Уговорна казна у законодавству и судској пракси

Овај текст има за циљ да представи институт уговорне казне у домаћем законодавству и део релевантне судске праксе у вези са питањима која су се као спорна јавила у примени одговарајућих законских одредаба у релативно новијем периоду

Уговорна казна је стари, добро познат и широко прихваћен и коришћен институт облигационог права. Опште Узансе за промет робом, као и Посебне узансе о грађењу, садржале су детаљну регулативу у вези са уговорном казном. Мањкавости у дотадашњој регулативи покушао је да отклони Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) и у томе је у огромној мери успео. Овај закон уговорну казну регулише одредбама чланова 270–276.

И премда се на први поглед чини да постојећа норматива није довољна, будући да је реч о релативно малом броју законских чланова, наведеним одредбама законодавац је, ипак, разрешио већи број спорних питања која би се у пракси могла јавити (или су се јављала) а у вези су са применом овог института, јасно одређујући како појам уговорне казне, тако и све њене битне карактеристике. Ово, међутим, не значи да живот, а нарочито привредно пословање није изнедрило одређени број спорности које су расправљане и решаване путем судских спорова.

Судски спорови око примене одредаба уговора о уговорној казни јављали су се и пред редовним и пред привредним судовима. Неке спорности су биле предмет разматрања највиших судских инстанци.

Једноставност у уговарању и примени института уговорне казне, као и јасна и чврста законска решења, допринели су да уговорна казна постане део бројних уговора, а поготово уговора о грађењу и уговора из привредног права, односно уговора о промету роба и услуга, као поуздано средство обезбеђења уговорних обавеза. У великој мери томе је допринела и судска пракса.

Појам и врсте уговорне казне – општа правила

Чланом 270. ЗОО-а законодавац је прописао да поверилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем. Дакле, полазећи од слова закона, уговорну казну можемо дефинисати као новчану или неку другу имовинску корист коју је једна уговорна страна дужна платити другој ако своју уговорну обавезу не испуни или задоцни са њеним испуњењем.

Из наведене одредбе произлази да ЗОО разликује две врсте уговорне казне: уговорну казну због неиспуњења и уговорну казну због задоцњења у испуњењу обавезе.

Даље, законодавац прописује да, ако што друго не произлази из уговора, сматра се да је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем.

Најзад, у наведеној одредби императивно је прописано да уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе.

Наведене одредбе су доследно спроведне кроз бројне одлуке судова различитих инстанци при расправљању спорног питања дозвољености уговорне казне за неизвршење или задоцнело извршење новчане обавезе тако што су ове уговорне одредбе сматране ништавим, те су захтеви за плаћањем по основу таквих одредби одбијани.

У решењу Врховног суда Србије Прев. 40/98 од 18. 3. 1998. године наведено је следеће: „Пропис чл. 270. ст. 3. Закона о облигационим односима којим је искључена могућност да се уговара за новчане обавезе уговорна казна, представља пропис когентне примене чију вољу странке не могу искључитиˮ.

У том предмету је расправљано о праву повериоца на увећање цене у случају доцње дужника са плаћањем испоручене робе. Врховни суд је нашао да такво уговарање представља уговарање уговорне казне за доцњу у испуњењу новчане обавезе које је недозвољено и самим тим и ништаво, при чему је указао да је доцња у испуњењу новчане обавезе санкционисана затезном каматом.

На истом становишту је и Привредни апелациони суд са својом пресудом Пж-1576/2012 од 20. 12. 2013. године, у чијем образложењу је изричито наведено: „…правилно је првостепени суд закључио да се у конкретном случају нису стекли услови за примену института уговорне казне имајући у виду да се уговорна казна не може уговорити за новчане обавезе (…) уговорена уговорна казна је у смислу чл. 270. у вези са чл. 109. ништаваˮ.

Правни став и пракса Привредног апелационог суда је наставак већ раније формираног правног става Вишег трговинског суда, јасно израженог у пресуди тог суда Пж-3550/2006 од 9. 11. 2006. године којом је доследно изражено схватање да се уговорна казна не може досуђивати када су у питању новчане обавезе.

Најзад, посебно ваља указати на то да се уговорна казна може уговорити само када су у питању обавезе, али не и када је у питању пропуштање вршења права.

