Због своје специфичне садржине и форме, уговори о доживотном издржавању врло често су заступљени у споровима парничних судова, па ће у тексту који следи бити дат преглед новије судске праксе баш из ове области. Случајеви из праксе класификовани су спрам разлога због којих се овај уговор побија или раскида
Уговор о доживотном издржавању регулисан је одредбама Закона о наслеђивању, али је по својој природи то облигационоправни теретни уговор. Њиме се прималац издржавања обавезује да по својој смрти у својину даваоца издржавања пренесе целу своју имовину или њен део, који морају бити тачно одређени, било да су у питању покретне или непокретне ствари, или нека друга права. Ствари и права која су предмет уговора о доживотном издржавању морају постојати у време закључења уговора. Давалац издржавања се овим уговором обавезује да издржава примаоца до његове смрти и да га сахрани. Ове обавезе, уколико није шта друго уговорено, подразумевају обезбеђење становања, хране, обуће и одеће, те одговарајуће медицинске неге и лекова, као и обезбеђење свакодневних уобичајених трошкова. Овај правни посао не сматра се уговором о наслеђивању, већ уговором о отуђењу уз накнаду, у коjeм се предаја тачно одређених ствари или права одлаже до тренутка смрти примаоца издржавања.
Давалац издржавања може бити и правно и физичко лице, а прималац издржавања је увек физичко лице због саме природе овог уговора. У пракси је давалац издржавања увек физичко лице и то једно или више њих.
Дакле, битни елементи овог уговора jeсу сагласност воља да давалац издржавања издржава, брине се и стара о примаоцу и по смрти га сахрани и сагласност воља у погледу имовине која ће даваоцу припасти у својину по смрти примаоца издржавања.
Овај уговор се у наследном праву разликује од поклона за случај смрти и поклона с налогом управо по томе што је, за разлику од њих, теретан. Он је, такође, и уговор са елементом алеаторности и то на страни даваоца издржавања, јер је у тренутку закључења овог уговора неизвесно колико ће времена трајати даваочева обавеза према примаоцу и самим тим колики ће бити обим његове престације. Због ове своје особине, овај уговор се не може нападати због прекомерног оштећења. Најзад, овај уговор спада у тзв. именоване уговоре, јер је као посебан уговор био прописан и ранијим и сада важећим Законом о наслеђивању.
У погледу форме, спада у строго формалне уговоре за које је прописана строга законска форма. У питању је обавезна писана форма и обавезна је његова овера, доскоро пред судијом, а прописом од 2014. године пред јавним бележником, који је дужан да пре овере странкама прочита уговор и примаоца издржавања посебно упозори на то да имовина којом располаже овим уговором не улази у његову заоставштину и да се њоме не могу намирити нужни наследници. Недостатак ове форме за собом повлачи ништавост уговора.
Због његове специфичне садржине и форме, у пракси парничних судова чести су спорови који произлазе из овог уговора, па ће у тексту који следи бити дат преглед новије судске праксе из ове области. Пракса је класификована спрам разлога због којих се овај уговор побија или раскида. Важно је напоменути да се на спорове настале из овог уговора примењује Закон о наслеђивању који је важио у време закључења уговора, тако да се на уговоре о доживотном издржавању закључене пре 4. маја 1996. године примењују одредбе Закона о наслеђивању СРС („Сл. гласник СРСˮ, бр. 52/74 с каснијим изменама и допунама), а на уговоре закључене на дан и након 4. маја 1996. године, па све до данас, одредбе Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 од 4. 11. 1995. године, ступио на снагу 4. 5. 1996).
НИШТАВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Ништавост уговора прописана је чланом 103. Закона о облигационим односима, па је тако уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.
Осим тога, и Закон о наслеђивању прописује посебан случај ништавости уговора о доживотном издржавању, и то чланом 196. којим је прописано да је ништав уговор у коме је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности и стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и сл.), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства.
#1 Чињеница да прималац издржавања има материјална средства не значи да постоји недопуштена побуда за закључење уговора (чл. 194. и 197. Закона о наслеђивању, чл. 53. ст. 1. и 2. и чл. 103. Закона о облигационим односима)
Ако је недопуштена побуда, као психолошко-правна категорија (унутрашње размишљање – субјективни фактор воље), битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако је то други уговарач знао или је могао знати, уговор ће бити без правног дејства.
Према утврђеном чињеничном стању, сада пок. И. Ј. и тужена Н. Ј. као примаоци издржавања закључили су уговор о доживотном издржавању са сином, туженим Б. Ј. као даваоцем издржавања. Овим уговором није уговорена заједница живота прималаца и даваоца издржавања. Као накнаду за дато издржавање примаоци издржавања су уступили даваоцу издржавања право својине на непокретности. Примаоци издржавања су у време закључења уговора имали довољно средстава за издржавање, били уобичајеног здравственог стања за особе њихових година, те није било потребе за издржавањем од трећих лица. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања суд није правилно закључио када је утврдио да је поменути уговор о доживотном издржавању ништав јер је сачињен у циљу изигравања наследних права нужних наследника.
Одредбом члана 194. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95 од 4. 11. 1995. године, ступио на снагу 4. 5. 1996), прописано је да се уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква права, а давалац издржавања да га, као накнаду за то издржава, да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Прималац издржавања уговором може обухватити само ствар или права постојећа у тренутку закључења уговора. Ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.
Одредбом члана 197. истог Закона прописано је да када је доживотно издржавање уговорено за двоје или више лица, свако од њих има засебно право на одређена давања и чињења.
Одредбом члана 53. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, прописано је да побуде из којих је закључен уговор не утичу на његову пуноважност, али ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако је то други уговарач знао или је могао знати, уговор ће бити без дејства.
Одредбом члана 103. истог закона, прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује нешто друго.
У конкретној правној ствари, уговор о доживотном издржавању је закључен и у целости испуњен у складу са одредбама закљученог уговора о доживотном издржавању, а чињеница да прималац издржавања има материјалних средстава не значи сама по себи недопуштену побуду за закључење уговора.
