Услови за коришћење годишњег одмора из 2018. године до 30. јуна 2019. године и накнада штете за неискоришћени годишњи одмор

Чл. 68–76. Закона о раду регулисан је институт годишњег одмора као један од типова одмора на које запослени по овом закону имају право, а с обзиром на важност овог института и недоумицa које изазива у пракси и с обзиром на то да је сад период године када се највише користи одмор из прошле године, овом институту посвећујемо још један чланак.

Члан 73. став 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 и 113/2017 – даље: Закон о раду) утврђује да, ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године. При томе треба имати у виду да други део годишњег одмора може да се користи одједном у целости или у више наврата до 30. 6. 2018. године.

До 30. јуна 2019. године годишњи одмор за 2018. годину мора да се искористи, односно мора да се омогући да га искористе запослени који су први део у трајању од најмање две радне недеље искористили у току 2018. године.

Поводом ситуације када запослени није искористио први део годишњег одмора у 2018. години наводимо мишљење Министарства за рад бр. 011-00-16/2017-02 од 20. 1. 2017:

Право запосленог на коришћење годишњег одмора за 2016. годину ако није искористио први део годишњег одмора за 2016. годину због одсуства са рада по основу привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању:

У члану 73. ст. 1. и 2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/14) прописано је да се годишњи одмор користи једнократно или у два или више делова, у складу са овим законом. Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље непрекидно у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године.

Чланом 68. ставови 1–3. Закона о раду прописано је да запослени има право на годишњи одмор у складу са овим законом. Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Под непрекидним радом сматра се и време привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању и одсуства са рада уз накнаду зараде.

У члану 68. став 4. Закона о раду прописано је да запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом.

Полазећи од напред наведеног, мишљења смо да запослени који није искористио први део годишњег одмора за 2016. годину због одсуства са рада по основу привремене спречености за рад, у смислу прописа о здравственом осигурању, има право на други део годишњег одмора за 2016. годину, који може да искористи најкасније до 30. јуна 2017. године, с обзиром на то да му је први део у трајању од најмање две радне недеље пропао јер је исти морао да искористи у току 2016. године.

Уколико је запослени у току 2018. године искористио најмање 10 радних дана годишњег одмора, други део годишњег одмора за 2018. годину може да користи одједном или у више делова до 30. 6. 2019. године, у зависности од потребе посла, у договору са послодавцем.

Изузетак је предвиђен ставом 4. члана 73. Закона о раду, којим се даје право запосленој која, због породиљског одсуства, одсуства са рада због неге новорођеног детета и због посебне неге детета, није успела да искористи годишњи одмор за 2018. календарску годину у целини или делимично у тој 2018. години, да исти у целости или преостали део искористи у периоду од 1. јануара до 30. јуна 2019. године. Дакле, запослена која је у 2018. години отишла на породиљско одсуство, одсуство са рада ради неге детета и посебне неге детета, а за ту годину није користила годишњи одмор пре одласка на одсуство, цео годишњи одмор за 2018. годину може да користи у 2019. години, када се врати на рад, и то под условом да се у 2019. години врати на рад пре истека јуна месеца, као и да годишњи одмор искористи до 30. јуна ове године. И у овом случају је 30. 6. 2019. године последњи дан када може да се користи годишњи одмор из 2018. године. Ако се запослена вратила на посао 15. јуна, а није искористила годишњи одмор за 2018. годину у целости, има право да користи годишњи одмор у данима до 30. јуна 2019. године. Слична је ситуација ако се запослени спрема да користи други део годишњег одмора из 2018. године у 2019. години, па отвори боловање које му истекне нпр. у августу или септембру 2019. године. Тада губи право на коришћење другог дела одмора пошто после 30. јуна ни у ком случају годишњи одмор из претходне године не може да се користи.

Нема законских сметњи да неискоришћени годишњи одмор из претходне године запослени користи до краја јуна текуће године и да одмах од 1. јула настави да користи годишњи одмор за текућу годину уколико то омогућава процес рада код послодавца и ако се послодавац сагласио.

Сагласно наведеном, запослени губи право на коришћење годишњег одмора из 2018. године у 2019. години:

1) ако преостали годишњи одмор за 2018. годину не искористи до 30. јуна 2018. године;

2) ако се врати са породиљског одсуства или одсуства са рада ради неге и посебне неге детета после 30. јуна 2019. године.

Накнада штете за неискоришћени годишњи одмор

Као што је већ речено, 30. јун 2019. године је последњи дан могућег коришћења годишњег одмора за 2018. годину, међутим, по Закону о раду то није датум када запослени стиче права због неискоришћеног годишњег одмора. Наиме, према члану 76. Закона о раду, накнада штете за неискоришћени годишњи одмор припада само запосленом у случају престанка радног односа. У том случају послодавац је дужан да запосленом који није искористио годишњи одмор у целини или делимично исплати новчану накнаду, уместо коришћења годишњег одмора, у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, сразмерно броју дана неискоришћеног годишњег одмора. Дакле, запослени који код конкретног послодавца не искористи годишњи одмор за 2018. годину до 30. јуна 2019. године, не стиче аутоматски право на накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор по члану 76. Закона о раду, већ може да, у складу са чланом 164. овог закона, покрене поступак за накнаду штете. Наиме, према одредбама овог члана, ако запослени претрпи штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му накнади штету у складу са Законом и општим актом. У овом случају запослени треба да докаже да није могао да искористи свој годишњи одмор кривицом послодавца, када ће се применити поступак наплате штете у складу са општим принципом одговорности из Закона о облигационим односима. Ако послодавац докаже да није крив због тога што запослени није искористио годишњи одмор, на пример да му је омогућавао коришћење годишњег одмора, а запослени није хтео да га користи, неће бити дужан да запосленом исплати накнаду штете.