Наиме, у спору који је окончан пресудом Вишег трговинског суда Пж-4046/06 од 14. 2. 2007. године расправљано је питање допуштености уговорне казне коју је тужилац потраживао од туженог који није благовремено преузео од тужиоца уговорену количину робе која је била предмет размене са робом туженог. Виши трговински суд је у конкретном случају стао на становиште да је у таквој ситуацији тужени поверилац а не дужник и да непреузимањем робе која му је стављена на располагање није дошло до неизвршавања његове неновчане обавезе већ невршења његовог права, а што је поступање које има за последицу поверилачку доцњу. Како се уговорна казна не може уговорити за невршење права већ само за неизвршавање неновчане обавезе, Виши трговински суд је нашао да је такав споразум странака ништав.

Неколиким одлукама судови су расправили спорно питање правне природе уговорне камате из члана 402. ЗОО-а у случају неновчаних обавеза, односно питање односа уговорне казне и камате коју дозвољава наведена одредба. Према тој одредби, одредбе ЗОО-а о уговорној камати сходно важе и за остале обавезе које имају за предмет ствари одређене по роду.

У пресуди Вишег трговинског суда Пж-7004/2007 од 20. 2. 2008. године заузет је став да је пуноважна одредба уговора којом се уговара обавеза плаћања камате за период одлагања извршења обавезе дужника која гласи на предају ствари одређених по роду. Суд у образложењу наводи да је погрешан правни став првостепеног суда да се ради о уговорној казни, која се може уговорити само због неиспуњења или задоцњења у испуњењу, а да је уговарање камате у смислу члана 402. ЗОО-а дозвољено за период репрограмирања и одлагања извршења дужникове обавезе.

Начин одређивања уговорне казне

Одредбом члана 271. ЗОО-а прописано је да уговорне стране могу одредити висину уговорне казне по свом нахођењу у једном укупном износу, у проценту или за сваки дан задоцњења или на који други начин, с тим што уговорна казна мора бити уговорена у форми прописаној за уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи.

Ово значи да је законодавац дозволио потпуну слободу уговарања уговорне казне, сем што је уговарање исте условио формом основног уговора.

Из наведне одредбе произлази да уговорна казна може бити саставни део основног уговора, али да иста може бити и предмет посебног споразума странака чиме не губи своју правну природу, али ни своју зависност од основног уговора.

С обзиром на то да уговорна казна по правилу прати уговоре који се, било по слову закона било по вољи странка (с обзиром на своју вредност), сачињавају у писаној форми (уговор о грађењу, уговор о инвестиционим улагањима, куповини вредне опреме и сл.), судска пракса није забележила случај уговорне казне уговорене усменим путем или то макар аутору овог текста није познато. Осим тога, потпуно је јасно да се не може признати правна ваљаност усменог споразума о уговорној казни у ситуацији када је основни уговор сачињен у писаној форми, било да се ради о обавезној писаној форми или су странке таквој форми приступиле по својој вољи.

Поред тога, из формулације наведеног члана произлази да висина уговорне казне не мора бити јасно номинално наведена, односно одређена уговором, већ је довољно да иста буде одредива у мери у којој се може накнадно определити у јасном номиналном износу. Уговорна казна може бити уговорена у једнократном износу или кроз више давања у уговореном периоду. Одредивост уговорне казне огледа се у одредивости висине уговорне казне тако што ће странке висину исте казне везати за неки одређени параметер (проценат вредности робе која је предмет обавезе дужника, висине тржишне вредности закупнине, проценат од вредности уговорених радова које је дужник био дужан да изведе и сл.), али и за одређени период (када је у питању уговорна казна због задоцњења).

