Тема овог текста су управна и судска заштита у случају ћутања управе, тј. случајеви када надлежни орган без ваљаног разлога не донесе одлуку по захтеву односно жалби странке.
Закон о општем управном поступку, како раније тако и тренутно важећи, познаје један посебан правни институт који се не среће у другим поступцима, а односи се на пружање управне и судске заштите и у случајевима када надлежни орган без ваљаног разлога не донесе одлуку по захтеву односно жалби странке. Тада је реч о жалби, односно тужби због ћутања управе, тј. због недоношења решења по захтеву или жалби странке.
Иако је у основи реч о истом правном институту, нека решења су у овим законима битно различита. Због тога је корисно најпре указати на раније важећа законска решења, као и на новине у важећем закону, посебно зато што се на поступке који су покренути, а нису окончани по раније важећем закону, примењују одредбе раније важећег закона.
ЖАЛБА ЗБОГ ЋУТАЊА УПРАВЕ
Раније важећим Законом о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, број 33/97 и 31/01, и „Сл. гласник РС” број 30/10), у члану 208, било је прописано да када се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, при чему пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим случајевима када се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, надлежни орган је дужан да донесе решење и да га достави странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок. Ако орган против чијег решења је допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен.
Уколико странка изјави жалбу због ћутања првостепеног органа, односно због недоношења решења по њеном захтеву у законом прописаном року, другостепени орган ће у поступку по жалби затражити од првостепеног органа да му саопшти разлоге због којих решење није донето у року. Ако нађе да решење није донето у року из оправданих разлога или због кривице странке, другостепени орган ће одредити првостепеном органу нови рок за доношење решења, који не може бити дужи од једног месеца.
Међутим, ако другостепени орган нађе да разлози које је навео првостепени орган не оправдавају пропуштање законом прописаног рока за доношење решења, дужан је да затражи од првостепеног органа да му достави списе предмета како би сам решио ствар, односно донео одговарајућу одлуку. Уколико другостепени орган може да реши ствар према списима предмета, донеће своје уместо првостепеног решења, а ако не може, сам ће спровести поступак и донети решење. Изузетно, ако другостепени орган нађе да ће поступак брже и економичније спровести првостепени орган, наложиће првостепеном органу да то и учини и да му достави прикупљене податке у одређеном року како би донео своје решење, које је коначно у управном поступку.
Наведене одредбе Закона о општем управном поступку омогућавају странци да преко другостепеног органа оствари и реализује своје право, будући да првостепени орган у законом предвиђеном року није донео никакво решење по његовом захтеву. Међутим, у случају када су у питању права странке о којима одлучује надлежни орган само у једном степену, односно орган против чије одлуке није допуштена жалба, заштита у случају непоступања по захтеву странке није обезбеђена у управном поступку, већ у управном спору који се покреће подношењем тужбе због ћутања управе.
И одредбама важећег Закона о општем управном поступку („Сл. гласник РС” број 18/16) прописани су рокови за доношење решења у управном поступку, уз напомену да посебним законом могу да буду одређени и краћи, али не и дужи рокови. Одредбом члана 151. став 3. тог закона прописано је да странка има право на жалбу ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у Законом одређеном року, док је одредбом члана 173. уређено поступање другостепеног органа у случају подношења жалбе због ћутања управе. Како се према важећем закону жалба предаје другостепеном органу, он мора да испита да ли је жалба допуштена, да ли ју је изјавило овлашћено лице и да ли је превремено односно неблаговремено изјављена, да би уопште могао да поступа. Важно је истаћи да је овим законом предвиђено да жалба због ћутања управе може да се поднесе искључиво у року од годину дана од дана подношења захтева. То значи да, за разлику од жалбе изјављене по раније важећем закону, жалба изјављена по тренутно важећем закону може да буде и превремена и неблаговремена. Уколико неки од наведених услова није испуњен, жалба ће бити одбачена.
