Утицај Закона о спречавању насиља у породици на правни поредак Републике Србије и последице његове примене у пракси

Инспирисан друштвеним дијалогом који се води поводом иницијативе за драстично повећање казни за најтежа кривична дела са елементима насиља, укључујући ту и кривична дела која су везана и за породично насиље, аутор рада анализирао је домете и ефекте Закона о спречавању насиља у породици, с обзиром на то да је потребу за повећањем казни за најтежа кривична дела изнео као алтернативно решење у својој претходној критици непосредно пред ступање на снагу овог закона. Предмет анализе је и потреба за повећањем казни за кривична дела са елементима насиља, која се индиректно односи на домете и ефекте Закона о спречавању насиља у породици. Ова анализа превасходно има за циљ да укаже на последице примене наведеног закона на правни поредак Републике Србије, као и његов утицај на институте грађанског и кривичног права који су у вишедеценијској примени. Студија обухвата и компаративну анализу превенције у периоду када се иста заснивала на важећем нормативном оквиру у виду Породичног и Кривичног закона, а пре ступања на снагу Закона о спречавању насиља у породици и превенције која се пружа у периоду од ступања на снагу истог. Посебан циљ ове анализе је осврт на утицај поменутог закона, као и на последице његове примене на правни поредак РС.

1. Увод

У сусрет почетку примене Закона о спречавању насиља у породици, оквирно две године раније у односу на моменат настајања овог текста, aутор је у закључку своје тадашње анализе навео следеће: По мишљењу аутора овог текста, за најтежа кривична дела као што су убиства, а која се дешавају у породици, специјална превенција се ипак мора спроводити на традиционалан начин, повећањем казни, или тако што би се код кривичног дела тешко убиство у члану 114. брисала одредница у тачки 10. „након што га је претходно злостављао”, односно што би свако лишавање живота члана породице било инкриминисано као тешко убиство, изузев, наравно, ако се ради о нехату.

Разлог навођења овог цитата јесте полемика која се води у широј, а и стручној јавности поводом предлога измена Кривичног закона Републике Србије (даље: КЗРС)[1], која на моменте поприма облике „ријалити” расправе зато што све мање личи на једну стручну и аргументовану дискусију, већ се своди на личну промоцију учесника у расправи, од којих већина партиципаната не испуњава елементарне критеријуме стручности како би уопште могла да узме учешће у дискусији. Слична слика могла је да се примети и приликом јавне расправе (ако уопште може да се говори о адекватној јавној расправи) поводом усвајања и почетка примене Закона о спречавању насиља у породици.[2] На моменте готово хистеричан промотивни приступ или, како би се у духу савремене терминологије рекло, хистерична „кампања” очигледно није дала резултат с обзиром на то да је општа оцена стручне јавности, а пре свега директних учесника у примени поменутог закона (судија, тужилаца, адвоката, лица овлашћених за поступање испред ГЦСР, полицијских службеника), да се ради о „рекламном закону” чија је примена врло често на ивици апсурда. Нажалост, поменута овлашћена лица која примењују овај закон немају могућност нити овлашћења да појединачно износе своје критике, а различита тужилачко-судијска „удружења” нису препознала мотив, односно интерес да се супротставе олако прихваћеном увођењу, по мишљењу аутора, експеримента у правни поредак Републике Србије.

Потреба за промовисањем поменутог закона настављена је и у другој години његове примене перманентним изношењем података о броју изречених санкција прописаних истим, пре свега хитних мера и решења о продужењу хитних мера, при чему се нарочито примећује потреба да се у средствима јавног обавештавања користе паратермини у односу на терминолошке појмове одређене Законом.

Тако се хитна мера замењује паратермином „удаљење насилника из стана”, а решење о продужењу хитне мере замењује се паратермином „забрана приласка насилника жртви у трајању од 30 дана”. Истовремено, потпуно изостаје упоредна анализа или је готово уопште и нема о томе колико је за прве две године примене овог закона повећан број најтежих кривичних дела са елементима породичног насиља, као што су убиства и тешка убиства, или је пак можда дошло до значајног смањења. Чињеница је да се тренутно води јавна полемика о предлогу за драстично повећање казни за кривична дела са елементима насиља, укључујући и породично насиље (не улазећи у квалитет и садржину јавне дискусије даље од навода изнетих с почетка овог дела текста), што управо упућује на закључак да је врло упитно остварење сврхе новоуведеног закона у правни систем Републике Србије, пре свега у смислу његовог елементарног циља специјалне превенције, па и саме генералне превенције овог облика друштвено неприхватљивог понашања.

