У тексту који следи бавимо се бројним случајевима из судске праксе у споровима везаним за уговарање валутне клаузуле и променљиве каматне стопе у уговорима о кредиту.
Напомена Редакције: Овај текст је написан коауторски са Јованом Ристићем.
Пре нeго што изложимо развој судске праксе у вези са кредитима са валутном клаузулом – у првом реду кредита индексираних у швајцарским францима – осврнућемо се на све оне разлоге због којих су корисници тих кредита тужили банке, тј. шта су све тражили од судова.
# Проглашење ништавом наметнуте клаузуле у којој банка себи установљава право да за време отплате, а без закључења посебног анекса, кориснику кредита једнострано повећава променљиву каматну стопу.
Ово једнострано право увећања камате дозвољава се у складу са „променама пословне политике банке”, односно „актима пословне политике банке који регулишу висину и начин обрачуна каматне стопе” односно „oсновне каматне стопе која се формира на основу трошкова извора финансирања које сноси Банка и тржишних услова пословања”. На страну што су ови банкарски термини нејасни обичном човеку и што се на основу њих не може спознати механизам обрачуна и подизања камата, а самим тим ни прецизно одредити шта све утиче на формирање месечног ануитета и колики је остатак укупне кредитне обавезе, корисници су у тужбама истицали и вештачењем доказивали да се у променљивој каматној стопи заправо мења њен фиксни део – маржа коју узима банка (и која је у неким случајевима увећана више него дупло, нпр. са 2% на 4,75%) – чиме се мења уговорна обавеза корисника кредита и висина његових ануитета. Раст камате као битног елемента уговора обично није био лимитиран, односно није била уговорена горња граница пораста марже банке. У тужбама је истицано да овако недефинисана уговорна обавеза корисника кредита није одређена нити одредива, што је супротно члану 46. Закона о облигационим односима (ЗОО), и није у складу са темељним начелом једнаке вредности узајамних давања из члана 15. ЗОО-а, које важи за двостране теретне уговоре, као и да се таквим клаузулама – које банке „углављују” у унапред припремљене и одштампане уговоре и нуде их физичким и правним лицима по принципу „узми или остави” – установљава суштинска неравноправност на штету корисника кредита, а банкама се омогућава неограничени волунтаризам. Корисници кредита су такође истицали да су банке као битан елемент уговора повећавале камату без њиховог пристанка, супротно одредбама Закона о заштити потрошача, и тражили су да наведене одредбе буду проглашене апсолутно ништавим, као и да им се врати све што им је неосновано наплаћено. Иначе, наведеном праксом једностраног повећања камате, тј. повећања фиксних елемената у променљивој каматној стопи током отплате кредита, служило се десетак страних банака у Србији, а то су чиниле и оне са капиталом Републике Србије.
# Проглашење ништавим целих уговора о кредиту са валутном клаузулом због повећања камате као битног елемента уговора.
Сви разлози набројани у претходној тачки важе и овде – неодређеност и неодредивост уговорне обавезе и нарушавање начела једнаке вредности узајамних давања и начела равноправности међу уговорним странама – с тим што су се корисници позивали и на то да је њихова уговорна обавеза немогућа због енормног и дуготрајног раста вредности швајцарског франка који је изузетно отежао испуњење обавезе, те да уговор, будући да је изгубио своју сврху (члан 133. ЗОО-а), треба прогласити ништавим.
# Раскид уговора о кредиту индексираног у швајцарским францима због промењених околности. Те околности су, како је већ наведено, енормни и дуготрајни раст вредности CHF који је кориснику кредита до те мере отежао испуњење обавезе да је уговор за њега изгубио сврху, тј. корисник га не би закључио да је могао да предвиди шта ће се догодити. Дакле, раскид се тражи зато што је нестао основ обавезивања за једну од уговорних страна услед радикално промењених околности.
# Накнада штете због неоснованог обогаћења на курсним разликама, тј. због исплате кредита по нижем типу курса, а наплате месечних ануитета по вишем типу курса.
