Уговор о поклону

Уговор о поклону ће бити приказан кроз навођење корисних примера из судске праксе и њихову детаљну анализу.

 

Уговор о поклону је уговор облигационог права, који за разлику од других именованих уговора није регулисан Законом о облигационим односима, већ параграфима Српског грађанског законика који се примењује на основу чл. 4. Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељке окупације („Сл. лист ФНРЈ”, бр. 86/46, 105/46 и 97/47). Српски грађански законик у параграфу 561. прописује да је поклон доброчин и једнострани уговор којим лице даје нешто другом без накнаде, а параграфи 566. и 567. да се уговор о поклону може опозвати само ако поклонодавац после учињеног поклона осиромаши и ако поклонопримац искаже очигледну и крајњу незахвалност према поклонодавцу. Под грубом неблагодарношћу подразумева се увреда живота, тела и части, као и нарушавање слободе и имања.

Поклон је, као што је речено, именовани, формални, једностарно обавезан и доброчин уговор. Битни елементи уговора су: предмет поклона и намера дарежљивости (аnimus donandi).

У тренутку закључења уговора о поклону зна се која страна је поверилац, а која дужник и колика је вредност предмета престације, па је уговор о поклону кумулативни уговор са тренутним извршењем обавезе, а у већини случајева закључује се с обзиром на својства одређене личности – intuitu personae. Поклонодавац се обавезује према поклонопримцу на основу сопствене намере да учини поклон.

Предмет поклона може бити ствар (покретна или непокретна), неко имовинско право или било каква имовинска корист. Предмет уговора о поклону (као и код других уговора) мора бити могућ, допуштен, одређен, односно одредив. Ако је предмет тог уговора немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив, уговор о поклону је ништав.

Поклонодавац се обавезује према поклонопримцу не због накнаде коју од њега очекује, него због тога што из неких других мотива хоће да увећа имовину поклонопримца. Нужно је да поклонодавац испољи свест и намеру да, без одговарајуће накнаде, пренесе другоме право својине неке ствари или неко друго имовинско право или извесну корист. Поклон претпоставља сагласност поклонопримца о битним елементима, али animus donandi се односи пре свега на одлуку поклонодавца да учини поклон. Ова намера мора недвосмислено произлазити из садржине уговора или скупа релевантних околности конкретног случаја. Намера дарежљивости (аnimus donandi) значи да поклонодавац има свест и намеру да, без накнаде, пренесе право својине, друго имовинско право или корист на друго лице.

Уговор о поклону је правни посао који се често закључује у правним односима између физичких, а понекад и физичких и правних лица. Самим тим, без обзира на то што је то стари институт облигационог права, животна кретања и друштвене промене доносиле су нове дилеме поводом примене овог института. У наредном делу текста уследиће покушај да се одговори на нека од питања која су везана за уговор у поклону, а која су исказана у пракси.

ФОРМА УГОВОРА О ПОКЛОНУ И УСЛОВИ ЗА КОНВАЛИДАЦИЈУ

Уговор о поклону који за предмет има непокретност, мора бити закључен у писаној форми, а потписи уговарача оверени у суду (код нотара).

У случају недостатка прописане форме у парничном поступку се покрећу спорови ради конвалидације уговора о поклону. У одређеном броју пресуда исказан је став да писани уговор о поклону који није оверен, не представља пуноважан уговор о поклону, те да не може да произведе дејство и обавеже стране уговорнице, позивајући се при томе на одредбу чл. 4. Закона о промету непокретности.

