Иако се очекује да доведе до шире заштите корисника финансијских услуга, велико је питање колико ће примена Закона о изменама и допунама Закона о заштити корисника финансијских услуга довести и до суштинског побољшања положаја корисника ових услуга у односу на њихове даваоце
Kрајем 2014. године Народна скупштина Републике Србије, на предлог Народне банке Србије (у даљем тексту: НБС), по хитном поступку донела је сет закона из области финансијских услуга, као и сет измена и допуна већ постојећих закона из исте области. Један од њих је и Закон о изменама и допунама Закона о заштити корисника финансијских услуга којим су извршене измене и допуне већ постојећег Закона о заштити корисника финансијских услуга („Сл. гласник РСˮ, бр. 36/11 и 139/14, у даљем тексту: Закон). Иако је сâм Закон ступио на снагу крајем децембра 2014. године почетак његове примене одложен је за март 2015. године. Толико је времена, према процени законодавца, потребно како пружаоцима финансијских услуга тако и корисницима тих услуга да би се припремили за његову примену.
Овако кратак рок почетка примене Закона значајан је за банке и лизинг друштва која у року од три месеца морају не само да измене своје опште услове пословања и ускладе стандардне нацрте уговора о пружању финансијских услуга са одредбама новог Закона, већ и да измене своје софтверске системе како би на ефикасан начин могли да приступе закључивању нових уговора и изменама постојећих. Осим тога, потребно је у кратком року обучити службенике ових друштава за коришћење нових програма и нових процедура што представља велики изазов у тако кратком периоду.
Поједине одредбе Закона неће се примењивати од краја марта 2015. године, а то се првенствено односи на одредбе које ће се примењивати од октобра 2015. године и које се односе на сходне измене у вези с доношењем новог Закона о платним услугама („Сл. гласник РСˮ, бр. 139/14, у даљем тексту: ЗПУ). Треба напоменути да се највећи број измена и допуна Закона односи на усклађивање са одредбама ЗПУ. Такође, поједине одредбе Закона ће се примењивати тек након приступања Републике Србије Европској унији.
Измене и допуне Закона теже томе да унапреде начин остваривања права и интереса корисника финансијских услуга и њихову додатну заштиту, као и решавање одређених практичних проблема који су се појавили у ранијој примени. Посебан нагласак стављен је на уједначавање законске заштите корисника платних услуга, која у претходном периоду није била у потпуности униформна.
Најзначајније измене и допуне Закона
Најзначајнија законска допуна је проширивање законског појма корисника финансијских услуга. Након измена и допуна Закона овај појам обухвата како предузетнике, у смислу закона којим се уређују привредна друштва, тако и пољопривреднике, као носиоце или чланове пољопривредних газдинстава, у смислу закона којим се уређују пољопривреда и рурални развој. Пре ових допуна Закон је пружао заштиту искључиво физичким лицима као корисницима финансијских услуга. Сматрало се да правна лица која су с банкама и другим финансијским институцијама улазила у уговоре о финансијским услугама, иако представљају слабију страну у преговорима, нису у тој мери подређена страна у односу на финансијске институције да би им се пружала посебна заштита.
Пружањем посебне заштите предузетницима и пољопривредницима, на начин на који је она била пружана физичким лицима, тржиште финансијских услуга у Србији постаће још мање либерално него што је то раније било, јер ће банке, лизинг друштва, као и трговци, убудуће морати да овим категоријама лица, на начин дефинисан Законом, пруже погодности које су досад уживала само физичка лица. Осим што ће од марта сви уговори који буду закључивани са овим категоријама лица морати да буду у складу са одредбама новог закона, сви постојећи уговори које су финансијске институције закључиле с пољопривредницима и предузетницима на начин на који их дефинише Закон мораће да буду ревидирани до краја марта 2015. године тако да рефлектују измене из Закона.
