Судско-медицинска вештачења представљају веома сложен део судског поступка у ком је потребна пуна сарадња свих учесника како би материјална истина и правична судска одлука „угледале светлост дана”. Пракса нам говори да се ретко користе све расположиве законске могућности, као и да вештаци медицинске струке недовољно користе дату ширину свог поља деловања
У оба актуелна Закона о парничном поступку, како у оном из 2004. године (са изменама и допунама из 2009), тако и у овом из 2011. („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011), законодавац је доказно средство вештачењем предвидео за оне ситуације када је за утврђивање или разјашњење неке чињенице потребно стручно знање којим суд не располаже.
Одмах указујемо на чињеницу да законодавац није узео у обзир да су, у највећем броју случајева, и саме странке у поступку, такође, без стручног знања које је потребно за утврђивање и разјашњење чињенице која је предмет доказивања. Поменута околност веома је важна за правилно и потпуно сагледавање положаја и значаја вештака у поступку, с обзиром на то да је, начелом диспозиције, странкама поверена стратегија пута ка материјалној истини, при чему одговорност за доношење правичне одлуке и даље остаје на суду.
У наведеном односу процесних учесника и њихових процесних овлашћења и одговорности, комплексност судског вештачења, па тако и судско-медицинског, испољава се као веома сложен део поступка у ком је потребна пуна сарадња свих учесника не би ли тако материјална истина и правична судска одлука „угледале светлост дана”.
Вештаци – законска регулатива
Законом о судским вештацима („Сл. гласник РС”, бр. 44/2010, у даљем тексту: Закон), чијим је ступањем на снагу престао да важи претходни Закон о условима за обављање послова вештачења („Сл. гласник СРС”, бр. 16/87 и 17/87), уређени су услови за обављање вештачења, поступак именовања и разрешења (када су вештаци физичка лица), односно уписа и брисања (када је реч о правним лицима која обављају послове вештачења), као и права и обавезе лица која обављају вештачење.
Одредба члана 1. Закона терминолошки имплицира да је њиме регулисано поступање вештака у судским и другим поступцима, што, међутим, није тачно. Наиме, овај пропис заправо дефинише услове уписа вештака у Регистар судских вештака при министарству надлежном за послове правосуђа.
Према одредби члана 2. Закона послови вештачења представљају стручне активности чијим се обављањем, уз коришћење научних, техничких и других достигнућа, пружају суду или другом органу који води поступак потребна стручна знања која се користе приликом утврђивања, оцене или разјашњења правно релевантних чињеница.
Закон је изазвао велики број примедаба стручне јавности, међу којима и примедбе у односу на законске одредбе чланова 8–10. које регулишу питање ко може обављати посао судског вештака.
Наиме, наведеним одредбама прописано је да вештачења могу обављати само физичка лица која су уписана у Регистар судских вештака, односно правна лица која су за послове вештачења уписана у регистар надлежног органа уколико запошљавају физичка лица уписана у Регистар судских вештака, као и државни органи, научне и стручне установе.
Поменуте одредбе наишле су на критику будући да су непотребно сузиле круг лица која могу обављати послове вештачења само на оне који су уписани у регистар судских вештака.
[signoff]
ПРИМЕР 1
У једној грађанској парници, по тужби ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед умањења животне активности изазваног уједом пса луталице, вештак медицинске струке, специјалиста неуропсихијатар, дао је своје мишљење на основу извештаја лекара специјалисте УЦ, КЦС и лекара специјалисте Института за инфективне и тропске болести, датих на дан штетног догађаја, не прегледајући оштећену и не изјашњавајући се о информацијама које су у поступку дали саслушани сведоци. Вештак је нашао да нема умањења животне активности оштећене.
