Утицај олакшавајућих и отежавајућих околности на висину и врсту кривичне санкције

Арсенал околности којима се суштински индивидуализује кривична санкција у нашем правном систему познат је под називом „олакшавајуће и отежавајуће околностиˮ и представља велики мозаик поступка, чијим састављањем у целину суд прилагођава кривичну санкцију реалној потреби

Кривично право, као грана права установљена ради пружања заштите најважнијих друштвених односа и вредности у друштву, претњом примене санкције према онима који те вредности нарушавају, издваја ову скупину правних норми, у односу на друге скупине норми, којима заштита најважнијих вредности није основна функција. Кривичноправна заштита појединца и других друштвених вредности остварује се у кривичном поступку, у коме суд приликом расветљавања и решавања кривичноправне ствари доноси посебну врсту судске одлуке коју називамо пресудом. Пресуда је најважнија судска одлука, јер се њеним изрицањем расправљају како материјална, тако и процесна питања, те се на тај начин окончава кривични поступак.

С обзиром на то да се кривичним правом кажњава појединац који својим понашањем доводи у опасност усвојене вредности друштвене групе којој припада, те да се применом инструментарија кривичног права у великој мери ограничавају права кажњеног појединца, од велике је важности да изречена санкција буде заснована (између осталих) на начелима хуманости, праведности и сразмерности. Дакле, уколико се жели избећи одмазда према извршиоцу, зло које извршиоцу кривичног дела изриче суд у име народа, мора бити праведно. У супротном, изречена казна неће остварити сврху, те ће уместо ресоцијализације и реинтеграције осуђеног у здраве друштвене оквире, јаз између њега и друштва постати већи. Да би друштво било праведно, оно мора да индивидуализује санкцију, тачније, да санкцију изрекне сразмерно тежини кривичног дела и степену кривице извршиоца, након чега извршиоцу изриче адекватну санкцију, која, у оквиру законских одредби, погодује свим утврђеним чињеницама. Судском одлуком се истовремено примењује право и оцењују околности које се односе на предметно крвично дело и извршиоца.

Сходно изреци да је боље стотину кривих грађана ослободити, него једног невиног (у нашем случају неадекватно) осудити, индивидуализовање кривичне санкције је изузетно тежак део кривичног поступка. Након што уврди доказе који терете окривљеног и који му иду у прилог, судија разматра законски распон казне, њен законски минимум и максимум, а затим, у оквиру тог распона сагледава околности конкретног случаја и личности учиниоца, те му изриче адекватну врсту и висину санкције. Арсенал околности којима се суштински индивидуализује кривична санкција у нашем правном систему познат је под називом „олакшавајуће и отежавајуће околностиˮ и представља велики мозаик поступка, чијим састављањем у целину суд прилагођава кривичну санкцију реалној потреби.

 

Олакшавајуће и отежавајуће околности

Одмеравање казне има изузетан криминално-политички значај, те је законодавац чланом 54. Кривичног законика темељно уредио ово питање. Наиме, предвидео је да ће суд одмерити казну учиниоцу кривичног дела имајући у виду све околности које утичу да иста буде мања или већа, а нарочито: степен кривице, побуде из којих је учињено кривично дело, јачину угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, као и друге околности које се односе на личност учиниоца.

Из законског текста уочавамо две појаве. Прва је отвореност чинилаца који утичу на доношење конкретне одлуке. Друга карактеристика околности јесте њихова амбивалентност. Оне су одређене на тај начин да је разграничење између њих релативно. Дакле, као што можемо видети, законодавац је околности конципирао тако да се иста околност може појавити и као олакшавајућа и као отежавајућа, у зависности од угла посматрања.