Да би недопуштена побуда као психолошко-правна категорија (унутрашње размишљање – субјективни фактор воље) утицала на закључење уговора она мора да буде од битног значаја на одлуку уговарача да закључи уговор и да је други уговарач то знао или морао знати, у ком случају ће уговор бити без дејства.
Из природе уговора о доживотном издржавању произлази да стара лица њиме могу за себе обезбеђивати пажњу, негу, лечење и помоћ, а не само новчану помоћ, односно издржавање. У конкретној правној ствари предметни уговор је управо закључен с тим циљем, а не ради изигравања наследних права тужиоца.
Чињеница да су примаоци издржавања имали материјална средства не указује на недопуштену побуду – мотив који води непуноважности закљученог уговора о доживотном издржавању нити на утврђивање мотива. У конкретном случају то може утицати на извршење, односно неизвршење предузетих уговорних обавеза даваоца издржавања, јер би то евентуално било од значаја у спору који би се водио ради раскида уговора.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 26. 5. 2010. и Пресуда Апелационог суда, од 19. 1. 2012)
#2 Споразумно располагање заједничком имовином супружника закључењем уговора о доживотном издржавању с трећим лицем
Када давалац издржавања закључи уговор о доживотном издржавању са својим оцем, као примаоцем издржавања, којим се обавеже да доживотно издржава примаоца издржавања и његову супругу, мајку даваоца издржавања, а прималац издржавања се обавеже да даваоцу издржавања остави у својину, као накнаду за издржавање, стан који је стекао у браку са својом супругом, по основу уговора о откупу, неопходна је сагласност супруге примаоца издржавања за закључење уговора о доживотном издржавању и за располагање предметним станом. Сагласност може бити и у форми усменог споразума са својим супругом, примаоцем издржавања, а све на основу одредбе члана 324. Закона о браку и породичним односима, важећим у време сачињавања уговора о доживотном издржавању.
Уговор о доживотном издржавању је строго формалан уговор, уговарачи морају бити лично присутни и потписати уговор лично или преко овлашћеног пуномоћника. Али, супруга примаоца издржавања, мајка даваоца издржавања, није уговорна страна у уговору о доживотном издржавању, већ су уговорне стране давалац издржавања и његов отац, прималац издржавања, који су потписали уговор и лично присуствовали његовој овери. Овде се ради о уговору у корист трећег лица, те потпис мајке даваоца издржавања није био неопходан.
Како предметни уговор испуњава све законом прописане услове за пуноважност, прописане чланом 117. Закона о наслеђивању, важећег у време сачињавања и смрти примаоца издржавања, он је пуноважан. такође постоји и усмена сагласност мајке даваоца издржавања, а супруге примаоца издржавања за његово закључење, уговор је извршаван за живота примаоца издржавања и након његове смрти према мајци даваоца издржавања, те није побијан за живота мајке даваоца издржавања. Ради се о споразумном располагању заједничком имовином, па је по мишљењу другостепеног суда правилно првостепени суд одбио тужбени захтев којим је тражено утврђење ништавости уговора у смислу члана 103. ЗОО-а.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, од 3. 2. 2010)
#3 Ништавост уговора о доживотном издржавању (члан 117. ст. 1. Закона о наслеђивању, „Сл. гласник СРСˮ, бр. 52/74 с каснијим изменама и допунама)
Уговор о доживотном издржавању је ништав уколико у њему није одређен предмет обавезе примаоца издржавања. У моменту закључења уговора прималац издржавања мора бити власник ствари и права које уговором оставља даваоцу издржавања.
Нападајући правилност и законитост уговора о доживотном издржавању тужилац је истакао да је то апсолутно ништав правни посао зато што уговором није био одређен предмет обавезе примаоца издржавања. Наиме, сада пок. С. Р., као прималац, с туженим, као даваоцем издржавања, закључила је уговор о доживотном издржавању и по основу тог правног посла обавезала се да после смрти на даваоца издржавања пређе право својине на свим покретним и непокретним стварима које чине њену имовину, док се с друге стране тужени обавезао да је издржава.
Посматрајући предмет обавезе примаоца издржавања из аспекта одредбе члана 11. Закона о наслеђивању СРС („Сл. гласник СРСˮ, бр. 52/74 с каснијим изменама и допунама) и одредбе члана 47. ЗОО-а, суд је закључио да је предмет обавезе примаоца издржавања неодређен, те да је стога уговор о доживотном издржавању апсолутно ништав правни посао. Суд је правилно закључио да мора бити одређен или одредив предмет обавезе обе стране приликом закључења уговора о доживотном издржавању. Сада пок. С. Р. и тужени нису јасно и прецизно дефинисали предмет уговорне обавезе примаоца издржавања, тако да њихов договор не производи правно дејство које иначе проистиче из уговора о доживотном издржавању. Правилно је суд закључио да је апсолутно ништав уговор о доживотном издржавању и да тужилац, сходно одредби члана 103. ЗОО-а у вези са чланом 128. Закона о наслеђивању СРС има правни интерес да пред судом утврђује ту правну последицу.
Такође, када се има у виду одредба из члана 117. ст. 1. Закона о наслеђивању („Сл. гласник СРСˮ, бр. 52/74 с каснијим изменама и допунама), који је важио у време закључења предметног уговора о доживотном издржавању, за пуноважност овог уговора било је потребно да је сада пок. С. Р. у моменту његовог закључивања била власник стана који је тим уговором хтела да отуђи у корист туженог као даваоца издржавања, те пошто је С. Р. била корисник, а не власник истог стана, то она није уговором могла да располаже предметним станом у корист туженог. Каснији откуп наведеног стана од С. Р. није оснажио њено располагање предметним станом у корист туженог, с обзиром на то да је откуп уследио након закључења уговора о доживотном издржавању. Другим речима, овим правним послом (у виду закључења уговора о доживотном издржавању) С. Р. је незаконито располагала туђим станом у корист туженог.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 14. 12. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду, од 6. 9. 2012)
#4 Уговор о доживотном издржавању није ништав уколико је њиме располагано идеалним делом тачно одређене непокретности, али се не зна колики је тај идеални део
Првостепеном пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство уговор о доживотном издржавању, закључен пред Првим општинским судом између Р. Ј., као примаоца издржавања, и В. Ј., као даваоца издржавања (став први изреке). Одбијен је као неоснован предлог за одређивање привремене мере којом би се туженом забранили продаја, оптерећење и свако друго располагање непокретношћу – кућом (став други изреке).