У пракси се често јавља ситуација када странке, уговарајући уговорну казну за задоцњење у предаји ствари, а нарочито непокретности, уговарају исту казну у висини закупнине сличне непокретности до испуњења уговора. У пресуди Пж-2200/05 од 30. 3. 2005. године Виши трговински суд је прихватио овакво уговарање висине уговорне казне која је у току спора утврђена налазом вештака наводећи да је „међу странкама неспорно да ни до дана закључења главне расправе тужени тужиоцу није предао гарсоњеру купљену наведеним уговором. Правилно је такође, имајући у виду начин на који су странке уговориле висину уговорне казне као одредиву односно везану за закупнину сличног простора и имајући у виду да ни странке рачунску тачност самог обрачуна нису оспориле нити су за њу имале примедбе, првостепени суд висину уговорне казне утврђивао у оквирима висине утврђене налазом вештака.ˮ

У вези са висином уговорне казне као спорно се јавило питање примене члана 52. Посебних узанси о грађењу којима је прописано да уговорна казна код уговора о грађењу износи 1 промил од укупне цене уговорених радова, а највише 5%.

Одговор на ово питање садржан је у одредби члана 1107. ст. 3. ЗОО-а којoм је прописано да се у ситуацији када су опште или посебне узансе супротне диспозитивним нормама овог закона имају примењивати одредбе истог закона, сем када су странке изричито уговориле примену узанси. Ово значи да ће се спорни односи странака решавати применом Посебних узанси о грађењу само када су странке то изричито уговориле, а што произлази и из одредбе члана 21. ЗОО-а која прописује да се на облигационе односе примењују узансе само ако су странке уговориле њихову примену или ако из околности случаја произлази да су њихову примену хтеле.

У том правцу следи и одговор на питање трговинских судова који је утврђен на седници Одељења за привредне спорове Вишег трговинског суда од 26. 11. 2008. године.

Овде се одмах отвара питање да ли су стране уговорнице овлашћене да уговоре ограничену примену Посебних узанси о грађењу тако што ће за поједине обавезе уговорити примену ових Узанси, док ће исту примену код неких уговорних обавеза искључити, односно да ли су странке овлашћене да, на пример, уговоре примену Посебних узанси када су у питању поједине врсте радова, а исту искључе када је у питању члан 52. истих Узанси.

На ово питање ваља одговорити позитивно. Наиме, ако су странке генерално уговориле примену Посебних узанси без искључења неких одредби, следи да се Посебне узансе имају применити и у погледу уговорне казне. Међутим, ако су странке уговориле само делимичну примену Посебних узанси и приликом тог уговарања нису уговориле примену члана 52. већ су уговорну казну другачије одредиле у погледу њене висине, у том делу има се применити уговор странака с обзиром на диспозитивност у уговарању уговорне казне уз члан 271. ЗОО-а.

 

Акцесорност

Битна карактеристика споразума о уговорној казни јесте његова акцесорност у односу на основни уговор.

Карактеристика акцесорности произлази из одредби члана 272. ЗОО-а којима је прописано да споразум о уговорној казни дели правну судбину обавеза на чије се обезбеђење односи и да губи правно дејство ако је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за које дужник не одговара.

Акцесорност уговорне казне, најпре, подразумева да одсуство правног дејства основног уговора проузрокује и одсуство правног дејства споразума о уговорној казни. Ово значи да ништавост основног уговора подразумева ништавост споразума о уговорној казни и у ситуацији када је исти сачињен у виду посебног споразума.

Даље, акцесорност споразума о уговорној казни има значаја у ситуацији када дође до раскида уговора због неиспуњења, односно у таквој ситуацији могу се јавити спорна питања у вези са правом на уговорну казну у случају раскида уговора због неиспуњења.

У ситуацији када је у питању уговорна казна због задоцњења, поверилац који је раскинуо уговор због неиспуњења нема право на уговорну казну с обзиром на то да је у питању акцесорна обавеза која дели судбину основне обавезе. Престанак основне обавезе дужника са чијим испуњењем задоцни проузрокује и губитак права на уговорну казну због задоцњења којом је била обезбеђена временска уредност испуњења дужникове обавезе.

У прилог наведеног говори и пресуда Апелационог суда у Београду Гж-6675/2011 од 5. 6. 2013. године, али и више одлука Вишег трговинског и Привредног апелационог суда.

Међутим, у судској пракси су се јавила лутања када је у питању право на уговорну казну због неиспуњења уговорне обавезе, где постаје спорно питање да ли чињеница раскида уговора због неиспуњења има утицаја на право повериоца да захтева уговорну казну због неиспуњења.