Измењене су и допуњене одредбе које уређују сâм однос Закона према другим прописима. Ранија законска одредба прописивала је да се на питања заштите корисника финансијских услуга која нису уређена овим законом примењују одредбе прописа којима се уређује заштита потрошача, пословање банака, давалаца лизинга, односно платни промет у динарима и страним средствима плаћања, као и одредбе закона којим се уређују облигациони односи. Изменама су из сходне примене искључени прописи о заштити потрошача, а укључени су прописи о заштити података о личности. Осим тога, на одредбе Закона сходно ће се примењивати одредбе ЗПУ-а у одређеним ситуацијама које су детаљно одређене Законом.
Прописана је и одредба која говори да су банке, односно даваоци лизинга, дужне да у пословним просторијама у којима нуде услуге корисницима и на интернет страници држе истакнуто обавештење о вредности примењивих елемената (референтна каматна стопа, индекс потрошачких цена и др.) одређених уговором. Поред тога, давалац финансијске услуге ће убудуће морати да обезбеди да се корисник финансијских услуга на одговарајући прописан начин информише о општим условима пословања, те да пружи одговарајућа појашњења и инструкције које се односе на ове услове. Тиме се корисницима финансијских услуга путем додатног и прецизнијег пружања информација гарантује шира транспарентност пружања саме финансијске услуге.
Код оглашавања финансијских услуга, поред већ постојеће опште одредбе која је прописивала да се финансијске услуге морају оглашавати на јасан и разумљив начин, те да оглас не сме да садржи нетачне информације, односно информације које могу створити погрешну представу о условима под којима корисник користи ове услуге, прописано је да НБС може прописати ближе услове оглашавања финансијских услуга. На овај начин се допушта НБС да додатно заштити кориснике финансијских услуга од манипулативног начина оглашавања. Додатно је уређено и обавештавање корисника у предуговорној фази ради усклађивања са ЗПУ-ом.
Уколико давалац финансијске услуге жели да кориснику финансијске услуге понуди или одобри, односно индексира кредит, лизинг и кредитну картицу у страној валути, у случају да корисник захтева да му се услуга понуди у динарској противвредности стране валуте, то ће убудуће моћи да чини искључиво у страној валути прописаној од НБС. На овај начин планирано је да НБС убудуће „санкционише” уговарање валутне клаузуле у страним валутама које би услед пројекције о стању на девизном тржишту могле довести до знатнијих негативних последица по кориснике финансијских услуга (на пример, честе немогућности да корисници отплате кредит).
Посебне одредбе прописују да уговори о издавању и коришћењу кредитне картице, поред елемената које прописује ЗПУ, морају садржати и стриктно прописане елементе одређене Законом, што је до сада био случај са уговором о кредиту, депозиту, лизингу и дозвољеном прекорачењу рачуна. Прописана је и једна практична и логична одредба која говори да када се фиксна каматна стопа, фиксни елемент променљиве каматне стопе (тј. маржа), накнаде и трошкови мењају у корист клијента, претходна сагласност клијента на ове измене није потребна. Након оваквих измена корисник се мора обавестити, а код наведених измена каматне стопе кориснику се мора доставити и измењен план отплате кредита или лизинга, или исплате депозита. Независно од ових обавеза, претходна сагласност неће бити потребна, јер се логично претпоставља да ће се сваки корисник финансијских услуга радо сложити са изменама које му иду у корист.
Повраћај средстава обезбеђења након отплате кредита или измирења обавеза по неком другом уговору о пружању финансијских услуга увек се разумно претпоставља, али је сâм поступак враћања средстава обезбеђења сада и формално прописан. Ово је значајно јер се корисницима унапред пружа извесност на који начин и у којим роковима ће им средства обезбеђења бити враћена након измирења обавеза што раније у пракси није било униформно уређено.
У делу који се односи на забрану непоштене пословне праксе и неправичних уговорних одредаба новина је да ће НБС, а не министарство надлежно за заштиту потрошача, покретати и водити поступак заштите колективног интереса потрошача. Уколико утврди да је давалац финансијске услуге обављао непоштену пословну праксу или уговарао неправичне уговорне одредбе, НБС ће имати право да наложи обуставу примене такве пословне праксе, односно забрану примене и уговарања тих одредаба. Овим се заштита колективног интереса потрошача ставља у руке институције која је свакако стручнија да се стара о заштити колективног интереса корисника финансијских услуга него што је то Министарство трговине, туризма и телекомуникација које је надлежно да се стара о заштити потрошача.