Парничне странке су деца пок. Р. Ј., која је 19. 2. 1990. године, након смрти свога супруга, поднела тужбу против овде парничних странака ради утврђења брачне тековине. Поступак је окончан доношењем правноснажне пресуде 4. 3. 1993. године којом је утврђено да Р. Ј., по основу стицања у браку, има право сусвојине на кући у Београду. Дана 10. 12. 1990. године Р. Ј. је у својству примаоца издржавања закључила с туженим, као даваоцем издржавања уговор о доживотном издржавању, којим је заснована заједница живота, одређене обавезе даваоца издржавања, те обавезан прималац издржавања да даваоцу уступи на име примљеног издржавања непокретност која се састоји из идеалног дела куће у Београду који ће припасти примаоцу након окончања поступка за деобу тековине и након окончања поступка расправљања заоставштине. Р. Ј. је преминула 10. 5. 2005. године. Уговор о доживотном издржавању који је Р. Ј. закључила са својим сином (туженим), закључен је на њену иницијативу, с обзиром на то да је након смрти супруга хтела себи да обезбеди помоћ, а тужени је извршавао обавезе наведене у уговору пружајући помоћ својој мајци онда када јој је било најпотребније, односно када се разболела и постала непокретна, набављао јој је све што јој је било потребно.
Чињеница да је пок. Р. Ј. располагала идеалним делом тачно одређене непокретности, а да у моменту закључења уговора није знала величину идеалног дела не чини наведени уговор ништавим. Наиме, уговор је пуноважан и предмет уговора је довољно одређен, с обзиром на то да је дефинисан као удео примаоца издржавања по основу стицања у брачној заједници и по основу наслеђа на тачно одређеној ствари, иако још није утврђена величина тог удела. Наиме, непокретност којом је мајка парничних странака располагала спорним уговором улази у режим заједничке имовине стечене у браку родитеља парничних странака, па је стога мајка парничних странака могла располагати својим уделом у заједничкој имовини који је одредив. Пок. Р. Ј. је располагала имовином чији је била власник, односно сувласник, а у погледу висине удела пре закључења наведеног уговора покренути су парнични и оставински поступак.
Одредбом члана 117. ст. 1. Закона о наслеђивању прописано је да уговор којим се један уговорник обавезује да издржава доживотно другог уговорника, или неко треће лице, а у коме други уговорник изјављује да му оставља сву своју имовину или један њен део у наслеђе није уговор о наслеђивању, него уговор о отуђењу уз накнаду свих непокретних ствари које припадају примаоцу издржавања у време закључења уговора или одређеног дела тих ствари, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања (уговор о доживотном издржавању), док је ставом 6. истог члана прописано да се као уговори о доживотном издржавању сматрају и уговори којима је уз обећање наследства после смрти уговорена заједница живота или заједница имања, или да ће један уговорник чувати и пазити другог, имање му обрађивати и после смрти сахранити, или што друго у истом циљу. Према наведеној законској одредби неопходно је да се приликом утврђивања предмета уговора тачно наведу одређене ствари или каква друга права постојећа у тренутку закључења уговора, која се уговором преносе у својину даваоцу издржавања као накнада за доживотно издржавање. Околност што се у тренутку закључења уговора још увек не зна колико износи удео мајке парничних странака на предметној непокретности по основу њеног стицања у брачној заједници и по основу наслеђа, не утиче на пуноважност уговора, јер је предмет уговора у том делу довољно одређен, а сходно члану 117. Закона о наслеђивању, па је стога мајка парничних странака предметним уговором могла да располаже својим уделом по основу стицања у брачној заједници и по основу наслеђа и пре утврђивања величине тог удела.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 22. 5. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Београду, од 6. 3. 2014)
#5 Ништавост уговора о доживотном издржавању
Пресудом првостепеног суда одбијен је тужбени захтев тужиоца за утврђење ништавости уговора о доживотном издржавању који је тужиочева сестра, овде тужена, закључила као давалац издржавања са пок. мајком парничних странака као примаоцем издржавања, из разлога што је уговор закључен како би се изиграла тужиочева наследна права на имовини која је била предмет тог уговора.
Наиме, циљ који уговорне стране које ступају у уговорни однос желе да постигну закључењем одређеног уговора представља основ тог уговора и пружа правно објашњење због чега је уговор закључен, односно којим разлозима су уговарачи били подстакнути на његово закључење. Због тога сваки уговор мора имати свој основ који мора бити допуштен, а чије се постојање претпоставља иако није изражен, с обзиром на то да је уговор ништав ако основ не постоји или је недопуштен (противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима), сходно чл. 51. и 52. ЗОО-а. Мотив за закључење уговора разликује се од основа уговора, и представља личну и најчешће скривену побуду – субјективни циљ којем стреме уговорне стране. Мотив изазива жељу за постизањем циља који значи основ, због чега основ објашњава обавезу уговарача, а мотив даје објашњење за сâм основ уговора. Стога он остаје изван уговора и зато нема правни значај који за уговор има његов основ. По правилу, мотив не утиче на пуноважност уговора ни кад је недозвољен. У неким случајевима, међутим, незаконит и неморалан мотив може утицати на допуштеност, односно ништавост уговора и та могућност није једнака код свих врста уговора, већ је знатно мања код теретних него код доброчиних уговора. Ако је незаконит или неморалан мотив битно утицао на одлуку једног уговарача да закључи теретан уговор, он може бити узрок неважности тог уговора само ако је друга страна знала за њега или је могла знати (члан 53. ЗОО-а).
