Функционисање савременог демократског друштва не може се замислити без слободног деловања грађана кроз разне облике удруживања. Анализом постојећег позитивноправног оквира, упознаћемо, у два наставка, овај правни институт, али и његов утицај на укупне друштвенe токове
Удружења грађана или ОЦД (организације цивилног друштва) теже промоцији и заштити права грађана, угрожених друштвених група или једноставно усмеравају пажњу јавности на неке потиснуте или запостављене теме (не мање друштвено важне) као што су, на пример, заштита права детета, заштита угрожених животињских врста или екологија.
Развој демократског друштва, у данашње време, не може се замислити без слободе грађана на међусобно удруживање у циљу постизања декларисаних циљева. Полазећи од те идеје, слобода удруживања у Србији представља Уставом и законом загарантовано право грађана. Наиме, члан 55. Устава јемчи слободу политичког, синдикалног и сваког другог удруживања грађана, као и право грађана на избор да не буду чланови удружења. Устав даље прописује да се удружења оснивају без било каквог претходног одобрења надлежног органа, уз обавезан упис у регистар који води Агенција за привредне регистре. Устав и Закон изричито забрањују тајна и паравојна удружења, као и удружења која имају недозвољене циљеве. Усвајањем новог Закона о удружењима 2009. године („Сл. гласник РС”, бр. 51/2009, у даљем тексту: Закон) престали су да важе Закон о друштвеним организацијама и удружењима грађана и Закон о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације које се оснивају за територију СФРЈ (осим одредаба које се односе на спортске организације и удружења).
Закон уређује разна питања значајна за рад удружења као што су оснивање, правни положај, упис и брисање из регистра, чланство и органи, статусне промене, престанак удружења и сл. Овим законом, такође, уређују се и статус и деловање страних удружења на територији Републике Србије. Треба напоменути да се на политичке странке, синдикате, удружења организована ради обављања одређених делатности у циљу стицања добити, спортске организације и удружења, цркве и верске заједнице, и друга удружења чији је рад уређен посебним законом, одредбе овог Закона сходно примењују у питањима која нису уређена тим посебним законом. То нас доводи до закључка да Закон представља својеврсни lex generali или кровни закон у односу на посебне законе из ове правне сфере.
Развој невладиног сектора
Удружења грађана или како их још називају НВО, невладине организације (non-governmental organizations, NGO) датирају још из прве половине 19. века. У то време, нарочиту улогу имају интернационална удружења која су се бавила питањима укидања ропства и женским правима. Нагли развој невладиног сектора настаје оснивањем Организације уједињених нација. Повеља УН у глави 10. члан 71. предвиђа да Економски и Социјални савет УН, може слободно правити аранжмане и користити консултативне услуге интернационалних НВО по разним питањима. Кад је реч о националним НВО, Савету је за њихово ангажовање потребна дозвола земље резидента. У Повељи се први пут спомиње термин НВО, који касније постаје општи појам за сва удружења (организације) грађана која нису под утицајем државног апарата.
Почетак развоја цивилног друштва у Србији карактеришу традиционалне форме удруживања у сеоским заједницама кроз породичне и земљорадничке задруге. На почетку 19. века значајну улогу у развоју цивилног сектора имају разне задужбине, а не треба заборавити ни подршку цркве ни краљевске породице у оснивању бројних хуманитарних, образовних и других друштава у то време. Након Другог светског рата, све приватне организације национализоване су и конфисковане, а рад непрофитних организација ограничава се. Режим је стимулисао регистровање спортских, рекреативних и хоби удружења, те „друштвених организација” које су биле идеолошки прихватљиве. Нагли пораст и развој цивилног друштва почиње деведесетих година прошлог века и повезан је са стварањем вишепартијског система. Глобализација, као и негативна реакција на њу, доприносе наглом порасту броја невладиних удружења како код нас тако и у свету.