Уколико другостепени орган утврди да су испуњени услови за подношење жалбе због ћутања управе и да првостепени орган није донео никакво решење по захтеву странке у Законом одређеном року, тражиће од првостепеног органа да га обавести о разлозима због којих није благовремено издао решење. Како разлози могу бити и оправдани и неоправдани, даље поступање другостепеног органа зависи од тога.
Ако су разлози ћутања првостепеног органа оправдани или решење није донето кривицом саме странке, другостепени орган ће наложити првостепеном органу да изда решење у року који не може да буде дужи од 30 дана. При одређивању дужине рока за издавање решења другостепени орган ће имати у виду колико је трајао оправдани разлог за неиздавање решења од стране првостепеног органа.
Међутим, ако су разлози недоношења решења по оцени другостепеног органа неоправдани, поменути орган може да се понаша двојако: може да тражи да му првостепени орган достави списе предмета и да након достављања истих реши управну ствар према стању у списима или може да наложи првостепеном органу да реши управну ствар – изда решење у року не дужем од 15 дана. Ако првостепени орган не поступи по налогу другостепеног органа и у остављеном року не изда решење, другостепени орган је у обавези да сам реши управну ствар уместо првостепеног органа. Такво решење другостепеног органа коначно је у управном поступку и против њега може да се води управни спор.
ТУЖБА ЗБОГ ЋУТАЊА УПРАВЕ
Према позитивним прописима, тужбу због ћутања управе могуће је поднети у три случаја:
- Први случај у коме је могуће поднети тужбу због ћутања управе јесте када по захтеву странке решење није донео орган против чијег решења није допуштена жалба.
У наведеној ситуацији тужба се, сагласно одредби члана 19. став 2. Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” број 111/09), подноси непосредно Управном суду против надлежног органа уколико по протеку Законом прописаног рока за издавање решења и даљег рока од седам дана по поновљеном тражењу није донео решење по захтеву странке.
Из наведеног може да се закључи да је неопходно да постоји захтев странке упућен надлежном органу да донесе одлуку о неком њеном праву, јер управни спор због ћутања управе не може да се води у поступку који се покреће по службеној дужности. Поред тога, потребно је и да подносилац захтева посебним поднеском, тзв. ургенцијом, тражи од надлежног органа да у даљем року од седам дана одлучи по његовом захтеву и да му достави одлуку.
Тек у случају да су испуњени сви претходно наведени услови и да о предузетим радњама странке постоје одговарајући писани докази који се прилажу уз тужбу, странка може да поднесе Управном суду тужбу због ћутања управе против надлежног органа управе.
- Други случај се односи само на ћутање другостепеног органа, односно на недоношење решења по жалби странке.
Наиме, тужба се подноси против надлежног другостепеног органа уколико по протеку Законом прописаног рока за одлучивање, који почиње да тече од дана подношења жалбе, и даљег рока од седам дана по поновљеном тражењу, није донео одлуку по жалби странке.
Дакле, по протеку Законом прописаног рока ствара се правна ситуација коју има у виду Закон о управним споровима када у члану 19. став 1. прописује да странка може да покрене управни спор као да јој је жалба одбијена ако другостепени орган у року од 60 дана или у Законом одређеном краћем року није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, односно по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу.
И у овом случају потребно је да су испуњени одређени услови за подношење тужбе због ћутања управе, као и да странка уз тужбу приложи одговарајуће писане доказе: жалбу и доказ да је упућена, односно предата надлежном другостепеном органу, као и ургенцију и доказ да је упућена, односно непосредно предата другостепеном органу.
Важно је истаћи да је новина у важећем Закону о општем управном поступку то да се жалба због ћутања управе никада не подноси другостепеном органу преко првостепеног органа (што је био случај по раније важећем закону), већ да се упућује или непосредно предаје искључиво другостепеном органу. Уколико се у поступку по тужби због ћутања другостепеног органа утврди да жалба није упућена или предата надлежном другостепеном органу, односно ако на те околности уз тужбу нису приложени одговарајући докази прописани одредбом члана 22. став 3. Закона о управним споровима, тужба због ћутања управе биће одбачена на основу члана 26. став 3. истог закона.