Из појма уговора о доживотном издржавању произлази да је основ уговорне обавезе примаоца издржавања остварење доживотног издржавања, а основ уговорне обавезе даваоца издржавања остварење накнаде за пружено издржавање, односно стицање права својине на целој или делу имовине друге уговорне стране. У конкретном случају, прималац издржавања је била пензионер и по том основу је остваривала редовне месечне приходе, али уговор о доживотном издржавању с туженом није ни закључила ради пружања новчане помоћи, нити је тим уговором била установљена обавеза тужене на новчано давање. Уговорена су нематеријална давања тужене, а на основу изведених доказа не може се извести супротан закључак да примаоцу издржавања није било потребно доживотно издржавање, већ да је уговор закључен како би се искључила наследна права тужиоца на имовини наведеној у том уговору. Сем тога, прималац издржавања је спорни уговор закључила у познијем животном добу и у стању када је њено здравље било погоршано, али тужилац није доказао да су установљена обољења срца указивала на блиску смрт примаоца издржавања и да је туженој та чињеница била позната у време када је уговор закључила, нити је доказао да су лоши односи тужиоца и примаоца издржавања били мотив за закључење овог уговора, те стога нису испуњени услови за ништавост предметног уговора о доживотном издржавању.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 16. 3. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Београду, од 7. 5. 2014)
РУШЉИВОСТ УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Уговор о доживотном издржавању по одредбама ЗОО-а рушљив је правни посао уколико га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна (принуда, превара и заблуда), као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено (члан 111).
Закон о наслеђивању из 1995. године предвиђа и посебан случај рушљивости овог уговора због недостатка алеаторности и то чланом 203. који прописује да на захтев законских наследника примаоца издржавања, суд може поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања. Законски наследници могу поништај уговора захтевати у року од једне године од дана сазнања за уговор, а најкасније у року од три године од дана смрти примаоца издржавања. Рок од једне године не може почети да тече пре смрти примаочеве. У том случају ради се о преклузивним роковима.
Недостатак алеаторности према одредбама члана 203. ст. 2. ЗОН-а уговор чини рушљивим правним послом, јер се поништај уговора о доживотном издржавању због недостатка алеаторности може тражити у законом прописаним преклузивним роковима. Стога, услед недостатка алеаторности уговор о доживотном издржавању није ништав правни посао према члану 103. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 203. ЗОН.
#6 Старост примаоца издржавања сама по себи није разлог за рушљивост уговора због недостатка алеаторности
Правни претходник тужиоца је као прималац издржавања закључио уговор о доживотном издржавању с туженом као даваоцем издржавања дана 28. 3. 1997. године. У време закључења уговора прималац издржавања је био стар 90 година, па како је преминуо 10 месеци након закључења уговора, тужилац је тужбом тражио да се уговор поништи на основу одредбе члана 203. Закона о наслеђивању, јер због старости или болести примаоца издржавања није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања (недостатак алеаторности).
У току поступка је утврђено да се прималац издржавања отежано кретао, да је имао високу диоптрију, па је слабовидост коригована ношењем наочара и боловао је од глаукома. На основу одлуке о правима у социјалној заштити града Београда, остварио је право на туђу негу и помоћ у трајању од 2 сата дневно, а која се обезбеђује старим и изнемоглим лицима која нису у стању да се сама о себи старају. Друга обољења код примаоца издржавања у поступку ниједним доказом нису утврђена. Прималац издржавања је остварио право на личну пензију и једанпут месечно је ангажовао жену која је одржавала хигијену у стану.
Из одредбе члана 194. ЗОН-а произлази да је уговор о доживотном издржавању двострано обавезујући, алеаторни правни посао. Обавеза даваоца издржавања је будућа неизвесна околност која је условљена дужином живота примаоца издржавања. Док се обавеза примаоца издржавања исцрпљује само у једном акту, обавеза даваоца издржавања је променљива како у погледу обима, тако и садржине, јер је условљена потребама примаоца издржавања. Стога, алеаторност код уговора о доживотном издржавању постоји само на страни даваоца издржавања. Недостатак алеаторности према одредбама члана 203. ст. 2. ЗОН-а уговор чини рушљивим правним послом, јер се поништај уговора о доживотном издржавању због недостатка алеаторности може тражити у законом прописаним преклузивним роковима. Стога, услед недостатка алеаторности, уговор о доживотном издржавању није ништав правни посао према члану 103. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 203. ЗОН-а. Тужилац, као законски наследник у чијем је интересу рушљивост законом установљена и на коме је терет доказивања недостатка алеаторности, сагласно члану 223. ст. 3. ЗПП-а, није доказао да је прималац издржавања боловао од хроничних обољења која су такве природе да је смртни исход у кратком временском периоду после закључења уговора известан и да је тужена за све ове чињенице знала, односно морала знати. Уговор о доживотном издржавању по правилу закључују особе у познијој животној доби, које више нису способне да се саме о себи брину и којима су потребни туђа нега, помоћ и пажња. Старост примаоца издржавања сама по себи није разлог за рушљивост уговора због недостатка алеаторности, па и када прималац издржавања има 90 година, уколико је његово опште здравствено стање такво да његова смрт представља будућу неизвесну околност, и у ситуацији када је преминуо 10 месеци после закључења уговора. Током поступка, тужилац оспорава уговор позивајући се на разлоге ништавости уговора, оспорава да је прималац издржавања у време закључења уговора имао пословну способност потребну за закључење тог уговора, због чега би уговор био ништав правни посао (чл. 26, 28. и 56. ЗОО-а). Тужилац, међутим, у тужби сагласно члану 191. ст. 2. ЗПП-а није поставио више тужбених захтева у међусобној вези, тако да суд усвоји следећи од тих захтева, ако нађе да онај који је испред њега постављен није основан, па како тужилац није користио процесна овлашћења из члана 191. ст. 2. ЗПП-а у овом поступку кроз претходно питање, не може се расправљати да ли је уговор ништав правни посао, да ли производи правно дејство и да ли су испуњени услови за раскид уговора.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, од 3. 2. 2010.)
