Приликом оцене да ли је поступак спроведен у складу са одређеним временским оквиром и да ли је поштовано право странака на суђење у разумном року не би требало заузимати строго формалан и ригидан став, већ треба водити рачуна и сагледати све објективне и субјективне околности у односу на сваког учесника поступка појединачно, па тек онда донети закључак да ли је суд поштовао право странака на суђење у разумном року
Највећа новина важећег Закона о парничном поступку (ЗПП) јесте разрада начела ефикасности поступка прокламованог одредбом члана 10. ЗПП-а кроз измену и допуну низа одредаба постојећих у Закону из 2004. године и увођење новог института – института временског оквира (или договора суда и странака о плану суђења).
Циљ одређивања временског оквира за спровођење поступка је јасан. Одређивање временског оквира је озбиљан покушај да се поступак убрза и учини ефикаснијим, да се омогући временска и садржинска концентрација поступка, смањи, ако не и у потпуности онемогући злоупотреба процесних права од странака и развлачење поступка од суда дугим размацима између рочишта или дугим судским роковима. Једном речју, циљ је остварење права странака на суђење у разумном року.
Прописивањем обавезе суда да у свакој парници планира рад у погледу начина решавања спора и његовог трајања, да заједно са странкама, односно након изношења предлога странака одреди временски оквир, као и да временски оквир поштује, законодавац је сматрао да ће се принцип суђења у разумном року потпуније и лакше остварити и тиме поштовати право странака на правично суђење гарантовано Уставом и Европском конвенцијом о људским правима и слободама. Тиме би се смањио број подношења захтева за заштиту права на суђење у разумном року редовним и специјалним судовима, број уставних жалби Уставном суду и представки Европском суду за људска права, што би имало за последицу и смањење износа који држава исплаћује грађанима због повреде права на суђење у разумном року.
Припремно рочиште и заказивање рочишта за главну расправу
Одређивање временског оквира врши се на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако се припремно рочиште не одржава. Од овог правила постоје изузеци: када дозволи преиначење тужбе, тада ће суд решењем одредити нов временски оквир за спровођење поступка (члан 199. ст. 7), а што ће учинити и кад под условом из члана 314. ст. 1. дозволи извођење новог доказа. То значи да уколико се промене околности суд није везан својим решењем о одређивању временског оквира, против којег странке не могу да изјаве жалбу, јер се ради о решењу (истина специфичном) о управљању поступком. Због ситуација из члана 199. ст. 7. и члана 314. ст. 1. често је потребна корекција одређеног временског оквира, због промењених околности у односу на стање које је постојало у време одређивања временског оквира, и усаглашавање решења којим је временски оквир одређен са новонасталом процесном ситуацијом.
Временски оквир за своје поступање одређује и другостепени суд у случају да нађе да је ради правилног утврђења чињеничног стања потребно да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази или докази чије је извођење одбио првостепени суд (члан 383. ст. 3. и 5).
Ради лакшег и ефикаснијег остварења суђења у разумном року законодавац је предузео низ мера, па је тако:
– расправно начело прописао као доминантно начело парничног поступка, а укинуо је начело утврђивања материјалне истине (члан 7. ст. 2. и члан 230. ст. 1);
– променио правило да странке могу да износе чињенице и предлажу доказе до закључења главне расправе пред првостепеним судом и ограничио фазу поступка до које се могу износити нове чињенице и предлагати нови докази на припремно рочиште, односно прво рочиште за главну расправу, ако припремно рочиште није обавезно (члан 308. и члан 314. ст. 1); овакво решење има своје објашњење у чињеници да суд одлуку доноси у вези са спором који је између странака настао пре подношења тужбе, односно у вези са животним догађајем завршеним пре подношења тужбе, па би и пре подношења тужбе странкама све важне околности тог догађаја требало да буду познате;
– као изузетну могућност предвидео накнадно изношење чињеница и предлагање нових доказа и условио их обавезом странака да учине вероватним да их без своје кривице нису могли да изнесу, односно предложе до закључења припремног рочишта, односно рочишта за главну расправу;
– обавезао суд да туженом у року од 15 дана од дана пријема тужбе у суд достави тужбу на одговор (члан 296), а туженог да одговори на тужбу у законском преклузивном року од 30 дана (члан 297. ст. 1);