# Укидање двоструког механизма заштите банака који се огледа у истовременом уговарању валутне клаузуле и променљиве каматне стопе.
# Накнада штете због неоснованог обогаћења по основу уговарања више стопе затезне камате у односу на ону коју предвиђа Закон о висини стопе затезне камате.
# Проглашење ништавом клаузуле која предвиђа конформни метод обрачуна камате, с обзиром на то да производи забрањени ефекат зарачунавања камате на камату (зеленашење).
# Укидање провизије за обраду и праћење кредита. Корисници кредита су истицали да она не би смела да се наплаћује јер, по члану 1065. Закона о облигационим односима, банке у кредитним пословима могу једино приходовати од камате.
Преглед судске праксе у Србији
Корисници кредита са валутном клаузулом, како физичка тако и правна лица, прве успехе на суду постигли су 2012. године са тужбама за ништавост уговорних одредби које банкама дају право да једнострано повећавају камату, а прва правноснажна пресуда пала је у октобру 2013. године. Виши суд у Неготину је, наиме, потврдио пресуду Првог основног суда у Београду према којој је банка због једностраног повећања своје марже у оквиру каматне стопе у уговору који је индексиран у швајцарским францима, дужна да тужиљи Косани Рошуљ исплати 1.325 швајцарских франака које је неосновано присвојила, плус 57.800 динара на име трошкова судског поступка.
Судови су испрва проглашавали ништавим наведене одредбе из разлога противности општим начелима ЗОО-а која се односе на равноправност странака и фер однос према кориснику, а касније су значајно проширили аргументацију. Поред утврђивања да су те клаузуле неодређене односно неодредиве, тј. супротне члану 46. ЗОО-а, и да се њима нарушавају начела равноправности међу уговорним странама и једнакости узајамних давања, судови су обратили пажњу на садржину каматне стопе и критеријуме који утичу на њену промену. Један првостепени суд је у пресуди из септембра 2012. навео да „променљиви уговорни елементи могу бити само они који се званично објављују, то јест који су мерљиви”.
У сличној првостепеној пресуди је годину дана касније Први основни суд установио да „због могућности промене марже као једног уговорног параметра каматне стопе у складу са пословном политиком банке, није било могуће утврдити висину укупног задужења по основу главнице и припадајуће камате за цео период, чиме је висина остатка главнице постала непредвидива”, и напоменуо да се „диспозитивност норме о уговорној камати може протезати само дотле док не дође у сукоб са начелом једнаке вредности узајамних давања” (делимична пресуда 30. П. бр. 5890/13 од 22. 3. 2013).
У једној пресуди из исте године Први основни суд се позабавио нејасном и непрецизном терминологијом коју је користила банка, па је, утврђујући ништавост оспорене клаузуле, навео да су „уговорени критеријуми за формирање Основне каматне стопе – трошкови извора финансирања и тржишни услови пословања – по својој природи банкарски стандарди, али да се ти стандарди, као термини које банке користе у свакодневној међусобној комуникацији, не могу користити у правном промету због своје неодређености и неодредивости”, а да „корисник кредита, као странка просечног знања и способности, није могао знати границе тумачења банкарских стандарда, као ни границе тумачења пословне политике банке због којих је дошло до једностраног увећања банкарске стопе”. У истој одлуци (П. бр. 35158/13 од 22. 10. 2013) суд је оценио да је „дозвољено уговарати променљиву каматну стопу, али тако да елементи који одређују начин њеног обрачуна буду одредиви”, а да „заштитне клаузуле, као што је валутна клаузула, могу искључиво бити у функцији основних обавеза корисника кредита, у складу са начелом једнаке вредности узајамних давања”. Суд је такође оценио да је „двострука заштита банке кроз истовремено уговарање валутне клаузуле и променљиве каматне стопе у циљу очувања реалне вредности позајмљеног новца у директној супротности са начелом равноправности странака и еквивалентности узајамних престација, поготово у ситуацији када је кориснику кредита одобрени износ исплаћен по куповном курсу Банке на дан пуштања кредита у течај, уз његову обавезу да ануитете утврђене у CHF плаћа у динарској противвредности по продајном курсу банке на дан уплате”. Поврх свега, суд није прихватио тврдњу тужене банке да се Закон о заштити потрошача – на који се позвао тужилац – не може применити на банкарске послове, па је навео у образложењу одлуке да, у складу са чланом 46. тог закона, информације и подаци о својствима производа и услуга или условима продаје морају бити тачне, потпуне, основане, недвосмислене, јасне и благовремене, а да су критеријуми за одређивање основне каматне стопе неодређени и неодредиви”.