- Трећи случај, тзв. двоструко ћутање, јавља се у случају када првостепени орган није донео одлуку по захтеву странке у Законом прописаном року, па странка поднесе жалбу другостепеном органу као да јој је захтев одбијен, а другостепени орган у Законом прописаном року не донесе одлуку по жалби.
Дакле, ако другостепени орган у Законом прописаном року и по протеку даљег рока од седам дана по поновљеном тражењу не донесе одлуку по жалби, странка има право да поднесе тужбу против другостепеног органа због ћутања управе као и да је жалба одбијена.
Као и у претходно наведеним случајевима, и у овом случају тужилац је дужан да уз тужбу достави доказе на наведене околности, и то доказ:
– да је по протеку Законом прописаног рока за одлучивање првостепеног органа поднео жалбу другостепеном органу;
– да је по протеку Законом прописаног рока за одлучивање другостепеног органа ургирао код другостепеног органа да у даљем року од седам дана одлучи по жалби.
У случају да странка уз тужбу не достави одговарајуће доказе, тужба због ћутања управе биће одбачена јер нису пружени докази да су испуњени законски услови за њено подношење.
Овакво законско решење није само себи циљ, већ служи странци да натера државни орган да одлучи по захтеву односно жалби странке под претњом да ће, у случају да то не учини, странка моћи да затражи судску заштиту тужбом у управном спору.
ПРАКСА УПРАВНОГ СУДА
Управни суд је основан и почео са радом 1. 1. 2010. године, када је и преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним судом Србије и окружним судовима до 31. 12. 2009. године, у којима до тада није донета одлука. У поступку по овим предметима Управни суд примењује правила поступка прописана Законом о управним споровима („Сл. лист СРЈ” број 46/96) који је престао да важи доношењем новог Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” број 111/09), а примењује се од 30. 12. 2009. године. Све ово је значајно за судску праксу због нових законских решења која се односе и на ћутање управе.
Наиме, према решењима која познаје раније важећи Закон о управним споровима, тужба због ћутања управе није се разликовала од осталих тужби, па је, у случају када је тужба била непотпуна или неразумљива, председник већа био дужан и овлашћен да позове тужиоца, према потреби и преко другог суда, да у остављеном року отклони недостатке тужбе и да му укаже на последице ако не поступи по захтеву суда. Тек у случају да тужилац не отклони недостатке у тужби који спречавају рад суда, суд решењем одбацује тужбу као неуредну.
Када је у питању тужба због ћутања управе, већ је речено који услови морају да буду испуњени да би ова тужба могла да буде поднета, као и да је тужилац дужан да уз тужбу достави све доказе из којих може да се закључи да су ти услови испуњени. У случајевима у којима тужилац није доставио доказе да су испуњени услови из члана 24. раније важећег закона за подношење тужбе због ћутања управе, суд је налагао тужиоцима да уреде тужбу, а у случају непоступања по захтеву суда, тужбе су одбациване као неуредне.
У поступцима покренутим пред Управним судом по тужбама поднетим после 30. 12. 2009. године примењују се правила управносудског поступка прописана новим, сада важећим Законом о управним споровима. Једна од новина тиче се управо поступања по неуредној тужби због ћутања управе. Наиме, одредбом члана 15. важећег закона предвиђено је да управни спор може да се покрене и када надлежни орган о захтеву односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом.
Одредбом члана 19. истог закона прописано је да ако другостепени орган у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у Законом одређеном краћем року није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тог рока може да поднесе тужбу због недоношења захтеваног акта. Ако у року предвиђеном законом којим се уређује општи управни поступак првостепени орган по захтеву странке није донео решење против кога није дозвољена жалба, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке, странка по истеку тог рока може да поднесе тужбу због недоношења захтеваног акта.