#7 Поништај уговора о доживотном издржавању (члан 203. ст. 1. Закона о наслеђивању)
Не постоји основ за поништај уговора о доживотном издржавању ако не постоје услови који би указивали да је због болести или старости примаоца издржавања била извесна његова смрт у релативно кратком року.
Између сада покојне мајке парничних странака, као примаоца издржавања, и туженог, као даваоца издржавања, закључен је 26. 2. 1999. године уговор о доживотном издржавању којим се тужени обавезао да пружи издржавање примаоцу издржавања, док се прималац издржавања обавезала да му, између осталог, пренесе у својину стан, уз констатацију у уговору да странке више година живе у заједници и да на овај начин само ту заједницу озваничавају.
Међу странкама није било спорно да је она била способна за закључење уговора о доживотном издржавању. У записнику приликом овере уговора о доживотном издржавању прималац издржавања је навела да је слабо покретна откако је поломила бутину тако да јој једино син пружа свакодневну негу и помоћ, како медицинску тако и сваке друге врсте, па с обзиром на то да је у годинама и да је слабо покретна то ће јој убудуће бити потребна његова помоћ, а након читања уговора уговарачи су изјавили да је то њихова воља. Према отпусној листи са епикризом била је на лечењу од 10. 8. 1998. године до 29. 10. 1998. године с констатацијом да је повређена 26. 5. 1998. године при паду у стану. Приликом отпуста констатовано је да је стање побољшано и да је оспособљена за ход уз помоћ једног штапа и превентивну пратњу друге особе. По повратку из болнице, према исказу сведока, супруге туженог, с којом је сведок почела да живи од средине 1998. године, иста је по повратку из болнице лежала стално у кревету где је радила вежбе, али је три пута дневно и после сваког оброка шетала по соби уз помоћ штапа и уз помоћ туженог и сведока.
Прималац издржавања је у јесен 1998. године још једном пала у кући, а за тај пад тужиља није ни знала. Од тада више није могла да напредује са опоравком. Према налазу и мишљењу судског вештака у моменту потписивања уговора скори смртни исход примаоца издржавања није био известан, а узрок смрти није био прелом кука, нити последица операције. Непосредан узрок смрти није познат јер није рађена обдукција леша. Имајући у виду да известан и предвидљив смртни исход није постојао, без обзира на животну доб, отежану покретљивост и ангину пекторис, треба одбити тужбени захтев за поништај уговора о доживотном издржавању.
Одредбом члана 203. ст. 1. Закона о наслеђивању прописано је да на захтев законских наследника примаоца издржавања, суд може поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања. Уговор о доживотном издржавању је по својој природи теретан и алеаторан уговор, а алеаторност се односи на будући неизвестан догађај, дужину живота примаоца издржавања. Стога, свест и знање о блиској смрти и несразмерној имовинској користи представљале би чињенице због које би уговор о доживотном издржавању био ништав у смислу одредбе члана 103. ЗОО-а. Алеаторност овог уговора, међутим, не процењује се само према временском размаку између закљученог уговора и смрти примаоца издржавања већ према свим околностима случаја. У конкретном случају, по налажењу овог суда, ни старосна доб сада покојног примаоца издржавања, а ни било који од здравствених проблема на које је тужиља указивала у току овог поступка, нису искључиле алеаторност предметног уговора о доживотном издржавању. Из ортопедско-трауматолошког аспекта узрок смрти примаоца издржавања није био прелом кука нити последица операције. У моменту потписивања уговора, како је то наведено у налазу и мишљењу вештака, скори смртни исход примаоца издржавања није био известан, нити је дијагноза ангине пекторис значила да постоји известан смртни исход. Следом тога, смрт примаоца издржавања је у објективном смислу била неизвестан догађај, будући догађај, па је као таква и у субјективном смислу била неизвестан догађај за туженог. Поред тога, и у поступку приликом овере уговора о доживотном издржавању прималац издржавања је била свесна поступка и последица закључења уговора, те да је констатовала да је покретна, али слабо, и да јој је и убудуће потребна синовљева помоћ. Предметни уговор је закључен 26. 2. 1999. године, а прималац издржавања преминула 3. 6. 1999. године, што не значи одсуство алеаторности с обзиром на то да се тужени о сада покојном примаоцу издржавања бринуо и пре закључења уговора, и у периоду болести и операције, што је констатовано у уговору. Тужени је наставио да се брине о примаоцу издржавања и након њеног другог пада, у јесен 1998. године, после чега, по његовом исказу, прималац издржавања није могла да напредује са опоравком. Ова изјава не указује на свест о скорој смрти, већ на здравствено стање примаоца издржавања. Осим тога, мајка парничних странака, прималац издржавања, након другог пада живела је дужи временски период, до шестог месеца 1999. године. Дакле, у конкретној правној ствари нису постојали услови који би указали да је због болести или старости примаоца издржавања била извесна смрт примаоца издржавања у релативно кратком временском периоду.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, од 17. 1. 2012)
РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ
Раскид уговора о доживотном издржавању може се тражити због поремећених међусобних односа између страна уговорница и због промењених околности (чл. 201. и 202. Закона о наслеђивању). Иако то Закон о наслеђивању не прописује посебно, уговор се може раскинути и због неизвршења, у складу са општим правилима облигационог права.
#8 Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршења даваочевих обавеза, није лично, већ имовинско право
Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања даваочевих обавеза није лично, већ имовинско право и као такво не припада само уговарачима већ прелази и на наследнике.
Активно легитимисана лица за подношење тужбе ради раскида уговора о доживотном издржавању због неизвршења јесу и законски наследници примаоца издржавања. Наиме, уговор о доживотном издржавању, како је изричито прописано одредбом члана 201. ст. 1. Закона о наслеђивању, суд може раскинути на захтев сваке уговорне стране ако се њихови међусобни односи из било ког узрока толико поремете да постану неподношљиви.