Појам и циљеви
У свом данашњем значењу термин НВО углавном подразумева невладин сектор који се превасходно бави социјалним и политичким аспектима друштвеног живота. НВО, по дефиницији, представља правно лице основано од стране физичких и правних лица чије је деловање дефинисано законом и независно од утицаја Владе. У неким правним системима, међутим, чак и организације које потпуно или делимично оснива држава могу имати статус НВО, али под условом да су владини званичници искључени из чланства тако основаних НВО. У Србији, Закон дефинише удружења као све добровољне и невладине недобитне организације засноване на слободи удруживања више физичких или правних лица, основаних ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом.
Постоје разни критеријуми по којима се удружења могу разврстати, мада су те поделе код нас више теориjског значаја, а мање практичног. Тако према пословној оријентацији можемо разликовати професионалне и волонтерске организације, према територијалном принципу локалне, националне и интернационалне и сл. У нашој земљи се не прави посебна подела удружења према неком критеријуму, већ сва удружења у смислу наведеног закона имају исти правни положај и третман. На удружења која немају статус правног лица, сходно се примењују правна правила о грађанском ортаклуку. Оно што удружења међусобно разликује, свакако је њихов циљ оснивања, тј. идеја око које се (физичка или правна) лица окупљају с циљем предузимања одређене активности или акције. Закон предвиђа да се удружења оснивају и организују слободно и да су самостална у остваривању својих циљева, које оснивачи сами одређују и дефинишу. Закон даље предвиђа да циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости засноване на расној, националној, верској или другој припадности или опредељењу, као и полу, роду, физичким, психичким или другим карактеристикама и способностима. Ове забране се односе и на удружења која немају својство правног лица. Удружењима која се не придржавају ових правила, Уставни суд може забранити рад. Овде је важно истаћи и то да дефинисани циљеви око којих се лица удружују треба да буду јасно постављени и разумљиви оснивачима и касније члановима, како с временом не би дошло до евентуалних произвољних тумачења и каснијих подела. Рад удружења треба да буде јаван – транспарентан. Остваривање јавности рада уређује се статутом као највишим општим актом.
Свако лице под једнаким условима утврђеним статутом може да постане члан удружења. Физичко лице може бити члан удружења независно од година старости, у складу са законом и статутом. Изјаву о приступању, односно учлањењу у удружење за малолетно лице до 14 година даје његов законски заступник у складу са законом, а за малолетника с навршених 14 година изјаву даје сâм малолетник уз оверену изјаву о давању сагласности његовог законског заступника.
Статутом се могу факултативно предвидети различите категорије чланства и услови које чланови треба да испуне да би прелазили из једне категорије у другу. Таква подела би нарочито дошла до изражаја и имала смисао код стручних (струковних) удружења. У том случају могло би се предвидети да у оквиру чланства постоје категорије, на пример, обичан члан (услов факултетско образовање), акредитован члан (године радног искуства) и сертификован члан (сертификат или диплома из неке области) и сл.
Оснивање удружења
Удружења могу основати најмање три оснивача, с тим што најмање један од оснивача мора имати пребивалиште, односно седиште на територији Републике Србије. Оснивачи удружења могу бити пословно способна физичка или правна лица. Малолетно лице с навршених 14 година може бити оснивач удружења уз изјаву о давању сагласности његовог законског заступника у складу са законом. Надлежна државна институција за вођење регистра удружења јесте Агенција за привредне регистре са седиштем у Београду (у даљем тексту: АПР). Закон о Агенцији за привредне регистре („Сл. гласник РС”, бр. 55/2004, 111/2009 и 99/2011) предвиђа да АПР води законом утврђене регистре као јединствене централизоване електронске базе података (посебно се води регистар домаћих удружења, а посебно страних). Даље, Закон о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре („Сл. гласник РС”, 099/2011 од 27. 12. 2011) уређује поступак регистрације, евидентирања и објављивања података и докумената који су предмет регистрације. Истим законом је даље предвиђено да се поступак регистрације удружења покреће подношењем пријаве АПР-у, на прописаном обрасцу. Уз пријаву се прилажу прописани документи у оригиналу, овереном препису или овереној фотокопији, ако другачије није прописано, као и доказ о уплати накнаде за вођење поступка регистрације. Ако је документ поднет на страном језику, прилаже се и превод тог документа који је сачинио овлашћени судски тумач. Подносилац пријаве је дужан да Агенцији поднесе пријаву у року од 15 дана од дана настанка податка или документа који су предмет регистрације (у овом случају у року од 15 дана од оснивачке скупштине). За пријаве које су поднете по истеку предвиђеног рока, плаћа се новчана накнада.