С друге стране, у неким пресудама је заузет став да је уговор о поклону непокретности пуноважан и када није оверен у суду, када се утврди да је закључен у писменој форми, постоји animus dоnandi, те предмет уговора није забрањен и уговор је испуњен у целини. Тако је у једној пресуди другостепеног суда наведено да је неправилан закључак првостепеног суда да не постоје услови за конвалидацију спорног уговора због тога што је поклонодавац преминуо 10 дана по потписивању уговора због болести, да је уговор веома кратко формално постојао и да уговорне обавезе за то време нису извршаване, те да није остварен циљ уговора по постигнутој сагласности воља. Из чланова спорног уговора не произлазе никакве обавезе поклонопримца према поклонодавцу, већ управо супротно, мотив за закључење овог уговора је чињеница да је тужилац до тада помагао поклонодавцу и постао му најомиљенији сродник.

Међутим, када се ради о предмету поклона који представља покретне ствари, писана форма уговора није обавезна. Сходно правним правилима Српског грађанског законика, када је реч о покретним стварима као предметима поклона, не захтева се закључење писменог уговора, већ је за пуноважност поклона довољна и предаја, односно за стицање својине довољно је и да је поклонодавац несумњиво изразио намеру да учини поклон и да је извршена реална предаја ствари.

Записник о утврђивању фактичког стања у поступку спровођења комасације, који садржи изјаву неког лица да другом поклања парцелу која је наведена у Записнику и изјаву тог другог лица да је поклон примио, има дејство уговора о поклону и у погледу форме важе правила која се односе на уговоре о промету непокретности. O наведеном говори следећи случај из праксе: Тужилац В. Ђ. и сада пок. Н. Д. живели су у дугогодишњој ванбрачној заједници, све до смрти пок. Н. Д., која је била власник предметне кат. парцеле. Приликом сачињавања Записника о утврђивању фактичког стања од стране Комисије за спровођење комасације, сада пок. Н. Д. изјавила је да наведену кат. парцелу, која се води на њу, поклања тужиоцу, а у Записнику је констатовано да се тужилац сагласио са тим и да је у поседу парцеле. Записник је потписан од стране сада пок. Н. Д. и тужиоца, при чему потписи нису оверени од стране суда. Тужени су правни следбеници сада пок. Н. Д., који су правноснажним оставинским решењем оглашени за наследнике на њеној заоставштини коју, између осталог, чини и право својине на 9939/10439 делова предметне кат. парцеле. Тужилац тужбом тражи да се утврди да је правно ваљан уговор о поклону садржан у Записнику о утврђивању фактичког стања Комисије за спровођење комасације, те да се утврди да је он власник наведене парцеле у делу од 9939/10439 по основу истог уговора. Записник о утврђивању фактичког стања у поступку спровођења комасације, који садржи изјаву сада пок. Н. Д. да тужиоцу поклања парцелу која је наведена у Записнику и изјаву тужиоца да је примио поклон, има дејство уговора о поклону. Наиме, уговор о поклону је двостран правни посао, али и једнострано обавезан правни посао, којим се сагласношћу воља врши пренос права својине одређене ствари, односно другог имовинског права са једног лица на друго, без одговарајуће накнаде. Битни елементи уговора о поклону су предмет уговора и намера да се поклон учини. Дакле, сагласност поклонопримца да прими поклон и постојање намере поклонодавца да поклон учини минимум су који мора бити испуњен код сваког уговора о поклону. Околност да је сада пок. Н. Д. у Записнику о утврђивању фактичког стања дала изјаву да поклања парцелу свом ванбрачном партнеру – тужиоцу, не умањује њену правну ваљаност нити у погледу садржине нити у погледу прописане форме. Писмено у форми записника представља сагласност воља поклонодавца и поклонопримца да сачине уговор о поклону и садржи све битне елементе писменог уговора о поклону. Будући да су странке слободно изразиле своју вољу, предмет уговора је дозвољен и индивидуално одређен, те се стога овај записник може уподобити писменом уговору о поклону непокретности, али му недостаје прописана форма у погледу овере потписа уговарача од стране суда. Како је у питању облигационоправни уговор који за предмет има непокретност, за исти у погледу форме важе правила која се односе на уговоре о промету непокретности. Према одредби члана 4. став 2. Закона о промету непокретности („Сл. гласник СРС”, бр. 43/81, 58/87 и 40/89) који је важио у време настанка спорног односа, уговор о преносу права на непокретности између носиоца права својине закључује се у писменом облику, а потписи уговарача оверавају се од стране суда. Према ставу 3. истог члана, уговор који није сачињен у смислу цитираног прописа, не производи правно дејство. Према члану 4. став 4. истог закона, суд може признати правно дејство уговора о преносу права на непокретности између носилаца права својине уколико промет није забрањен, при чему је поменути уговор закључен у писменом облику, а потписи уговарача на њему нису оверени у суду, под условом да је уговор испуњен у целини или претежном делу, да је непокретност стечена у границама закона, да је плаћен порез на промет, да није повређено право прече куповине и да није повређен други друштвени интерес.