У једном броју одлука изричито је указано на акцесорност као битну карактеристику споразума о уговорној казни, у ком смислу раскид основног уговора због неиспуњења проузрокује и раскид споразума о уговорној казни, те у ситуацији када је уговор раскинут због неиспуњења уговорне обавезе дужника престаје и дејство споредног споразума о уговорној казни.

На пример, у пресуди Привредног апелационог суда Пж-10340/2011 од 17. 5. 2012. године изричито је указано на то да се не може тражити исплата уговорне казне након раскида уговора са позивом на акцесорност споразума о уговорној казни из члана 272. ЗОО-а. На суштиски идентичном становишту је заснована и пресуда Привредног апелационог суда Пж-9664/2013 од 20. 3. 2015. године са јасно израженим правним ставом да раскидом уговора којим је предвиђено право на уговорну казну због неиспуњења обавезе уговорна обавеза престаје, па тиме и право да се захтева уговорна казна.

У другом броју одлука заступан је став да раскид уговора због неиспуњења нема утицаја на право повериоца да тражи уговорну казну с обзиром на то да је неспорно дошло до повреде уговорне обавезе тј. неиспуњења уговорне обавезе. Став да је ирелевантна чињеница да ли је основни уговор раскинут изражен је у решењу Привредног апелационог суда Пж-1724/13 од 13. 6. 2014. године са образложењем да право повериоца да захтева уговорну казну произлази из саме чињенице да уговор није испуњен. Исти став је садржан и у решењу Привредног апелационог суда Пж-4924/13 од 22. 5. 2014. године. У овој судској одлуци заузет је став да је смисао уговорне казне за случај неиспуњења да се отклони или ублажи штета настала због неиспуњења, те да поверилац у ситуацији када обавеза дужника није испуњена не губи право да потражује уговорну казну иако је уговор раскинут. Иако је првостепени суд у тој правној ствари одбио захтев за исплату уговорне казне са позивом на њену карактеристику акцесорности указујући да је основни уговор раскинут, другостепени суд је имао супротан правни став наводећи да у случају раскида основног уговора поверилац не губи право на уговорну казну због неиспуњења јер до испуњења обавезе није дошло, а поверилац као савесна страна има право на раскид уговора због неиспуњења, а којим је раскидом изгубио право да захтева испуњење, али не и уговорну казну.

Сматрамо да је правни став садржан у другој групи одлука неправилан.

Акцесорност споразума о уговорној казни као споредном потраживању из основног уговора јасно је опредељена одредбом члана 272. ЗОО-а. У случају раскида уговора више се не може тражити испуњење обавезе, односно у смислу члана 132. ЗОО-а наступа правно дејство раскида уговора у смислу да су обе стране ослобођене свих својих обавеза осим обавезе на накнаду евентуалне штете. Престанком права да се захтева испуњење обавезе из основног уговора, а што је правна последица раскида уговора, престаје и право да се захтева уговорна казна. У том смислу раскид основног уговора проузрокује и раскид споразума о уговорној казни.

Овде ваља указати и на следеће. Изнети став о праву на уговорну казну иако је основни уговор раскинут је у складу са концепцијом о правној природи уговорне казне као накнаде штете. Међутим, домаће савремено право уговорну казну првенствено види као средство за појачање уговора коме је циљ да уговорне стране подстакне на што уредније и савесније испуњење преузетих обавеза. У савременој правној теорији уговорна казна је дефинисана као споредна обавеза и врста личног обезбеђења испуњења облигације која подразумева вредност коју странке унапред одређују за случај неиспуњења или неуредног испуњења обавезе. Ово не значи да истовремено уговорна казна нема димензију обештећења повериоца за неиспуњење обавезе, али се ипак ради о посебном потраживању које свој основ црпи из уговора, односно споразума странака и извор те облигације није проузроковање штете већ уговор.

У том смислу, аутор је мишљења да раскидом уговора због неиспуњења престаје и основ да се захтева уговорна казна због неиспуњења.

Поред наведеног, тачно је да у случају неиспуњења обавезе из уговора поверилац стиче право да тражи испуњење обавезе или уговорну казну због неиспуњења. Ово његово право проистиче из одредбе члана 273. ЗОО-а. Међутим, вршењем таквог избора поверилац остаје при уговору, тај уговор остаје на снази јер је, неиспуњењем уговора, поверилац по сили закона стекао право да захтева или испуњење или уговорну казну. Плаћањем уговорне казне уговор је „испуњенˮ тако што је обавеза испуњења суштински замењена обавезом плаћања уговорне казне.