Одредбом члана 22. став 3. наведеног закона прописано је да се уз тужбу због ћутања управе прилаже копија захтева односно жалбе, затим копија захтева о накнадном тражењу из члана 19. закона, као и доказ о предаји ових поднесака надлежном органу. Како је садржина тужбе експлицитно прописана Законом, одредбом члана 26. став 1. тачка 3. Закона о управним споровима прописано је да ће судија појединац решењем одбацити тужбу ако утврди да уз тужбу због ћутања управе нису приложени сви докази, а одредбом става 2. истог члана – да ће веће суда одбацити тужбу ако то пропусти да учини судија појединац.
Дакле, по важећем Закону о управним споровима нема налога за уређење тужбе и достављање доказа да су испуњени услови за подношење тужбе због ћутања управе, већ је тужилац дужан да уз тужбу достави све доказе, иначе ће тужба бити одбачена.
Тужиља је 27. 9. 2010. године поднела Управном суду тужбу из чије садржине се види да подноси тужбу због „ћутања управе”, јер је поднела жалбу Жалбеној комисији судова против Решења Основног суда у П., 5 Су. 279/2010 од 15. 7. 2010. године, о којој није одлучено у Законом прописаном року од 30 дана. Сматра да су се, сагласно одредби члана 143. став 2. Закона о државним службеницима („Сл. гласник РС”, бр. 79/05 и 104/2009) и члана 8. и 22. став 1. Закона о управним споровима („Сл. лист СРЈ” бр. 46/96), стекли услови за покретање управног спора због недоношења решења по жалби, па предлаже да суд тужбу уважи и сам реши ову управну ствар, односно поништи Решење Основног суда у Пожаревцу.
Уз тужбу је доставила првостепено решење и текст жалбе, али није доставила доказ да је жалбу доставила Основном суду у П., за Жалбену комисију, непосредно или путем поште препоручено, као ни захтев упућен Жалбеној комисији да у даљем року од 7 дана одлучи по њеној жалби.
У поступку претходног испитивања тужбе Управни суд је нашао да тужбу треба одбацити.
Одредбом члана 143. став 1. Закона о државним службеницима прописано је да је Жалбена комисија дужна да о жалби одлучи у року од 30 дана од дана њеног пријема, иначе се сматра да је жалба одбијена. Ставом 3. истог члана прописано је да се против одлуке Жалбене комисије може покренути управни спор.
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” бр. 111/09) прописано је да ако другостепени орган у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у Законом одређеном краћем року није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од 7 дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може да поднесе тужбу због недоношења захтеваног акта.
Одредбом члана 22. став 3. Закона о управним споровима прописано је да се уз тужбу због „ћутања управе” прилаже копија захтева односно жалбе, копија захтева о накнадном тражењу из члана 19. овог закона и доказ о предаји ових поднесака надлежном органу.
Како тужиља уз тужбу није приложила потребне доказе, а одредбом члана 26. став 1. тачка 3. Закона о управним споровима прописано је да ће судија појединац решењем одбацити тужбу ако утврди да уз тужбу поднету због „ћутања управе” нису приложени сви докази, одлучено је као у диспозитиву Решења (Решење Управног суда 9 У 27260/10 од 21. 1. 2011. године).
Међутим, тужба због ћутања управе од стране суда може да буде одбачена и као превремена и то у случају када је странка поднела тужбу пре истека Законом прописаног и накнадно остављеног рока од седам дана по поновљеном тражењу за доношење одлуке по жалби, односно у случају када је странка поднела тужбу по истеку рока за доношење одлуке по жалби, а није тражила од другостепеног органа да одлучи по њеној жалби у даљем року од седам дана.
