У поступку оцене уставности, Уставни суд даће коначну реч у вези са спорним питањима која се односе на будући начин избора судија и јавних тужилаца, а која су настала након измена и допуна Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву, те њиховог усаглашавања са Законом о Правосудној академији
Да би у некој земљи функционисао правни систем један од основних предуслова је да се обезбеди примена закона, као и да се грађанима обезбеди приступ правди и право на правично суђење у разумном року пред непристрасним судом.
Као носиоци правосудне функције, судије и јавни тужиоци (и заменици тужилаца) имају право и обавезу да се стручно обучавају, како би својим знањем, стручношћу и искуством обезбедили правилну примену права и судску заштиту свим грађанима у поступку пред судом.
Судије, јавни тужиоци и заменици тужилаца носиоци су правосудне функције, а бира их Народна скупштина. Општи услови за избор судија, јавних тужилаца и њихових заменика прописани су одредбама члана 43. Закона о судијама („Сл. гласник РС”, бр. 116/2008 и 14/2009) и члана 76. Закона о јавнoм тужилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 116/2008 и 14/2009).
За судију, јавног тужиоца и заменика „може бити изабран држављанин Републике Србије који испуњава опште услове за рад у државним органима, који је завршио правни факултет, положио правосудни испит и који је стручан, оспособљен и достојан судијске, односно тужилачке функције”. Даље, а према правилима из члана 50. Закона о судијама и члана 75. Закона о јавном тужилаштву (пре измена и допуна), Високи савет судства, односно Државно веће тужилаца предлаже Народној скупштини једног или више кандидата за избор на једно судијско место. Одредбом члана 18. Закона о изменама и допунама Закона о судијама („Сл. гласник РС”, бр. 101/13) и одредбом члана 11. Закона о изменама и допунама Закона о јавном тужилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 101/13), међутим, измењени су члан 50. Закона о судијама и члан 75. Закона о јавном тужилаштву, па је сада прописано да је Високи савет судства, односно Државно веће тужилаца дужно да за избор на једно судијско место, односно за једно место заменика јавног тужиоца Народној скупштини предложи једног кандидата који је завршио почетну обуку на Академији.
Сви дипломирани правници с положеним правосудним испитом и одређеним радним искуством могу бити бирани за судије и заменике тужилаца, али се у складу са Законом о Правосудној академији предност даје онима који су завршили двогодишњу обуку на Академији. Тек ако се на тај начин не попуни број места за поменуте функције, разматрају се и пријаве других кандидата. Највећи проблем огледа се у томе што је међу кандидатима који нису завршили почетну обуку на Академији велики број оних који већ пет, шест, па и десет година раде као судијски и тужилачки помоћници и носе велики део посла судија и тужилаца и управо своју праксу стичу у суду или јавном тужилаштву.
Из наведеног произлази да ће убудуће за судијску функцију, односно функцију заменика јавног тужиоца моћи да буде изабран само полазник Правосудне академије који је завршио почетну обуку. Наведена (измењена) правила отварају више питања која суштински мењају услове за избор судија и јавних тужилаца, а тиме уносе и круцијалне промене у правосудни систем Републике Србије.
Овде посебно треба скренути пажњу на то да су правила из члана 18. Закона о изменама и допунама Закона о судијама, односно члана 11. Закона о изменама и допунама Закона о јавном тужилаштву, усаглашена са одредбом члана 40. ст. 8. Закона о Правосудној академији, те на тај начин имамо ситуацију да на „мала врата” долази до круцијалних промена начина и услова избора судија и заменика тужилаца (јер Закон о судијама и Закон о јавном тужилаштву, а који је у складу са Уставом, усаглашавају своје одредбе са одредбама Закона о Правосудној академији).
Спорна питања
Оснивањем Академије и новоутврђеним начином и условима за избор за судијску и јавнотужилачку функцију отворила су се многа питања, пре свега она која су се појавила у пракси, приликом примене Закона о Правосудној академији и Измена и допуна Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву. У вези с насталим спорним питањима, Удружење судијских и тужилачких помоћника Србије поднело је Уставном суду Републике Србије две иницијативе за оцену уставности и то одредаба (чланова 26. и 40) Закона о Правосудној академији, у односу на које је Уставни суд Србије покренуо поступак, као и члана 50. ст. 4. Закона о судијама и члана 75. ст. 2. Закона о јавном тужилаштву.
