Вредност предмета спора

Наведена тема биће размотрена и кроз интерпретацију законског текста и теорију процесног прва, и кроз преглед судске праксе у случајевима у којима постоје недоумице у погледу утврђивања вредности предмета спора.

 

Под вредношћу предмета спора у теорији се подразумева вредност субјективног права за које тужилац тражи заштиту у парничном поступку (Б. Познић, Грађанско процесно право, Савремена администрација, Београд 1991).

Правилно постављање и одређивање вредности предмета спора од суштинске је важности за започињање, ток и законито окончање парничног поступка, због тога што од вредности предмета спора зависи по којим правилима ће се поступак водити – да ли по правилима општег парничног поступка или по правилима која важе за спорове мале вредности (који је рок за изјављивање жалбе – да ли 8 или 15 дана), затим да ли је у предмету дозвољено изјавити ревизију, те који је суд опште надлежности стварно надлежан за поступање.

Такође, од вредности предмета спора зависи да ли је дозвољено издавање платног налога са или без веродостојне исправе, те колику ће таксу странке морати да плате. Законом о судским таксама прописано је да се, ако тим законом није другачије одређено, одредбе прописа о парничном поступку на основу којих се утврђује вредност спора ради одређивања стварне надлежности и састава суда, примењују и приликом одређивања вредности спора ради наплате таксе, а вредност предмета спора ради наплате таксе утврђује се према вредности коју предмет спора има у време подношења тужбе, јер се према вредности предмета спора одређује висина судске таксе која се плаћа за поједине радње у поступку (тужба, одговор на тужбу, противтужба, одлука суда, правни лекови).

Зависно од вредности предмета спора примењују се и различите тарифе које чине награду адвоката.

Због свега наведеног ово је значајна тема која заслужује разматрање и кроз интерпретацију законског текста и теорију процесног права, и кроз преглед судске праксе у случајевима у којима постоје недоумице у погледу утврђивања вредности предмета спора.

Главни захтев и споредна тражења

Приликом одређивања вредности предмета спора меродавна је вредност главног захтева, а не споредних тражења, што је нарочито битно код тужби за осуду на чинидбу.

Ово правило установљено је чланом 28. Закона о парничном поступку, којим је прописано да ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону, меродавна вредност предмета спора, онда се као вредност предмета спора узима само вредност главног захтева. Камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка, не узимају се у обзир ако не чине главни захтев.

С друге стране, ако право на камату, уговорну казну или трошкове поступка, само за себе представља предмет спора, односно тражбени захтев, онда се вредност предмета спора одређује према вредности тих права, које тада чине главни захтев.

Моменат одређивања вредности предмета спора

Вредност предмета спора одређује се у време подношења тужбе.

Овде треба правити разлику између новчаног или неновчаног потраживања. Када се ради о новчаном потраживању, није потребно да тужилац посебно наведе овај износ јер се он утврђује из петитума – вредности главног захтева, због тога што су пракса и теорија сагласне да у случају новчаних потраживања означење вредности предмета спора није обавезан део тужбе. Тужилац је том приликом може посебно означити, али ће суд у сваком случају вредност предмета спора одредити према вредности главног захтева, без обзира на то шта тужилац наведе као вредност спора.

Проблем настаје у случају неновчаних потраживања и ту је неопходно да тужилац посебно наведе вредност предмета спора у тужби због тога што вредност предмета спора представља обавезни део тужбе, па самим тим и процесну претпоставку без које парнични поступак не може са успехом да се отпочне. Уколико у оваквој тужби није наведена вредност предмета спора, суд ће тужбу одбацити применом члана 101, ставови 1, 4. и 5, у вези са чланом 294. став 2. Закона о парничном поступку. Исто произлази и из одредбе члана 187. став 3. Закона о парничном поступку, којом је прописано да ће се тужба одбацити само када надлежност, састав суда или право на изјављивање ревизије зависи од вредности предмета спора, а предмет тужбеног захтева није новчани износ.