Само по себи, ово не би било толико интересантно да сама оштећена током поступка (што потврђују и саслушани сведоци) није изјавила да је још од малена имала фобију од паса, те да је актуелни напад и ујед појачао давнашњи страх од паса због чега тужиља трпи знатно умањење квалитета досадашњег свакодневног начина живота. Указано је на то да је тужиља запослена, да је мајка двоје мале деце, што све заједно подразумева низ активности које тужиља од тренутка штетног догађаја не може да реализује без потешкоћа, односно да јој је за њихову реализацију потребна помоћ трећих лица, а будући да је од штетног догађаја наовамо присутан страх од самосталног кретања ван куће, због чега тужиља додатно душевно пати. У свом исказу тужиља је детаљно објаснила свој пређашњи страх од паса, као и промене у свом свакодневном животу које су наступиле након штетног догађаја. Током поступка, суд је саслушао и два сведока који су се детаљно изјаснили о пређашњем страху тужиље, као и о променама које су након штетног догађаја настале у понашању тужиље у њеном свакодневном животу.
И поред наведених исказа, без прегледа оштећене, а на основу расположиве медицинске документације (у виду два извештаја на дан штетног догађаја), вештак неуропсихијатар је у свом налазу навео и да је „даље утврђено да нема жалби на немогућност обављања животне активности”, па је свој налаз закључио мишљењем да у конкретном случају нема умањења животне активности.
Оштећена је ставила примедбу на дати налаз и мишљење, а посебно с обзиром на околност да се вештак о постојању душевне патње изјаснио без њеног прегледа. Суд је у више наврата позивао вештака да се изјасни на дате примедбе, неколико рочишта је одложено због изостанка вештака и изјашњења по примедбама, па је после дужег времена, а на инсистирање пуномоћника оштећене као тужиље – да је реч о душевним патњама као основу накнаде штете о којима се вештак не може изјаснити без претходног прегледа оштећене – вештак прихватио да прегледа оштећену, што се ипак никада није догодило будући да вештак није заказао преглед.
Исцрпљена протеком времена и понашањем вештака, тужиља је поднеском тражила да суд донесе одлуку узимајући у обзир исказе сведока и тужиље, а с обзиром на то да је вештачење само један у низу изведених доказа.
До чега је довело овако дато мишљење вештака?
Првостепеном одлуком суд је навео да накнада штете због душевних болова обухвата душевне патње због ограничења у животним активностима оштећене које је она остваривала или би их по редовном току ствари у будућности могла остваривати, при чему се под ограничењем подразумева и вршење активности уз повећане напоре или под посебним условима. Суд је, такође, навео да су утврђене чињенице (из исказа сведока и тужиље током поступка) да је код тужиље наступило најпре онемогућење, а затим и отежано обављање свакодневних животних активности, као директна последица уједа пса луталице, услед чега и несигурност, губитак самопоуздања, узнемиреност, незадовољство, те трпљење и душевне патње и бол због отежаног свакодневног функционисања.
Суд је, међутим, истовремено сматрао да се проценат умањења, по правилу, утврђује уз помоћ вештака па, без обзира на то што суд сматра да је тако утврђени проценат само један од елемената за процену обима штете и тиме за одређивање правичне новчане накнаде, у конкретном случају, а имајући у виду да током поступка судски вештак није дао одговор по питању процентуалног умањењаживотне активности, није добијен одговор на питање да ли је и у ком степену умањенаживотна активност, што би представљало полазну основу, да се уз оцену и других изведених доказа одмери обим и висина накнаде.
Једна контрадикција изродила је другу: суд је нашао да је истина да оштећена услед штетног догађаја трпи ограничења у свакодневном животу, истовремено сматрајући да пошто вештак није утврдио проценат истог, суд нема параметар за процену обима штете и за одређивање висине штете. Због правила о терету доказивања суд је сматрао да је то одговорност оштећене.
ПРИМЕР 2
ОдлукомАпелационог суда у Београду од 5. 10. 2011. године укинута је одлука првостепеног суда са образложењем које указује на могући начин отклањања евентуалних пропуста у првостепеном поступку:
„Полазећи од изложеног и прихватајући у целости налаз вештака, првостепени суд је закључио да је оперативни захват увећања дојки извршен адекватно, јер је тужиља отпуштена без констатованих примарних постоперативних компликација, а хематом и запаљенски процес који су довели до попуштања шавова настао је у каснијем постоперативном периоду. По налажењу тог суда, настале компликације нису у вези са самом техником операције, већ су резултат неадекватне имобилизације дојки или неадекватно спроведених вежби – масаже дојки. Због тога је, налазећи да не постоји узрочно-последична веза између изведене операције и насталих последица, одбио тужбени захтев јер не постоји одговорност туженог за штету чију накнаду тужиља тражи.