Треба напоменути да жалба и тужба због ћутања управе до доношења новог Закона о општем управном поступку нису могле да буде неблаговремене, будући да је странка по протеку наведених рокова увек могла да поднесе жалбу односно тужбу због ћутања управе. Након доношења тог закона подношење жалбе због ћутања управе орочено је на годину дана од истека рока за издавање решења, па ће свака жалба изјављена по истеку тог рока бити одбачена као неблаговремена. То се не односи на тужбу због ћутања управе јер Закон о управним споровима није прописао раскидни рок за подношење ове тужбе.
Одлуку о одбацивању тужбе, у складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о управним споровима, по правилу доноси судија појединац. Међутим, овакву одлуку може да донесе и веће, што је најчешће случај када је завршен претходни поступак и тужени орган је доставио одговор на тужбу. Окончањем претходног поступка, у коме одлуку може да донесе судија појединац, одлуке у управном спору доноси веће суда. Веће може да донесе одлуку да се тужба одбацује ако је то пропустио да учини судија појединац, али најчешће доноси одлуку у меритуму, било да тужбу одбија било да је уважава.
У пракси су препознатљива два случаја у којима се тужба одбија као неоснована:
– када је захтев, односно жалба поднета ненадлежном органу, који у том случају није ни дужан да одлучује по захтеву/жалби, па се сматра да тужени орган „оправдано ћути”, а тужба се сматра неоснованом;
– када је тражени акт донет после подношења тужбе, а странка га је оспорила посебном тужбом изјављеном против новодонетог акта, при чему се тада тужба због ћутања управе такође сматра неоснованом јер је орган донео одлуку по захтеву односно жалби странке, а тужбени захтев тужиоца у тужби због ћутања управе своди се управо на захтев да надлежни орган одлучи по захтеву односно жалби тужиоца.
Након оцене навода тужбе и увида у списе Предмета Управног суда 17 У. 11287/10, Управни суд је нашао да је тужба неоснована.
Ово стога што је, увидом у списе Предмета овога суда 17 У. 11287/10, суд утврдио да је тужени орган донео решење по жалби изјављеној против Решења МУП-а РС, Полицијске управе у В., бр. 112-1464/09 од 27. 4. 2009. године, те да је тужилац поднео тужбу Врховном суду Србије дана 26. 8. 2009. године, која је заведена под У. 6181/09, којом је покренуо управни спор ради поништаја Решења Жалбене комисије Владе Републике Србије у Београду бр. 795-120-01-00253/2009-01 од 17. 6. 2009. године, а којим је као неоснована одбијена жалба тужиоца изјављена на Решење првостепеног органа од 27. 4. 2009. године.
Стога суд налази да у конкретном случају нема „ћутања управе” јер је по жалби тужиоца изјављеној на првостепено решење одлучено Решењем туженог органа бр. 795-120-01-00253/2009-01 од 17. 6. 2009. године, које тужилац оспорава тужбом у Предмету Управног суда 17 У. 11287/10, преузетог од Врховног суда Србије, па нису испуњени услови из члана 24. Закона о управним споровима за доношење пресуде којом ће се уважити тужба и одредити да надлежни орган одлучи по жалби странке и донесе решење (Пресуда Управног суда 6 У 10261/10 (2009) од 16. 12. 2010. године).
Тужиља је поднела тужбу Управном суду због недоношења решења по њеној жалби изјављеној Жалбеној комисији судова против Решења Основног суда у В., В.Су. 39/10-6 од 25. 1. 2010. године, којим је утврђено да је тужиља, државни службеник у Општинском суду у У., привремено нераспоређена и да је преузима Основни суд у В. до доношења Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Основном суду у В., када ће коначно бити одлучено о њеном радноправном статусу. У ставу 2. диспозитива оспореног решења констатовано је да тужиља – привремено нераспоређена – има право на накнаду плате у износу од 17.083,90 динара док је привремено нераспоређена, а да се Решење примењује од 1. 1. 2010. године.