Ово није могуће у ситуацији када је основни уговор раскинут при чему се указује на горепоменуте последице раскида уговора.

У прилог овом ставу говори и одредба члана 272. ст. 2. ЗОО-а која предвиђа губитак правног дејстава уговора о уговорној казни у случају да је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за који дужник не одговара.

Уколико је до неиспуњења уговора дошло из узрока за који дужник не одговара и с обзиром на то да је јасно да се у тој ситуацији уговор не може испунити, такав уговор је раскинут по слову закона и у таквој ситуацији ни поверилац нема право избора. Суштина уговорне казне због неиспуњења је кажњавање дужника који није испунио своју обавезу својом кривицом, с тим што се у случају уговорене уговорне казне кривица не испиује нити доказује, а на дужнику је да докаже да је до повреде уговора дошло из узрока за које он не одговара. У случају да нема уговора, нема ни уговорне казне. У случају неиспуњења, на повериоцу је избор хоће ли тражити испуњење уговора, плаћање уговорне казне или ће уговор раскинути и захтевати повраћај онога што је по уговору дао, уз захтев за накнаду евентуалне штете.

Да уговорна казна због неиспуњења суштински замењује уговорну обавезу произлази и из пресуде Врховног суда Србије Прев-395/2005 од 16. 11. 2005. године у којој је јасно изражен став да је „примањем испуњења уговорна казна изгубила значај као унапред уговорена накнада…”

Стога је аутор на становишту да раскид основног уговора проузрокује и раскид акцесорног споразума о уговорној казни и да правни став да иста чињеница нема утицаја није правилан.

Повериочева права

Повериочева права у погледу уговорне казне регулисана су одредбом члана 273. ЗОО-а.

У случају уговорне казне због неиспуњења, а како је већ горе наведено, поверилац има право да у случају задоцњења захтева или испуњење уговора или плаћање уговорне казне, а у ком случају губи право да захтева испуњење. С друге стране, дужник нема право да исплати уговорну казну и на тај начин се ослободи испуњења, осим када су странке тако уговориле.

Из наведене одредбе произлази да поверилац у случају неиспуњења уговора по слову закона стиче право избора, што није случај са дужником, али и да је обим дужникових права у том правцу у диспозицији странака.

Овде се поставља питање у којем временском периоду по падању дужника у доцњу са испуњењем уговорне обавезе поверилац може извршити поменути избор. Стандард савесног вршења права налагао би да поверилац овај избор изврши одмах или у кратком разумном року по падању дужника у доцњу. Одуговлачење повериоца у вези са поменутим избором, а у ситуацији када дужник нема право на раскид уговора, може проузроковати штету дужнику, а поготово у ситуацији када су у питању грађевински радови где је дужник одређену количину радова извршио, али није у потпуности окончао све уговорене радове у уговореном року. Чини се да не постоји ограничење у коме се може извршити наведени избор и ризик повериоца је у чињеници да протек времена може довести до застарелости захтева, уз напомену да уговорна казна као споредна обавеза застарева у истом року као и обавеза из основног уговора. С друге стране, ћутање повериоца по падању дужника у доцњу омогућава дужнику да своју обавезу испуни у доцњи и позове повериоца да прихвати испуњење, а чиме би поверилац пао у поверилачку доцњу.

Нажалост, у судској пракси нисмо нашли адекватан одговор на ова питања.

У случају уговорне казне због задоцњења поверилац је овлашћен да по наступању дужникове доцње захтева и испуњење обавезе и уговорну казну. Међутим, поверилац је дужан да приликом пријема испуњења изричито, одређено и без одлагања дужнику саопшти да задржава право на уговорну казну, односно исту не може захтевати ако није тако поступио. Ово је регулисано чланом 273. ст. 4. ЗОО-а.