Уколико на писменом уговору о поклону непокретности потписи уговарача нису оверени у суду, наведени уговор не испуњава све прописане услове из члана 4. става 4. Закона о промету непокретности, осим ако су обавезе између уговорних страна извршене и порез на промет непокретности плаћен, па се њему не може признати правно дејство. Ово зато што је уговор о промету непокретности, односно уговор о поклону непокретности за који у погледу форме важе правила која се односе на поменути уговор, строго формалан уговор и да би био правно ваљан, мора испуњавати апсолутно све услове наведене у одредби члана 4. Закона о промету непокретности, према којој је учињен само један изузетак и то само ако недостаје овера потписа уговарача, уз испуњење осталих услова за конвалидацију. Наведена законска одредба је императивног карактера, што значи да суд нема овлашћења да, изван јединог изузетка, по наведеној законској одредби чини и друге изузетке. Због тога, уколико уговор о поклону није извршен у претежном делу, нема места конвалидацији истог и он не производи правно дејство. Да би се сматрало да је уговор о поклону непокретности извршен у претежном делу, нужно је да су обостране престације извршене у претежном делу, иначе се овакав уговор не може оснажити.

Као илустрација оваквог става може послужити следећа одлука: Према правним правилима имовинског права (Параграф 561. Српског грађанског законика), уговор о поклону је реалан уговор јер „поклон бива кад ко добровољно другоме што да…”. Да би уговор настао у моменту закључења (моменат сагласности воља), потребна је физичка или симболична предаја ствари, чега нема ако је поклонодавац омогућио судржавину после закључења уговора у писменој форми. Према теорији консесуализма из чл. 67. Закона о облигационим односима, уговор о поклону се сматра закљученим простом сагласношћу воља, при чему је за настанак уговора довољно постојање писменог уговора и овере потписа у суду, чиме у конкретном случају нису испуњени услови за конвалидацију из чл. 4. ст. 4. Закона о промету непокретности, иако је испуњен први услов – писмена редакција уговора, али није испуњен други услов, а то је да је исти био испуњен у целини или претежном делу. Повремено долажење поклонопримца у стан не може значити фактичку власт на ствари, која мора бити претежна, а не мањег или истог обима као поклонодавца, због чега није испуњен услов за конвалидацију у погледу извршења уговора, па уговор о поклону не производи правно дејство (Пресуда Врховног касационог суда, Рев 744/2013 од 23. 10. 2013. године).

ОПОЗИВ УГОВОРА О ПОКЛОНУ ЗБОГ ГРУБЕ НЕБЛАГОДАРНОСТИ

Најбројнији спорови који се тичу уговора о поклону јесу они који се воде по захтеву за опозив уговора о поклону због неблагодарности и грубе незахвалности поклонопримца према поклонодавцу.

Параграфом 937. у вези са параграфом 567. тачка Б Српског грађанског законика прописано је да се тужба за опозив уговора о поклону може поднети у року од 3 године од дана закључења уговора, односно у року од 3 године од настанка разлога због ког се уговор опозива. Овај рок је преклузивни рок материјалноправне природе, чијим пропуштањем поклонодавац губи право да захтева опозив уговора о поклону.