Једно од питања које се отвара у вези с наведеним изменама и допунама Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву присутно је у делу који се односи на измењене одредбе у погледу услова за избор на судијску и тужилачку функцију. Наиме, у складу с насталим изменама сада је неопходно да кандидат за избор на поменуте функције има завршену почетну обуку на Академији. Спорно је да ли се на овај начин установљава посебан услов за вредновање стручне оспособљености кандидата, као један од општих услова за избор прописаних како Законом о судијама, тако и Законом о јавном тужилаштву, или се осим прописаних општих услова потребних за конкурисање за судијску, односно тужилачку функцију, као неопходан услов додаје и услов да је кандидат полазник Академије. Уколико само полазници Академије испуњавају услов за конкурисање за вршење правосудних функција отвара се актуелно питање да ли су тиме повређена права загарантована чланом 21. у вези са чланом 53. Устава којим је зајамчено право на ступање на јавне функције под једнаким условима.
Овде посебно треба обратити пажњу на тренутно стање у правосуђу, са освртом на број судијских и тужилачких помоћника, као и на искуство које имају у свом раду. Наиме, према незваничним подацима у Републици Србији их има око 2.000, па се поставља питање будућности таквог кадра, обученог за обављање правосудне функције, будући да су се у правосудним органима оспособљавали за ове функције, а сада за њих не могу да конкуришу јер не испуњавају услове, пошто нису полазници Академије. Посебно скрећемо пажњу и на стечена права судијских и тужилачких помоћника који су у моменту оснивања Академије имали услов да буду бирани за носиоце правосудне функције, док сада немају услов за конкурисање. Не треба, такође, ни занемарити постојање осталих судијских и тужилачких помоћника за које су приликом уписа и завршетка Правног факултета, а затим у моменту полагања правосудног испита, или касније приликом стажирања у неком од правосудних органа, важили једни услови за избор за носиоце правосудне функције, а сада је додат и тај посебан услов да имају завршену почетну обуку на Академији, чиме је створена правна несигурност таквог кадра.
[signoff]
Улога и значај Правосудне академије
Правосудни центар за стручну обуку и усавршавање који је основан 2001. године (основали су га Република Србија и Друштво судија Србије) представља претечу данашње Правосудне академије која је основана Законом о Правосудној академији („Сл. гласник РС”, бр. 104/2009 од 16. 12. 2009) с циљем који је прописан чланом 1. наведеног Закона: „Циљ оснивања Академије јесте да допринесе професионалном, независном, непристрасном и ефикасном обављању судијске и тужилачке функције и стручном и ефикасном обављању послова судског и тужилачког особља”.
Осим тога, делатност Академије прописана је и чланом 4. наведеног Закона, према којем она има задатак да организује и спроводи пријемни испит за почетну обуку, организује и спроводи сталну обуку судија и тужилаца, организује и спроводи обуку предавача и ментора, организује и спроводи стручно усавршавање судског и тужилачког особља, успоставља и одржава сарадњу с домаћим, страним и међународним институцијама, организацијама и удружењима, а у вези с пословима које обавља, да издаје публикације и обавља другу издавачку делатност, обавља истраживачко-аналитичке послове и сарађује с научним институцијама, систематски прикупља податке који су од значаја за рад Академије, а нарочито о спровођењу обуке и резултатима обуке, и води документационо-информациони центар, прикупља и обрађује судску праксу.
Из прописаних циљева и делатности Академије може се извести закључак да је њена сврха и да допринесе обучавању и усавршавању судија, тужилаца, као и судијских и тужилачких помоћника, али и ту постоји проблем у пракси будући да се те обуке не спроводе редовно.
[/signoff]
Наиме, проблем је у томе што ни Законом о Правосудној академији, а ни изменама и допунама Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву није предвиђен транзициони период у којем би се Академија постепено имплементирала у правосудни систем и пружила могућност судијским и тужилачким помоћницима да, у складу са стеченим правима, имају приступ јавним функцијама под једнаким условима. Дакле, како не постоји транзициони период нити усаглашеност правног стања са фактичким, дошло је до спорних питања која се у пракси појављују приликом примене наведених закона.
Даље, како су Државно веће тужилаца и Високи савет судства, који као самостални и независни државни органи утврђују предлог кандидата за први избор судија и заменика јавних тужилаца, у обавези да за судијско, односно тужилачко место предложе кандидата, полазника Академије, спорно је да ли је тиме ограничена њихова Уставом утврђена надлежност, односно да ли је Закон о Правосудној академији ограничио самосталност и независност тих органа.