Одредбу члана 54. Кривичног законика, теорија кривичног права систематизовала је у три групе. У прву групу спадају оне околности које утичу на кажњавање, а непосредно се односе на извршено кривично дело (околности које се тичу остварене последице). Другу групу сачињавају околности које се тичу кривице – да ли је учинилац поступао са директним или евентуалним умишљајем, свесним или несвесвним нехатом, потпуно урачунљив или у стању битно смањене урачунљивости. За ову групу околности могу бити од значаја и друге субјективне околности које су повезане са делом: дрскост, суровост, систематичност, безобзирност, подмуклост. Међутим, увиђајући опасност двоструког одмеравања неке појаве код кривичног дела, законодавац је истим чланом, ставом 3. забранио да се околност која је обележје кривичног дела узима у обзир као олакшавајућа или отежавајућа. Како се то рефлектовало у пракси? Тако што суд неће приликом одмеравања казне за кривично дело тешко убиство из користољубља, ту ниску побуду узети као отежавајућу околност приликом изрицања казне, јер је користољубље квалификаторна околност, због које је убиство (из члана 113. КЗ-а) третирано као тешко убиство (из члана 114. КЗ-а). Принцип забране двоструког вредновања исте околности некадашњи Савезни суд потврдио је пресудом (Кзс. 12/99 од 22. 12. 1999) наводећи да суд не може да узме у обзир приликом одмеравања казне околност која представља биће кривичног дела или уколико су у питању квалификаторне околности, односно уколико су по самој природи учињеног кривичног дела у њему садржане, „јер су оне већ узете у обзир при прописивању казне за то кривично дело од стране законодавцаˮ.

Трећу групу сачињавају околности које се односе на учиниоца дела, а имају за циљ остварење специјалне превенције. Поред ранијег живота учиница, коме ће бити посвећена посебна пажња, у овој групацији присутни су и параметри попут личних прилика у којима живи окривљени, затим његови ставови (асоцијални и антисоцијални) и сл.

 

Степен кривице

Под појмом кривице подразумева се скуп субјективних услова (урачунљивост и виност) који су неопходни да би се извршиоцу кривичног дела могла изрећи санкција за извршење кривичног дела. Одређивањем ове околности, законодавац је пошао од претпоставке да се субјективни услови (урачунљивост и виност) могу степеновати, тј. да може постојати мањи или већи степен ова два услова.

Иако често не конзумира ову околност, пракса је, ипак, није занемарила. Наиме, у Пресуди Трећег основног суда у Београду К-1633/13 од 24. 5. 2013, у којој се наводи да је окривљени принудио радника коцкарнице да му омогући укључење покер апарата, чиме је извршио кривично дело принуде из члана 135. КЗ-а, једна од олакшавајућих околности, која је истакнута од стране суда, јесте извршење кривичног дела у стању битно смањене урачунљивости. Уколико се кривично дело изврши у стању битно смањене урачунљивости, одговорност окривљеног ће постојати и када је кривично дело извршено са умишљајем, али ће одговорност постојати и уколико је кривично дело извршено из нехата, када је нехат предвиђен као облик виности. Наведено је пре Трећег суда сумирао и Окружни суд у Београду пресудом Кж. 1765/01 од 27. 11. 2001. године којом је закључио да институт битно смањене урачунљивости не искључује умишљај као психички однос оптуженог према делу, те је могуће изрвшити кривично дело са умишљајем и у стању битно смањене урачунљивости.

У пракси, кривична дела често се извршавају у стању смањене урачунљивости, али не и битно. Управо је та околност наведена у прилог окривљеној, која је из посуде просула сирћетну киселину по главама оштећених наневши им тиме лаке телесне повреде, које је нанела и малолетној оштећеној у виду оштећења површног дела коже и рожњаче левог ока и палца, након чега је полицијским службеницима пријавила да је оштећени киселином полио њу и њену кћер. Упркос немалој друштвеној опасности кривичних дела која је извршила, поврату у криминал окривљене, те стицају два кривична дела (за која је процесуирана) иста је, санкционисана само условном осудом (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-4164/13 од 31. 10. 14).

Судска пракса утврђује (висок) степен кривице и у начину извршења кривичног дела, уколико је кривично дело извршено на бруталан начин и уз прекомерну примену силе. Тако је Врховни суд Србије (Пресуда Кж. 1766/03 од 24. 12. 2003) оценио брутално пребијање старог брачног пара – оштећених, приликом извршења кривичног дела разбојништва. Приликом мериторног решавања кривичноправних ствари, забележени су и својеврсни, неформални, изрази, смањене урачунљивости, изражени језиком свакодневнице, попут „налажење у пијаном стању окривљеногˮ, како је то, као олакшавајућу околност, определио Трећи основни суд у Београду (Пресуда К-267/11 од 14. 6. 13). Пре готово пола века, Врховни суд Хрватске у пресуди Кж. 904/70 заузео је становиште да се приликом одмеравања казне предумишљај може узети као отежавајућа околност.