Последњим изменама и допунама посебна пажња дата је делу који се односи на заштиту права и интереса корисника финансијских услуга. Право на приговор даваоцу финансијских услуга било је уређено и пре последњих измена и допуна, али је сада додатно прецизирано. Поред овог права, проширено је и прецизирано право на притужбу НБС, као и вансудско решавање спорног односа, те су прецизиране мере за отклањање неправилности, уколико оне постоје. Уопштено говорећи, новопрописани механизам требало би да пружи ефикаснију заштиту корисницима финансијских услуга него што је то до сада био случај (на пример, рок за давање одговора на приговор корисника скраћен је са 30 на 15 дана и сл.). Напомињемо да ће се на кориснике који су до дана ступања на снагу ових измена и допуна истакли приговоре и обавештења примењивати одредбе Закона које су важиле пре измена и допуна.
Последице измена и допуна Закона на уговоре о кредитима с валутном клаузулом индексираном у швајцарским францима које су корисници финансијских услуга закључивали с пословним банкама
Законом је прописано да су банке дужне да од дана почетка примене Закона, при отплати обавеза корисника по основу уговора о кредитима индексираним у страној валути и закљученим пре почетка примене Закона примењују онај тип девизног курса (куповни, средњи или продајни) који су користиле при одобравању тих кредита или да примењују тип девизног курса који је повољнији за корисника од оног који су до тада користиле. То практично значи да уколико је, на пример, банка иницијално одобрила кредит индексиран у страној валути по средњем курсу, она ће тај кредит моћи при отплати да сведе на продајни, а никако на куповни курс. Поставља се питање колико оваква одредба може реално бити од помоћи корисницима финансијских услуга који су индексирали своје кредите у страној валути. Уколико је сума која би требало да се отплати висока, тада би по нашем мишљењу оваква одредба у релативно значајнијој мери могла користити кориснику кредита.
У јавности се претходних месеци води расправа о третману уговора о кредиту са уговореном валутном клаузулом која је индексирана у швајцарским францима од стране банака, а након одлуке Централне банке Швајцарске (Swiss National Bank) да напусти политику вишегодишњег фиксирања курса швајцарског франка у односу на евро. Последице ове одлуке, која је довела до јачања швајцарског франка за око 15%, погодиле су светска девизна тржишта укључујући и домаће које умногоме зависи од курса евра према динару и осталим конвертибилним валутама у које спада и швајцарски франак, а нарочито су погодиле положај корисника финансијских кредита индексираних у швајцарским францима.
У последњих неколико година, после доношења основног текста Закона, донет је знатан број правноснажних пресуда у којима је констатовано да пословне банке нису имале право да пре почетка примене основног текста Закона једнострано увећавају каматне стопе корисницима финансијских услуга који су узимали кредит у швајцарским францима. Закон јасно прописује да је банка дужна да прибави претходну сагласност корисника кредита ако мења неки од обавезних елемената уговора о кредиту, у које спада и висина каматне стопе. Претходна сагласност се не тражи само уколико се висина каматне стопе мења у корист корисника, што ни у једној од поменутих пресуда није био случај. Осим тога, тужбе у корист корисника финансијских услуга су усвајане и у случајевима када су банке исплаћивале кредит по нижем курсу, а захтевале отплату по вишем курсу, што Закон, такође, изричито забрањује.
Поставља се, међутим, питање шта радити с кредитима индексираним у швајцарским францима где није дошло до једностраног повећања каматне стопе нити до отплате по вишем курсу, него је само услед јачања швајцарске валуте дошло до реалног увећања обавеза корисника. Овде треба поћи од саме допуштености валутне клаузуле којом се жели постићи да у време испуњења обавезе корисника финансијских услуга банка добије управо ону вредност коју је дала кориснику, а корисник исту вредност врати банци.
