На примеру узбуњивача може се посматрати еволуција овог института у нашем праву, који је испрва био увођен „стидљиво” и „местимично”, да би најзад сазрели услови за његово потпуно правно регулисање. У својој радној верзији, предложени закон засад није одговорио свим постављеним захтевима
Након претпрошлогодишњег случаја службенице у затвору на југу Србије, којa је пријавилa злоупотребе у трошењу новца руководства тог затвора, и моменталног укључивања највиших државних структура у њену заштиту (будући да је поменута службеница добила отказ), наша јавност је по први пут сазнала за узбуњиваче.
Иако је институт узбуњивача у нашем правном систему тек у повоју, у упоредном законодавству он је присутан већ дужи низ година, па су тако пре више од једне деценије агент америчког Еф-Би-Аја који је написао јавно писмо оптужујући ову агенцију за пропусте у вези с терористичким нападом од 11. септембра и две особе коју су указале на компанијску корупцију проглашени за „особе године” према магазину Тајм за 2002. годину.
У току прошле године у Републици Србији признато је укупно око 60 статуса узбуњивача, од чега њих 19 у Специјалној болници „Соко бања”, а Закон о заштити узбуњивача тренутно се налази у фази израде.
Ко су заправо узбуњивачи?
Према једној правној дефиницији, узбуњивање подразумева „обелодањивање лошег управљања, корупције, незаконитих радњи или других неправилности, јавности или овлашћеним лицима, које обично чине запослени у органима власти или предузећу”. Реч је, заправо, о запосленима у органима власти (на пример, ветеринарској инспекцији) или предузећу који укажу да је у том органу или предузећу дошло до предузимање кривичних дела у јавном интересу (на пример, неплаћање пореза, давања мита, угрожавање животне околине), при чему су до тог сазнања, по правилу, дошли обављањем својих радних задатака, а услед чега на свом радном месту трпе штетне последице (отказ уговора о раду, смањење зарада и сл.).
Реч „узбуњивање” је домаћа реч и користи се као еквивалент за енглеску реч whistleblower, која у дословном преводу значи „дувач у пиштаљку” и која такође представља израз који је у употреби у домаћој пракси. У Републици Хрватској у употреби је реч „звиждач”.
Међународна документа
Међу међународним документима који регулишу ову материју као најзначајнији издвајају се Конвенција Уједињених нација против корупције и Грађанскоправна конвенција Савета Европе против корупције. Члан 33. Конвенције Уједињених нација прописује да ће „свака држава чланица размотрити могућност да у свом, домаћем, правном систему предузме одговарајућу заштиту од било ког неоправданог поступања према било ком лицу које надлежним органима пријави у доброј намери, на разумној основи, било које чињенице које се односе на кривична дела предвиђена овом конвенцијом”.
Правне недоумице у вези са заштитом узбуњивача
Кључна (правнотеоријска) дилема у вези са институтом узбуњивача јесте како уредити, на први поглед, два непомирљива правна начела. С једне стране, налази се имплицитна обавеза коју запослени преузима уговором о раду, обавеза лојалности (верности) према послодавцу која се, примера ради, конкретно огледа у забрани конкуренције, чувању поверљивих информација, а с друге, ту је обавеза према заштити „jaвног/општег интереса”, када, на пример, послодавац загађује човекову околину, чак и онда када се креће у „оквирима” закона. Другим речима, поставља се питање легитимности отказа уговора о раду ако је запослени одао поверљиву информацију, при чему она представља кршење јавног интереса, а запослени се обавезао на чување те информације као поверљиве.