Избор судија и заменика тужилаца померен је на моменат уписа на Академију, будући да су полазници већ од тренутка када су примљени на Академију предодређени да буду бирани, односно изабрани за судије и заменике јавних тужилаца.
Овде се јавља и недоумица у ком моменту ће се ценити испуњеност осталих услова за избор за судије или заменике тужилаца. Наиме, осим општих услова, потребно је да кандидат буде и достојан, као и да поседује моралне квалитете за обаљање наведених функција. Уколико су, међутим, Државно веће тужилаца и Високи савет судства дужни да предложе кандидате који су полазници Академије, остало је нејасно да ли се услов достојности цени и код тих кандидата и да ли ће бити предложени и кандидати који евентуално не испуњавају услов достојности, односно да ли је тиме што су завршили почетну обуку на Академији искључена примена осталих критеријума и на те кандидате.
Овде посебно треба истаћи да се приликом уписа на Академију полаже пријемни испит који се састоји у провери знања и тесту личности, што значи да се ни приликом уписа не цене остали услови који су неопходни за избор на поменуте функције.
Из наведеног би се могао извести закључак да се достојност и морални квалитети цене код свих кандидата који нису завршили почетну обуку на Академији, што је у њиховом случају небитно, будући да немају услов за избор јер нису полазници Академије, док ће Државно веће тужилаца, односно Високи савет судства, сходно својој обавези (јер су дужни да то учине) предложити Народној скупштини кандидате који су полазници Академије, без обзира на критеријум достојности и моралних квалитета (а што се код тих кандидата не цени приликом уписа на Академију).
Новоутврђени начин избора судија и јавних тужилаца директно искључује стручне сараднике који су своју стручност и оспособљеност за обављање судијске, односно тужилачке функције управо стицали у судовима, односно у јавним тужилаштвима, а убудуће неће моћи да обављају функцију за коју су се стручно оспособљавали, већ ће на ту функцију моћи да буду бирани кандидати који упишу Правосудну академију, према постојећем Закону о Правосудној академији. Не треба занемарити ни чињеницу да је држава ишколовала и у пракси судова и тужилаштава обучила око 2.000 судијских и тужилачких помоћника, припремајући их у складу с важећим прописима управо за послове судија и тужилаца, те да је неопходно да пружи могућност најбољима да буду изабрани за функције за које су се годинама теоријски и практично припремали.
Из свега изложеног произлази да ће Уставни суд, у поступку оцене уставности, дати коначну реч у вези са спорним питањима која се односе на будући начин избора судија и јавних тужилаца.
Правосудна академија у упоредном праву
Институт правосудне академије установљен је и у другим европским државама, које су у своје законе унеле транзициони период ради стварања услова да се она имплементира у правосудни систем и тиме отклоне недостаци који се јављају у пракси, а које сâм закон није могао да предвиди.
Наш Закон о Правосудној академији разликује се од упоредноправних решења, па се прва разлика може уочити већ на примеру уписа, односно услова за упис на Академију.
Примера ради, у готово свим земљама у којима постоји систем Правосудне академије, и то у Белгији, Естонији, Хрватској, Италији и Летонији (осим у Македонији), међу претходним квалификацијама које су потребне за полазнике Академије тражи се само завршен Правни факултет (у већини земаља потребно је искуство у виду стажирања у суду, односно јавном тужилаштву), док се у Србији као полазник Академије може појавити кандидат који је претходно положио и правосудни испит. У Хрватској је, рецимо, првобитно било прописано да је за упис на Академију потребно да полазник има положен правосудни испит, али је променама њиховог Закона о Правосудној академији утврђено да се полазници бирају баш из редова судијских и тужилачких приправника. Из изложеног се може извести закључак да у упоредном праву Академија заправо представља врсту замене за правосудни испит, док је у Србији положен правосудни испит предуслов за полагање пријемног на Академији.
Разлика се огледа и у томе што је у упоредном праву предвиђен транзициони период и одређен рок у оквиру кога ће се Академија у потпуности имплементирати у правосудни систем и тиме створити прелази период, пре свега за кандидате који су стекли своја права пре оснивања Академије, док су будући студенти који желе да се баве судијским и тужилачким пословима, благовремено упознати са условима које је потребно да испуне, а до избора на поменуте функције.