На оснивачкој скупштини усвајају се оснивачки акт и статут удружења, доносе потребне одлуке (о лицу овлашћеном за заступање) и бирају се чланови органа –управног и надзорног одбора, генерални секретар и сл. (ако су исти предвиђени статутом).
Правно лице као оснивач потписује оснивачки акт тако што његов заступник уз назив правног лица додаје свој потпис и печат, матични број и порески идентификациони број (ПИБ). Удружења се оснивају на неодређено или одређено време. Ако у оснивачком акту није другачије одређено сматра се да је удружење основано на неодређено време.
Други обавезан документ који свако удружење мора да усвоји јесте Статут који представља највиши општи правни акт. Сви други акти морају бити у сагласности са статутом. Одредбе других аката које су супротне статуту, ништаве су. Треба нагласити да циљеви и област деловања удружења морају бити исто дефинисани и написани у оснивачком акту и статуту, јер, у супротном, регистрациона пријава може бити одбачена.
Битан елемент идентификације једног удружења јесте назив и седиште. Назив удружења унет у статут мора бити на српском језику и ћириличком писму (обавезно!). Може садржати и поједине стране речи ако оне чине назив међународне организације чије је удружење члан, или су уобичајене у српском језику, или ако су у питању речи на мртвом језику. Назив може бити на језику и писму националне мањине или на преводу на један или више страних језика. У том случају назив се уписује у регистар после назива на српском језику и ћириличком писму. Назив и скраћени назив удружења употребљавају се у правном саобраћају у облику у коме су уписани у регистар. Пре одабира веома је битно да се у регистру провери да ли постоји исти или сличан назив других удружења која су уписана или уредно пријављена за упис, будући да он не сме да буде заменљив с називом другог удружења нити да изазива било какву забуну. Када је реч о седишту удружења, оно мора бити на територији Републике Србије, с тим да се као седиште одређује она јединица локалне самоуправе на чијој територији се управља удружењем. Удружење може имати свој знак, логотип и друге симболе, у складу са статутом. Симболи визуелног идентитета удружења не могу бити исти као симболи других удружења која су уписана или уредно пријављена за упис у регистар нити изазивати забуну о удружењу, његовим циљевима или у погледу тога о каквој се врсти правног лица ради. Када се испуне сви прописани услови, Регистратор ће у року од 5 дана донети Решење којим се удружење уписује у регистар (оснива) и доделиће му ПИБ.
Управљање удружењем
Удружењем управљају чланови непосредно или преко својих изабраних представника у органима удружења. Највиши орган удружења је скупштина. Њу чине сви чланови удружења. Статутом се може одредити начин представљања чланова удружења у скупштини.
Обавезна надлежност скупштине по Закону јесте: усвајање статута, његових измена и допуна, бирање и разрешавање лица овлашћеног за заступање, доношење одлуке о удруживању у савезе, о усвајању годишњег финансијског извештаја удружења, о статусним променама и престанку рада удружења, као и о другим питањима утврђеним статутом. Скупштина може бити редовна (годишња), изборна и ванредна. Редовно заседање скупштине одржава се једном годишње (може се предвидети и краћи период) и на њој се усвајају годишњи извештаји о пословању, програм рада за наредни период и доносе се друге одлуке које су од значаја за рад.
Изборна скупштина се одржава када се врши редован избор органа удружења. Ванредна скупштина сазива се у случају хитног решавања питања која су од кључног интереса за рад удружења. Ванредна седница скупштине мора се сазвати ако захтев за њено сазивање, у писаном облику, поднесе једна трећина чланова удружења, с тим што се статутом може утврдити и мањи број чланова од броја утврђеног Законом. Ванредна седница скупштине мора се одржати најкасније у року од 30 дана од дана подношења захтева за њено сазивање.