Иако Законом о наслеђивању то није изричито регулисано, уговор о доживотном издржавању може се раскинути и због неизвршавања обавеза. У том случају примењују се општа правила о раскиду уговора садржана у одредбама чл. 124–132. Закона о облигационим односима. Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршења даваочевих обавеза, није лично већ имовинско, и као такво не припада само уговарачима, већ прелази на наследнике, тако да после примаочеве смрти његови наследници могу поднети тужбу за раскид уговора. У случају када прималац издржавања за живота има право да тражи раскид уговора јер друга страна не извршава своје обавезе из уговора, тада и његови наследници по истом основу могу тражити раскид уговора.
(Пресуда Првог основног суда, од 26. 4. 2010. и Решење Апелационог суда, од 25. 1. 2012)
#9 Активна и пасивна легитимација код раскида уговора о доживотном издржавању и потпуна страначка легитимација
Иза смрти пок. Ж. Е., сестре тужиоца и тетке тужене, вођен је оставински поступак, па је тужилац дао наследничку изјаву којом се прихвата наслеђа по закону и исто уступа својим сестрама. За наследнике на имовини пок. Ж. Е. по основу закона оглашене су сестре оставиље, сестричина, сестрићи и братаница В. Е., овде тужена. Утврђено је да је пок. Ж. Е. као прималац издржавања с туженом као даваоцем издржавања, закључила и оверила уговор о доживотном издржавању, којим је даваоцу издржавања након своје смрти оставила стан у Београду. Тужилац је тужбом тражио раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања уговорне обавезе.
Суд је правилно овакав захтев одбио као неоснован. Оцена првостепеног суда да тужилац у овој правној ствари није активно легитимисан, јер није оглашен за наследника заоставштине пок. Ж. Е., с обзиром на то да се одрекао наслеђа због чега нема правни интерес у овом поступку, не може се, међутим, прихватити као правилна, мада она у суштини не утиче на законитост пресуде, пошто тужбени захтев у сваком случају треба одбити, али због непотпуне пасивне легитимације.
Не може се прихватити закључак да се тужилац одрекао наслеђа, позивом на одредбу члана 214. Закона о наслеђивању, јер из списа произлази да се тужилац прихватио наслеђа, те га уступио својим сестрама, а што упућује на одредбу члана 216. наведеног закона, због чега тужилац има правни интерес да тражи раскид спорног уговора. Ово стога што наследничка изјава једног наследника о уступању свог наследног дела другом наследнику, по својој правној природи представља изјаву о прихватању наслеђа и понуду другом санаследнику и зато производи потпуно правно дејство тек изјавом о прихватању уступљеног дела, а у супротном у случају одбијања понуде, оставински суд ће уступиоца прогласити за наследника. У конкретном случају, тужилац је прихватио наслеђе уз истовремено уступање свог наследног дела у корист својих сестара, као санаследника, што су исте прихватиле, али се тужилац свог наследног дела није одрекао, па према томе улази у круг лица која могу тражити раскид спорног уговора због неизвршавања преузетих обавеза даваоца издржавања, самим тим јесте активно легитимисан у овој правној ствари.
Без обзира на наведено, тужбени захтев тужиоца није основан, због недостатка потпуне пасивне легитимације на страни тужене, с обзиром на то да је тужилац пропустио да тужбом обухвати све законске наследнике примаоца издржавања сада пок. Ж. Е. Како је уговор о доживотном издржавању двострано обавезан теретни уговор у чијем закључењу учествују две стране, давалац и прималац, услове за раскид оваквог уговора могуће је испитати само према обе уговорне стране, а не искључиво у односу на даваоца издржавања. У конкретном случају, уместо преминулог примаоца издржавања тужбом су морали бити обухваћени и сви њени законски наследници, јер се они налазе у недељивом правном односу с даваоцем издржавања, а што је тужилац пропустио да учини. Због наведеног, а како су сви наследници морали бити обухваћени процесном заједницом пасивних нужних јединствених супарничара, тужбени захтев је због недостатка пасивне легитимације требало одбити као неоснован.
(Пресуда Првог основног суда, од 22. 9. 2011. и Пресуда Апелационог суда, од 19. 7. 2012)
#10 Раскид уговора о доживотном издржавању због неиспуњења може тражити само савесна страна, док раскид због поремећених односа може тражити и несавесна странка
Тужена и сада пок. М. П., тетка тужиоца, закључиле уговор су о доживотном издржавању и то сад пок. М. П. као прималац издржавања и тужена као давалац издржавања. Тужена је у почетку извршавала уговорне обавезе, међутим, у каснијем периоду сада пок. М. П. је имала примедбе на храну коју је тужена доносила, а исказала је и жељу да тужена напусти свој посао и дође да живи с њоме, како би стално могла да се посвети бризи око ње, с обзиром на то да је била болесна и слабо покретна. Тужена није учинила наведено и у фебруару 2010. године престала је да извршава своје уговорне обавезе. Стручни сарадници Градског центра за социјални рад поводом анонимних дојава које су се односиле на запуштеност стана и занемаривање од стране даваоца, у више наврата су излазили на терен код сада пок. М. П. и констатовали да је М. П. остарело лице, али свесно и оријентисано у сва три правца, материјално, стамбено и здравствено збринута. Наведеном приликом радници Центра су сада покојној М. П. пружили усмену правну помоћ око заштите њених права и интереса. Прималац издржавања М. П. је преминула 1. 9. 2010. године. Тужилац тужбом тражи да се раскине уговор о доживотном издржавању због неизвршавања уговорних обавеза тужене.