Предмет јавне расправе која се тренутно води јесте истакнута потреба повећања казни за најтежа кривична дела са елементима насиља, при чему се изоставља стварна анализа домета и ефеката Закона, због чега су предмет анализе овог текста управо стварни ефекти и последице примене Закона, а нарочито како се његова примена одражава на читав правни поредак Републике Србије.

Експертиза ће у наставку овог текста ићи управо кроз анализу саме примене овог закона у пракси, усмерена на његове домашаје и ефекте. Даће се одговор и на питање да ли је потреба за драстичним повећањем казни потенцијално у узрочно-последичној вези са изостанком очекиваних ефеката и конкретних резултата Закона о спречавању насиља у породици.

Повећање казни и додатна инкриминација за облике породичног насиља, чије се последице  рефлектују у виду најтежих кривичних дела, управо је и концепт који је изложен у претходном тексту[3] као закључак на тему алтернативних решења поменутом закону, чији се почетак примене у том тренутку очекује.

2. Статистички приступ анализи нормативног акта

Статистика, као један од начина аналитичког приступа, увек је готово непогрешиво делотворна када одређена тема или феномен жели да се поједностави и када се стављањем бројки у функцију одређеног циља девалвирају чињенице чија анализа врло вероватно и не би дала очекивани резултат. С друге стране, статистички подаци представљају егзактно средство анализе чињеница и појава.

Право, као наука, и правни поредак, као скуп свих, пре свега правних и животних правила и норми, по мишљењу аутора не трпе статистику као есенцијални приступ у анализи позитивних и негативних ефеката примене одређеног нормативног акта. Ипак, у циљу свеобухватне анализе, у табеларном приказу наведени су подаци које је објавила НВО „Сигурна кућа” о броју убијених жена у компаративном приказу у прве две године примене закона. Аутор овог текста задржава резерву у односу на изнете податке с обзиром на то да не потичу од јавне институције, већ је исте изнела тзв. невладина организација под називом „Сигурна кућа”, а аутор нема поуздана сазнања о стручним и свим другим капацитетима наведене НВО, нити о томе који су критеријуми коришћени приликом прикупљања података.^[4]

Табела бр. 1: Подаци о броју убијених жена

С друге стране, на сајту „Искључи насиље” аутор наилази на другачије податке. На конференцији за новинаре, одржаној у Влади Републике Србије, речено је да је у Србији у 2018. години било тридесет смртних случајева насиља у породици, од чега двадесет три жене и седам мушкараца.^[5]

Свакако, уколико се подаци цитирани у табели, а потичу од субјекта који је један од најзначајнијих заговорника увођења овог закона у правни систем Републике Србије и засигурно један од главних промотера овог закона, узму као веродостојни, указује се на то да је за прве две године примене закона у односу на претходни период дошло до повећања  кривичних дела убиства која се доводе у везу са насиљем у породици.

На истој конференцији поводом прве годишњице примене овог закона изнет је податак од стране Министарства правде да је у 16.185 случајева било предлога за одређивање мере приликом пријаве насиља, а да су судови у 15.617 случајева усвојили, односно продужили трајање хитне мере на 30 дана.

Изводи се закључак да тужилаштво готово по аутоматизму предлаже продужетак мере, без обавезе да се непосредно саслуша лице против ког се ставља предлог за одређивање мере, као и да суд у 96,5% случајева усваја предлог јавног тужиоца за продужетак мере, такође без обавезе непосредног увида у личност претпостављеног учиниоца кривичног дела ког суд превентивно кажњава.^[6] Наведени статистички подаци недвосмислено указују на то да лицу коме полицијски службеник изрекне хитну меру у 96,5% случајева решењем донетим од стране суда буде изречено продужење хитне мере у трајању од 30 дана.

У 3. ставу чл. 19. Закона о спречавању насиља у породици прописано је следеће: Решење о предлогу доноси се без одржавања рочишта у року од 24 часа од пријема предлога да се  хитна мера продужи.

Ови подаци упућују на закључак да je у ланцу одлучивања и предлагања кључна и доминантна одлука полицијског службеника који одлучује о одређивању хитне мере, с обзиром на то да у 96,5% случајева иста хитна мера бива продужена, односно да акт једног органа управе у правном саобраћају такође у 96,5% случајева бива конвалидиран одлуком органа судске власти.