У наведеној одредби можда можемо тражити и одговор на горе наведено питање везано за моменат када је поверилац дужан да саопшти дужнику свој избор у случају уговорне казне због неиспуњења. Како наведена одредба изричито прописује обавезу повериоца да задржавање права на уговорну казну мора саопштити приликом пријема испуњења, из истог би следио закључак да је поверилац дужан да, уколико у уговореном року није дошло до испуњења, по падању дужника у доцњу без одлагања саопшти свој избор. Међутим, како законадавац није прописао губитак права на уговорну казну због неиспуњења услед протека неког рока у коме се таква изјава може дати, чињеница када је поверилац извршио избор може бити само околност коју ваља ценити са становишта евентуалног права на накнаду штете дужнику или могућности да дужник истакне приговор испуњења обавезе у доцњи у односу на захтев повериоца за исплату уговорне казне.

Одредбу да поверилац губи право на уговорну казну због задоцњења уколико приликом пријема испуњења није саопштио дужнику да задржава право на уговорену казну, судска пракса је доследно спровела кроз бројне одлуке. У пресуди Вишег трговинског суда Пж-1189/2005 од 21. 2. 2007. године наведено је „…правилно првостепени суд утврдио да је тужени – противтужилац примио испуњење уговора од тужиоца и није без одлагања саопштио тужиоцу – противтуженом да задржава право на уговорну казну, те је у конкретном случају изгубио право…ˮ. Дакле, јасно је указано да за стицање права на наплату уговорне казне због задоцњења морају кумулативно бити испуњена два услова: дужникова доцња у испуњењу и изричита изјава повериоца дужнику да по пријему испуњења задржава право на уговорну казну.

У овој пресуди посебно је расправљано и питање права повериоца на уговорну казну у ситуацији када дужник не сноси у потпуности кривицу за целокупан период закашњења, односно када је до закашњења у једном делу дошло услед узрока за које дужник не одговора. Другостепени суд је исказао став да је за дане кашњења за које дужник не сноси кривицу споразум о уговореној казни изгубио дејство, те да дужник дугује уговорну казну само за закашњење за које је одговоран.

Став о кумулативности услова за стицање права на уговорну казну због задоцњења у испуњењу обавезе широко је прихваћен и доследно подржан у судској пракси у доцнијем периоду па све до данас. На пример, у пресуди Апелационог суда у Београду Гж-4296/2011 од 16. 5. 2012. године наведено је „…тужени је примио стан са поменутим закашњењем, али није без одлагања обавестио тужиоца као дужника уговорне казне да задржава право на уговoрну казну, што је битан услов за оставаривање овог права…ˮ

У судској пракси се показало као спорно питање на који начин се може дати саопштење повериоца да задржава право на уговорну казну. Колико је ово питање било од значаја у једном тренутку (истине ради, пре дуже од две деценије) говори и чињеница да је поводом тог питања заузет Начелни став бр. 13/89 на Заједничкој седници Савезног суда и републичких и покрајинских судова од 23. 5. 1989. године. Како одредбе ЗОО-а у међувремену нису мењане, па ни наведени Начелни став, то се има узети да је исти и даље у примени.

Према поменутом Начелном ставу, саопштење о задржавању права на уговорну казну може се дати и усмено уколико странке нису уговориле да се изјава може дати само у писаној форми. Образложење се може свести на чињеницу да ЗОО није прописао форму истог саопштења, а да странке имају диспозицију уговарања посебне форме као услова пуноважности саопштења у смислу члана 69. ЗОО-а. У Начелном ставу је посебно указано да из законске одредбе о истој форми уговора и споразума о уговорној казни не произлази закључак да се саопштење мора дати у истој форми.

Наравно, саопштење о задржавању права на уговорну казну мора бити јасно и одређено.

У вези са правом повериоца на уговорну казну због задоцњења као спорно се јавља питање да ли је право на уговорну казну задржано у случају када је изјава о задржавању права дата пре падања дужника у доцњу. Према мишљењу овог аутора, таква изјава се не може сматрати изјавом која проузрокује правно дејство с обзиром на то да законодавац изричито прописује момент давања изјаве о задржавању права на уговорну казну због задоцњења.

Такође, имајући у виду природу грађевинских радова, у пракси се може јавити ситуација да је поверилац примио грађевински објекат, а да је од стране дужника окончани обрачун примио накнадно. Сматрамо да се испуњењем обавезе може сматрати тренутак пријема окончаног обрачуна с обзиром на то да окончани обрачун садржи списак изведених радова чији пријем је део неновчане обавезе дужника.