Осим тога, не треба изгубити из вида ни чињеницу да у правним системима неких земаља уопште и не постоји Правосудна академија, а систем правосуђа тих земаља и даље сасвим добро функционише, из чега следи да се будуће судије и јавни тужиоци и не морају нужно обучавати и стручно усавршавати на Академији, а посебно онда када своју праксу стичу управо у суду и то на врло практичан начин.
На основу свега реченог може се закључити да ће се сврха и циљ Академије, а то су обезбеђење професионалног, независног, непристрасног и ефикасног обављања судијске и тужилачке функције и ефикасног обављања послова судског и тужилачког особља у складу са Уставом Републике Србије и међународним документима, како Уједињених нација тако и Савета Европе, у потпуности остварити тек када се отклоне недостаци који су уочени у пракси. Осим тога, треба напоменути да је делатност Академије, између осталог, и да организује и спроводи сталну обуку судија и тужилаца, организује и спроводи стручно усавршавање судског и тужилачког особља, те да кроз тај вид обуке доприноси стручности, пре свега, судија и заменика тужилаца који се кроз сталну обуку усавршавају, а што истовремено представља и њихову законску обавезу прописану одредбом члана 9. Закона о судијама и члана 54. Закона о јавном тужилаштву.
[signoff]
ПОСЛЕДЊА ВЕСТ
У току објављивања овог броја часописа дошло је до промена на које смо указали управо овим текстом. Наиме, на 5. седници одржаној 6. фебруара 2014. године, Уставни суд је утврдио да одредбе члана 40. ст. 8, 9. и 11. Закона о Правосудној академији нису у сагласности са Уставом.
Из тога следи да се све правне последице наведеног члана 40. Закона о Правосудној академији морају отклонити. Наиме, како је наведена одредба интегрисана у члан 50. Закона о судијама и члан 75. Закона о јавном тужилаштву, ту одредбу Народна скупштина сада треба да отклони из правног живота.
Ова одлука Уставног суда у пракси заправо значи да ће сада сви кандидати који испуњавају услове за избор на место судије или јавног тужиоца, без обзира на то да ли су завршили почетну обуку на Академији или не, бити једнако рангирани, да ће се на све применити исти критеријуми и мерила приликом оцене стручности, обучености и достојности за обављање те функције, чиме је дата могућност свима (који испуњавају услове) да конкуришу на места судија и јавних тужилаца, а посебно кадру који је своју стручну обуку и искуство стекао баш у суду или јавном тужилаштву.
Како су одлуке Уставног суда опште обавезујуће, али делују за убудуће, односно немају ретроактивно дејство, то надаље значи да генерација полазника Правосудне академије која је претходних година била изабрана за судије и заменике тужилаца управо на основу ове, сада неуставне предности коју им је дао Закон о Правосудној академији, остаје на тим функцијама, односно да се њихова на овај начин стечена права не дирају. Стога је Уставни суд одбацио захтеве за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу одредаба Закона о Правосудној академији, па се неће опозивати досадашње одлуке о избору „академаца” за судије и заменике тужиоца, док ће убудуће полазници Академије бити рангирани као и остали кандидати – без предности.
Ипак, најбитније од свега јесте околност да је сада поново дата могућност свима који испуњавају услове да конкуришу на функције за судију или јавног тужиоца.
Овде треба сачекати и са образложењем одлуке Уставног суда, али оно не може суштински променити чињеницу да је одредба 40. Закона о Правосудној академији проглашена неуставном јер је у дискриминаторски положај доводила остале кандидате који испуњавају опште услове.
Из наведеног произлази да је одлуком Уставног суда направљен први, велики корак који ће обезбедити једнакост свих који испуњавају услове за конкурисање за функцију судије или јавног тужиоца, али да до потпуног дејства те одлуке може доћи тек онда када се поменута одредба са свим својим последицама отклони из правног живота.
Када је реч о овој теми, Уставни суд ће имати још посла јер је у процедури доношење одлуке Уставног суда по иницијативи Удружења судијских и тужилачких помоћника о неуставности одредаба члана 50. Закона о судијама и члана 75. Закона о јавном тужилаштву, и то измењених и усаглашених са сада неуставном одредбом члана 40. Закона о Правосудној академији.
[/signoff]