– обавезао суд да закаже и одржи припремно рочиште у року од 30 дана од дана достављања тужиоцу одговора на тужбу (члан 301. ст. 1), а ако тужени није поднео одговор на тужбу, а нема услова за доношење пресуде због пропуштања, да припремно рочиште закаже и одржи најкасније у року од 30 дана од дана када је истекао рок за достављање одговора на тужбу (ст. 2);
– обавезао суд да закаже рочиште за главну расправу најкасније у року од 30 дана од одржавања припремног рочишта, односно од пријема одговора на тужбу или протека рока из овог закона за подношење одговора на тужбу, ако оцени да одржавање припремног рочишта није потребно (члан 309. ст. 1);
– чланом 309. ст. 2. увео као правило да се сви докази чије је извођење суд дозволио или одредио по службеној дужности изведу на једном рочишту за главну расправу (правило о концентрацији и јединству главне расправе), чему у прилог иде и начело непосредности (ова одредба је у духу стандарда који препоручује Савет Европе да се поступак пред првостепеним судом спроведе на припремном рочишту и једном рочишту за главну расправу), па је и наш законодавац одредбом члана 326. ст. 2. прописао да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано расправи, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту, односно у временском оквиру; за случај да је за извођење доказа потребно одржати више од једног рочишта, одредбом члана 309. ст. 3. предвиђено је да ће суд ако оцени да је за извођење доказа потребно одржати више од једног рочишта, заказати их у најкраћем временском размаку, водећи рачуна о концентрацији главне расправе;
– прописао чланом 303. ст. 1. садржину упозорења које се странкама доставља у позиву за припремно рочиште (дужност изношења свих чињеница и предлагања доказа којима се те чињенице потврђују, као и дужност предлагања временског оквира и налог да се на рочиште донесу све исправе које странкама служе као доказ и предмети које треба разгледати у суду; истовремено суд упозорава странку и на дужност да обавести суд о промени адресе);
– дао суду улогу и у поступку достављања тако што је новелом одредбе члана 143. прописао да ако суд није у могућности да уручи писмено на саопштеној адреси, по службеној дужности прибавиће од надлежног органа адресу пребивалишта и боравишта странке којој писмено треба лично доставити и извршиће достављање на тако прибављеној адреси, у складу са одредбама овог Закона;
– дао већи значај процесној дисциплини (члан 317. ст. 2.) и повећао казне за ометање рада суда и непокоравање наређењима суда за одржавање реда на расправи (члан 333. ст. 1);
– као општи рок за израду пресуде одредио рок од осам дана од дана објављивања пресуде, а као рок за отпремање овереног преписа пресуде један дан од истека рока за писмену израду (члан 354. ст. 1. и 4).
Решење о одређивању временског оквира
Одредбом члана 308. ст. 4. ЗПП-а прописан је садржај решења о одређивању временског оквира. Елементи решења нису таксативно побројани, већ је наведено шта би нарочито требало да садржи решење (број рочишта, време одржавања рочишта, распоред извођења доказа на рочиштима и предузимање других процесних радњи, судске рокове, као и укупно време трајања главне расправе). По потреби, суд може решење допунити и другим подацима.
Решење не треба да буде преопширно ни превише детаљно, али не би смело да буде ни недовољно одређено и прецизно, јер би то остављало простор за недоумице и различита тумачења. Треба наћи праву меру, све време водећи рачуна о циљу и сврси решења. Суштина је да се из решења мора јасно видети које су околности међу странкама спорне и које чињенице суд намерава да утврђује и на основу којих доказних средстава. Уколико цео доказни поступак не може да спроведе на једном рочишту, суд ће одредити број рочишта потребних за извођење доказа и навести када ће се рочишта одржати, а тиме ће одредити укупно време трајања главне расправе, односно дужину трајања поступка.
Ради доношења што квалитетнијег решења о одређивању временског оквира изузетно је важно поступање суда прописано чланом 308. ст. 2. Суд би требало, након изјашњења странака, а уз њихову изричиту потврду, пре доношења решења о одређивању временског оквира да утврди, а потом јасно и недвосмислено на записнику констатује: чињенице које су неспорне међу странкама, чињенице које су спорне, да ли постоје чињенице и наводи супротне стране које странка признаје и ако постоје да их наведе, да ли постоје чињенице о којима странка неће да се изјашњава и ако постоје које су то чињенице (што значи да се у смислу члана 230. ст. 1. те чињенице не доказују) и на крају да ли има општепознатих чињеница и ако их има које су, као и која би правна питања требало расправити. На овај начин добила би се добра полазна основа и план суђења, олакшало одређивање временског оквира и повећала могућност његовог поштовања.
