Случајеви које разматрамо у овом тексту јасно указују на различито поступање судова у готово истим животним ситуацијама, а што је за последицу имало доношење осуђујућих пресуда с различитим правним квалификацијама кривичног дела и са уочљивим разликама у казнама
Начело законитости, које је подигнуто готово у ранг уставног начела, представља основ кривичног законодавства и кривичног права. Суштина овог начела предвиђена је у члану 1. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12, у даљем тексту: КЗ), а његов битан елеменат јесте постојање кривичног дела, као и његова нормираност у закону. Кривица, као елеменат кривичног дела (члан 14. КЗ-а), може се, поред осталог, испољити и кроз умишљај (члан 25. КЗ-а).
У тексту који следи представљамо три кривичноправна догађаја кроз призму постојања кривичног дела убиства у покушају из члана 113, а у вези са чланом 30. КЗ-а, или кривичног дела тешког убиства у покушају из члана 114. тач. 3), а у вези с чланом 30. КЗ-а (по раније важећем законодавству Републике Србије и кривичног дела убиства у покушају из члана 47. ст. 2. тач. 3) КЗ-а РС, у вези са чланом 19. ОКЗ-a).
Осим тога, анализираћемо и:
– предузете радње окривљених,
– „обим” њиховог умишљаја,
– кривично дело које су извршили (проглашени кривим пресудом суда) и кривично дело које им је стављено на терет.
Након спроведене анализе сва три случаја, као логично, поставиће се питање да ли су окривљени били једнаки пред законом и да ли је закон, евентуално, погрешно примењен (у случају првостепеног или другостепеног суда).
Напомињемо да је овде реч о виђењу аутора у вези са задатом темом, уз констатацију да је потписник ових редова у сва три случаја, од почетка па до правноснажног окончања, као заменик Вишег јавног тужиоца учествовао у самом поступку.
Наведени члан 25. КЗ-а јасно регулише „да је кривично дело учињено са умишљајем када је учинилац био свестан свога дела и хтео његово извршење или када је учинилац био свестан да може учинити дело, те је на исто пристао”. Тиме се јасно разграничавају директни и евентуални умишљај, а заједничко им је обележје свест која обухвата све битне елементе бића кривичног дела (радње, последице, узрочни однос). Учинилац кривичног дела предузима све кривичноправне радње, које нормативно гледано представљају елементе кривичног дела, свестан је предузетих радњи, жели последице дела или пак пристаје на њихово наступање. Управо је свест учиниоца кривичног дела та коју треба утврђивати и ценити на основу конкретно предузетих кривичноправних радњи. Другим речима, скуп бројних предузетих кривичноправних радњи, као једна логична и објективна целина, представља кривично дело, а то даље значи да се умишљај учиниоца мора утврђивати све док кривично дело није учињено, односно све док није завршено.
По правилу, умишљај учиниоца, како у односу на радње извршења које су узрок дела, тако и у односу на последице дела, утврђује се преко објективних елемената предузетих радњи извршења (околности самог догађаја).
Када је, међутим, реч о примени института умишљаја судска пракса показује да се могу јавити дилеме управо код кривичног дела убиства (члан 113. КЗ-а) или код кривичног дела тешког убиства (члан 114. КЗ-а).
Основно кривично дело или тзв. обично убиство предвиђено је у члану 113. КЗ-а и представља лишење живота другог лица, а основ кривичног дела тешког убиства из члана 114. КЗ-а јесте убиство из члана 113. КЗ-а коме је додата нека од квалификаторних околности. У овом случају реч је о кривичном делу из члана 114. тач. 3) КЗ-а које се односи на лишење живота другог лица у покушају, при чему су са умишљајем доведени у опасност и животи још неких лица.
Ради прегледности, у анализирана три случаја, укратко наводимо садржину оптужног акта, као и изреке првостепене пресуде и пресуде другостепеног суда.