 

Побуде из којих је кривично дело учињено

Изршиоци кривичних дела недозвољене радње најчешће извршавају да би постигли неки циљ, дакле, из одређених разлога. Разлози могу да буду веома различити, од прибављања имовинске користи, причињавања штете, застрашивања, задовољавања сексуалних нагона, повређивања или лишења живота оштећених, али и многих других. Поред разлога, који представљају најчешће заједничко обележје већини кривичних дела једне главе Кривичног законика (против живота и тела, имовине и сл.), код сваког кривичног дела, односно извршиоца, постоје различити унутрашњи чиниоци, који фино раздвајају и обликују понаособ сваку кривичноправну ствар, дајући јој лични печат утиснут од стране извршиоца кривичног дела. Ти чиниоци – побуде из којих се врши дело могу да буду позитивини, алтруистички, попут самилости, сажаљења, борбе за голи живот, тј. преживљавање (приликом санкционисања извршења појединих облика кривичног дела крађе), али и егоистички, као што су мржња, завист, освета, потреба за новцем ради разметања (која, такође, могу имати упориште у случајевима санкционисања кривичног дела крађе) и сл.

Управо су алтруистичке побуде допринеле изрицању благе кривичне санкције (условна осуда: три месеца затвора на две године) окривљеној која је мајка троје деце, лошег здравственог стања и која је „кривично дело извршила да би прехранила своју децуˮ. Дакле, позитивни мотиви извршења кривичног дела тешке крађе (члан 204. ст. 1. тач. 6) допринели су изузетно благом санкционисању окривљене која је одузела новац од оштећеног, на тај начин што је радила као домаћица код слепог оштећеног, који нема једну руку, те је искористила то што оштећени не види, дошла до откључане касе и узела новац (Пресуда Трећег основног суда у Београду, К-3377/13 од 2. 12. 2013).

Теорија кривичног права је у пресуди Врховног суда Србије Кж. 792/91 од 31. 1. 1992. године филигрантски препознала побуду из које је учињено дело, коју би већина практичара сврстала у ранији живот учиниоца. Наиме, оптужени, вишеструки повратник у временском периоду од преко 10 година континуирано извршава кривична дела против имовине, те како на њега нису делотворно утицале вишегодишње казне затвора на које је осуђиван и које је издржао, закључено је да се ради о учиниоцу веома високог степена друштвене опасности.

Амбивалентност олакшавајућих и отежавајућих околности испољава се и у следећем примеру. Напред цитираном пресудом Трећег основног суда у Београду К-1633/13 од 24. 5. 2013. када је окривљени принудио радника коцкарнице да му омогући укључење покер апарата, чиме је извршио кривично дело принуде из члана 135. КЗ-а, једна од олакшавајућих околности је и наводна ситуационост кривичног дела. Што је занимљивије, суд налази да је извршење кривичног дела узроковано брзим губитком новца, које окривљеном узима као олакшавајућу околност. Дакле, суд, у жељи да што садржајније образложи одлуку, принуду оштећеног (радника коцкарнице) да укључи покер апарат окривљеном, који му се обраћао речима „сада могу да ти отмем новац, да те изударам, и могу да те избодем ножем ако хоћуˮ, при чему је континуирано гурао и извлачио руке из џепова, дакле, третира као својеврсну олакшавајућу околност, која би се могла подвести једино под побуду за извршење кривичног дела. Сматрамо да је у овом случају „брз губитак новцаˮ непримерено и олако оцењен као олакшавајућа околност, те да би уместо алтруистичке призме, на ову чињеницу требало гледати више са аспекта егоизма.

 

Јачина угрожавања или повреде заштићеног добра

Јачина угрожавања и повреде заштићеног добра представља околност којој пракса приликом одмеравања врсте и тежине кривичне санкције придаје највише значаја. Након што законодавац за кривично дело пропише казну у одређеном распону, суд, приликом изрицања казне у сваком конкретном случају, објективно установљава стварни степен повреде или угрожавања заштићеног добра. То се може учинити на различите начине. Уколико је у саобраћајној несрећи настрадало више лица, према мишљењу Врховног суда Србије (Пресуда Кж. 3162/90) које је прихваћено и у раду нижих судских инстанци, та околност ће се окривљеном узети као отежавајућа. Приликом управљања трамваја, возач који није прилагодио брзину кретања условима саобраћаја, предњим делом је ударио у задњи део другог трамваја, којом приликом су путници задобили тешке и лаке телесне повреде. Јачина угрожености заштићеног добра, која се манифестовала у (великом) броју повређених људи, оцењена је као отежавајућа околност (Пресуда Трећег основног суда у Београду, К-9229/10 од 30. 10. 2013). Пресудом истог суда, К-9778/10 од 17. 9. 2013, окривљени је кажњен јер је неовлашћено у путничком возилу држао ватрено оружје и то: два револвера са по 6 метака у буренцету. Као отежавајућа околност узето је то што је метке држао у буренцету револвера.