Постојање грубе неблагодарности као разлога за опозив поклона јесте фактичко питање о коме суд закључује узимајући у обзир све околности случаја и ценећи је као вредносно мерило које се односи на правила морала и добрих обичаја. Понашање поклонопримца након закљученог уговора о поклону може бити разлог за опозив уговора о поклону ако је тиме изразио грубу незахвалност која је у узрочно-последичној вези са престанком блиског односа странака, који је био побуда за закључење уговора о поклону и мотив поклонодавца да учини поклон. Опозив поклона у оваквом случају је цивилна казна за незахвалног поклонопримца и у интересу је јавног морала, јер ако поклонопримац без икакве накнаде ужива одређене погодности поклона, онда од њега треба основано очекивати хуман и привржен однос према поклонодавцу, поготово ако су блиски сродници.

„Груба неблагодарност” није стандард и суд је цени узимајући у обзир све околности конкретног случаја. Тако нпр. уколико је поклонопримац применом насиља и дрским и безобзирним понашањем угрозио спокојство и телесни интегритет поклонодавца – наношењем телесних повреда, те су односи између страна уговорница поремећени у тој мери да исти више не разговарају иако живе у истом стамбеном објекту, постоји груба неблагодарност туженог према тужиоцу, као поклонодавцу. Тако је у једном спору исказано мишљење да суд треба да цени поступке туженог према месним стандардима средине у којој парничне странке живе – да ли је у поменутој средини неодржавање контакта између оца и сина уобичајено и прихватљиво понашање или не, посебно ценећи и чињеницу да је поклонопримац физичким насртајем на свог оца у присуству гостију испољио незахвалност у таквом степену да је тужилац након тог догађаја престао са њим да разговара.

У другом случају је ћерка, као поклонопримац, сместила мајку, као поклонодавца (трособног стана), у старачки дом затвореног типа. У поступку је утврђено да је боравак тужиље у наведеној установи био медицински неоправдан јер је представљао искључиво начин њеног збрињавања, с обзиром на то да тужена није била у могућности да се лично стара о тужиљи због радних обавеза. Услови боравка су били неадекватни и у супротности са интересима тужиљине личности, што је код ње изазвало душевне патње и погоршање органског и менталног здравља. Туженој су била позната наведена осећања тужиље, али она није покушала да утеши и на други адекватан начин збрине мајку, као поклонодавца. Оваквим поступањем тужиља је испољила нарочиту упорност у занемаривању тужиљиних осећања и дужности поштовања родитеља. Тужена је, као поклонопримац, у односу према тужиљи, као поклонодавцу, испољила неискрено, неблагонаклоно и некоректно понашање, грубо повредивши морална осећања тужиље. Овакво пропуштање дужне бриге о мајци представља грубу повреду обавезе на захвалност према тужиљи – поклонодавцу, због чега је суд одлучио да су испуњени услови да се уговор о поклону опозове.