Судови нису прихватали аргументацију банака да се Закон о заштити корисника финансијских услуга – донет 2011. године управо ради спречавања банкарских махинација – не може примењивати ретроактивно, те су све више узимали у обзир чињеницу да банке намећу своју вољу корисницима као слабијој уговорној страни и то кроз тзв. адхезионе, приступне уговоре које корисници једино могу да потпишу, а пуким стављањем потписа – по тумачењу банака – они пристају на све што у уговору пише, разумели они садржину или не. Тако је један суд осетио потребу да нагласи како уговоре ваља тумачити: „Нејасне одредбе у уговорима тумаче се у смислу који је мање тежак за дужника”, а у случају „када једна страна другој понуди унапред припремљен садржај на потписивање, нејасне одредбе се тумаче у корист друге стране, односно дужника”. У још једној првостепеној пресуди у којој се ништавом проглашава одредба права банке да једнострано повећава каматну стопу у зависности од промене основне каматне стопе и пословне политике банке, Први основни суд је оценио да је спорна одредба поред осталог и произвољна „јер кад се наведени критеријуми промене на штету банке, она може да промени каматну стопу, а ако се ти критеријуми промене у корист кредита, банка није у обавези да снизи каматну стопу”. Потврђујући дотичну пресуду, Апелациони суд се надовезао оценом да „кориснику кредита остаје непознат механизам по којем се добија висина каматне стопе” и да „значење параметра од којег зависи право на промену каматне стопе треба да буде познато обема уговорним странама” (Гж. 2827/14 од 15. 10. 2014). У још једној правноснажној пресуди Апелациони суд је навео: „Када се предвиди да предмет уговора може одредити једна уговорна страна, та уговорна страна мора поступати у складу са правичношћу”. Оваква опаска Апелационог суда уследила је због тога што се банка позвала на то да је обавеза корисника кредита ипак одредива, с обзиром на то да му је достављен план отплате. „Накнадно достављање плана отплате”, оценио је суд, „не чини обавезу одредивом, јер је план отплате сачињен од стране банке на основу параметара који тужиоцу, према садржини уговора, нису били познати нити предочени уговором”.
Проглашавање ништавим клаузула које банци дају право да једнострано повећава уговорену каматну стопу у зависности од политике банке и сл., дефинитивно је постало уједначена судска пракса након одлуке Врховног касационог суда од 5. 10. 2016. године да одбије ревизију коју је једна непокорна банка уложила на пресуду Апелационог суда. Врховни касациони суд је јасно рекао да је повећање камате у складу са променама пословне политике банке – незаконита работа. Потврђујући претходне одлуке Првог основног суда у Београду (П 21319/12 од 22. 5. 2013) и Апелационог суда (Гж 6527/13д 12. 12. 2014), Врховни касациони суд је навео да је и по његовој оцени „правно недопуштена и противна основним начелима уговорног права оспорена одредба Уговора која представља упућујућу норму на пословну политику банке од које зависи начин обрачуна и висина променљиве уговорене каматне стопе” и да се „оваквом нормом уговора по приступу омогућава једнострана измена висине уговорне обавезе тужиоца као корисника кредита на основу овлашћења тужене банке као економски јаче уговорне стране да једнострано увећава стопу уговорене камате, која се састоји од основне каматне стопе и марже (маргине) банке”. Таквом одредбом се, сматра Врховни касациони суд, очигледно нарушава равноправност уговорних страна (Рев 1282/2015).