Закон о наслеђивању као посебан закон, између осталог, одредбама чл. 201. и 202. прописује услове под којима се уговор о доживотном издржавању може раскинути због поремећених односа и промењених околности. Како је уговор о доживотном издржавању двострано теретан уговор, код раскида због неизвршавања се примењују и одредбе Закона о облигационим односима које се односе на двострано теретне уговоре, а које нису у супротности са ЗОН-ом, као посебним законом, па између осталог и одредбе члана 124. ЗОО-а које се односе на раскид уговора због неиспуњења. Из наведене одредбе може се закључити да право да тражи раскид уговора због неиспуњења има савесна страна, односно страна која се у извршењу уговора придржава начела савесности и поштења у уговорном односу у смислу члана 12. ЗОО-а, за разлику од раскида уговора о доживотном издржавању због поремећених односа, када и уговорна страна која је крива за такве односе може тражити раскид уговора. Стога, уколико се ради о тужбеном захтеву за раскид уговора због неизвршења за одлучивање је од утицаја кривица уговорних страна.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 16. 10. 2012. и Одлука Апелационог суда у Београду, од 15. 10. 2014)
УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ И БРАЧНА ТЕКОВИНА
#11 Имовина стечена уговором о доживотном издржавању који је закључио један од супружника с трећим лицем, улази у заједничку имовину супружника
Парничне странке су биле у браку у периоду од 1978. године до 2008. године. У току брака странке су стекле спорни стан за који је уговор о коришћењу стана у својству носиоца станарског права закључио тужени, а тужиља је унета као члан породичног домаћинства. Тужиља је у току брака у својству даваоца издржавања са својом мајком као примаоцем издржавања, закључила уговор о доживотном издржавању. Тужени, иако није означен у уговору као уговорна страна, активно је учествовао у старању и издржавању тужиљине мајке, набављајући намирнице, водећи је код лекара, а заједно с тужиљом финансирао је радове на реновирању куће тужиљине мајке у Сопоту. Кућа је по њеној смрти припала тужиљи као даваоцу издржавања. Тужиља је тражила да се утврди да по основу стицања у браку има право својине на ½ предметног стана, док је тужени противтужбеним захтевом тражио да се утврди да је по основу стицања у браку сувласник са уделом од 1/2 идеалних делова на стамбеној згради – кући у Сопоту. Суд је усвојио тужбени и противтужбени захтев.
Имовина стечена у току трајања брака по основу уговора о доживотном издржавању, не представља посебну имовину супружника који је био уговорни давалац издржавања, јер се ради о стицању имовине теретним правним послом. Имовина стечена по основу уговора о доживотном издржавању представља заједничку имовину супружника, ако је у извршавању обавезе давања издржавања учествовао поред уговорног даваоца и његов супружник, а имовина представља накнаду за пружене услуге издржавања и резултат је рада оба супружника без обзира на облик пружања услуге издржавања, врсту конкретних послова и њихову вредност.
Како је утврђено да су тужиља и тужени заједнички извршавали уговорне обавезе из уговора о доживотном издржавању који је тужиља закључила са својом мајком, од његовог закључења до смрти примаоца издржавања, онда се солидарност у извршавању обавезе издржавања вреднује кроз једнак допринос у стицању имовине која је предмет таквог уговора. То произлази из природе уговора о доживотном издржавања као теретног уговора, стога у таквој ситуацији постоји једнак допринос и једнак сувласнички удео парничних странака на стеченој имовини по основу уговора о доживотном издржавању.
(Пресуда Првог Основног суда у Београду, од 8. 4. 2011. и Пресуда Апелационог суда, од 19. 1. 2012)
ДАВАЛАЦ ИЗДРЖАВАЊА КАО СИНГУЛАРНИ СУКЦЕСОР
#12 Сингуларни сукцесор по уговору о доживотном издржавању не одговара за дугове оставиоца
Универзални наследници оставиоца одговарају за његове дугове до висине наслеђене имовине, док сингуларна сукцесија не повлачи одговорност правног следбеника за дугове његовог претходника, па се он не може обавезати да испуни потраживање тужиоца. Ово правило важи и када су дугови претходника настали поводом ствари која је касније пренета у власништво стицаоца, а поводом које нови власник не полаже рачуне трећем лицу, тј. повериоцу његовог претходника, јер с њиме није у облигационо-правном односу, нити се права и обавезе из тог односа по сили закона преносе с претходника на стицаоца.
Тужилац, као давалац издржавања и сада пок. Ј. Д., као прималац издржавања, закључили су уговор о доживотном издржавању којим је, између осталог, предвиђено да давалац даје издржавање примаоцу издржавања у виду исплате месечних новчаних износа. Успостављени правни однос производио је облигационо дејство све до раскида уговора о доживотном издржавању. Након тога, уговорне стране су се нашле у односу неоснованог обогаћења у оквиру кога је прималац издржавања била дужна да даваоцу издржавања, овде тужиоцу, врати новчани износ који је од њега примила на име издржавања. Због тога је давалац издржавања поднео тужбу са захтевом за исплату новчаног дуга, а тужбени захтев из тужбе довео би до успеха тужиоца у спору да у току поступка прималац издржавања, првобитно тужена у овој правној ствари није преминула.
Након спроведеног оставинског поступка иза сада пок. Ј. Д., утврђено је да она нема имовину, па је из тог разлога поступак обустављен. Након тога је у ову парницу ступио њен законски наследник који је уједно и њен сингуларни сукцесор по основу касније закљученог уговора о доживотном издржавању. Следом тога, тужбени захтев према законском наследнику сада пок Ј. Д. неоснован је. Ово стога што универзални наследници оставиоца одговарају за његове дугове до висине наслеђене имовине, па како тужени ништа није наследио од Ј. Д. то нема ни његове одговорности за дуг према тужиоцу. У том погледу ништа не мења ни касније закључен уговор о доживотном издржавању Ј. Д. с поменутим законским наследником, овде туженим, јер је тим путем тужени постао сингуларни сукцесор Ј. Д., те како тај вид правне сукцесије не повлачи одговорност правног следбеника за дугове његовог претходника, то се он не може обавезати да испуни потраживање тужиоца. Ово правило важи и када су дугови претходника настали поводом ствари која је каснија пренета у власништво стицаоца, а поводом које нови власник не полаже рачуне трећем лицу, тј. повериоцу његовог претходника, јер с њиме није у облигационо-правном односу, нити се права и обавезе из тог односа по сили закона преносе с претходника на стицаоца.