У пракси се поставило и питање основаности захтева за опозив уговора о поклону наследницима поклонопримца након његове смрти. Кроз одређени број одлука судска пракса је исказала став да је Уговор о поклону уговор intuitu personae, те се после смрти поклонопримца наследници поклонопримца не могу наћи у његовом положају да би се у односу на њих реализовао опозив поклона, па нису пасивно легитимисани у парници за опозив поклона, нарочито ако су правни следбеници преминулог поклонопримца право својине на поклоњеној ствари стекли путем наследства, па са поклонодавцем не стоје ни у каквом правном односу, због чега поклонодавац у својству тужиоца према наследницима поклонопримца не може истаћи захтеве које је могао према поклонопримцу. О наведеном говори следећи пример: Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са својим сином закључила уговор о поклону којим је на њега пренела право својине на непокретности. Након смрти поклонопримца, односно 4 године након учињеног поклона поднела је тужбу против наследника поклонопримца, са тужбеним захтевом за опозив учињеног поклона и евентуалним тужбеним захтевом којим је тражила да се утврди да је уговор о поклону ништав и да не производи правно дејство. Према мишљењу другостепеног суда, правилно је првостепени суд одбио основни тужбени захтев, будући да у односу на тужене нису испуњени услови за опозив предметног уговора о поклону из параграфа 566. и 567. Српског грађанског законика (параграф 561. прописује да је поклон доброчин и једнострани уговор, при чему лице даје нешто другом без накнаде, а параграф 566. и 567. да се уговор о поклону може опозвати само ако поклонодавац после учињеног поклона осиромаши и када поклонопримац искаже очигледну и крајњу незахвалност према поклонодавцу), а посебно зато што је утврдио да поклонопримац за живота није показао грубу неблагодарност према тужиљи нити је дошло до осиромашења тужиље за живота поклонопримца, те је стога смрћу поклонопримца и престала могућност опозива уговора о поклону. У погледу евентуалног постављеног тужбеног захтева, по мишљењу другостепеног суда, правилно је првостепени суд одбио исти, будући да је утврдио да је мотив тужиље да закључи уговор о поклону била њена жеља да обезбеди сина и његову породицу – овде тужене, да су живели у складним односима, да су се лепо слагали, да није било напада на тужиљу, посебно не физичких, да се њихов однос ни након закључења уговора није променио, а посебно да је тужиља тек после 4 године од учињеног поклона тражила утврђење ништавости уговора. При таквом стању ствари суд је нашао да мотив због кога се уговор о поклону закључује (који улази у основ уговора) није отпао, те да нису испуњени услови из чл. 52. ЗОО-а за утврђење ништавости уговора. Покојни поклонопримац је у току поступка преминуо, чиме је престало право тужиоца, као поклонодавца, на опозив уговора о поклону због неблагодарности поклонопримца на коју се тужилац позива. Ово зато што је уговор о поклону intuitu personae и зато се после смрти поклонопримца нико не може наћи у његовом положају да би се према њему реализовао опозив. Тужени су стекли право својине на предмету поклона наслеђивањем, а не правним послом са поклонодавцем, па зато они према тужиоцу не стоје ни у каквом правном односу. Према томе, с обзиром на то да је поклонопримац умро, тужилац не може после његове смрти основано да тражи опозив поклона због грубе неблагодарности ни према његовим наследницима, јер право на опозив поклона због грубе неблагодарности престаје смрћу поклонопримца, што значи да се не може истицати против његових наследника. Такође, од закључења спорног уговора није дошло до осиромашења тужиоца јер је његово имовинско стање било исто и у време закључења уговора и у време подношења тужбе (Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 1030/10 од дана 2. 2. 2010. године).

ОПОЗИВ УГОВОРА О ПОКЛОНУ ЗБОГ ОСИРОМАШЕЊА

Највећи проблем у пракси представља оцена ког степена и природе треба да буде осиромашење поклонодавца да би произвео опозив претходно закљученог уговора о поклону. Поступање у таквим предметима најбоље илуструје следећи случај:

Тужиља је са својом сестром 2006. године закључила уговор о поклону којим је сестри поклонила ½ четворособног стана у Београду. Након закључења уговора о поклону тужиљи и њеном супругу је посао пропао, због чега су морали да се из иностранства врате у Србију, где живе по изнајмљеним становима, са малим платама којима не покривају месечне трошкове. Суд је усвојио тужбени захтев којим је тражен опозив уговора о поклону због осиромашења поклонодавца, при чему пресуда треба да служи као основ за брисање права својине тужене (поклонопримца) на уделу од ½ на предметном четворособном стану у Београду. Полазећи од чињенице да је тужиља у врема када је учинила поклон била у доброј финансијској ситуацији, да је са супругом добро пословала бавећи се приватним послом у иностранству, да у тренутку закључења уговора није могла да претпостави да ће морати да тражи опозив уговора о поклону, да им је накнадно посао пропао, због чега су били принуђени да се врате у Србију, те имајући у виду висину примања која сада остварују, чињеницу да су у радном односу на одређено време, да имају двоје малолетне деце и да плаћају закупнину за изнајмљени стан, суд је закључио да је осиромашење тужиље и њеног супруга таквог степена у односу на период кад је поклон учињен и такве природе да доводи у питање егзистенцију њихове породице, да су се стекли услови за опозив уговора о поклону због осиромашења. Суд је усвојио тужбени захтев применом правних норми из параграфа 567. Српског грађанског законика (Пресуда Првог Основног суда у Београду, П бр. 50344/10 од 28. 1. 2011. године).