То приказује следећи пример из праксе – Решење Првог основног суда у Београду П. бр. 2427/12 од 8. 2. 2012. године и Решење Вишег суда у Београду Гж. бр. 2382/12 од 13. 11. 2013. године – када је тужилац тражио да се утврди да је законски наследник иза смрти пок. А. С., бивше из Земуна, и да полаже право на заоставштину оставиље, што би тужени били дужни да признају и трпе. Тужилац није определио вредност предмета спора у тужби, па је првостепени суд, применом одредбе чл. 103. став 6. Закона о парничном поступку, одбацио тужбу у овој правној ствари након што је оценио да је тужба коју је у име странке поднео адвокат – неуредна, јер не садржи све што је одредбом чл. 187. ЗПП-а прописано да мора да садржи да би се по истој могло поступати. Означење вредности предмета спора је обавезни елемент садржине тужбе, прописан изричитом одредбом чл. 187. став 1. ЗПП-а, а одредбом чл. 25. Закона о судским таксама прописано је да се, ако је предмет спора наследно право на целој заоставштини, као вредност предмета спора узима вредност чисте заоставштине, а ако је предмет спора само један део заоставштине или одређена ствар из заоставштине, као вредност предмета спора узима се чиста вредност тог дела односно ствари.

Будућа давања

Ако се захтев односи на будућа давања која се понављају, вредност предмета спора рачуна се по њиховом збиру, али највише до износа који одговара збиру давања за време од пет година. То су случајеви када се потражује будуће издржавање, накнада штете у облику ренте или увећање зараде. Наведено правило важи и за случај да се потражује исплата у будућности у новчаном износу или утврђивање осуде на ову будућу исплату и тада је за утврђење вредности спора потребно да суд утврди њихов новчани еквивалент. Ово не важи за законско издржавање, које је увек у надлежности основног суда, без обзира на износ који се по овом основу потражује.

Постављање више тужбених захтева

Ако једна тужба против истог туженог обухвата више захтева који се заснивају на истом чињеничном и правном основу, надлежност се одређује према збиру вредности свих захтева. Када је постављен евентуални тужбени захтев, вредност предмета спора се утврђује према прво постављеном захтеву. У случају алтернативно постављеног тужбеног захтева, као и у претходном случају, захтеви се не сабирају и вредност предмета спора се одређује према основно постављеном захтеву јер се ради о једном захтеву. Могло би се закључити да ово правило важи и за главни и за евентуални тужбени захтев у ситуацији када је главни захтев неновчани, а у случају евентуалног новчаног захтева – вредност предмета спора представља вредност евентуалног (новчаног) захтева.

Ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединог захтева.

У пракси се као спорно поставило питање одређивања вредности предмета спора када тужба садржи више захтева који су кумулативно постављени, при чему су неки од њих новчани, а неки неновчани, и односе се на неко право на непокретности, а у тужби је означена вредност предмета спора у висини новчаног дела захтева. Суд тада мора водити рачуна о вредности свих захтева из тужбе, а не само о вредности новчаног потраживања јер је у питању само један од захтева. На пример, ако се тужбом потражује исплата износа на име неиспуњења уговорне обавезе и раскид уговора (предуговора) о купопродаји непокретности чија је уговорна цена вишеструко већа од новчаног дела потраживања, тада се вредност предмета спора одређује у висини свих захтева постављених у тужби, (тужбеним захтевом) и новчаних и неновчаних. У оваквим ситуацијама суд приликом утврђивања вредности предмета спора мора узети у обзир вредност свих захтева из тужбе и то новчаног према означеној висини, а неновчаног према тржишној вредности непокретности у смислу чл. 32. ст. 1. ЗПП-а, односно чл. 31. новог ЗПП-а (Решење Апелационог суда у Београду Р. бр. 102/11).

У случају подношења противтужбе, вредност предмета спора се одређује по противтужби на исти начин као и по тужби. Уколико се утврди да према вредности предмета спора основни суд није надлежан за поступање по противтужби, надлежност основног суда по тужби не доводи до атракције надлежности по противтужби, већ ће основни суд да се огласи ненадлежним за поступање по противтужби и спис предмета ће да упути надлежном суду на даљи поступак. Ово правило не важи за тзв. тужбу за главно мешање, код које, без обзира на вредност предмета спора, долази до атракције надлежности. Претходна парница заснива надлежност по тужби за главно мешање јер долази до атракције надлежности тако што суд пред којим већ тече парница, привлачи надлежност по тужби за главно мешање, без обзира на то што би за њу, по правилима о стварној и месној надлежности, био надлежан неки други суд.

Неновчана потраживања

Уколико се захтев не односи на новчано потраживање, тужилац је дужан да у тужби означи износ који сматра вредношћу предмета спора. У том смислу је чланом 31. Закона о парничном поступку прописано да ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела.