#1 случај
Оптужни акт:
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Чачку,Кт 111/07 од 9. 4. 2008, окривљеном је стављено на терет да је критичног дана на углу улица, у пешачкој зони,у центру града Ч., око 18.20 сати, из појаса извадио пиштољ и с раздаљине до два метра испалио један пројектил ка телу оштећеног лица А.који га је погодио у ногу, после чега је оштећени почео да бежи ка улазним вратима Поште, а окривљени је за њим испалио још најмање четири пројектила, свестан да испаљивањем више пројектила може доћи до смрти оштећеног, а што је и хтео, те да предузетим радњама може довести у опасност животе више лица – пешака који су се налазили на раскрсници, на шта је и пристао, па је услед укупно испаљених пројектила лице А.задобило тешке телесне повреде у виду прострелне ране на десном колену и отвореног прелома десне бутне кости, пешак, лице Б., тешке телесне повреде у виду устрелне ране на доњем окрајку леве потколенице, пешак, лице Ц., лаке телесне повреде у виду две прострелне ране на десном стопалу, пешак, лице Д., лаке телесне повреде у виду раздеране ране у пределу зида грудног коша, чиме је извршио кривично дело тешког убиствaу покушају из члана 114. тач. 3), у вези са чланом 30. КЗ-а.
Изрека првостепене пресуде:
Након извођења доказа на главном претресу, Окружни суд у Ч. је донео пресуду,К 146/08 од 28. 4. 2009, којом је окривљени оглашен кривим јер је испаљивањем пројектила нанео оштећенима тешке, односно лаке телесне повреде. Био је свестан да испаљивањем пројектила ка телу лица А.може да му нанесе тешку телесну повреду, што је и хтео, али и лицима која су се у том моменту налазила на раскрсници као пешаци, на коју је могућност испаљивањем више пројектила и пристао, чиме је у стицају према лицима А. и Б.извршио два кривична дела тешке телесне повреде из члана 121. ст. 1. КЗ-а, а према лицима Ц. и Д.два кривична дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2, у вези са ст. 1.КЗ-а.
Оцењујући изведене доказе и закључујући да се не прихвата правна квалификација из оптужног акта, у образложењу своје пресуде првостепени суд је, поред осталог, навео:
1) да је очигледно да су сви хици испаљени са удаљености која није велика, при чему је први хитац испаљен са удаљености не већој од два метра, из чега произлази логичан закључак да је с такве удаљености окривљени, да је хтео, могао бирати део тела оштећеног у који ће пуцати. Oн је,међутим, пуцао тако што је врх цеви уперио ка доњим деловима тела, а на исти начин је испалио и касније пројектиле. Нема ниједног доказа да је окривљени у било ком тренутку пуцао у неки важан део тела оштећеног чиме би последица по живот била конкретна, из чега произлази да нема доказа да је окривљени испаљујући пројектиле хтео да оштећеног лиши живота;
2) да су то разлози због којих суд није прихватио став јавне тужбе да је окривљени критичном приликом желео да некога од оштећених лиши живота јер изведени докази у том правцу нису упућивали на такав закључак;
3) да локализација повреда, односно упереност пиштоља ка доњим деловима тела (од колена до стопала), кратко одстојање с ког се пуцало ка оштећеном и могућност да се бира у који део тела ће пројектил бити испаљен, јасно указују на то да намера лишења живота није постојала, односно да доказа за такву намеру – такво хтење није било;
4) да је, правно одређујући тако утврђено чињенично стање, суд нашао да је окривљени својим радњама, испаљивањем пројектила с блиске удаљености према лицу А., затим у правцу доњих делова ногу лица Б., Ц. и Д., поступао с директним умишљајем, са свешћу да на тај начин оштећеног може тешко телесно повредити, да тиме врши кривично дело, а што је очигледно и хтео, јер је узастопним повлачењем окидача више пута то јасно потврдио, чиме према лицу А. врши кривично дело тешке телесне повреде из члана 121. ст. 1. КЗ-а с директним умишљајем. Исто кривично дело врши и према лицу Б., а према лицима Ц. и Д. самостално кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. ст. 2, у вези са ст. 1. КЗ-а које чини са евентуалним умишљајем, јер је свестан да у ситуацији када пуца из ватреног оружја и када се на блиском одстојању налази већи број лица може некога од њих лако телесно повредити било директним поготком због непрецизности у пуцању или неконтролисаног поступка неког од оштећених, било приликом рикошета испаљеног пројектила, па предузимањем таквих радњи, на такву могућност очигледно пристаје, до чега је и дошло јер су оштећенима нанете тешке, односно лаке телесне повреде.