ПОНИШТАЈ УГОВОРА О ПОКЛОНУ

Неправилност и незаконитост уговора о поклону манифестује се кроз непостојање намере дарежљивости као битног елемента овог правног посла. То је на пример случај када се закључи уговор о поклону у намери да сe усклади земљишнокњижно стање са фактичким стањем ствари, јер поклонодавац у таквом случају не поклања поклонопримцу предмет уговора због дарежљивости. Тако је у једном спору утврђено да не постоји намера даривања, већ се поклонодавац руководио практичним разлозима, верујући да је поклонопримац једини ванкњижни власник објекта, а овакво убеђење је код поклонодавца створио управо поклонопримац давањем нетачних информација корисницима и ванкњижним власницима поклоњеног објекта. Недостаци у вољи тужиље, као поклонодавца, чине основаним захтев за поништај уговора о поклону са аспекта одредби чл. 62. и 111. ЗОО-а. У конкретном случају, чак и да тужиља није била у заблуди и да је код исте постојала намера дарежљивости, уговор о поклону не би опстао као пуноважан и законит правни посао јер су парничне странке овај правни институт користиле у недозвољене сврхе. Смисао уговора о поклону је да се из доброчиних разлога пренесе право својине на покретним или непокретним стварима са поклонодавца на поклонопримца. Тужиља није могла да пренесе право својине на поклоњеним стварима на туженог када тужиља, по сопственим наводима и речима туженог, није била власник поменутог објекта. Погрешан избор парничних странака у погледу правног института по основу кога ће извршити усклађивање између земљишнокњижног и ванкњижног стања ствари, имао је за последицу неправилност и незаконитост уговора о поклону, а самим тим и недозвољено правно дејство истог.

Ништав је уговор о поклону када је мотив (пружање неге и помоћи) због кога је поклон учињен, отпао или се није остварио, чиме jе уговору нестао основ. У бројним пресудама исти разлог је утврђен као разлог за опозив уговора о поклону.

КОНКУРЕНЦИЈА УГОВОРА О ПОКЛОНУ И ТЕРЕТНОГ УГОВОРА

Посебно питање представља питање да ли је уговор о поклону валидан када је уз њега закључен и неки други уговор облигационог или наследног права који за предмет има исту имовину као и уговор о поклону. Судска пракса је кроз бројне одлуке афирмисала законско правило да јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретним правним послом у односу на лице које је ствар стекло бестеретним правним послом, према чл. 33. и 41. Закона о основама својинскоправних односа. Када се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретним правним послом у односу на лице које је ствар стекло бестеретним правним послом, а ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази. У конкуренцији уговора о поклону и уговора о размени (уговор о купопродаји) јачи правни основ има уговор о размени. Најчешћи случај је да је лице прво закључило уговор о поклону на основу кога се поклонопримац није укњижио на предметној непокретности која је била предмет уговора о поклону. Након неког времена поклонодавац закључује теретни уговор којим располаже истом непокретношћу. У таквој ситуацији теретни стицалац је савестан јер је у земљишним књигама, односно у катастру непокретности поклонодавац укњижен као једини власник непокретности.