Уговарање валутне клаузуле допуштено је у српском праву Законом о девизном пословању („Сл. гласник РСˮ, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) који изричито прописује да је дозвољено уговарање у девизама у Републици Србији с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима. Сâм Закон прописује да уговор о кредиту с корисницима финансијских услуга који је индексиран у страној валути садржи валуту индексације, назнаку да се при одобравању и отплати кредита примењује званични средњи курс и датум обрачуна. Уколико су при састављању уговора о кредиту поштоване одредбе Закона, изводи се закључак да је одредба о валутној клаузули морала бити садржана у сваком уговору о кредиту који су банке закључивале с корисницима финансијских услуга. У пракси се најчешће дешавало да се одредба о валутној клаузули налазила у самом тексту основног уговора (није била прописана општим условима пословања банке) или се налазила у анексу уговора, па се по нашем мишљењу у конкретном случају не може радити о непоштеној пракси банке према кориснику финансијских услуга.
Уколико давалац финансијског кредита изврши све своје предуговорне обавезе и на Законом прописан начин пружи сва потребна обавештења купцу о кредитима индексираним у швајцарским францима, тешко да би се могло говорити о недопуштености таквог кредитног посла. Сва објашњења пружена кориснику финансијских услуга требало би да буду одговарајућа. По нашем мишљењу, не може се сматрати неодговарајућим обавештавањем уколико банка није кориснику финансијског кредита представила макро и микро економске ризике раста курса швајцарског франка, али би се могло говорити о несавесности банке уколико је она знала или морала знати да ће за време трајања уговора о кредиту доћи или постоје јасне индиције да би могло да дође до раста курса швајцарског франка према евру.
Корисници би могли позвати пословне банке да оне у договору с њима измене уговор о кредиту због промењених околности због којих се очигледно не би могла остварити сврха уговора у тој мери да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна, те да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази (клаузула rebus sic stantibus). Уколико пословна банка то не жели, корисник кредита би могао пред судом тражити раскид уговора због промењених околности. Страна не може захтевати измену/раскид уговора уколико је била дужна да у моменту закључења уговора узме у обзир промењене околности. Сама природа валутне клаузуле је таква да се у будућности разумно може очекивати раст или пад курса одређене стране валуте на коју је кредит индексиран. Стога је упитно може ли корисник финансијске услуге захтевати измену/раскид уговора због промењених околности услед раста курса стране валуте и у којој би мери курс стране валуте требало да онемогући отплату кредита да би у конкретном случају суд допустио раскид уговора о кредиту. У ранијој судској пракси заузет је став да се непредвидивим догађајем не сматра пад вредности новца у инфлаторним условима, са образложењем да пад вредности новца у време инфлације представља околност коју су стране разумно могле предвидети, што говори о нефлексибилном ставу судова када се ради о променама на тржишту новца.
Аргумент у корист корисника финансијских услуга, свакако би могао бити тај да су пословне банке одобравале кредите корисницима финансијских услуга индексиране у швајцарским францима, а с друге стране се задуживале на домаћем и девизном међубанкарском тржишту, при чему су свој дуг везивале за валуту која није швајцарски франак. Пословне банке на тржишту финансијских услуга делују с појачаном пажњом и на детаљан и прецизан начин оцењују ризичност својих задужења и пласмана. Уколико су се банке задуживале у швајцарским францима, ризик тог задужења, по логици ствари, требало би да штите одобрењем кредита корисницима финансијских услуга индексираних у швајцарским францима. Уколико су се, међутим, задуживале у валутама које нису швајцарски франак питање је да ли су давањем кредита у швајцарским францима, поред заштите од девизног ризика, себи обезбедиле и добит услед потенцијалног јачања курса швајцарског франка који су могле да предвиде. Ово питање би требало пажљиво размотрити и оставити судове да се у одређеном тренутку на њега изјасне.
Није нам познато да су у прошлости судови у Републици Србији пресуђивали у корист корисника финансијских услуга по тужбама за раскид уговора о кредитима индексираним у швајцарским францима услед промењених околности нити да је пресуђено да се такви уговори поништавају, осим уколико се радило о неоснованом увећању каматних стопа. Уколико би се судовима представила одговарајућа аргументација која би била меродавна у конкретној ситуацији, могуће је да би дошло до промене оваквог става.