Начин сазивања скупштине, као и начин рада и доношење одлука ближе се уређују статутом. Редовну скупштину сазива председник скупштине и то писменим позивањем, eлектронском поштом, или преко других средстава информисања, а ванредну, поред њега, по правилу, ако је тако предвиђено статутом, може сазвати председник удружења или већина чланова управног одбора. Уз захтев за сазивање седнице предлагачи достављају и предлог дневног реда. Код одлучивања на седницама скупштине чланови скупштине имају по један глас. Ради пуноважног одлучивања на скупштини, статутом треба предвидети минималан проценат присутних чланова од укупног броја (кворум). Кворум се у статуту може дефинисати разломком (1/10, 1/4, 1/2) или представити процентуално (10%, 25%, 50%). На седници скупштине одлучује се већином гласова присутних чланова. За одлуке о изменама и допунама статута, престанку рада удружења неопходна је двотрећинска већина гласова присутних чланова. Уколико су гласови чланова скупштине код одлучивања једнако подељени може се предвидети да је глас председника скупштине одлучујући.
Ради несметаног функционисања удружења није згорег статутом предвидети да је у случају да је онемогућен рад скупштине (како то предвиђа статут) управни одбор овлашћен да донесе све неопходне одлуке у циљу неометаног функционисања удружења. Статутом је потребно, свакако, прецизно дефинисати који су то случајеви и које су то одлуке које се односе на „функционисање удружења”. Овим се, практично, надлежност са скупштине (као највишег органа удружења) делимично делегира на управни одбор.
Статутом се могу предвидети и други органи удружења. Удружење може имати председника и генералног секретара, управни и надзорни одбор, као и друге специјализоване одборе или радна тела. Закон предвиђа да удружење има једно или више лица овлашћених за заступање, које је изабрано на начин утврђен статутом на одређени период, обично на 4 године. За заступника удружења може бити одређено само пословно способно физичко лице које има пребивалиште или боравиште на територији Републике Србије. Заступник удружења дужан је да се придржава овлашћења одређених статутом и одлуком надлежног органа и у пракси најчешће обавља функцију председника удружења. Председник удружења заступа удружење у правном промету. Он може бити и председник управног одбора, када заједно са управним одбором за свој рад одговара скупштини. У том случају, председник удружења сазива седнице управног одбора и председава им, спроводи одлуке и сарађује са свим органима удружења. Генерални секретар може да обавља дужности које му повери орган предвиђен статутом и у пракси је обично надлежан за материјално-финансијско и административно пословање. Други орган после скупштине у удружењу јесте управни одбор уколико је као такав предвиђен статутом. Управни одбор је извршни орган скупштине који између два заседања скупштине руководи радом удружења и одлучује о свим питањима из своје надлежности у складу са статутом. Управни одбор бира скупштина на одређени период. Предлог кандидата за чланове управног одбора може да дâ председник удружења или председник скупштине у складу са статутом. Седнице сазива и њима председава председник управног одбора. Управни одбор се састаје по потреби, а пуноважно одлучује ако је присутно више од половине чланова. Одлуке се доносе већином гласова присутних чланова. У надлежности управног одбора најчешће је: спровођење и извршење одлука скупштине, подношење скупштини годишњег извештаја о раду и завршни рачун, оперативно руковођење удружењем између два заседања скупштине и сл. Статутом се може предвидети постојање и надзорног одбора. Надзорни одбор је самосталан орган који непосредно бира скупштина. Надлежност надзорног одбора се, између осталог, састоји у сталном праћењу рада свих органа удружења и старању о поштовању одредаба статута и законитости рада, контроли финансијско-материјалног пословања, анализи усвајања и примене нормативних аката и одлука удружења и др. У зависности од потреба и интересовања чланова, у оквиру удружења могу се организовати стручна тела, одбори и комисије чије су активности усклађене с циљевима удружења.