Уз одговор на тужбу тужени орган је доставио списе првостепеног и другостепеног поступка из којих се види да је тужени, поступајући по жалби тужиље, донео Решење број 112-01-00389/2010-01 од 2. 7. 2010. године. Стога је Управни суд, Решењем 9 У 21071/10 од 24. 12. 2010. године, наложио тужиљи да се у року од 15 дана од дана пријема овог решења изјасни да ли је задовољна накнадно донетим Решењем туженог органа број 112-01-00389/2010-01 од 2. 7. 2010. године или остаје при тужби и у ком обиму, односно да ли тужбу проширује и на нови акт. Истим решењем тужиља је упозорена да ће суд донети решење о обустављању поступка уколико изјави да је задовољна накнадно донетим актом или ако не да изјаву у остављеном року.
Поступајући по налогу суда тужиља је 4. 1. 2011. године доставила суду поднесак којим се изјашњава да није задовољна накнадно донетим Решењем туженог органа број 112-01-00389/2010-01 од 2. 7. 2010. године, услед чега је 4. 8. 2010. године поднела посебну тужбу против тог решења, коју је у прилогу дописа доставила.
Како је одредбом члана 29. став 4. Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” број 111/09) прописано да ће суд наставити поступак ако тужилац изјави да новим актом није задовољан, суд је у наставку поступка оценио основаност тужбе тужиље изјављене због ћутања управе и нашао да тужба није основана.
Ово стога што се у овој тужби тужбени захтев састоји у давању налога туженом органу од стране суда да у Законом прописаном року донесе одлуку по жалби. Како је доношењем одлуке по жалби, која је достављена тужиљи и против које је тужиља поднела посебну тужбу Управном суду, у целини остварен тужиљин тужбени захтев, Управни суд је нашао да тужба изјављена услед ћутања управе није основана, па је одлучио као у диспозитиву Пресуде на основу одредбе члана 40. став 2. Закона о управним споровима (Пресуда Управног суда 9 У 21071/10 од 21. 1. 2011. године).
Међутим, када је тужба поднета због недоношења решења по жалби изјављеној другостепеном органу због недоношења решења од стране првостепеног органа по захтеву странке, односно због тзв. двоструког ћутања, па у току поступка по тужби првостепени орган донесе одлуку по захтеву, тужба не може да буде одбијена јер није донета одлука другостепеног органа по жалби тужиоца.
Како је тужилац поднео тужбу против туженог органа због недоношења одлуке по изјављеној жалби, са захтевом да суд обавеже тужени орган да донесе одлуку по жалби, то је Управни суд нашао да је тужба основана и да је тужени орган био дужан да по његовој жалби одлучи, јер неиздавање првостепеног решења представља негативно решење, односно одбијање захтева странке. Ово стога што је одредбом члана 208. став 2. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97-1 и 31/01) прописано да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен. Чињеница да је првостепени орган после подношења жалбе и тужбе у управном спору донео решење, не ослобађа тужени орган обавезе да одлучи по жалби тужиоца изјављеној због „ћутања управе”.
Како тужени орган у Законом прописаном року није одлучио по жалби тужиоца, Управни суд је нашао да је тужба тужиоца основана, па је одлучио као у диспозитиву Пресуде, применом одредбе члана 44. Закона о управним споровима („Сл. гласник РС” бр. 111/09) (Пресуда Управног суда 9 У 23869/10 од 11. 2. 2011. године).
Суд ће тужбу тужиоца уважити и наложити туженом да у одређеном року донесе решење у сваком случају када нађе да је тужба основана. То ће најчешће бити случај када тужени орган није донео решење у Законом прописаном року, односно није пружио доказ суду да је решење донео и да га је доставио тужиоцу.
