуга.
У том смислу, у погледу навода жалбе туженог да се првостепени суд није упустио у то ко је проузроковао поремећене односе, важно је напоменути да је чланом 201. став 1. ЗН-а прописано да свака уговорна страна може да захтева да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника због било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви. Следом реченог, цитирана одредба недвосмислено упућује на закључак да суд у описаној ситуацији изриче раскид независно од тога који је узрок неподношљивости међусобних односа. Самим тим, када наводи странака и предложени и изведени докази иду у прилог томе да су односи до те мере поремећени да се Уговор не извршава, на првостепеном суду је да оценом изведених доказа закључи да ли је испуњен наведени законски разлог и да сходно томе донесе одлуку о захтеву за раскид Уговора.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 1164/17 од 8. 3. 2018)
Право на правичну накнаду у случају раскида Уговора о доживотном издржавању претпоставља да је до раскида дошло због кривице једне стране, па да би, у том смислу, давалац издржавања имао право на ову врсту накнаде, потребно је да пружи доказе да разлог за раскид наведеног уговора лежи на страни примаоца издржавања.
Из образложења:
Побијаном пресудом раскинут је Уговор о доживотном издржавању закључен 16. 4. 2004. године између тужиље, као примаоца издржавања, и туженог, као даваоца издржавања. Ставом другим изреке одбијен је захтев туженог да му тужиља исплати износ од 1.600.000 динара на име правичне накнаде за издржавање, са законском затезном каматом почев од 14. 10. 2013. године.
У погледу навода жалбе туженог да се првостепени суд није упустио у то ко је проузроковао поремећене односе између примаоца издржавања и даваоца издржавања, важно је напоменути да је чланом 201. став 1. Закона о наслеђивању прописано да свака уговорна страна може да захтева да суд раскине уговор ако се међусобни односи уговорника из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви. Следом реченог, цитирана одредба недвосмислено упућује на закључак да суд у описаној ситуацији изриче раскид независно од тога који је узрок неподношљивости међусобних односа. Самим тим, када наводи странака и предложени и изведени докази иду у прилог томе да су односи до те мере поремећени да се уговор не извршава, на првостепеном суду је да оценом изведених доказа закључи да ли је испуњен наведени законски разлог и да сходно томе донесе одлуку о захтеву за раскид уговора. У том случају, односно када суд изрекне раскид, неспорно је да даваоцу издржавања припада накнада за пружена давања и услуге (члан 201. став 2), што би у конкретном случају, када се давања туженог састоје у различитим услугама, подразумевало да је тужени, пре свега, јасно определио о којим је услугама била реч, а затим и у ком обиму су оне вршене. Ово имајући на уму да у описаној ситуацији висина ове врсте накнаде једино може да се обрачуна утврђењем врсте услуге, те ценом такве услуге на тржишту, како би се дошло до новчаног еквивалента (износа) који би тужиља, да није закључила уговор са туженим, била дужна да сноси ангажовањем трећих лица за извршење поменутих. Међутим, за такво утврђење било је потребно да тужени, сагласно одредбама чл. 7. и 231. ЗПП-а, предложи извођење одговарајућих доказа на ове околности. Како тужени, на коме је био терет доказивања ових чињеница у првостепеном поступку, није изразио спремност да наведене докаже, с обзиром на то да је крајње неодређено (простим набрајањем појединих услуга) захтевао исплату извесне накнаде за учињена давања и услуге, то је правилно првостепени суд закључио да тужени није доказао ове своје тврдње. Ово имајући на уму да првостепени суд у том погледу није располагао адекватном процесном грађом на бази које би било могуће ван разумне сумње извести поуздан закључак о основаности захтева туженог. У прилог оваквом закључку говори, у крајњем случају, и мишљење судског вештака, који је наведено дао управо на предлог тужене стране. Самим тим, за ову врсту реституције за учињена давања било је неопходно да тужени предложи конкретне доказе на бази којих би потом суд одредио извођење других доказа (као што је вештачење), па се у одсуству наведених правилност закључка првостепеног суда жалбом не доводи у сумњу.
С тим у вези, неосновано је и жалбено оспоравање побијане одлуке указивањем на то да је првостепени суд требало слободном оценом да утврди накнаду за дато издржавање, односно правичну накнаду. Наиме, право на правичну накнаду у случају раскида Уговора о доживотном издржавању претпоставља да је до раскида дошло због кривице једне стране (члан 201. став 3. ЗН-а). У том смислу, да би тужени имао право на ову врсту накнаде, било је потребно да у поступку који је претходио доношењу одлуке свој захтев заснује и поткрепи доказима који би говорили у прилог томе да разлог за раскид наведеног уговора лежи на страни примаоца издржавања, а имајући на уму изричиту одредбу Закона за ову врсту накнаде. Међутим, за такав навод тужени није предложио извођење било каквих доказа ни у противтужби од 14. 10. 2013. године ни у поднеску од 8. 9. 2016. године, којим је његов захтев коначно опредељен. Управо супротно, тужени током поступка није ни спорио да се он после расправе тужиље са његовом супругом није обраћао тужиљи, нити је обишао, нити је уопште покушао да контактира са њом до подношења тужбе. При таквом стању ствари и с обзиром на ове чињенице, које међу странкама нису биле спорне, остало је нерасправљено питање кривице за поремећај односа уговорних страна, без обзира на то што се тужени није лично сукобио са тужиљом и на тај начин евентуално исказао непоштовање према њој. Самим тим, без успеха остаје жалбено оспоравање овако донете пресуде позивањем на одредбе чл. 12. ЗОО-а (начело савесности и поштења) и чл. 13. ЗОО-а (забрана злоупотребе права). Ово с обзиром на то да је становиште овог суда да би, при оваквом чињеничном утврђењу, евентуална другачија одлука о захтеву туженог била у супротности како са наведеним начелима тако и са начелима установљеним одредбама чл. 17. (дужност испуњења обавезе) и 18. (дужна пажња у извршавању обавеза и остваривању права) истог закона.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 1164/17 од 8. 3. 2018)