Чини се да је најтеже на самом почетку поступка, пре извођења било ког доказа, реално одредити дужину трајања поступка и тада одређени рок не прекорачити. У фази кад суд доноси решење о одређивању временског оквира многа питања су отворена и нејасна, а начин одвијања и резултат доказног поступка није могуће сагледати са сигурношћу. Парнични поступак пред првостепеним судом, начин одвијања и његово трајање, не зависи само од суда. Суд руководи главном расправом, али и сви други учесници у поступку (странке, пуномоћници, сведоци, судски вештаци и др.) имају одређени допринос, односно својим понашањем утичу на трајање поступка.
Странкама је потребна извесност у погледу временског одвијања поступка, желе да поступак не траје дуже но што је неопходно, односно дуже од времена које би могло бити оквалификовано као разуман рок, а све у циљу смањења неизвесности у погледу тражене судске заштите и (не)постојања њихових права и обавеза. С друге стране, циљ је и суда да оконча поступак у временском оквиру с обзиром на то да је непоступање судије у временском оквиру основ за покретање дисциплинског поступка у складу са одредбом Закона о судијама (члан 10. ст. 3. ЗПП-а).
Иза ових циљева стоји претња да се сврха и смисао одређивања временског оквира претворе у своју супротност. Не треба сметнути с ума да и поступак који је ефикасан има смисао и сврху, како за појединца тако и за државу, само ако се њиме остварује и право на правично суђење, ако је на основу спроведеног поступка могуће донети закониту, правилну и правичну одлуку, јер се само таквом одлуком пружа судска заштита и постиже владавина права, те да је право на суђење у разумном року само један елеменат права на правично суђење.
Због постојања правила из одредаба чл. 308. и 314. – тзв. преклузије у погледу изношења чињеница и предлагања доказа (изношење чињеница, предлагање доказа, изјашњење о наводима и доказима противне странке стриктно су ограничени на припремно рочиште, односно на прво рочиште за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно, док се касније изношење нових чињеница и предлагање нових доказа дозвољава само ако странке учине вероватним да без своје кривице то нису могле да учине на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу), а нарочито кад се ради о туженој страни, странке ће бити у искушењу да суд „затрпајуˮ доказима и предложе што више доказних средстава, без обзира на њихов значај за одлучивање, па чак и више истоврсних доказа ради утврђења једне чињенице (на пример, у пракси је већ познат случај да се предлаже велики број сведока који би се изјашњавали у вези са истим животним догађајем, односно на исту околност). С друге стране, тежња тужилачке стране, узрокована жељом да се поступак што пре оконча и тужилац дође до права за које верује да му је угрожено, у највећем броју случајева је да се доказни поступак скрати и тиме цео поступак што пре заврши. Уосталом, тужиоцу је „углавном све јасноˮ и он судску заштиту тражи и тужбу подноси зато што верује да је његов захтев основан.
Са своје стране, суд због бојазни од санкције запрећене чланом 7. ст. 3. ЗПП-а може поклекнути пред изазовом да трајање поступка одреди у максималном року како би био сигурнији да временски оквир неће прекорачити.
Парнични поступак је процес, „жив поступакˮ у коме често од претходне радње зависи потреба предузимања следеће и њена садржина. Тако, на пример, нико, па ни странка и њен пуномоћник не могу у сваком случају са сигурношћу знати тачну садржину исказа сведока чије су саслушање предложили, осим ако су га потпуно прецизно и детаљно инструирали, па је јасно да неке околности из исказа сведока за другу страну могу бити потпуна новина и преокрет у постојећем виђењу правне ствари, који ће захтевати предлагање нових доказа и сходно томе одређивање новог временског оквира – зато би овакву процесну ситуацију требало тумачити као ситуацију предвиђену чланом 314. ст. 1. и дозволити другој страни предлагање нових доказа, при чему ће суд поступати према одредби члана 108. ст. 2. и 3, ако због извођења новог доказа мора да одложи рочиште и закаже ново.