Међутим, проглашавање ништавости за целе уговоре о стамбеним кредитима иде много теже – судска пракса је неуједначена и нема јасног става у погледу апсолутне ништавости уговора индексираних у швајцарским францима. Према наводима удружења „Ефектива” добар део спорова за ништавост уговора који се воде преко њене службе правне помоћи, преиначен је на раскид уговора „који се у једном тренутку учинио као ’прихватљивија’ опција за судство”.
Вероватно је прву првостепену пресуду којом је ништавим проглашен цео уговор о стамбеном кредиту донео Први основни суд у Београду 25. 11. 2013. Према његовој оцени уговор је неправичан, а одредба о праву банке да мења висину уговорене каматне стопе у складу са актима пословне политике представља „неправичну клаузулу која је успоставила значајну неравнотежу између права и обавеза уговорних страна, а на штету корисника кредита, због чега је супротна начелу савесности и поштења, као и да је спорна одредба установљена у искључивом интересу банке као даваоца кредита, па се њоме крши начело еквивалентности узајамног давања уговорних странака код теретних уговора”. Суд је такође оценио да је банка као финансијски и стручно доминантна уговорна страна наметнула уговор какав њој највише одговара, а томе уговору је корисник кредита једноставно приступио, без преговора са корисником кредита, као и без његове могућности да утиче на садржај одредби уговора, те није било равноправности странака у облигационом односу. У истој пресуди (П. бр. 21822/13 од 25. 11. 2013) суд је забранио банци да прода хипотековани стан до окончања поступка. Годину дана касније је сличну првостепену пресуду донео Виши суд у Београду (Гж. бр. 672/13 од 26. 6. 2014), забранивши банци да прода непокретност на основу извршне вансудске хипотеке. Према писању листа „Блиц” из новембра 2014. године, судови су ништавим прогласили три уговора о кредитирању. Трећи основни суд је пресудом од 5. 2. 2015. ништавим прогласио два уговора о стамбеном кредиту, индексирана у швајцарским францима, позвавши се на члан 46. ЗОО-а који прописује да предмет обавезе мора бит могућ, допуштен и одређен односно одредив, а у складу са чланом 47. ЗОО-а који каже да су ништави уговори са немогућим, недопуштеним, неодређеним односно неодредивим предметом обавезе. Како је каматна стопа битан елемент уговора о кредиту, а одредба о дефинисању каматне стопе ништава, цео уговор је ништав, оценио је суд. Трећи основни суд је у фебруару 2016. године ништавим прогласио још један такав уговор, а месец дана касније слично је поступио Први основни суд у Београду, указавши на неодређеност и неодредивост уговорне обавезе, с обзиром на то да је банка задржала себи право да мења каматну стопу до коначног измирења обавезе по кредиту, без закључења анекса, а у складу са актима пословне политике банке. На послетку је Привредни апелациони суд решењем од 26. 5. 2016. ( Гж 3826/15 од 26. 5. 2016) у целости укинуо одбијајућу пресуду Привредног суда поводом тужбе коју је корисник уговора о кредиту у швајцарским францима поднео против банке ради утврђења његове ништавости и евентуалног раскида, ако ништавост није могућа. Као у неким ранијим случајевима, виши суд је констатовао да је првостепени суд неосновано одбио предлог за извођење вештачења којим би се математички утврдило кретање франка у односу на динар и евро и тако стекла слика о промењеним околностима. Привредни апелациони суд је такође утврдио, што је исказима представника банке потврђено, да је корисник кредита дошао у банку да подигне кредит у еврима, при чему за могућност уговарања кредита индексираних у CHF није знао, а приликом закључења уговора у CHF нису му презентовани природа и ризици такве индексације. Привредни апелациони суд је утврдио да је одбијајућа одлука „заснована на паушалним закључцима” и првостепеном суду, којем је предмет вратио на одлучивање, наложио је да утврди „да ли Уговор повређује основна начела Закона о облигационим односима, на шта се указује тужбом” и да ли је дозвољена примена назначене валутне клаузуле.