Против наведене пресуде првостепеног суда, жалбе су изјавили Окружни јавни тужилац и бранилац оптуженог, па је Апелациони суд у Крагујевцу својом пресудом, Кж 125/10 од 12. 3. 2010, као неосновану одбио жалбу Јавног тужиоца, а уважавањем жалбе браниоца окривљеног преиначена је пресуда првостепеног суда у делу одлуке о казнама.
Изрека другостепене пресуде:
У образложењу пресуде другостепеног суда, поред осталог, наведено је:
1) да се неосновано, жалбом Јавног тужиоца, указује на повреду Кривичног законика која се огледа у погрешној правној оцени кривичног дела, јер је по ставу жалбе првостепени суд требало да прихвати правну оцену изнету у оптужном акту, а то је да је окривљени извршио кривично дело тешког убиства у покушају из члана 114. тач. 3), у вези са чланом 30. КЗ-а. Правном оценом кривичних дела која је дата у првостепеној пресуди није, међутим, повређен Кривични законик јер је првостепени суд правилно оценио да се у радњама окривљених стичу обележја кривичних дела тешких и лаких телесних повреда;
2) да чињенице, које се односе на блиско одстојање и очигледно циљано пуцање у ноге оштећеног, јасно указују на одсуство намере за лишавањем живота лица А., а с друге стране указују на намеру за тежим повређивањем, тако да се у таквим радњама окривљеног садрже обележја кривичног дела из првостепене пресуде. Чињеница да је испаљено више хитаца, на чему се инсистира у жалби Јавног тужиоца, не указује на покушај тешког убиства, како се у жалби предлаже, јер из чињеница које је првостепени суд утврдио произлази сигуран чињенични и правни закључак, о чему су у образложењу пресуде првостепеног суда дати потпуно јасни и правилни разлози, који се жалбом Јавног тужиоца и браниоца не доводе у сумњу.
Приказани случај изискује одређену анализу. Дакле, и првостепени и другостепени суд закључују да иза предузетих радњи окривљеног нема намере лишења живота лица А., нити умишљајног довођења у опасност живота лица Б., Ц. и Д. Врло је уочљиво да оба суда умишљај окривљеног према лицу А. утврђују из радњи окривљеног, усмеравања врха цеви оружја ка ногама оштећеног и закључују да је окривљени желео да нанесе само тешке телесне повреде. Дакле, према ставу оба суда, умишљај окривљеног био је усмерен на наношење тешких телесних повреда према лицу А. из чега произлази да је његов умишљај био „завршен” испаљивањем једног пројектила у ноге оштећеног, при чему се уопште не цене остале предузете радње окривљеног према истом оштећеном: трчање за оштећеним, који, између више пролазника, покушава да се склони у улазни део Поште и испаљивање више пројектила ка телу оштећеног лица А. које бежи.
Формулација у члану 25. КЗ-а, језичким и логичким тумачењем управо значи да се умишљај окривљеног мора ценити докле год окривљени предузима радње кривичног дела. Након што је пројектилом погодио лице А. у ногу, окривљени није „завршио свој умишљај”, већ је и даље предузимао активне радње које се с претходно предузетим радњама морају ценити као једна целина.
Дакле, пошто је погодио оштећеног у ногу, окривљени га није пустио да побегне, јер да јесте тада би правна квалификација кривичног дела оба суда била правилна. Напротив, окривљени је и даље предузимао активне радње трчећи за оштећеним и према њему испаљујући више пројектила, па само таква целина предузетих радњи мора водити закључку да је хтео да лице А. лиши живота.
У том смислу, нејасан је и неприхватљив закључак оба суда да је, након што је испалио више пројектила ка оштећеном који бежи, умишљај окривљеног био усмерен ка наношењу више тешких и више лаких телесних повреда према пешацима – оштећеним лицима.