Дописом Управног суда 19 У. 159/10 (2007) од 26. 3. 2010. године наложено је туженом органу – Жалбеној комисији Владе Републике Србије – да достави суду доказ о уручењу Закључка туженог органа бр. 120-00-16/2007-01 од 2. 2. 2007. године тужиоцу, а Дописом 19 У. 159/10 (2007) од 13. 5. 2010. године тај налог је поновљен, с тим што је наложено туженом органу да достави и списе предмета у року од 7 дана од дана пријема дописа. Након тога је Дописом Управног суда 19 У. 159/10 (2007) од 28. 6. 2010. године поново наложено туженом органу да у року од 3 дана достави списе који се односе на предмет управног спора.
Тужени орган није поступио по налозима суда из наведених дописа и није доставио одговор на тужбу, те списе предмета, односно доказ о уручењу Закључка од 2. 2. 2007. године тужиоцу, којим је, према наводима из Одговора на тужбу од 10. 12. 2007. године достављеном Врховном суду Србије, наложио првостепеном органу да у року од 30 дана од дана пријема Закључка донесе решење по захтеву тужиоца за исплату трошкова превоза за одлазак и повратак са посла.
Међутим, тужилац је, према доказима достављеним уз тужбу, Захтев за исплату трошкова поднео првостепеном органу дана 4. 12. 2006. године, што се види из пријемног печата Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Секретаријата у В., а Жалбу туженом органу преко првостепеног органа, што се такође види из пријемног печата Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Секретаријата у В., од 16. 1. 2007. године. Тужилац је туженом органу доставио Ургенцију због недоношења решења по жалби и то дана 26. 2. 2007. године, што се види из Потврде о пријему пошиљке Р 1782877 од 26. 2. 2007. године.
Како је тужилац, према наведеном, поднео тужбу и доставио доказе у свему сагласно члану 24. Закона о управним споровима („Сл. лист СРЈ” бр. 46/96), а тужени орган није поступио по налозима Управног суда из дописа од 26. 3. 2010. године (који је тужени примио 9. 4. 2010. године), дописа од 13. 5. 2010. године (тужени орган примио 26. 5. 2010. године) и дописа од 28. 6. 2010. године (примљеног код туженог 2. 7. 2010. године), то је, по налажењу овог суда, тужба основана јер, у недостатку списа предмета, не постоје докази да је Закључак туженог органа бр. 120-00-16/2007-01 од 2. 2. 2007. године уручен тужиоцу, као и докази о испуњености услова из члана 236. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97 и 31/01) за постојање оправданих разлога због којих првостепени орган није донео решење по захтеву тужиоца и због којих тужени орган није спровео поступак и решио управну ствар (Пресуда Управног суда 19 У 159/10 (2007) од 26. 8. 2010. године).
Суд ће уважити тужбу и у случају када тужени орган, погрешно сматрајући да жалба није допуштена, пропусти да одлучи по њој, налазећи да против првостепеног решења може да се води само управни спор.
Примера ради, одредбом члана 132. Закона о државним службеницима прописано је да о томе да је државном службенику престао радни однос по сили закона руководилац доноси решење којим утврђује разлог због ког је радни однос престао и дан када је радни однос престао. Против овог решења жалба није допуштена, а може да се покрене управни спор, при чему су разлози за престанак радног односа по сили закона прописани одредбом члана 131. наведеног закона и одредбом члана 176. Закона о раду. Жалбена комисија судова није одлучивала по жалби државног службеника из основног суда сматрајући да решење којим је утврђена висина отпремнине тужиоцу коме одређеног датума престаје радни однос, представља акт против кога није допуштена жалба, већ само тужба у управном спору. Суд није прихватио становиште туженог органа да жалба није допуштена, па је уважио тужбу и наложио да Жалбена комисија одлучи по жалби тужиоца у року од 30 дана од дана пријема пресуде.
Треба рећи да Закон о управним споровима у члану 44. предвиђа могућност да суд поводом поднете тужбе због ћутања управе донесе решење уместо туженог ако располаже свим потребним чињеницама и ако природа ствари то дозвољава.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.