Приликом оцене ових околности, од нарочитог значаја је начин извршења кривичног дела, остварена последица, затим природа и карактеристике објекта на коме је извршено дело, као и интензитет повреде. Уколико покушај извршења кривичног дела није узет у обзир као основ за ублажавање казне, представља најнижу јачину угрожавања заштићеног добра, те се та околност свакако цени као олакшавајућа, чак и код најтежих кривичних дела. Тако је управо та околност била једна од олакшавајућих у Пресуди Трећег основног суда у Београду К-41/14 од 2. 9. 2014. којом је окривљени осуђен на годину дана затвора, јер је наоружан ножем ушао у просторије банке, уперио нож у правцу радника обезбеђења, те након што је узео новац од радника са шалтера, који је ставио у кесу, наредио је истом да оде до сефа и да му донесе још новца, али пошто се радник дуго задржао, окривљени је кренуо ка излазним вратима, где је лишен слободе од стране полиције.

Код кривичног дела недавања издржавања (члан. 195. КЗ-а) често се догоди да окривљени, услед незнања или из других побуда, не поступи у складу са правноснажном и извршном судском одлуком, којом му је утврђена обавеза издржавања. Уколико окривљени обавезу издржавања не испуњава, на децидно одређен начин, већ доприноси издржавању малолетне деце на други начин, он ће ипак извршити биће предметног кривичног дела, али ће такав његов поступак бити цењен у светлу олакшавајућих околности, јер је заштићено добро на минималан начин угрожено (Пресуда Трећег основног суда у Београд К-4292/13 од 1. 4. 2014). Таква ситуација би настала када је суд пресудом одредио окривљеном да обавезу издржавања испуни плаћањем новца на текући рачун законског заступника издржаваног лица (на пример, мајке малолетног детета), а окривљени, због нетрпељивости према законском заступнику, то не чини, већ купи деци гардеробу, храну, плаћа одморе, књиге и сл.

 

Околности под којима је дело учињено

Под овим околностима подразумева се широк спектар објективних и субјективних околности које се односе на начин извршења дела. Поред одсуства било каквих специфичних квалификација, кривично дело може да буде извршено на одређене друштвено опасне начине, попут свирепог, подмуклог начина и сл., под условом да се те околности налазе ван бића самог кривичног дела. Приликом одмеравања ових околности, у обзир се узима и то да ли је кривично дело дуго и пажљиво припремано или је, пак, само искоришћена прилика да се оствари биће кривичног дела, као и средство којим је дело извршено, време и место извршења дела, да ли је кривично дело изршио окривљени сâм или са саучесницима. Од значаја за изрицање санкције је и допринос жртве приликом извршења кривичног дела, али и евентуално искоришћавање (злоупотребљавање) поверења. Приликом оцене околности, нарочито се узима у обзир однос окривљеног и оштећеног (поверење, зависност, сродство…). Уколико је окривљени злоупотребио поверење оштећене, која га је примила у кућу, као млађег друга њене сестре, те је за време припремања кафе од стране оштећене истој сипао бенседин у кафу, услед чега је она убрзо изгубила свест, те је затим извршио крађу златног накита, показана је знатна упорност у припреми и планирању дела. Такође, окривљени је злоупотребио и поверење оштећене (Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1538/99 од 30. 12. 1999). Врховни суд Србије је пресудом Кж. бр. 490/02 од 25. 10. 2002. године закључио да су отежавајуће околности утврђене на страни окривљеног који је према оштећеној током два дана употребио силу, малтретирао је физички и претио убиством.

У великом броју случајева не може се само приговорити окривљеном због извршења кривичног дела, већ се мора сагледати и понашање оштећеног у конкретном случају. Улога жртве приликом наступања неке кривичноправне последице може да буде и пресудна. Дакле, од великог значаја је и допринос жртве, посебно код кривичних дела учињених на мах, односно кад је оштећени испровоцирао напад грубим вређањем или напао окривљеног.