Осим тога, како бранити став оба суда да у предузетим радњама окривљеног нема умишљајног довођења у опасност живота више лица – пешака који су се задесили на пешачкој зони, већ само наношења тешких, односно лаких телесних повреда према оштећеним лицима – пешацима.
Према утврђеној објективној чињеничној грађи, окривљени је пуцао ка лицу А., на простору пешачке зоне, па је и животно и логички нејасно да је окривљени том приликом желео и хтео да оштећеним лицима нанесе само тешке, односно лаке телесне повреде.
#2 случај
Оптужни акт:
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Чачку, Кт 145/08 од 6. 5. 2009, окривљеном је стављено на терет да је критичног дана, у току вербалне расправе, из свог пиштоља у правцу тела оштећеног, који је био удаљен 5–7 метара, испалио два пројектила, да је потом оштећени ради своје заштите најпре утрчао у кафе-пицерију, а потом изашао на споредни излаз и потрчао у правцу тржног центра. Како га је окривљени уочио потрчао је за њим и у правцу тела оштећеног испалио још три пројектила, свестан да испаљивањем више пројектила ка телу оштећеног може доћи до његове смрти, на шта је и пристао (један хитац је погодио оштећеног у десно стопало наневши му лаке телесне повреде у виду раздерано-нагњечене ране другог, трећег и четвртог прста десног стопала), чиме је извршио кривично дело убиства у покушају из члана 113, у вези са чланом 30. КЗ-а.
Изрека првостепене пресуде:
Пресудом Окружног суда у Чaчку, К 36/11 од 5. 3. 2012, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела убиства у покушају из члана 113, у вези с чланом 30. КЗ-а.
У образложењу пресуде првостепеног суда, између осталог, наведено је:
1) да је, правно квалификујући утврђено чињенично стање, суд нашао да се у радњама окривљеног стичу сва обележја кривичног дела убиства у покушају из члана 113. КЗ-а, у вези са чланом 30. КЗ-а, имајући у виду да је окривљени предузетим радњама, најпре испаљујући два пројектила у правцу тела оштећеног у току вербалне расправе, а потом, када је потрчао за њим, још три пројектила, од којих је један од хитаца погодио оштећеног у десно стопало, што објашњава да му је намера била да оштећеног лиши живота, извршио предметно кривично дело, поступајући том приликом са евентуалним умишљајем јер је био свестан забрањености своје радње, па је на то и пристао. Иако је окривљени истакао да није вичан употреби пиштоља, критичном приликом испалио је пет пројектила, што даље објашњава његову свест и вољу о забрањености радње и свест о могућности наступања забрањене последице, будући да је сваком просечном грађанину познато да услед испаљивања пројектила из ватреног оружја као последица може наступити и лишење живота неког лица;
2) да Суд није прихватио одбрану окривљеног и тврдњу његовог браниоца да није постојала намера окривљеног да лиши живота оштећеног, наводећи као разлог да је оштећени критичном приликом задобио само лаку телесну повреду, да се из изјаве оштећеног може видети одсуство намере окривљеног да изврши кривично дело које му је оптужницом стављено на терет и да је окривљени био у страху. Изведеним доказима утврђено је да је повреда оштећеног настала директним поготком пројектила, да је окривљени из ватреног оружја испалио пет пројектила, а из налаза вештака неуропсихијатра и клиничког психолога потврђује се да код окривљеног није постојао страх који би компромитовао његову свест и урачунљивост, односно да је неприхватљива одбрана окривљеног да је био у страху од употребе пиштоља од стране оштећеног, имајући у виду да је оштећени бежао, а окривљени трчао за њим и испаљивао пројектиле из пиштоља.
Изрека другостепене пресуде:
Апелациони суд у Крагујевцу је својом пресудом, Кж 2596/12 од 13. 6. 2012, преиначио пресуду првостепеног суда само у делу одлуке о казни уважавањем жалбе браниоца окривљеног.