Уместо закључка
Иако се очекује да доведе до шире заштите корисника финансијских услуга, велико је питање колико ће примена Закона довести и до суштинског побољшања положаја корисника финансијских услуга у односу на даваоце. На примеру валутних клаузула индексираних у швајцарским францима видимо да се ризик који сносе корисници финансијских услуга никада не може у потпуности покрити.
С друге стране, финансијске институције не могу као деценију раније произвољно закључивати уговоре о коришћењу финансијских услуга. Стога, савет корисницима да пре него што закључе уговор о кредиту или финансијском лизингу, и након добијања законски обавезујућих информација од давалаца финансијских услуга, сами или уз помоћ стручних лица изврше додатну анализу могућих ризика. На овај начин ће и сама одлука о задуживању бити донета на реалнијим основама него у случају минималног информисања о ризицима који дају банке или лизинг друштва, па ће и корисници који улазе у финансијске аранжмане сами тим бити свеснији евентуалних негативних последица.
[signoff]
УГОВОР О КРЕДИТУ ПОД ПОСЕБНОМ ПАЖЊОМ
Одређен степен пажње посвећен је одредбама које уговор о кредиту мора обавезно да садржи, а то је и разумљиво с обзиром на статистичке податке НБС-а. Према тим подацима у 2013. години највише приговора на рад финансијских институција упућен је на рачун банака, од чега се 57,72% притужби односило на уговоре о кредиту. Стога је процена законодавца да би управо на ове одредбе требало обратити посебну пажњу како у будућности не би долазило до већег броја жалби корисника финансијских услуга на третман банака у вези са овим уговорима.
КОМЕНТАР АУТОРА
С једне стране, јасно је због чега се на кориснике финансијских услуга имају примењивати прописи о заштити података о личности – сагласност корисника за коришћење података, као и извоз података о личности у иностранство представљају поступке и процедуре које пружаоци финансијских услуга морају поштовати приликом сарадње с корисницима.
С друге стране, није јасно зашто се на кориснике финансијских услуга неће убудуће генерално примењивати прописи о заштити потрошача. На основу одредбе Закона о заштити потрошача („Сл. гласник РСˮ, бр. 62/14) потрошач се дефинише као физичко лице које на тржишту прибавља робу или услуге у сврхе које нису намењене његовој пословној или другој комерцијалној делатности. Физичка лица која су истовремено и корисници финансијских услуга најчешће од банака узимају потрошачке кредите, као и друге кредите којима не финансирају своју делатност. Стога сматрамо да ће прописи који се односе на потрошаче, свакако, морати да се примењују на физичка лица која су корисници финансијских услуга, било то изричито прописано Законом или не.
Примена ових прописа одређена је касније у Закону, али само у делу у коме се говори о санкционисању непоштене пословне праксе и неправичних уговорних одредаба од стране НБС, где се каже да неправична пословна пракса и неправичне уговорне одредбе имају значење утврђено законом којим се уређује заштита потрошача.
[/signoff]
[signoff]
„ТОКСИЧНИ БАНКАРСКИ ПРОИЗВОДˮ
На овом месту наводимо тврдње заступника једног од корисника финансијских услуга које је изнео у тужби пред босанскохерцеговачким судом – да се код комбинације ануитетне отплате с валутном клаузулом и променљивом каматном стопом по два основа ради о „токсичном банкарском производу који је помно планиран и смишљен. У сваком кредитном аранжману, на почетку отплатног периода на отплату главнице иде један мали део, а све остало је камата. Како време пролази, у отплати се повећава удео главнице, а смањује удео камате. Када се, међутим, ануитетни обрачун примени у уговору који садржи валутну клаузулу и променљиву каматну стопу, протеком времена повећава се отплата камате, а све више смањује отплата главнице. Корисник кредита на пола отплаћеног периода, има отплаћено свега 25% кредита. Ово је смисао и суштина банкарског производа званог – CHF кредит с валутном клаузулом и променљивом каматном стопом”.
Овај део тужбе, иако је писао адвокат, прилично је сензационалистички. Суд одговара на ове наводе и каже да се по општим одредбама облигационог права у складу с начелом савесности и поштења корисник финансијских услуга не може позивати на своју несавесност говорећи да је прихватио куповину токсичног банкарског производа.
[/signoff]