Када одлучује по захтевима за накнаду штете због дискриминације, суд треба да усмери извођење доказа на утврђивање релевантних околности које се односе на то да ли је тужилац дискриминисан у заштити својих права пред судовима и органима јавне власти. У овом тексту доносимо неколико примера из новије судске праксе који се односе на ову проблематику, а нарочито су корисни у погледу разликовања дискриминације од других случајева неједнаког поступања државних органа, у првом реду судова
Појам „дискриминације” дефинисан је одредбама Закона о забрани дискриминације („Сл. гласник РСˮ, бр. 22/09), па се тако у члану 2. ст. 1 тач. 1) овог закона наводи да је „дискриминацијаˮ и „дискриминаторно поступањеˮ свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица, или њима блиских лица, на отворен или прикривен начин, а којe се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, рођењу, имовном стању, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.
Законом о забрани дискриминације уређују се општа забрана дискриминације, облици и случајеви дискриминације, као и поступци заштите од дискриминације.
Поред Закона о забрани дискриминације, у поступку правне заштите од дискриминације примењују се и други национални и међународни прописи.
Чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (забрана дискриминације) прописано је да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
Чланом 1. Протокола број 12, уз Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, прописана је општа забрана дискриминације у остваривању сваког права које предвиђа закон, тако што је ст. 1. прописано да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу, као на пример: полу, раси, боји коже, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу, а у ст. 2. прописује се да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основама као што су они поменути у ст. 1.
Чланом 21. Устава Републике Србије („Сл. гласник РСˮ, бр. 98/06) прописано је да су пред Уставом и законом сви једнаки (ст. 1). Свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (ст. 2). Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (ст. 3). Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (ст. 4.) – такозвана позитивна дискриминација.
Чланом 2. ст. 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласникˮ, бр. 72/2011 и 49/2013) прописано је да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права.
Чланом 15. ст. 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти.
Заштита од дискриминације у пракси
Највећи број тужби пред редовним судовима у Републици Србији, након ступања на снагу Закона о дискриминацији, односи се на захтев за накнаду штете због поступања судова у ситуацији кад је тужиоцу у другој парници правноснажно одбијен тужбени захтев. Тужиоци се позивају на чињеницу да је у истоврсним или сличним чињеничноправним ситуацијама другим лицима, као тужиоцима, правноснажно усвајан тужбени захтев. У неким од тих случајева, тужиоцима је претходно Европски суд за људска права у Стразбуру одлукама утврдио да је подносиоцу представке, а тужиоцу по тужби за накнаду штете, оваквим понашањем судова у Републици Србији повређено право на правично суђење из члана 6. ст. 1. Конвенције о заштити људских права.
Када одлучује по захтевима за накнаду штете због дискриминације, суд треба да усмери извођење доказа на утврђивање релевантних околности које се односе на то да ли је тужилац дискриминисан у заштити својих права пред судовима и органима јавне власти. Том приликом, суд треба да пође од одредаба чл. 2, 15, 43. (ова последња одредба односи се на садржину тужбеног захтева, па се наводи да се тужбом може тражити забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења дискриминације, односно забрана понављања радње дискриминације, утврђење да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу или другоме, извршење радње ради уклањања последице дискриминаторског поступања, накнада материјалне и нематеријалне штете, објављивање пресуде донете поводом неке од тужби за заштиту од дискриминације) Закона о забрани дискриминације и члана 14. Европске конвенције о заштити људских права, као и напред цитиране норме закона и Устава РС.
У сваком конкретном случају утврђиваће се да ли је суд или други орган јавне власти у неком поступку у односу на тужиоца правио разлику која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етичком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету и осталим одредницама дискриминације које су прописане законом.
У парницама за заштиту од дискриминације, тужилац треба да учини вероватним да је према њему учињен акт дискриминације, односно неоправдано прављена разлика или неједнако поступано или пропуштање (искључење, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица на отворен или прикривен начин, а које се заснива на неком личном својству.
Терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, лежи на туженом. Да би суд утврдио постојање дискриминације, поред наведених, објективних услова који се огледају у различитом поступању државног органа, потребно је да се испуни и други – субјективни услов, а то је постојање субјективних, личних својстава тужиоца због којих је дошло до неједнаког поступања према њему, односно да је управо због неког личног својства тужиоца или у односу на то својство тужиоца као личности донета одређена одлука, односно управо тако поступано.
Дискриминаторско поступање је само оно прављење разлике које се заснива на неком личном својству, својству личности које може бити различито и нека од њих закон изричито и наводи, али то могу бити и друга стварна, односно претпостављена лична својства.
Следствено томе, уколико се утврди чињеница да је тужилац коме је одбијен тужбени захтев за исплату, на пример, зараде према истом правном лицу за исти период, био у истоврсној чињеничној и правној ситуацији као и друга лица према којима је суд правноснажно усвојио тужбeни захтев, то не представља акт дискриминације према тужиоцу, нити представља дискриминаторско поступање суда према тужиоцу. Наиме, таквим поступањем у судским поступцима који су вођени за исплату неисплаћеног дела зараде за утужени период, тужена није тужиоца дискриминисала с обзиром на неко његово лично својство, већ је до неједнаког поступања дошло искључиво тумачењем правних норми од стране судова. Тужилац у таквом случају није учинио вероватним да је према њему учињен акт дискриминације, односно неоправдано прављење разлике или неједнако поступање или пропуштање (искључење, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица на отворен или прикривен начин, а које се заснива на неком личном својству, у ком случају би сагласно одредби члана 45. Закона о забрани дискриминације терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, сносила тужена.
У даљем тексту доносимо неколико примера из новије судске праксе који се односе на ову проблематику, а нарочито су корисни у погледу разликовања дискриминације од других случајева неједнаког поступања државних органа, у првом реду судова.
ПРИМЕРИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
#1 Тужилац тврди да је дискриминисан доношењем различитих пресуда истог суда по истом чињеничном и правном основу
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је водио спор против туженог предузећа „J. A.ˮ ради исплате разлике зараде за новембар и децембар 2004. године. Његов тужбени захтев је одбијен пресудом првостепеног суда која је потврђена пресудом Окружног суда у Београду. По истом чињеничном и правном основу, по тужбама других тужилаца (чланова Самосталног синдиката) против истог туженог доношене су различите пресуде, па је тако исти првостепени суд усвојио тужбене захтеве неких тужилаца и те пресуде су потврђене пресудама Окружног суда у Београду, док је као неосноване одбио тужбене захтеве других тужилаца, које пресуде је Окружни суд у Београду својим пресудама преиначио и усвојио њихове захтеве, док је две првостепене пресуде којима је одбијен тужбени захтев потврдио. Због наведеног неједнаког поступања, одређени број чланова Самосталног синдиката, међу којима и тужилац, поднео је тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру који је донео пресуду којом је утврдио да је повређено право подносилаца тужбе на правично суђење, гарантовано чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Тужбеним захтевом тужилац потражује накнаду штете од тужене Републике Србије – Министарства правде, наводећи да је дискриминисан доношењем различитих пресуда по истом чињеничном и правном основу од стране првостепеног и другостепеног суда, јер је без ваљаног правног основа доведен у неравноправан положај у односу на његове колеге чији су тужбени захтеви усвојени.