Ништавост одлука органа удружења
Сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости општег акта удружења који је донет супротно статуту или другом општем акту удружења, односно за утврђивање ништавости појединачног акта који је донет супротно закону, статуту или другом општем акту, у року од 15 дана од дана сазнања за акт, а најкасније у року од 6 месеци од дана доношења акта. Утврђивањем ништавости акта не дира се у права која су стекла трећа савесна лица. Поступак за утврђивање ништавости акта води се према одредбама закона којим се уређује парнични поступак. Чланови органа удружења одговарају солидарно за штету коју својом одлуком проузрокују удружењу, ако је та одлука донета грубом непажњом или с намером да се штета проузрокује, осим ако су у поступку доношења одлуке издвојили своје мишљење у записник. Поступак за накнаду штете покреће се на основу одлуке органа одређеног статутом удружења или статутом одређеног дела чланова удружења.
[signoff]
Оснивачки акт удружења мора да садржи:
– лична имена, односно називе оснивача (минимум 3),
– њихова пребивалишта, односно седишта,
– назив и седиште и адресу удружења,
– област остваривања циљева удружења,
– циљеве ради којих се оснива,
– лично име и пребивалиште и адресу лица овлашћеног за заступање,
– потписе оснивача (с наведеним ЈМБГ), односно број путне исправе, државу – издавања путне исправе (за странце), и
– датум доношења оснивачког акта.
Статутом се обавезно уређује:
– назив и седиште удружења,
– област остваривања циљева,
– циљеви ради којих се оснива,
– унутрашња организација, органи и њихова овлашћења,
– састав, начин избора и опозива, трајање мандата и начин одлучивања,
– поступак за измене и допуне статута и поступак доношења и измена других општих аката удружења (ако их доноси),
– заступање удружења,
– остваривање јавности рада,
– услови и начин учлањивања и престанка чланства,
– права, обавезе и одговорност чланова,
– начин стицања средстава за остваривање циљева и располагање средствима, укључујући и одредбе о привредној или другој делатности којом се стиче добит,
– начин одлучивања о статусним променама и престанку рада,
– поступање са имовином удружења у случају престанка удружења,
– поступак усвајања финансијских и других извештаја,
– изглед и садржина печата, и
– друга питања утврђена законом.
Статутом се, такође, могу уредити и друга питања од значаја за рад удружења. Ако статут или оснивачки акт не садрже прописане елементе који су предвиђени Законом, регистратор ће закључком наложити подносиоцу допуну или измену истих, у супротном или ако се не поступи по закључку, пријаву ће одбацити решењем.
[/signoff]
[signoff]
ЗАБРАНА РАДА УДРУЖЕЊА
Према Уставу и закону забрањена су тајна и паравојна удружења. Уставни суд може забранити удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. Поступак за забрану рада удружења покреће Влада, Републички јавни тужилац, министарство надлежно за послове управе или министарство надлежно за област у којој се остварују циљеви удружења. Одлука Уставног суда о забрани рада удружења може се заснивати на радњама чланова удружења ако постоји веза између тих радњи и деловања удружења или његових циљева, или ако се према околностима случаја може сматрати да је удружење толерисало радње својих чланова. Симболи визуелног идентитета и друге ознаке удружења коме је забрањен рад (заставе, пароле, униформе, грбови, значке и др.) не смеју се јавно употребљавати.
[/signoff]
[signoff]
НВО КРОЗ ИСТОРИЈУ
Према подацима из 2009. године само у Америци је било регистровано око 1,5 милиона невладиних организација, у Русији око 277.000 и у Индији укупно 3,3 милиона. Колики је то стварно број и пораст, најбоље говори податак да је у свету 1850. године било укупно регистровано око 100.000 НВО.
[/signoff]
[signoff]
Слобода удруживања грађана представља Уставом и законом загарантовано право. У Србији је данас регистровано више од 18.000 удружења грађана која за стално запошљавају око 4.500 људи и користе услуге више од 100.000 волонтера.
[/signoff]