Оваква одлука се, по налажењу другостепеног суда, за сада не може прихватити као правилна. Основано се изјављеном жалбом указује на то да чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено, због чега се не може испитати ни правилност примене материјалног права – одредаба чл. 154. ст. 1, чл. 170. ст. 1. и чл. 200. Закона о облигационим односима.
Наиме, из налаза вештака на којем првостепени суд превасходно заснива побијану пресуду произлази да се на основу медицинске документације у списима не може закључити када су се појавили први знаци инфекције код тужиље. Вештаци су зато, користећи податке из отпусне листе од 2. 3. 2000. године и део тужиљиног исказа да је цурење гноја из ране приметила 8. 3. 2000. године, закључили да је секундарни хематом и инфицирање оперативног поља, те попуштање шавова, највероватније наступило у каснијем постоперативном периоду, када се тужиља није налазила под директним надзором лекара. Такође, из налаза и мишљења вештака који описују могуће последице естетске операције увећања дојки уградњом силиконских имплантата, наводи се да је настанак хематома могуће довести у везу и с неадекватном имобилизацијом дојки и неодговарајућим, односно претераним извођењем вежби – масаже дојки које по правилу пацијент изводи сâм. Првостепени суд све то прихвата и на основу тога изводи закључак о непостојању узрочно-последичне везе између изведене операције и настале штете.
По налажењу другостепеног суда, међутим, није довољно пажљиво цењен део исказа тужиље и њене мајке, сведока С. С., да је непосредно након извршене операције тужиља имала високу температуру и болове који су се наставили и након отпуста из болнице, због чега уопште није ни могла обављати препоручене вежбе. При том, првостепени суд не предузима мере да употпуни доказе прибављањем и других доказа – исправа које садрже податке о тужиљином стању након извршене операције – током болничког лечења од 28. 2. 2000. године до 2. 3. 2000. године. Нижестепени суд се од медицинске документације задовољава само оним што је тужени доставио, а то је фотокопија књиге оперативног протокола и операциони лист, односно отпусном листом. Због тога се у налазу вештака и наводи како је секундарни хематом највероватније настао у фази кућног лечења.
Из свих наведених разлога, побијана пресуда је морала бити укинута и предмет уступљен Првом основном суду у Београду који је, у смислу члана 22. ст. 2. Закона о уређењу судова и члану 3. тач. 1) Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава, надлежан за поновно суђење.
У поновљеном суђењу, првостепени суд ће отклонити пропусте у утврђивању чињеничног стања. У том циљу ће од туженог, осим отпусне листе и операционог листа, прибавити и друге исправе (историју болести) које садрже податке о току постоперативног болничког лечења тужиље, поновно саслушати тужиљу и сведоке С. С. 1 и С. С. на околност да ли су тужиљи пре потписивања сагласности за извођење естетске операције увећања дојки предочене све могуће последице оперативног захвата, укључујући и могућност стварања ожиљака, а по потреби извести и друге доказе – вештачење ако исте предложи нека од странака.”
[/signoff]
Превазилажење проблема који су створиле ове одредбе покушано је усвајањем Закона о парничном поступку из 2011. године, који је (у члану 264. ст. 4) прописао да ако за одређену област вештачења нема судског вештака уписаног у Регистар судских вештака (ст. 2. истог члана), вештачење може да обави и лице одговарајуће струке које ће одредити суд (дакле, ван листе судских вештака, прим. аутора) и које је дужно да, пре вештачења, дâ изјаву да ће налаз и мишљење дати по правилима струке и према свом најбољем знању, објективно и непристрасно.
Правни положај, права, обавезе и одговорности вештака у поступку извођења доказа вештачењем регулисани су у више процесних прописа, и то у Закону о парничном поступку, Закону о ванпарничном поступку, Закону о извршном поступку, Законику о кривичном поступку, Закону о прекршајима, Закону о арбитражама, Закону о општем управном поступку.