О овоме говори и следећа пресуда: Уговор о размени (купопродаја стана) је закључен, оверен у суду и стан је предат купцу односно лицу с којим се вршила размена непокретности и купац се у исти уселио. Јаче право има лице које је стан стекло уговором о размени (купопродаја) од поклонопримца по претходно закљученом уговору о поклону. Наиме, одредбом члана 33. ЗОСПО-а право својине на непокретности на основу правног посла стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин предвиђен Законом, а одредбом члана 41. став 2. истог закона прописано је да када се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно, а ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази. У овој ситуацији уговор о поклону и уговор о размени непокретности производе правно дејство, те у конкуренцији та два правна посла (иако су и поклонопримац и лице из уговора о размени, односно купац били савесни), јачи правни основ има уговорна страна по основу уговора о размени (купопродаја), без обзира на то што је та страна каснији стицалац, будући да је прва исходовала упис свог права у земљишне књиге, стан јој је по овери уговора о размени предат у посед, а и ради се о стицању на основу теретног правног посла.

УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ И УГОВОР О ПОКЛОНУ

По уговору о доживотном издржавању имовина примаоца издржавања прелази на даваоца издржавања након примаочеве смрти. Када је прво закључен уговор о доживотном издржавању, а након тога и уговор о поклону у погледу исте имовине, има се ценити да је уговор о поклону доброчин уговор, док је уговор о доживотном издржавању теретни правни посао, па јачи правни основ има стицалац по уговору о доживотном издржавању.

У пракси је разматрано питање да ли је уговор о поклону који има елементе уговора о доживотном издржавању ваљан правни посао. То је ситуација када поклонодавац уговором о поклону поклонопримцу (clausula intabulandi) поклања (преноси право својине) непокретност, уз обавезу поклонопримца да се стара и брине о поклонодавцу, а уговор је оверен од стране суда (у новије време од стране јавног бележника). Ништавост уговора могу да траже друга заинтересована лица која исказују став да овакав уговор у ствари представља уговор о доживотном издржавању који није оверен од стране судије односно нотара у форми коју прописује Закон о наслеђивању, па је самим тим ништав правни посао. Кроз више судских одлука заузет је став да такав уговор представља ваљан правни посао, са позивањем на члан 10. Закона о облигационим односима којим је одређено да су стране у облигационим односима слободне у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи (начело слободе уговарања). Захтев форме, и то овера уговора од стране судије, који је прописан Законом о наслеђивању и чије је испуњење услов настанка и пуноважности уговора о доживотном издржавању, не мора да буде испуњен код оваквог уговора јер се ради о промету непокретности, уговор је закључен писмено, потписи су оверени у суду (нотар), па као такав производи правно дејство, због чега је и захтев за утврђење ништавости наведеног уговора због недостатка форме неоснован. Уговорне стране имају право да закључе уговор који за предмет има непокретност, уз обавезу тужене, као поклонопримца, да се одмах укњижи у земљишне књиге као власник стана, а да заузврат помаже, негује и пази поклонодавца. Овакав уговор није противан принудним прописима, јавном поретку ни добрим обичајима, те представља израз слободне воље страна уговорница да уреде свој међусобни однос, а то што лингвистички садржина уговора упућује на уговор о доживотном издржавању, не значи и да је закључен уговор о доживотном издржавању, већ да је закључен управо уговор о промету непокретности уз накнаду, за чију су ваљаност испуњени сви услови.

ПОБУДА ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ПОКЛОНУ

Иако је одредбом чл. 53. ст. 1. Закона о облигационим односима прописано да побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност, код уговора без накнаде, па следствено томе и код уговора о поклону, побуда утиче на пуноважност ако се на њу позива странка која за своје давање не прима никакво супротно давање (поклонодавац). Према томе, не би било праведно да се грешка у побуди код поклонодавца не узме у обзир јер је она и определила поклонодавца да учини поклон. Побуда улази у основ уговора и када се она не оствари, отпада и сам основ уговора, због чега је уговор ништав правни посао у смислу чл. 52. Закона о облигационим односима. То може бити случај када након учињеног поклона поклонопримац не остане у браку с поклонодавцем или се поклонопримац није старао и није бринуо о поклонодавцу, већ су то чинила друга лица, а ове околности су представљале побуду за закључење уговора о поклону.