У образложењу пресуде другостепеног суда, поред осталог, наведено је:
1) да је правилно првостепени суд прихватио налаз вештака балистичара који је истакао да распоред пронађених чаура на лицу места указује на то да је лице које је пуцало било у покрету, односно да су меци испаљени с различитих места у простору и да је повреда оштећеног настала директним поготком пројектила;
2) да је, дакле, правилно првостепени суд закључио да се и допунским налазом вештака балистичке струке само потврђује исказ оштећеног, те да се догађај збио на начин како је то оштећени описао, па имајући у виду околности под којима је окривљени испаљивао метке из пиштоља који је неовлашћено носио, трчећи за оштећеним који је бежао и био му окренут леђима, као и број испаљених пројектила из тог пиштоља у правцу оштећеног, од којих је један погодио оштећеног и повредио га, по оцени Апелационог суда не доводи се у сумњу ни свест ни воља окривљеног да изврши кривично дело за које је пресудом оглашен кривим, па су наводи жалбе неосновани.
#3 случај
Оптужни акт:
Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Чачку, Кт 109/05 од 8. 12. 2010, окривљеном је стављено на терет да је критичног дана, око 01.00 сат, у дискотеци, умишљајно покушао да лиши живота лице А., уз истовремено довођење у опасност живота лица Б. и бројних других лица у дискотеци на следећи начин: окривљени се попео степеницама које воде ка галерији, пришао лицу А. које је стајало на степеништу, из појаса извадио пиштољ и, с растојања до 1,5 метара, у правцу тела оштећеног испалио више пројектила, свестан да може наступити смрт оштећеног, што је и хтео. Том приликом је оштећени задобио тешке телесне повреде опасне по живот у виду прострелне ране леве натколенице и устрелне ране десне натколенице, а лице Б. које је стајало уз ограду галерије, иза лица А., задобило је лаке телесне повреде у виду устрелне ране леве натколенице и прострелне ране десне натколенице. Окривљени је био свестан да испаљивањем више пројектила у дискотеци, у којој се налазило више од 300 лица може бити доведен у опасност живот лица Б., као и других лица, гостију дискотеке, па је на њу пристао. Потом је окривљени, док је лице А. лежало на степеницама, уперио пиштољ у његову главу, на удаљености 70–80 cm, на шта је реаговао радник обезбеђења покушавши да отме пиштољ, те је дошло до испаљивања више пројектила ка плафону дискотеке. Окривљени је поново пришао лицу А. са упереним пиштољем ка његовом телу, радник обезбеђења је опет реаговао, па је окривљени пошао ка излазу дискотеке, испаливши при том више пројектила ка плафону објекта, чиме је извршио кривично дело убиства у покушају из члана 47. ст. 2. тач. 3) КЗ-а РС, у вези са чланом 19. ОКЗ-а.
Изрека првостепене пресуде:
Након извођења доказа, Окружни суд у Чачку је својом пресудом, К 80/11 од 21. 5. 2012, окривљеног огласио кривим због кривичног дела убиства у покушају из члана 47. ст. 2. тач. 3) КЗ-а РС, у вези са чланом 19. ОКЗ-а.
Изрека другостепене пресуде:
Апелациони суд у Крагујевцу је својом пресудом, Кж 3522/12 од 14. 9. 2012, одбио као неосновану жалбу браниоца окривљеног и пресуда првостепеног суда је потврђена.
У образложењу пресуде другостепеног суда, поред осталог, наведено је:
1) да је правилно првостепени суд квалификовао радње окривљеног и огласио га кривим због наведеног кривичног дела јер је доказима утврђено да је покушао да лиши живота лице А., а довео у опасност живот лица Б. које се налазило у непосредној близини, и животе неодређеног броја гостију кафића, тако што је испалио неколико пројектила у правцу лица А. од којих су га два погодила у ноге, при чему је поступао с директним умишљајем, а када је у питању радња која је предузета према лицу Б. и неутврђеном броју гостију који су се налазили у унутрашњости објекта поступао је са евентуалним умишљајем. Наиме, рањавање није настало од испаљеног једног пројектила, а што би, да је остало само на томе, променило чињенично стање па и правну квалификацију, тако да се директан умишљај окривљеног не доводи у питање нити могућност примене другачије правне квалификације, а која се односи на наводе одбране да је у конкретном случају окривљени извршио кривично дело тешке телесне повреде. Управо сплет свих околности, број испаљених пројектила и упорност при пуцању говоре у прилог ставу суда да нема места примени другачије правне квалификације од оне која је наведена у изреци пресуде. Да је којим случајем окривљени хтео да онеспособи оштећеног, он је то могао урадити испаљивањем једног хица, међутим, он исказује упорност испаљивањем већег броја хитаца у правцу оштећеног, што јасно указује да у конкретном случају нема места примени другачије правне квалификације, јер управо из изјаве сведока – радника обезбеђења произлази да је окривљени имао намеру „да га овери”.