(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, од 13. 10. 2009. и Пресуда Апелационог суда, од 19. 1. 2012)
#13 Одговорност наследника за дугове оставиоца (члан 222. Закона о наслеђивању)
Наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Уколико тужени имовину стекне од оставиоца теретним правним послом – уговором о доживотном издржавању, а не по основу наслеђа, не одговара за дугове оставиоца.
Према утврђеном чињеничном стању тужиља је као зајмодавац правном претходнику тужене, пок. Д. М., и њеном супругу, пок. Д. М., као зајмопримцима, исплатила одређени новчани износ како би пок. Д. М., као носилац станарског права, исплатила откупну цену за стан. О позајмици је сачињена признаница 15. 2. 1993. године коју су поменути зајмопримци својеручно потписали, а у којој је констатовано да је пок. Д. М. заједно са супругом позајмила новчани износ означен у признаници ради исплате купопродајне цене за откуп стана, те да ће он бити враћен с каматом од дана пријема позајмљеног новца, као и да су зајмопримци сагласни да тужиља, као средство обезбеђења упише у земљишним књигама забележбу забране отуђења и оптерећења стана. Истог дана тужиља је у својству даваоца издржавања са сада пок. Д. М. као примаоцем издржавања закључила уговор о доживотном издржавању, а предмет уговора је био напред наведени стан. Поменути уговор је раскинут 2. 6. 2006. године. Након тога, сада пок. Д. М. је у својству примаоца издржавања са својом братаницом, овде туженом Ц. Д., као даваоцем издржавања, 2. 2. 1996. године закључила уговор о доживотном издржавању који је такође за предмет, између осталог, имао поменути стан. Тужба је поднета против Ц. Д. која је њена једина законска наследница. Тужена је у току поступка изјавила да јој није било познато да је њена тетка имала с тужиљом сачињен уговор о доживотном издржавању нити да је тужиља исплатила откупну цену за предметни стан.
У конкретној правној ствари треба применити одредбу члана 222. Закона о наслеђивању којом је прописано да наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине. Следом тога, тужена не може бити одговорна за дугове пок. Д. М. с обзиром на то да је имовину преминуле тетке стекла по основу теретног правног посла – уговора о доживотном издржавању, а не по основу наслеђа. Да би тужена одговарала за дугове сада пок. Д. М. потребно је утврдити да ли постоји друга имовина оставиље осим имовине којом је за живота располагала поменутим уговором о доживотном издржавању од 2. 2. 2006. године, а која би у смислу одредбе члана 212. Закона о наслеђивању у тренутку њене смрти прешла на тужену као њену једину законску наследницу на основу чега би, зависно од вредности наслеђене имовине, она била одговорна за дугове оставиље.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 10. 6. 2010. и Пресуда Апелационог суда, од 23. 12. 2011)
СИМУЛОВАН И ДИСИМУЛОВАН ПРАВНИ ПОСАО
#14 Уговор о поклону уз накнаду опредељену у обавези доживотног издржавања поклонодавца од стране поклонопримца
Према утврђеном чињеничном стању, пок. Д. М. је са својом ћерком – овде туженом, закључила уговор о поклону непокретности, оверен пред судом, којим је поклонодавац својој ћерки поклонопримцу пренела право својине на непокретности, задржала на стану право плодоуживања до своје смрти, а чланом 4. Уговора је одређено да су се странке споразумеле да ће поклонопримац заузврат за примљени поклон у свему као и до сада чувати, пазити и неговати, о поклонодавцу бринути, снабдевати је лековима, водити рачуна о хигијени, сахраниће је по православном обичају, а поклонодавац је дозволио поклонопримцу да без даљег пристанка и присуства поклонодавца пренесе право својине на непокретности на своје име у земљишним књигама.
Тужиоци у овој правној ствари – унуци пок. Д. М. по покојном сину, тужбеним захтевом тражили су да суд утврди да је спорни уговор о поклону ништав и да не производи правно дејство, те да утврди њихове сувласничке уделе на непокретности која је предмет уговора о поклону.
По мишљењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд одлучио када је одбио тужбени захтев тужилаца.
Првостепени суд је нашао да је уговор о поклону симулован правни посао, јер је према садржини уговора и утврђеним правима и обавезама странака њихова права воља била да закључе један теретан, двострано обавезни, sui generis уговор, чији је предмет промет непокретности, уз накнаду опредељену у обавези доживотног издржавања поклонодавца од поклонопримца. Тај уговор није класичан уговор о доживотном издржавању регулисан одредбама ЗОН-а, јер му недостаје битна наследно-правна компонента, као битно обележје оваквог уговора – односно пренос имовине није одложен до смрти примаоца издржавања.
Захтев форме, овера уговора од судије, прописан Законом о наслеђивању, чије је испуњење услов настанка и пуноважности уговора о доживотном издржавању, не мора да буде испуњен код овог уговора, јер се ради о промету непокретности, уговор је закључен писмено, потписи су оверени код суда и као такав производи правно дејство, због чега је и захтев за утврђење ништавости наведеног уговора због недостатка форме неоснован.
Како је одредбом члана 10. ЗОО-а одређено да су стране у облигационим односима слободне у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи, те да су пок. Д. М. и тужена имале право да закључе уговор који је за предмет имао стан уз обавезу тужене, као поклонопримца, да се одмах укњижи у земљишне књиге, као власник стана, а да заузврат помаже, негује и пази поклонодавца. Наведени уговор није противан принудним прописима, јавном поретку ни добрим обичајима, представља израз њихове слободне воље да уреде свој међусобни однос, а то што лингвистички садржина уговора упућује на уговор о доживотном издржавању не значи и да је закључен уговор о доживотном издржавању, већ је управо закључен уговор о промету непокретности уз накнаду за чију су ваљаност испуњени сви услови.
(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, од 26. 10. 2007. и Пресуда Апелационог суда у Београду, од 19. 5. 2010)