Удружење „Ефектива” је у мају 2016. године обзнанило могући, алтернативни начин да се утврди ништавост уговора индексираних у швајцарским францима као незаконитих производа са становишта потрошачких права, па је својим члановима понудила образац за подношење захтева за утврђење ништавости оваквих уговора пред надлежним Републичким тужилаштвом, будући да је – како је „Ефектива” образложила – јавни тужилац у смислу члана 109. став 2. ЗОО-а овлашћен да захтева утврђење апсолутне ништавости појединачног уговора уколико су се за то стекли услови по сили закона, у смислу члана 103. ЗОО-а. „Ефектива” је на свом сајту навела да не спори да је индексација у CHF била законита у тренутку закључења уговора и да је она забрањена накнадно, то јест 2011. године, али је додала да је такође потребно поставити питање каузе института валутне клаузуле у конкретном уговору, те надаље неспорним поремећајем равноправности уговорних страна произведеним његовом индексацијом искључиво у CHF. Банка је остварила екстрапрофит јер се активно потраживање банке према кориснику увећало за 60 одсто док је пасивна камата, тј. пасивна рата остала иста јер су обавезе банке према иностраној банци индексиране у еврима. Потом је крајем новембра 2016. године јављено да се тужилаштво укључило у један судски спор на страни тужиоца, и то корисника кредита у швајцарским францима који тражи ништавост уговора. Председник „Ефективе” Дејан Гавриловић је појаснио да се „тражи утврђивање ништавости уговора због фактичке неодредивости уговорне обавезе и због тога што су ови кредити супротни јавном поретку”. Према његовим речима, ти уговори су 2012. године забрањени за даљу експлоатацију „али грађани који су се задужили у тој валути до тог тренутка су остали са тим теретом”.
Примена валутне клаузуле у условима дубоких поремећаја на финансијском тржишту у уској је вези са правом корисника да раскине уговор о кредиту због промењених околности. Врата за раскиде отворила је практично Народна банка Србије почетком 2015. године својом Одлуком о мерама за очување стабилности финансијског сектора, у којој је поред осталог – имплицирајући промењене околности – навела да је Одлука донета „ради очувања и јачања стабилности финансијског сектора Републике Србије, адекватнијег управљања ризицима банака, као и ради боље заштите корисника финансијских услуга који су примарно погођени негативним последицама актуелних кретања на међународним девизним тржиштима”. У већ помињаном решењу од 12. 11. 2015, о укидању првостепене одлуке којом је једној фирми ускраћено право да због промењених околности раскине са банком „швајцарски” уговор о кредиту, Апелациони привредни суд је навео: „Када због поремећаја на финансијском тржишту примена уговореног валориметра (валутна клаузула) доведе до тога да се наруши начело из члана 15. ЗОО-а (једнакост узајамних давања уговорних страна), тада уговор за једну уговорну страну губи сврху (разлог обавезивања) јер терет преузете обавезе постаје неподношљив у тој мери да он такав уговор не би закључио да је могао предвидети шта ће се догодити. Овакав уговор није ништав од заснивања јер је тада имао постојећи и допуштен основ, али губитак основа обавезивања за једну од уговорних страна због промењених околности представља разлог за суд да такав уговор раскине”. Виши суд у Новом Саду, раскидајући један уговор о дугорочном стамбеном кредиту, усвојио је аргумент тужиоца да је енорман и дуготрајан раст курса CHF у односу на ЕУР и РСД имао за последице да је тужиоцу испуњење обавезе отплате рате кредита постало изузетно отежано, као и да банка није упозорила тужиоце на ризике од кредита индексираних у швајцарским францима, а морала је у складу са императивним нормама Закона о заштити потрошача.