ANIMUS DONANDI И УСТУПАЊЕ НАСЛЕДНОГ ДЕЛА ДРУГОМ НАСЛЕДНИКУ

Елементи уговора о поклону постоје и у ситуацији када се лице у оставинском поступку прихвати наследства које му по закону припада и свој наследни део уступи другом наследнику, у смислу одредбе члана 216. став 2. Закона о наслеђивању. Ваљаност такве изјаве има се ценити као ваљаност уговора о поклону. Задатак суда је да утврди да ли је приликом уступања свог наследног удела лице имало намеру дарежљивости, односно вољу да се поклон учини и тако увећа имовина другог наследника, као поклонопримца. Ако суд утврди да наследник није имао намеру дарежљивости, односно вољу да се поклон учини и тако увећа имовина другог наследника, као поклонопримца, већ да се наследник прихватио својих наследних делова и уступио их туженом, као наследнику, само фиктивно, ради лакшег располагања спорном непокретношћу, тада уговор о поклону није ваљан правни посао. Уколико није постојала намера дарежљивости у тренутку давања наследничке изјаве о уступању наследног дела, не може се сматрати да је закључен уговор о поклону. Уколико је наследник који је примио поклон у виду наследног дела другог наследника, тај поклон (непокретност) отуђио, тада је основан захтев за исплату новчане вредности наследника (поклонодавца) у висини његовог наследног дела. У таквој ситуацији суд ће утврдити да је уговор о поклону без дејства и тужиоцу, као законском наследнику, досудити износ који представља новчану вредност његoвог наследног дела (нпр. половина) на наследном уделу стана који је продат, а који је представљао заоставштину оставиоца, јер се задржавањем новца од продатог стана тужени неосновано обогатио, у смислу члана 210. став 2. Закона о облигационим односима. У конкретном случају нису испуњени услови за новацију, с обзиром на то да је уговор о поклону ништав, а да уговор о купопродаји није настао јер се ради о формалном уговору који не може настати у форми неовереног споразума. У овој ситуацији, дакле, суд претходно утврђује да је без дејства уговор о поклону међу парничним странкама услед непостојања намере дарежљивости тужиоца приликом уступања свог наследног дела туженом, а затим суд, као претходно питање, утврђује удео тужиоца у наcледном делу купопродајне цене непокретности применом правила о законском реду наслеђивања, уз умањење за износе које је тужени исплатио и износе на име пореза које је тужилац исплатио туженом, па тако утврђене износе досуђује тужиоцу.                                      

РЕЗИМЕ

Иако веома распрострањен именовани уговор грађанског права, уговор о поклону није регулисан Законом о облигационим односима, већ параграфима Српског грађанског законика који се примењује на основу чл. 4. Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације („Сл. лист ФНРЈ”, бр. 86/46, 105/46, 97/47).

То је бестеретан, доброчин, једнострано обавезан правни посао, за који Закон, осим кад се њиме располаже непокретношћу, не захтева посебну форму.

Битан елемент овог уговора, осим предмета уговора који чини право својине на некој ствари или праву, чини и намера даривања, без које је овај уговор ништав.

Специфичност овог уговора је свакако и то што побуда за закључење утиче на његову пуноважност.

Најчешћи спорови који се пред судовима опште надлежности воде у вези са уговором о поклону свакако су они који се воде због грубе неблагодарности поклонопримца или осиромашења поклонодавца. Шта ће се сматрати грубом неблагодарношћу или знатним осиромашењем – одлучује суд у сваком конкретном случају, имајући у виду околности случаја, али и месне прилике и обичаје.