Такође, Министарство унутрашњих послова изнело је податак да је полиција  у првој години примене наведеног закона изрекла 28.026 мера, од тога 8751 меру удаљења учиниоца из стана, 19.275 мера привремене забране учиниоца да контактира жртву и прилази јој, од чега су имали продужетак мера у 15.373. случаја.^[7]

За крај ове статистичке анализе аутор је направио упоредну анализу података у првој години примене закона са претходним периодом. Наведена анализа упоредног приказа односа броја убистава у време важења мера спречавања насиља у породици прописаних Породичним законом и мера предвиђених Законом приказана је у табели под бројем 2.

Табела бр. 2: Компаративни однос броја убистава у време важења мера спречавања насиља у породици прописаних Породичним законом и мера предвиђених Законом[8]

3. Примена датог закона у пракси и његов однос према правном поретку Србије

У претходном делу текста анализирана је стварна потреба доношења овог закона, као и његови ефекти у првој години примене и то кроз призму која је формирана управо од стране оних субјеката који су носиоци промоције увођења оваквог нормативног оквира у правни систем РС. Међутим, изостанак стварне анализе последица примене овог закона у пракси, као и његов дугорочни и суштински однос према самом правном поретку Републике Србије, јесте и одлучни разлог који је руководио аутора да се упусти у овакву једну анализу.

Искуство из праксе готово увек је непогрешив путоказ у односу на сврсисходност неког нормативног решења. Животност, као  основни предуслов постојања оваквог нормативног акта, уважавајући апсолутно специфичност аномалије друштвено неприхватљивог понашања, која се превенира важећим законским решењем, биће сагледана у наредном делу текста из угла неколико и не тако ретких примера у пракси.

Пример бр. 1:

ВШИ је, као брачни партнер НШ, напустила заједничко породично домаћинство у Новом Саду без обавештења и без знања свог још увек законитог супруга. Доласком у Јагодину код својих родитеља обавештава супруга да је напустила заједничко породично домаћинство и одвела заједничко дете. Супружник односно отац негодује, а супруга одлучује да га превентивно пријави у ПС Јагодина за психичко насиље, наводећи да ју је супруг психички узнемиравао речима да се не односи адекватно према заједници, нарочито у смислу кућних послова кувања и одржавања хигијене. Полицијски службеници ПС Јагодина обраћају се ПС Нови Сад, која обавештава насилника^[9] о пријави коју је супруга поднела против њега. Полицијски службеници ПС Јагодина одлучују да одреде хитну меру забране приласка и контактирања жртве. Поступајући заменик основног јавног тужиоца (ОЈТ) у Јагодини предлаже продужетак мере без било каквог непосредног упознавања са личношћу „учиниоца”. Суд усваја предлог за продужење хитне мере у трајању од 30 дана.

Из наведеног примера изводи се закључак о „аутоматизму поступања у ланцу одлучивања различитих органа поступка као установљен принцип у пракси”^[10]. Супружник и отац заједничког детета за време трајања санкције^[11], мере забране приласка својој законитој супрузи, нема контакт са дететом, чиме је још и додатно кажњен због вербалног деликта који се односи на приговор о недовољно квалитетном кувању и одржавању кућне хигијене.

Без намере тривијализације и лаицизирања, овај пример показује одређене домашаје и ефекте примене овог закона. Међутим, оно што би морало да забрине сваког иоле озбиљнијег учесника у правном животу јесте даља ескалације ове ситуације. За време трајања санкције ВШИ подноси тужбу за развод брака уз кључни аргумент да је НШ насилник, што треба суду да буде одлучни разлог приликом одлуке о томе коме ће поверити дете на родитељско старање, што све неспорно произлази из полицијског акта и одлуке суда у Јагодини, који су, као такви, одредили позицију туженог у поступку развода^[12] као насилника.

Како је неспорно да је НШ стекао својство насилника у правном саобраћају, што произлази из његовог евидентирања у регистрима надлежних ималаца јавних овлашћења, НШ подноси пријаву за лажно пријављивање[13] које ОЈТ у Јагодини одбацује. По приговору оштећеног^[14] Више јавно тужилаштво (ВЈТ) у Јагодини налаже ОЈТ да спроведе истражне радње и провери наводе из пријаве оштећеног. Акт ВЈТ у Јагодини охрабрује, али се тешко може веровати да ће суд и правосуђе Јагодине имати храбрости да кроз суђење окривљеној^[15] истовремено „пресуди” и претходно донетим одлукама од стране полиције и суда у Јагодини, све и да утврди да су оне стварно биле на штету оштећеног. Феномен симулације није посебно кажњив Законом иако се приликом пријаве за свако насиље у породици на ноге подиже читав државни апарат, што за собом оставља последице које не само да нису безначајне већ морају да буду предмет и посебне анализе.