У вези са одредбом о тржишној вредности непокретности, у теорији су се појавиле извесне недоумице које се тичу уставности ове одредбе, јер се тржишна вредност непокретности исте величине и квалитета битно разликује у зависности од локације где се налазе и других конкретних специфичности. Тако, на пример, двособан стан у центру Београда има често вишеструко већу тржишну вредност од стана исте квадратуре и сличних особина у неком мањем граду у унутрашњости. Такође, некада је и дупло већа вредност стана исте квадратуре, у истом делу града, исте спратности, у зависности од тога да ли се ради о старој и грађевински запуштеној грађевини или о стану у новосаграђеној згради, с најквалитетнијим грађевинским параметрима. Због тога би странка из унутрашњости била ускраћена, према садашњем прилично високом ревизијском цензусу, за право на изјављивање овог правног лека. Тиме би се могло погодовати правној несигурности и у крајњој линији неједнакости, што је противно члановима 20. и 21. Устава јер се оваквом одредбом странка у унутрашњости ставља у неповољнији процесни и материјални положај од странке у Београду после правноснажно окончаног поступка пред правосудним органом (Б. Познић, В. Ракић Водинелић, Грађанско процесно право, Правни факултет Универзитета Унион, Службени гласник, Београд 2015).

Ако се води спор о постојању закупног односа, вредност се рачуна према једногодишњој закупнини, осим ако се ради о закупном односу закљученом на краће време.

С друге стране, исти закон прописује да ако се тужбом захтева само давање обезбеђења за извесно потраживање или установљење заложног права, вредност предмета спора се одређује према износу потраживања које треба да се обезбеди, осим ако предмет залоге има мању вредност од потраживања које треба да се обезбеди, када се као вредност предмета спора узима вредност предмета залоге. Ова законска одредба јасно је изражена у више одлука Апелационог суда у Београду у којима се наглашава да се вредност предмета спора за утврђење ништавости заложне изјаве одређује према тржишној вредности непокретности на којој је засновано заложно право (хипотека), у складу са чланом 32. став 1. Закона о парничном поступку. Заложна изјава по форми и садржини одговара уговору о хипотеци. Ако је предмет спора утврђење ништавости уговора о хипотеци (стварно право на непокретности), вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности. То правило се примењује и у случају спора за утврђење ништавости заложне изјаве којом се такође установљава стварно право – хипотека на непокретности.

Закон о парничном поступку прописује да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, а тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узима се тај износ.

Ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Исто тако, решавајући о сукобу надлежности између основног суда и вишег суда, заузет је став да је за поступање у спору из стамбених односа надлежан основни суд, без обзира на вредност предмета спора. О томе говори скорија одлука у спору у ком је предмет тужбеног захтева утврђење трајног права становања на трособном стану. Као вредност предмета спора означен је износ од 10.759.680,00 динара, имајући у виду да се ради о непокретности – стану на Новом Београду површине 83,77 m². Одлучујући о сукобу надлежности Апелациони суд у Београду је нашао да је прописано да Виши суд у првом степену, између осталог, суди и у грађанскоправним споровима када вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије. Међутим, у конкуренцији спорова према врсти и вредности предмета спора надлежност треба ценити према врсти предмета спора када је иста посебно регулисана, а што и јесте у конкретном случају. Одредбом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова прописано је да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд, па како је за стамбене спорове ставом 3. те одредбе прописано да их суди основни суд у првом степену, при чему су они такође грађанскоправни спорови, то је у односу на ту врсту предмета спора без утицаја означена вредност спора у односу на коју је, тачком 7. става 1. одредбе члана 23. Закона о уређењу судова, прописана надлежност вишег суда у првом степену.

Ситуација када је у тужби вредност предмета спора очигледно сувише ниско или сувише високо означена

Ако је у спору који се води поводом неновчаног потраживања тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће најкасније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано, онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин да провери тачност означене вредности и утврди вредност предмета спора. Ову одредбу законодавац је увео како би спречио тужиоца да погрешним означавањем вредности предмета спора заснује надлежност оног суда који иначе не би био надлежан да је вредност тачно означена (Б. Познић, Грађанско процесно право, Савремена администрација, Београд 1991).

Ова одредба уводи обавезу суда да по службеној дужности провери правилност означене вредности предмета спора уколико оцени да је означена вредност предмета спора неадекватна. За проверу ће суд имати у виду првенствено постављени тужбени захтев, али и чињенице наведене у тужби.

Сем суда чија је дужност да провери тачност опредељене вредности спора, и тужени у одговору на тужбу или најдоцније на припремном рочишту може да истакне приговор да тужилац није правилно означио вредност предмета спора. У том случају је суд такође дужан да најкасније до окончања припремног рочишта или на првом рочишту за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи, размотри да ли је вредност предмета спора правилно означена. Често је у том смислу неопходно да суд ради провере одложи припремно рочиште, односно прво рочиште за главну расправу.