На основу свега произлази закључак да је одређивање временског оквира за спровођење поступка значајна и велика новина у процесном праву која ће сигурно дати одређене резултате у скраћењу трајања поступка, већ и због саме чињенице да су многи инструкциони рокови замењени законским. Намера законодавца била је добра, али добра намера није увек довољна за постизање задатог циља. Спровођење поступка у одређеном временском оквиру у појединим случајевима је тешко, ако не и немогуће, без вишеструке измене првобитног решења о одређивању временског оквира. Најчешћи разлог је потреба извођења нових доказа, одређивање – заказивање нових рочишта, а резултат је продужење укупног времена трајања главне расправе. Понекад, због изузетно сложене процесне и чињеничне ситуације једне правне ствари, немогуће је и уз најбољу вољу, стручност и темељну припрему судије и пуну одговорност странака и њихових пуномоћника, предвидети ток поступка и одредити реално време које је потребно за окончање поступка (овакви случајеви су могући нарочито у ситуацији када је потребно саслушати странке и/или сведоке чије је пребивалиште у иностранству, прибавити исправу која се налази код државног или другог органа, друге организације или лица и обавити вештачење у ком је неопходно учешће више стручних вештака различите струке и сл.). Исто тако, неретко, непоштовање временског оквира није резултат поступања, односно непоступања судије и странака, већ последица неадекватних техничких услова за рад суда, неопходних за несметано одвијање плана поступка, преоптерећености и недовољне ажурности суда и судије и сл.
Зато приликом оцене да ли је поступак спроведен у складу са одређеним временским оквиром и да ли је поштовано право странака на суђење у разумном року не би требало заузимати строго формалан и ригидан став, већ треба водити рачуна и сагледати све објективне и субјективне околности у односу на сваког учесника поступка појединачно, па тек онда донети закључак да ли је суд поштовао право странака на суђење у разумном року и да ли је поступак спроведен у складу са начелом из члана 10. ЗПП-а, према коме странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (ст. 1), а суд је дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи и са што мање трошкова (ст. 2).
И на крају треба нагласити две ствари које су обавезне за сваки поступак:
1) судија се мора добро и темељно припремити и већ на припремном рочишту, односно ако се оно не држи – на првом рочишту за главну расправу, у потпуности познавати садржину тужбе и одговора на тужбу, мора дефинисати с обзиром на наводе тужбе и одговора, врсту судске заштите која се тужбом тражи, на којим чињеничним наводима тужилац заснива захтев и материјално право чијом применом спорни однос треба разрешити;
2) решење о одређивању временског оквира мора бити урађено са посебном пажњом и довољно детаљно, оно свакако мора имати садржину предвиђену чланом 308. ст. 4. (понекад у пракси наилазимо на врло сумарна и непотпуна решења, па је тако у решењу, на пример, наведено само да се одређује временски оквир за завршетак поступка и број рочишта за главну расправу која ће бити одржана; из таквог решења не види се план суђења, спорне околности које треба утврдити и доказна средства на основу којих ће то бити учињено, као ни која правна питања треба расправити).
Одређивањем само укупног времена трајања главне расправе и броја рочишта које планира да одржи, суд није правилно применио одредбу члана 308. ст. 4. ЗПП-а и није донео решење о одређивању временског оквира које представља план за спровођење поступка. Зависно од конкретног случаја, садржина решења, по потреби, може бити допуњена и другим подацима, али испод границе предвиђене законом (члан 308. ст. 4) не би требало ићи.
Осим тога, одредбу ст. 3. члана 10. ЗПП-а требало би брисати, јер њој није место у овом закону.
Уместо закључка
Изнета чињенична и правна аргументација треба да послужи као основ за расправу о овим значајним питањима пре усвајања коначних решења. Надамо се да ће изнето правно мишљење добити већинску подршку с једне стране, а с друге, да ће овај текст представљати и помоћ у тражењу одговора на дилеме с којима се судије сусрећу, у оном обиму и квалитету који простор овог текста дозвољава.
[signoff]
НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ
Текст објављен у новембарском издању нашег часописа под називом „Законске измене и ефикасност парничног поступкаˮ, заједно са овим текстом, у коме је изложен институт временског оквира, део су исте ауторске целине која анализира могућност унапређења ефикасности парничног поступка, а тиме и остварење права странака на суђење у разумном року као дела знатно ширег начела, а то је право на правично суђење.
[/signoff]
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.