Пример бр. 2:

ИМ1 је супруг, а ИМ2 супруга. ИМ1 и ИМ2 су сувласници у сувласничком уделу од по 1/2 идеалног дела на непокретности – стану у Новом Саду у коме заједно живе. Након отпочињања брачних размирица ИМ1, као супруг, без знања своје законите жене мења браву на вратима заједничког стана у коме обоје до тада заједно живе. Изненађена супруга ИМ2, не очекујући промењену браву на улазним вратима приликом повратка кући, последично реагује за нијансу интензивнијим куцањем на врата и негодовањем, позивајући супруга да отвори врата. ИМ1 користи ситуацију, позива полицију и подноси пријаву за насиље. Изласком полиције на лице места полицијски службеник, „специјализован” за процену ризика, одређује иницијално меру према оба супружника, која касније на предлог ОЈТ бива и продужена од стране суда у трајању од 30 дана.

Какве последице у пракси и у правном саобраћају производи конкретна ситуација услед одређене хитне мере: ИМ2, као супруга, истовремено сувласник и судржалац стана, променом браве на стану директно је и противправно сметана у државини предметног стана, односно противправном радњом ИМ2 директно је погођена тиме што јој је „преварно и злоупотребом поверења”[16] онемогућена мирна и несметана државина према последњем фактичком стању ствари. Одређивањем хитне мера од стране органа поступка конвалидира се противправна радња у корист ИМ1 тако што последица изречене мере јесте да онај ко је затечен на улазним вратима стана (дакле ван стана), а притом нема кључ од стана, применом изречене мере мора да се удаљи из стана. Апсолутно је без значаја у датој ситуацији то што је мера изречена обома супружницима, јер је фактичко стање да је полицијским актом, а потом и судском одлуком конвалидирана противправност у смислу одузимања државине на штету ИМ2, а у корист ИМ1.

Посебно се поставља питање да ли би евентуална тужба за сметање поседа била преурањена, а основано се може очекивати таква одлука надлежног суда (исти суд који је донео одлуку и о продужетку хитне мере). У супротном, евентуалном  привременом мером, којом се усваја захтев за повраћај у фактичко стање пре насталог сметања државине, у правни саобраћај се уводе две одлуке чије последице примене искључују једна другу. Која би одлука у том случају била „старија”, да ли би извршењем евентуалне потоње одлуке била прекршена мера забране и пред Прекршајним судом била аутоматски изречена казна затвора у трајању од 60 дана[17]?

Имајући у виду ову комплексност, свакако би захтев за правном заштитом услед сметања поседа био у позицији инфериорности у односу на изречену меру забране приласка. Истеком рока од 32 дана[18] тражилац правне заштите бива трајно ускраћен за пружање правне заштите услед насталог чина одузимања државине зато што правна заштита од сметања државине може да се тражи у року од 30 дана од дана сазнања[19].

Дакле, с једне стране постоји преурањеност за време трајања продужене хитне мере, а с друге стране преклудираност након истека продужетка хитне мере забране приласка. ИМ2 још увек није повратила државину и тренутно води поступак за цивилну деобу непокретности.[20] По мишљењу аутора ово представља врло конфузну ситуацију у примени наведеног закона.

Ово су само два еклатантна примера из праксе, којих има у изобиљу, а упућују на феномен симулације насиља у породици у циљу стицања боље процесне позиције у поступку развода брака. Мотиви за овакво поступање су различити, али чак и правни лаици, који се иоле сналазе у правном саобраћају, препознају овај нормативни оквир као неуралгичну тачку, савршено подобну за манипулацију у циљу стицања што боље процесне позиције у поступцима борбе за старатељство и поступцима за поделу брачне имовине.

4. Закључак

У 96,5% случајева мера се продужава у односу на иницијални акт пријављивања насиља, а да притом „насилник” није имао прилику да пред судом изнесе своје контрааргументе. Поставља се питање који је алтернативни критеријум, изузев процене полицијског службеника. Као што је већ речено, тешко се може очекивати да неко ко себе сматра лажно пријављеним може да исходује судску одлуку за кривично дело лажног пријављивања из члана 334. КЗРС против онога који га је лажно пријавио, јер једном таквом одлуком суд би „пресудио” и у свим донетим актима у ланцу одлучивања органа поступка који поступају у примени овог закона и то почевши од полиције која доноси акт по иницијалној пријави, преко ОЈТ које процењује има ли места предлагању продужетка мере, па на крају и до самог суда, који у 96,5% случајева усваја захтев тужилаштва за продужетак хитне мере.