Судска пракса је више пута указала на чињеницу да је валутна клаузула била законита у време када су спорни уговори о кредиту закључивани. Први озбиљнији покушај да се она оспори пропао је када је колективна потрошачка тужба „Ефективе” одбачена пред Трећим основним судом као недопуштена, будући да је Уставни суд уклонио из Закона о парничном поступку целокупну регулативу колективних потрошачких спорова. Тако је судбина валутне клаузуле препуштена појединачним одлукама судова и евентуалном заједничком ставу који би се формирао у будућности. У својим одлукама судови су указивали на границе примене валутне клаузуле. Апелациони суд је у својој одлуци из 12. 11. 2015. године навео да се ради о границама очувања вредности позајмљеног капитала и да се валутна клаузула никако не може уговарати у циљу стицања добити за банку”. Привредни апелациони суд је у новембру 2015. објавио своје ставове по питању коришћења валутне клаузуле, па би по њему „постојала повреда начела једнаке вредности узајамних давања ако би једна уговорна страна, применом валутне клаузуле, добила много више него што је дала, тј. уколико она (валутна клаузула) има за последицу значајно увећање дуга изнад реалне вредности”. За сада је најважнију одлуку у вези са применом валутне клаузуле донео Апелациони суд у Београду у јулу 2016. године, који је навео: „Ако валутна клаузула доведе до драстичног нарушавања начела једнакости узајамних давања, чиме уговор губи сврху за једну страну јер терет обавезе постаје немогућ, стичу се услови за испуњење члана 133. ЗОО-а, а то је раскид уговора због промењених околности”. Указује се, дакле, да је валутна клаузула законита и дозвољена, али само у циљу реалног очувања позајмљеног новца, а никако ради стицања екстрапрофита. У свом реферату на семинару за правнике на Златибору почетком септембра 2016. године тадашњи судија Уставног суда, Драгиша Слијепчевић, упозорио је оне нижестепене судове који још одбијају раскидање уговора индексираних у швајцарским францима – који су према његовим речима изгубили смисао свог постојања – да ће Уставни суд у случају наставка таквог понашања заузети становиште да су наведени уговори подложни раскиду. Слијепчевић је такође упозорио да би се поред Уставног суда у погледу повреде права на правично суђење могао изјашњавати и Европски суд за људска права у Стразбуру. Слијепчевић је подсетио да Република Србија има обавезу да општеприхваћена међународна права и уговоре мора непосредно примењивати у правном поретку Србије, а указао је и на Директиву 93/13 ЕЕЗ из 1993. године, која забрањује уговорне одредбе супротне начелу савесности и поштења, као и на Споразум о стабилизацији и придруживању из 2008. У том контексту подсећа на Одлуку Суда Европске уније, Ц 26/13 из 2014, као и Врховног суда Аустрије из 2012, којима је исказан став да је валутна клаузула неодржива уколико доводи до повреде начела савесности и поштења.
У једном од скоријих поступака за раскид уговора о кредиту због битно промењених околности, тужена банка се позвала на право на надокнаду штете, али је суд у пресуди навео да банка током трајања поступка није понудила ниједан доказ да трпи било какву штету (Одлука Привредног суда у Београду, 30 П 2743/2016 од 1. 12. 2016).
Корисницима кредита се досуђује одштета због неоснованог обогаћења на курсним разликама, примене конформне методе и уговарања више стопе затезне камате од законом прописане, а Апелациони суд је заузео став да није дозвољено уговарати двоструки механизам заштите пласмана кредита кроз истовремено уговарање валутне клаузуле и промењене каматне стопе.
На послетку је Апелациони суд у Београду од 26. 5. 2016. ударио на распрострањену праксу наплате банкарских провизија за обраду и праћење кредита. Суд је навео да банка код уговора о кредиту може да приходује само од камате и позвао се на одлуку Врховног суда Србије од 19. 1. 2000. године, у којој се јасно наводи да у складу са чланом 1065. ЗОО-а „банка нема право на накнаду трошкова у процентуалном износу од износа кредита који наплаћује месечно уз камату”.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.