Најзад, спорно може бити и питање да ли поверилац има право на уговорну казну у ситуацији када је споразумом странака продужен рок за испуњење обавезе, а посебно када је то поверилац учинио конклудентном радњом. У таквој ситуацији, с обзиром на то да су странке измениле основни уговор, дужник пада у доцњу протеком новоуговореног рока. Нема могућности да поверилац право на уговорну казну због задоцњења потражује почев од истека претходно уговореног рока јер је вољом странака рок за испуњење обавезе продужен. Међутим, није забрањено да се споразумом странака ово питање реши на другачији начин.

Смањење износа уговорне казне

Како је у члану 273. ЗОО-а законодавац прописао права повериоца у вези са уговорном казном, у члану 274. законодавац је дао право дужнику да пред судом у парници којом тужилац тражи плаћање уговорне казне стави захтев за смањење њеног износа ако нађе да је она несразмерно висока с обзиром на вредност и значај предмета обавезе.

Наведена законска одредба указује да основаност захтева за смањење висине уговорне казне зависи од околности које могу бити различите у различитим случајевима.

Приликом уговарања уговорне казне, стране уговорнице имају у виду одређени скуп околности и своју решеност да испуне преузете обавезе. Дужиник неновчане обавезе, планирајући активности ради испуњења своје обавезе, може уговорити уговорну казну која у знатној мери премашује вредност предмета обавезе.

Већ је горе указано на то да уговорна казна има, пре свега, карактер обезбеђења доброг извршења уговореног посла. Међутим, у ситуацији када се цени сразмерност њене вредности значају обавезе, уговорна казна добија другу димензију и функцију. Она суштински постаје нека врста уговорене „накнаде штетеˮ и такав термин је присутан у једном броју судских одлука.

О релевантности околности за усвајање захтева дужника за смањење уговорне казне одлучује поступајући суд. При томе суд је свакако везан за скуп чињеница које тужени изнесе и којима указује да је казна несразмерно висока имајући у виду предмет и значај обавезе која није испуњена или је у испуњењу дошло до задоцњења.

У пресуди Окружног суда у Ваљеву Гж-1368/2004 од 29. 11. 2004. године указано је да суд приликом одлучивања о смањењу уговорне казне има у виду и висину штете коју друга страна трпи због закашњења у испуњењу обавезе. У том случају уговорна казна због задоцњења у предаји изграђеног пословног простора је била уговорена у износу од 3000,00 ДМ. У поступку је утврђено да је поверилац, по пријему изграђеног простора, исти издавао за износ од 150 ДМ месечно. Уговорена цена простора је била 45.000,00 ДМ. Ценећи однос вредности уговореног посла и висину уговорне казне, те висину штете коју је тужилац тј. поверилац трпео због задоцњења у испуњењу обавезе, првостепени суд је нашао да је износ уговорне казне несразмеран и смањио га на 400,00 ДМ месечно. Другостепени суд је овакав став првостепеног суда прихватио и првостепену пресуду потврдио.

Уговорна казна и накнада штете

Већ је горе било речи о томе да у теорији има схватања да је по својој правној природи уговорна казна накнада штете због неиспуњења или неуредног испуњења уговорне обавезе. Уговорна казна се може посматрати и на тај начин, уз напомену да се приликом испитивања права на уговорну казну не испитују околности које су релевантне за утврђивање постојања штете као извора облигација нити околности везане за постојање узрочно-последичне везе између умањења имовине оштећеног и радње штетника нити околности из којих произлази кривица штетника за настало умањење. Код уговорне казне довољно је да неновчана обавеза дужника није испуњена или да је дошло до задоцњења у испуњењу и то је једино што је поверилац дужан да докаже. Терет доказивања да је до неиспуњења или неуредног испуњења дошло услед узрока за које дужник није одговоран сноси дужник.У том смислу могло би се условно рећи да уговорна казна представља неку врсту уговорне накнаде штете где су се странке приликом закључења уговора споразумеле о последици неиспуњења уговорене обавезе.

Међутим, уговорну казну не можемо квалификовати као накнаду штете јер у случају уговорне казне поверилац има право на исту без обзира да ли је дошло до умањења његове имовине или не.