Значајно питање које суд има у виду (или би требало да га узме у обзир) приликом изрицања пресуде, поред прекора извршиоцу дела, јесте и однос према општем криминалитету, односно према општој превенцији. Врховни суд Југославије је својевремено заузео став „да стање криминалитета у земљи, узето самостално, не представља отежавајућу околност, али да се може вредновати у контексту опште оцене опасности дела и учиниоца”.

Околности под којима је учињено кривично дело могу да буду такве да је приликом извршења кривичног дела ванбрачне заједнице са малолетником из члана 190. КЗ-а дошло до узнемиравања других грађана, што је узето као отежавајућа околност од стране Трећег основног суда у Београду (Пресуда К-5817/13 од 23. 12. 2013). Негативан однос према оштећеном посебно је исказао окривљени (што му је погоршало положај приликом изрицања санкције) који је показао упорност и безочност приликом вршења радњи кривичног дела и након упозорења оштећених да престане (Пресуда Трећег основног суда К-4/14 од 7. 7. 2014).

 

Ранији живот учиниоца

Својим понашањем сваки појединац током живота испољава својеврстан однос према друштву. Поштовање кривичног закона указује на то каква је његова личност и да ли је извршено кривично дело догађај који се одређеном врстом ресоцијализације лакше може отклонити (у случају изузетности), или се, пак, окривљеном као непоправљивом социјалном девијанту мора упутити строжи друштвени прекор. Из тог разлога, суд о овој околности води рачуна више него о било којој другој околности, те свака пресуда, у образложењу садржи осврт на осуђиваност или неосуђиваност окривљеног. Штавише, у пракси ће суд само изузетно и за најтежа кривична дела посегнути за затворском казном, макар када су у питању кривична дела за које се суди на основном нивоу, када пресуду изриче окривљеном који је неосуђиван.

Судска пракса бележи неке занимљиве примере. Пресудом Окружног суда у Београду Кж. 231/07 од 13. 2. 2007. године, када је окривљени по другој пресуди осуђен за кривично дело које је извршио након кривичног дела за које му се суди, та чињеница је представљала отежавајућу околност, али као понашање окривљеног након извршеног кривичног дела, а не као његов ранији живот.

Иако суд у пракси претежно узима у обзир извештај из казнене и прекршајне евиденције (прекршајна евиденција се као околност цени углавном код кривичних дела против безбедности јавног саобраћаја или фалсификовања јавних исправа, као што је случај са Пресудом Трећег основног суда у Београду К-3054/13 од 13. 11. 2014), ранији живот учиниоца цени се и на основу других, некривичних и неправних околности, које би указале на животни стил којим је живео окривљени; породични статус, углед на послу окрвиљеног, одликовања и медаље у војсци, односно спорту, бављење хуманитарним радом, да ли је цењен у средини где живи… Побројани параметри само су неки од многих који могу указати да ли је извршено кривично дело случајна епизода у животу окривљеног или је, пак, у питању личност склона ексцесима.

Како су неправни показатељи личности често тешко доступни правосудним органима, а многи нису ни мерљиви, насупрот евидентних показатеља попут кривичне и прекршајне евиденције, очинства окривљеног, они се у пракси ређе наводе, макар далеко ређе од наведених. Тако је пресудом Трећег основног суда у Београду К-4044/13 од 7. 10. 2013. окривљеном приликом оцене олакшавајућих и отежавајућих околности, као олакшавајућа околност узет породични статус и очинство троје деце.

У случајевима где је то могуће, попут предмета вођеног пред Врховним судом Србије Кж. 405/05 од 21. 4. 2005. године, закључено је да је „целисходно узети у обзир све личне и породичне прилике које могу да објасне изрицање судске одлукеˮ. Иако је окривљеном као малолетнику изречена васпитна мера појачаног надзора због кривичних дела разбојништва, а годину дана након тога и васпитна мера упућивања у васпитнопоправни дом, због кривичног дела тешке крађе, те васпитне мере су цењене као склоност окривљеног ка вршењу кривичних дела.

У пракси су присутна и дуплирања околности. Такав случај имамо у пресуди Трећег основног суда у Београду К-6274/11 од 29. 10. 2013. кад је суд поред констатовања раније осуђиваности, као отежавајућу околност навео и ранији живот учиниоца, у који свакако спада и ранија осуђиваност окривљеног, која је, заправо, његов најпрецизнији параметар.