2) да је остало само на томе да је окривљени погодио оштећеног у пределу ногу, основаним би се могли сматрати жалбени наводи одбране да у конкретном случају умишљај окривљеног није био да оштећеног лиши живота, већ да му нанесе телесне повреде. Имајући, међутим, у виду даљи след догађаја, а који је првостепени суд утврдио на основу правилно оцењеног исказа сведока – радника обезбеђења, који је у два наврата покушао да окривљеном отме пиштољ, јер га је овај уперио у главу оштећеног, после чега је дошло до испаљивања хитаца у ваздух, првостепени суд правилно налази да је умишљај окривљеног био усмерен на лишење живота лица А.
Анализа приказаних ситуација
Поводом првог случаја, већ је изнет закључак да првостепени и другостепени суд нису на прави начин сагледали „обим умишљаја” окривљеног, већ су као једну целину, као заокружени кривичноправни догађај морали узети у обзир чињеницу да је исти окривљени „наставио” да врши кривично дело тако што је и даље пуцао ка лицу А. које је бежало и пројектилима погађао случајне пролазнике, чиме је умишљај окривљеног заправо тек тада био „завршен”.
Управо је испаљивање више пројектила ка лицу А. које бежи класичан случај покушаја убиства, наравно уз умишљајно довођење у опасност живота више лица – пешака (лица Б., Ц. и Д.), јер из објективно предузетих радњи окривљеног произлази јасно испољена намера да лице А. лиши живота. Ову ситуацију најбоље приказује трећи случај и анализа из образложења пресуде другостепеног суда.
У чему је онда разлика између првог и трећег случаја? Имамо готово исту ситуацију, а то је упорност окривљеног да лиши живота оштећеног. У трећем случају, у датој ситуацији оба суда су, за разлику од судова у првом случају, посматрала умишљај окривљеног као целину и то на основу свих предузетих радњи окривљеног, нарочито приношење цеви пиштоља ка глави оштећеног и реаговање сведока – радника обезбеђења.
Јасно, овакво разликовање првог и трећег случаја имало је за последицу драстичну разлику у односу на правну квалификацију кривичног дела, због чега су окривљени у тим случајевима оглашени кривим, и наравно очигледне разлике у казнама.
Други случај јасно одсликава радње окривљеног – пуцање из пиштоља више пута ка оштећеном, потом пуцање више пута ка лицу које бежи – што свакако представља умишљајно покушано лишење живота оштећеног.
У чему је разлика између првог и другог случаја? У обе ситуације окривљени пуца ка оштећеном који бежи, па је јасно да је умишљај окривљеног у обе ситуације био тај да се оштећени лиши живота.
[blockquote]
Уместо закључка
Разматрани случајеви јасно указују на различито поступање судова у готово истим животним ситуацијама што је за последицу имало доношење осуђујућих пресуда с различитим правним квалификацијама кривичног дела и с, наравно, уочљивим разликама у казнама.
Када окривљени буде оглашен кривим због одређеног кривичног дела, донета судска пресуда мора да буде верна „слика” датог животног догађаја, а то даље значи да у истим или истоветним животним догађајима треба да буду донете пресуде којима су окривљени из датих догађаја, оглашени кривим због истог кривичног дела.
Свако друго поступање води неједнакости окривљених пред законом и судом. Управо из тих разлога налазимо да је основано приказивање оваквих животних и правних ситуација, не би ли у будућем раду судова биле отклоњене могуће грешке у поступању.
[/blockquote]