Ово јасно произлази из одредбе члана 275. ЗОО-а која прописује право повериоца на уговорну казну без обзира на то што је штета коју је поверилац услед неиспуњења или неуредног испуњења обавезе претрпео мања од висине уговорне казне, па и у ситуацији када штету уопште није претрпео. С друге стране, иста одредба прописује да у случају да је штета коју је поверилац претрпео, већа од износа уговорне казне поверилац може тражити разлику до пуне накнаде штете.

Ову одредбу закона судови су у пракси протумачили као право повериоца да захтева плаћање уговорне казне, за који износ није дужан да доказује постојање околности које представљају релевантне чињенице за утврђивање постојања штете и кривице дужника за њу. Међутим, поверилац има право да тражи и већи износ од уговореног, у ком случају је терет доказивања на њему. Право на разлику коју закон помиње има се доказивати сагласно правилима о накнади штете као извору облигације. Поверилац би имао право на оба облика штете (обичну штету и измаклу корист) ако исту докаже.

 

Законом одређена накнада и уговорна казна

Последњом одредбом члана 276. ЗОО-а законодавац је уредио однос уговорне казне као резултата споразума странака и разноврсних накнада које су законом предвиђене као накнаде које се плаћају због неиспуњења или задоцњења у извршавању уговорних неновчаних обавеза. У таквој ситуацији поверилац не може основано тражити плаћање уговорне казне и законом прописаног пенала или било које накнаде под другим називом, изузев кад је то законом дозвољено. Ово значи да законодавац даје право повериоцу да захтева или уговорну казну или плаћање законом прописане накнаде.

У судској пракси није пронађена ниједна одлука у којој је разматрано питање односа уговорне казне и накнаде на коју поверилац има право по закону.

Међутим, однос судских пенала и уговорне казне предмет је Закључка са Саветовања Савезног суда, Врховног војног суда, Врховног суда Србије, Врховног суда Црне Горе и Вишег привредног суда у Београду одржаног у периоду 24–26. 12. 1996. године који је објављен у Билтену ВПС 1/97.

Наведени закључак је резултат спорности које су се појавиле после увођења института судских пенала у члану 294. ЗОО-а. Према наведеном закључку, институт судских пенала није пандан казни већ инструмент принуде дужника да изврши неновчану обавезу утврђену правноснажном судском одлуком, те у таквој ситуацији ваља применити одредбу члана 276. ЗОО-а и од утврђеног износа штете одбити износ плаћен по основу судских пенала. Даље, у ситуацији када су за повреду исте обавезе прописани судски пенали, а странке поред тога уговоре и уговорну казну, поверилац може да бира између судских пенала и уговорне казне, али не може да стави захтев по оба основа, такође у смислу члана 276. ЗОО-а.

 [blockquote]

КОМЕНТАР АУТОРА

У склопу припрема за настанак овог текста, аутор је извршио увид у велики број судских одлука које су се бавиле питањем уговорне казне, истовремено упознајући се и са судском праксом која је по питању уговорне казне била доста развијена и богата у периоду пре доношења Закона о облигационим односима када су у широкој примени биле Узансе. Очигледно је да су одредбе Закона о облигационим односима формулисане довољно флексибилно, али и прецизно, те да обухватају читав спектар односа страна уговорница, што их чини разумљивим и применљивим у мери која омогућава судовима и странкама да их инплементирају без великог колебања.

То значи да је судска пракса приликом писања Закона о облигационим односима у погледу одредби о уговорној казни одиграла значајну улогу јер су судови разрешили бројна спорна питања која су проистицала из Узанси. Искуства судова на пољу уговорне казне, свакако, су била упутство законодавцу приликом доношења Закона о облигационим односима, те су ова искуства уграђена и у одредбе самог закона.

Међутим, судска пракса и даље игра велику улогу будући да је живот често бржи од самог закона.

Одлуке судова о уговорној казни дају законским нормама пунију садржину и чине их јаснијим.

Ново доба донело је и нове уговоре са бројним разноврсним неновчаним обавезама које странке преузимају. С обзиром на једноставност овог института очекује се његова широка примена која ће свакако добити и свој одговор кроз релевантну судску праксу у већој мери него што је то било до сада.

[/blockquote]