У оба случаја суд доноси решење којим утврђује вредност предмета спора.

Шта се сматра погодним начином – ствар је праксе парничних судова, али се може рећи да у циљу утврђивања вредности предмета спора, односно тржишне вредности непокретности, суд може тражити од надлежне пореске управе на пример основицу за порез на имовину за непокретност која је предмет спора.

Други начин, који је свакако погоднији и бржи, јесте да суд вредност предмета спора утврди на основу одлуке о зонама и одговарајућим основицама, у складу са просечним тржишним вредностима непокретности на одређеним локацијама. Ове одлуке се доносе на нивоу локалних самоупарава, конкретно Града Београда, и јавно су доступне, објављене на званичним сајтовима и у „Службеном листу Града Београда”.

Трећи начин је да се од странке затражи решење о одређивању пореза на имовину из кога се може видети на колико је процењена тржишна вредност конкретне непокретности поводом које се спор води.

Кад у оваквом случају суд утврђује вредност предмета спора, о томе доноси решење било ван рочишта, у фази припремања припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи, било на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу. На ово решење странке немају право посебне жалбе, већ могу поднети жалбу једино уз жалбу на одлуку којом се тај парнични поступак окончава.

У сваком случају, приликом примене овог члана суд је дужан да води рачуна да корекција означене вредности предмета спора од стране суда не доведе до неоправданог одуговлачења поступка и до несразмерних и непотребних трошкова. То значи да ће суд одредити вредност предмета спора само ако је то по природи ствари могуће, дакле по објективним критеријумима утврђивати новчани еквивалент тужбеног захтева, што значи до граница прихватљиве вероватноће. Уколико наведено није могуће или би захтевало несразмерне трошкове или неоправдано одуговлачење тока поступка, то би било у супротности с основним задатком суда, а то је ефикасно пружање правне заштите. У сваком случају није оправдано поступање суда када одреди вештачење ради провере односно утврђивања вредности предмета спора, јер то свакако доводи до неоправданих трошкова и неоправданог продужетка трајања судског поступка.

Занимљив је правни став Врховног касационог суда, заузет на седници одржаној 23. 1. 2017. године, да је „правни основ потраживања тужилаца због проласка кабла електричне енергије ваздушним путем изнад њихових катастарских парцела стварноправног карактера – конституисање законске стварне службености на основу члана 51. Закона о основама својинскоправних односа, а не фактичка експропријација, као и да се висина ове одговарајуће накнаде одређује на основу члана 53. ст. 3. истог ЗОСПО-а. Када накнада није одређена од стране надлежног органа на захтев власника послужног добра или није одређена уговором, власник послужног добра може захтевати да се у судском поступку одреди одговарајућа накнада.” У погледу одређивања вредности предмета спора овај став је нарочито интересантан јер је у случају ове врсте захтева готово немогуће у парници одредити стварну вредност предмета спора без вештачења и несразмерних трошкова. Због тога се суд у вези са оваквим захтевима неће упуштати у утврђивање вредности спора, осим ако се ради о очигледно превисоко или прениско означеној вредности (на пример 1 динар или 5 милиона евра), када ће вредност предмета спора утврдити на основу општепознатих параметара, без вештачења.

Одређивање вредности предмета спора у случају постојања супарничарства

Као што је већ наведено у претходном тексту који се тицао надлежности, приликом формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, сходно примени члана 30. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС” бр. 72/11), којим је предвиђено да, ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединачног захтева. Дакле, у таквој ситуацији није правилно да суд сабира вредност свих захтева (нпр. тржишну вредност свих непокретности) који су обухваћени тужбом. На пример, више тужилаца једном тужбом поставља захтеве за утврђење права својине на становима (сваки тужилац на појединачно одређеном стану), који се заснивају на истоврсном чињеничном и правном основу, тако да чине процесну заједницу формалних активних супарничара. Према одредби члана 209. Закона о парничном поступку, сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима. Приликом формалног супарничарства вредност предмета спора се утврђује према вредности сваког појединачног захтева, па није правилно да се приликом оцене вредности предмета спора и стварне надлежности суда сабирају вредности свих станова који су обухваћени тужбом, већ се иста одређује према највишој вредности потраживања једног од тужилаца.