 

Личне прилике учиниоца

Под личним приликама учиниоца подразумевају се околности у којима учинилац живи. Старост, брачни статус, породичне прилике (превасходно има ли деце, колико деце има и ког су узраста деца), запослење, друштвени статус, здравствено стање, само су неке од околности које указују на тзв. личне прилике окривљеног. Садржинска непрецизност ове околности допринела је томе да је тешко одредити у којим случајевима ове прилике имају значај олакшавајућих, а када отежавајућих околности, те се иста околност може различито оценити у два различита случаја. Такође, вредновању ових околности приликом изрицања санкције приговара се и то да није никаква посебна заслуга окривљеног због тога што живи под одређеним околностима, које му се по правилу вреднују као олакшавајуће приликом одмеравања казне. С друге стране, данас окривљеном друштво изриче санкцију ради ресоцијализације, а не због одмазде, те стога није без значаја чињеница да ли је окривљени породичан човек, да ли је запослен и здрав, да ли издржава децу, јер би његово санкционисање престрогом казном, без сагледавања последица које могу погодити још некога, поред окривљеног, могло да произведе штету по друштво, знатно већу од штете коју је проузроковао окривљени извршењем кривичног дела.

У оквиру непрецизних „личних приликаˮ предњачи критеријум старости окривљеног. Кажу да је човек млад колико се осећа. Не знамо колико је ова тврдња уопште тачна, али оно што се уочава, кад је посреди наша тема, јесте, дакле, произвољна оцена и третман ове околности од стране суда. Из примера који ће уследити можемо да закључимо да нека посебна граница није постављена кад је у питању животна доб окривљеног, у смислу олакшавајућих или отежавајућих околности. Суд као олакшавајуће околности цени како младост окривљеног, који је (рецимо) у својој 25. години осуђен Пресудом Трећег основног суда у Београду К-2163/12 од 4. 2. 2014, тако и чињеницу да је окривљени, окарактерисан као старији човек, у својој 67. години извршио кривично дело (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-4044/13 од 7. 10. 2013). Формулације старосног доба које се у пресудама употребљавају варирају од прецизнијих, попут „извршења кривичног дела у време када су окривљени били млађа пунолетна лицаˮ (Пресуда Трећег основног суда у Београду, К-997/10 од 25. 2. 2014) или „у време извршења имао 18 годинаˮ (К-8943/10 од 28. 6. 2013), преко формулација „релативно млад човек” (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-1958/13 од 4. 12. 2013), „зрело животно добаˮ (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-478/02 од 8. 4. 2002). Важно је напоменути да се старосна доб окривљеног у пракси готово по правилу узима као олакшавајућа околност, што не може бити намера законодавца. Уколико је у питању „младостˮ окривљеног, том чињеницом се жели указати на евентуалну непромишљеност окривљеног и могућност евентуалног повратка на прави пут. Старост окривљеног, с друге стране, указује на евентуалну нецелисходност престрогог кажњавања окривљеног. Проучавањем одређеног броја пресуда, уочили смо да се „средње годинеˮ окривљених не третирају нигде отежавајућим околностима, а чињеница да пракса бележи случајеве да суд цени пуних 40 година окривљеног као младост (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-3869/13 од 12. 6. 2013), додатно компликује овај критеријум. Такође, мисао нашег нобеловца да „вредност једног дуката зависи и од тога у чијој се руци налазиˮ, опомиње да оцена околности да ли ће окривљени коме се суди бити третиран као „млађиˮ или „старијиˮ човек, зависи и од старости судије.

Пракса, такође, бележи и случајеве паушалног навођења „личних прилика окривљеногˮ, уз које је, као олакшавајућа околност, паралелно узет узраст окривљеног у време извршења кривичног дела. У датом случају имамо својеврсну таутологију олакшавајућих околности, често присутну у случајевима када суд настоји да образложи неку повољнију одлуку за окривљеног (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-2169/2013 од 13. 11. 2013).