Иста је ситуација и са другим механизмима правне заштите којима се директно дира у одлуке ових органа поступка који учествују у примени Закона о спречавању насиља у породици. Кажњавање лица које у моменту изрицања мере – санкције није учинило нити једно кривично дело, односно лица које се сматра потенцијалним учиниоцем кривичног дела, јесте нешто што дира у фундаменталне принципе кривице као института правног поретка уопште.

Правни систем који у себи садржи закон који санкционише могућег учиниоца кривичног дела, лице за које се претпоставља да ће учинити кривично дело, што је претпоставка која у правном саобраћају заживљава на основу процене полицијског службеника (лица готово по правилу без завршеног правног факултета и положеног правосудног испита), на основу изнетог оставља простор преседанима, а може се рећи да на неки начин и подстиче симулиране пријаве, које неретко садрже и мотиве који свакако нису у духу овог закона.

Преседан у сваком правном поретку, слободно се може рећи, оставља за собом фаталне последице, било да се преседан односи на тумачење појединачне норме било на тумачење појединачног односно општег акта. Посебно опасан преседан представља измештање одлуке из традиционалне надлежности суда у надлежност полицијског службеника о једном тако крупном и значајном питању чије последице тешко погађају онога коме је мера изречена. Без обзира на то што је трајање дате мере иницијално одређено на максимално 48 сати, овакво олако измештање надлежности упућује на закључак слабљења капацитета појединачних и институционалних чинилаца правног поретка. Капацитети једног друштва заснивају се на снази јавног поретка, који се опет темељи и почива на снази својих нормативних аката, институција и појединачних чинилаца правног поретка. Кроз анализу овог закона аутор је индиректно анализирао и стање чинилаца јавног и правног поретка друштва у коме и сам егзистира.

Иван Симић,
адвокат из Београдa

Фусноте:

[1] Кривични законик Републике Србије, „Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016.

[2] Закон о спречавању насиља у породици, „Сл. гласник РС”, бр. 94/2016.

[3] Односи се текст објављен у часопису Удружења судијских и тужилачких помоћника и сарадника, под називом „У сусрет новом Закону о спречавању насиља у породици”, у чијем је закључку изложен концепт могућег повећања казни као алтернатива закону који ступа на снагу.

[4] Подаци Сигурне куће, доступно на: Politike-http://www.politika.rs, преузето 15. 2. 2019.

[5] Подаци доступни на: https: iskljucinasilje.rs, преузето 15. 2. 2019.

[6] Ibid.

[7] Ibid.

[8] Подаци доступни на: https: iskljucinasilje.rs и подаци Сигурне куће доступни на http://www.politika.rs, преузето 15. 2. 2019.

Аутор је користио податак Министарства правде с обзиром на то да је МУП изнео податак 15.373, а Министарство правде 15.617.

[9] Свако лице коме буде изречена било која врста мере прописана Законом улази у Регистар насилника.

[10] Прим. аутора на основу више примера у пракси и статистичких података изнетих у тексту.

[11] Мера забране приласка својој законитој супрузи, која лице коме је изречена уводи у Регистар насилника, по мишљењу аутора рада јесте санкција.

[12] Посебан поступак у коме ВШИ тужи НШ за развод брака и доделу старатељства над дететом.

[13] Члан 334. КЗРС.

[14] У овом поступку НШ се сматра оштећеним услед тога што је лажно пријављен.

[15] У овом поступку ВШИ има својство окривљене за кривично дело лажно пријављивање из члана 334. Кривичног закона Републике Србије.

[16] Термин из Закона о основама својинскоправних односа.

[17] Чланом 36. Закона о спречавању насиља у породици прописано је да прекршајни суд изриче казну затвора у трајању од 60 дана лицу које прекрши хитну меру која му је изречена или продужена. Изречена казна извршава се и пре правоснажности.

[18] Иницијална хитна мера полицијског службеника 48 сати + 30 дана.

[19] Члан 77. Закона о основама својинскоправних односа.

[20] Принудна продаја непокретности и подела купопродајне цене на оба супружника.