Најчешћа недоумица која се јавља у пракси тиче се утврђивања вредности предмета спора у радним споровима, када више тужилаца – физичких лица тужи исто правно лице – послодавца, најчешће за исплату зараде и готово увек за исти временски период. У таквим случајевима је готово увек сваки захтев тужиоца сличан, али не и једнак као и захтев осталих тужилаца, а приметно је и више одлука првостепеног суда у којима је вредност предмета спора одређивана сабирањем свих захтева тужилаца. Одлукама жалбених судова је указано да је правилно одредити вредност предмета спора у таквим случајевима према захтеву једног тужиоца који представља највиши постављени захтев.

Такав став је заузет и у Решењу Апелационог суда у Београду Гж 5486/10, којим је наведено да, иако је тужба поднета против истог туженог, тужиоци (више тужилаца) нису супарничари у смислу чл. 199. (старог), односно чл. 205. Закона о парничном поступку, јер у погледу предмета спора нису у правној заједници и њихови појединачни тужбени захтеви се не заснивају на истом чињеничном основу, при чему се стварна надлежност суда одређује према вредности сваког појединачног захтева, а не сабирањем свих захтева сваког од тужилаца. Тужбени захтеви тужилаца се односе на потраживање у новцу, а вредност сваког појединачног захтева не прелази 3000 евра у динарској противвредности, чиме се ради о спору мале вредности, па је за одлучивање по жалби надлежан Виши суд, а не Апелациони суд.

У случају јединственог и нужног супарничарства, вредност предмета спора се одређује једнако у односу на све супарничаре и не може се посебно одређивати у односу на поједине супарничаре.

Могућност промене вредности предмета спора

Вредност предмета спора се по правилу утврђује у време подношења тужбе или најкасније на припремном рочишту или првом рочишту за главну расправу уколико се припремно рочиште не држи. Према томе, вредност предмета спора у случају неновчаних потраживања јесте она која је означена у време подношења тужбе (одредба члана 33. Закона о парничном поступку). Због тога, ако се тужени до упуштања у расправљање о главној ствари нису противили тачности означења вредности предмета спора у тужби, а ни поступајући судија није сматрао да је та вредност очигледно сувише високо или сувише ниско назначена, нема накнадног испитивања вредности предмета спора.

Изузетак од овог правила је када тужилац преиначи тужбу тако што повећа постојећи захтев или уз постојећи истакне још неки тужбени захтев. У том случају, уколико се предмет води пред основним судом и он дозволи преиначење, а вредност предмета спора по преиначеном захтеву буде таква да је могуће изјавити ревизију, суд мора донети решење којим се оглашава ненадлежним и предмет уступа вишем, стварно и месно надлежном суду.

У прилог оваквог становишта говори и правни став Грађанског одељења Врховног суда Србије, утврђен на седници од 12. 7. 2005. године, који гласи да уколико је услед преиначења тужбе дошло до повећања вредности предмета спора, допуштеност ревизије се утврђује према закону који је важио на дан преиначења тужбе.

С друге стране, када се ради о потраживању које није новчано, ако се вредност предмета спора касније, током трајања главне расправе, измени независно од воље тужиоца (повећа се цена ствари на тржишту, а тужилац не тражи исплату у новцу), онда се једном заснована надлежност првостепеног суда не може мењати. Суд више не може, ни по службеној дужности ни по приговору супротне странке, поново да оцењује своју стварну надлежност позивајући се на измену вредности предмета спора (члан 15. став 3. ЗПП-а). То даље значи да кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, а вредност предмета спора је већ утврђена, накнадно повећање вредности предмета спора од стране тужиоца нема никаквог процесног значаја, чак ни за примену адвокатске тарифе приликом обрачуна парничних трошкова.

У пракси се поставило питање надлежности суда у случају када је у тужби означена вредност предмета спора испод 40.000 евра, а у току поступка изведен доказ вештачењем који у налазу утврђује да је вредност непокретности која је предмет захтева изнад износа од 40.000 евра. Питање је, наиме, да ли се у наведеном случају основни суд у овој фази поступка може огласити стварно ненадлежним и предмет уступити надлежном вишем суду. Одговор је дат од стране Апелационог суда у Београду и он гласи да се основни суд не може огласити стварно ненадлежним након што се вештачењем утврди вредност непокретности која је предмет захтева преко цензуса који омогућава изјављивање ревизије, ако је у тужби наведена вредност спора мања од тог износа, а није мењана до истека рока из чл. 33. ст. 3. ЗПП-а, јер иако ЗПП не прописује до ког рока се мора одредити вредност предмета спора, из садржине одредбе тог члана произлази да се вредност предмета спора не може проверавати у каснијим фазама поступка, а самим тим се ни основни суд не може огласити стварно ненадлежним и предмет уступити на надлежност вишем суду након рока прописаног наведеном одредбом, па ни у току парничног поступка, након извођења доказа вештачењем.