 

Држање учиниоца после извршеног кривичног дела

Након што изврши кривично дело, окривљени изражавањем емоција или предузимањем одређених радњи, показује какав је његов однос према предметном кривичном делу. На тај начин указује надлежним органима да ли је за његову ресоцијализацију потребно предузети рестриктивније мере или је, пак, довољно истом упутити блажу кривичну санкцију. Низом радњи, попут извињења, бриге о оштећеном након његовог повређивања или, пак, интересовањем за стање оштећеног, обезбеђивања материјалних средстава за његов опоравак, враћања украдених ствари или било која друга накнада причињене штете, указују на знатне могућности поправка окривљеног, те му се те околности узимају као олакшавајуће. Уколико је окривљени, пак, обећавао годинама да ће обештетити оштећено предузеће, што до завршетка главног претреса није учинио, та околност ће му се узети као отежавајућа (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2584/06 од 24. 10. 2014). Такође, уколико се окривљени, након што је у саобраћајној незгоди повредио оштећене, није интересовао за њихово здравствено стање, та околност му се има рачунати као отежавајућа, као што је Трећи основни суд у Београду и ценио пресудом К-5504/12 од 2. 12. 2013. Окривљеном, који је након саобраћајне незгоде у којој је повредио оштећеног, истог обилазио и исказао интересовање за његово здравствено стање, та околност је у пракси третирана као олакшавајућа (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-473/02 од 14. 10. 2002).

После извршеног кривичног дела учинилац може изразити кајање и жаљење (Пресуда Трећег основног суда у Београду К-272/14 од 22. 5. 2014) због свог недела, док његово држање може да буде и супротно, те може изразити жаљење што није остварио последицу кривичног дела или може изразити и жал што није у потпуности остварио своје намере.

Посебно је занимљиво негирање извршења кривичног дела од стране окривљеног и његова одбрана ћутањем. С једне стране, окривљени има право да се брани на најадекватнији начин за његову одбрану, па му се негирање извршења кривичног дела не сме узети као отежавајућа околност. С друге стране, у одређеном броју пресуда (попут Пресуде Трећег основног суда у Београду К-1496/13 од 7. 3. 2014) уочавамо околност „коректно држање пред судомˮ, под којом се у немалом броју случајева подразумева сарадња са правосудним органима, односно (делимично или потпуно) признање кривичног дела; попут Пресуде Трећег основног суда у Београду К-1610/13 од 12. 12. 2013. Посебно је питање да ли третман признања кривичног дела и сарадња окривљеног са правосудним органима као олакшавајуће околности погоршава (у пракси) однос и третман окривљеног који негира извршење кривичног дела. Као што доношење ситних дарова државним органима на својеврстан начин квари њихову свест и мења однос према странкама, делећи их у две групе, тако и окривљени (уколико се ова околност прихвати) који не признају кривично дело могу бити третирани на неадекватан начин. Суд „некоректноˮ држање пред надлежним органима не може тако образложити, али би могао да уочи низ других околности којима би погоршао положај окривљеног.

 

Друге околности које се односе на личност учиниоца

У низу субјективних околности претходно наведених, имамо и једну објективну оличену у јачини угрожавања или повреде заштићеног добра. Поред тога, законодавац је овом ставком још једном указао на значај личних прилика учиниоца и потребе да се околности субјективне природе приликом доношења најважније судске одлуке узму у обзир. Уколико би у конкретном случају постојале неке околности које се односе на личност учиниоца, а не могу се подвести под неку од горе наведених, остаје ова законска могућност. Из тог разлога оне су у пракси ретке, а могу обухватати психофизичке особености учиниоца, степен образовања, професионалну делатност, пол или неку другу околност која се у конкретном случају издваја као карактеристична.

 

Уместо закључка

Околности везане за извршење кривичног дела, у теорији, креирају изречену санкцију. Међутим, стиче се утисак да се у пракси на њих много не обраћа пажња, макар када се у обзир узму све потенцијалне околности. Велики број параметара значајних за одређивање санкције, присутан код готово сваког учиниоца кривичног дела, требало би да буде централно место приликом образлагања санкције, а погледом на мноштво пресуда, он то заправо и није. Томе доприноси чињеница да је суд у великој мери унификовао казнену политику, али и околност да је данас изрицање мере упозорења – условне осуде примарно у односу на изрицање казне лишења слободе, те да суд првенствено разматра има ли могућности да изрекне ову меру упозорења. Присутни параметри, као и афирмација споразума о признању кривичног дела, све више обесмишљавају изналажење адекватне санкције. Окривљени (са мање или више прецизности) у одређеном броју случајева могу још пре почетка поступка претпоставити будућу санкцију, а околност на коју се највише обраћа пажња јесте ранија осуђиваност окривљеног. Управо је то разлог да у готово свим пресудама суд апострофира баш ту околност, било као олакшавајућу, било као отежавајућу, а да остале околности служе као својеврстан декор, којим се често само образлаже већ утврђена санкција.