Када првостепени суд донесе пресуду, па у једном делу она постане правноснажна, а у погледу другог дела тужбеног захтева предмет буде враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, тада се једном заснована надлежност суда не мења. Међутим, вредност предмета спора која се узима ради обрачуна таксе и трошкова, јесте вредност преосталог захтева и у смислу одредбе члана 398. Закона о парничном поступку, јер је то захтев о коме се даље расправља. У парничном поступку који се спроводи након делимичног укидања пресуде, не доноси се решење о утврђивању вредности предмета спора. Та вредност је утврђена у време подношења тужбе, односно најкасније на припремном рочишту или, ако се исто не одржава, на првом рочишту за главну расправу. Одредба члана 36. став 3. Закона о судским таксама прописује да када се вредност промени због преиначења захтева или због тога што је захтев делимично решен, као вредност за плаћање таксе узима се промењена вредност и то за све поднеске и радње учињене после такве промене.

Вредност предмета спора у радним споровима

Поставило се питање да ли је тужба у радном спору који се не односи на новчано потраживање, уредна уколико није означена вредност предмета спора. Пракса је заузела став да неозначавање вредности спора у овој врсти поступака не представља разлог за одбацивање тужбе као неуредне, јер је у одредбама Закона о парничном поступку које се тичу поступка у радним споровима, изричито прописано да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, и Закон јасно одређује рок у коме је дозвољено уложити жалбу у радним споровима.

Као што смо већ навели, када се ради о конкуренцији стварне надлежноси према врсти и вредности предмета спора, тада се надлежност суда не цени према вредности предмета спора, већ према врсти спора. У том смислу, ако се ради о радном спору у коме се потражује исплата износа од преко 100.000 евра у динарској противвредности, на пример по основу исплате накнаде штете коју је тужилац као запослени код туженог претрпео на раду и у вези са радом, или исплате заосталих а неисплаћених зарада, стварна надлежност се цени према врсти спора за коју је, сходно чл. 22. ст. 3. Закона о уређењу судова (Закон је објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 101/2011 и 101/2013, и прописује да основни суд у првом степену суди, поред осталог, и у споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа, о правима, обавезама и одговорностима из радног односа и о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом) надлежан основни суд, а не, сходно чл. 23. ст. 1. тач. 7. истог закона, виши суд, сходно вредности предмета спора.

Остала разматрања

Ако тужилац вредност предмета спора одреди у страној валути у динарској противвредности, тужба није неуредна. Приликом обрачуна се узима средњи курс јер то прописује Закон о парничном поступку у одредбама о начину обрачуна курса за спорове мале вредности, платни налог и ревизију.

Према правном мишљењу Апелационог суда у Београду, изнетом у више одлука, виши суд је надлежан да суди у свим споровима против фондова обавезног социјалног осигурања, без обзира на вредност предмета спора, осим када се тужбени захтев односи на исплату зараде и других примања из радног односа и накнаде штете због изгубљене зараде, уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, при чему је надлежан да суди основни суд у првом степену, или када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, што не спада у надлежност суда опште надлежности.

Закључак

Вредност предмета спора је саставни део тужбе у парничном поступку. И сада важећи Закон о парничном поступку, као и сви претходни, садржи правило да се вредност предмета спора означава и одређује у време подношења тужбе. По наведеној норми дужност тужиоца је да означи вредност спора у тужби, али и суд има дужност да исту провери и, у случају када установи да није правилно означена, да је на брз и погодан начин утврди. Од правилно означене вредности предмета спора зависе многе парничне радње и права – на основу ње суд закључује да ли се ради о спору мале вредности или редовном парничном поступку, од чега даље зависи и рок за жалбу. Од вредности спора зависи да ли је у првом степену спор у надлежности основног или вишег суда, те следствено томе, да ли по жалби одлучује виши или апелациони суд и да ли странка има право на изјављивање ревизије, као и врста издатог платног налога, висина судских такси и висина награде пуномоћницима који су адвокати или заступници републике, града или општине.

Због тога, а и како права странака не би била угрожена и како за њих не би настала правна несигурност и неједнакост, о вредности предмета спора судови морају водти посебну пажњу.