У конкретном случају, само постојање различитих судских одлука у истом чињеничном и правном основу не представља дискриминаторски поступак, и тиме не даје ни основ за право на накнаду нематеријалне штете. Чланом 2. ст. 1. ЗПП-а прописано је да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права, из чега произлази да је суд дужан да закон доследно примењује у односу на обе странке које у поступку треба да буду једнаке, а заштита њихових права правична у односу на обе странке. Током поступка тужилац није ни тврдио да је тужени у парници која је правноснажно окончана одбијањем тужиочевог тужбеног захтева стављен у повољнији положај од тужиоца, већ да тужилац као дискриминацију доживљава то што су неки други тужиоци који су били у истој позицији и са истим чињеничним и правним основом свог тужбеног захтева успели, док тужилац то није успео. Постојање неуједначености судске праксе, међутим, није дискриминаторско поступање у односу на тужиоца, јер да би се говорило о дискриминаторском поступању, у смислу члана 15. и члана 2. Закона о забрани дискриминације, поред објективног елемента, мора да постоји и субјективни елемент, а то је да је управо због самог тужиоца као личности донета таква одлука суда. Како до доношења различитих одлука суда није дошло због неког личног својства тужиоца, то нема основа за закључак да је разлог томе дискриминаторско поступање судова Републике Србије.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 29. 1. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 14. 5. 2014)
#2 Постоји повреда права на правично суђење, а не дискриминација
Тужиља тужбеним захтевом потражује накнаду материјалне и нематеријалне штете по основу дискриминаторског поступања тужене Републике Србије – Министарства правде, наводећи да јој, као члану синдиката, у односу на остале запослене који нису чланови синдиката, припада право на исплату посебне стимулације као разлике у заради, те да је тужиља правноснажно одбијена с тужбеним захтевом за исплату те стимулације, док је у неким ситуацијама Окружни суд у Београду преиначавао пресуде првостепеног суда којима су одбијени тужбени захтеви поднети од особа које су се налазиле у истим чињеничним и правним ситуацијама као тужиља, и усвајао тужбени захтев ових тужилаца.
У конкретном случају, с обзиром на различито поступање редовних судова према тужиоцима поводом исте чињеничне и правне ситуације, а нарочито имајући у виду поступање истог стварно и месно надлежног суда последње инстанце, не ради се о дискриминаторском поступању тужене према тужиљи, већ о повреди права на правично суђење, као и о повреди права на правну сигурност која је саставни део тог права зајемченог чланом 32. Устава Србије и чланом 6. Европске конвенције о људским правима. Наиме, тужиља заправо тражи да буде другачије третирана од осталих запослених који нису били чланови синдиката, односно да буде третирана на привилегован начин, попут оних чланова синдиката у односу на које је усвојен тужбени захтев за исплату стимулације. Будући да би тужиља накнаду штете по основу дискриминације могла тражити само уколико је штета изазвана дискриминаторском радњом тужене, тј. под условом да је извесним поступањем тужене тужиља с обзиром на нека своја лична својства, била стављена у неједнак положај у односу на остала лица која су се нашла у сличној чињеничној или правној ситуацији, а конкретно с обзиром на то што је била чланица Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије, то је суд одбио као неоснован тужбени захтев тужиље јер у односу на њу није постојало дискриминаторско поступање тужене.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 6. 3. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 22. 4. 2014)
#3 Чињеница да је различитим категоријама особа са инвалидитетом Законом дат различит обим права не представља дискриминацију
Тужилац Д. Б. поднео је тужбу за накнаду нематеријалне штете против тужене Републике Србије – Министарства рада и социјалне политике, због дискриминације, до које је дошло јер су Законом о основним правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, војним инвалидима призната већа компензациона права у односу на тзв. цивилне инвалиде на које се односе одредбе Закона о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана.
Првостепени суд је утврдио да тужилац није могао да буде дискриминисан због своје инвалидности у односу на друга лица са инвалидитетом, јер је Законом о забрани дискриминације и Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописана заштита инвалида у односу на неинвалидне особе, те је одбио као неоснован тужбени захтев за утврђење дискриминаторског понашања тужене према тужиоцу и накнаду нематеријалне штете.
Ово стога што је одредба члана 21. Устава Републике Србије, којим је прописана забрана дискриминације као основно начело правног поретка Републике Србије, у погледу начина остваривања и заштите од дискриминације, разрађена у одредбама Закона о забрани дискриминације (члан 4. прописује обавезу државе да обезбеди једнак третман у друштву свих његових чланова без обзира на њихова лична својства) и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом (члан 4. прописује обавезу јавне власти да особама са инвалидитетом обезбеди уживање права и слободе без дискриминације), којима се обезбеђује да мањинске групе, конкретно инвалиди, имају иста права и друштвени положај као и неинвалидна лица.
Заштита од дискриминације, према одредбама ових закона, може се тражити само у односу на конкретне, појединачне акте и радње, али не и у односу на општи акт (закон), јер оцену да ли је општим актом (законом) прекорачена мера друштвено оправдане различитости која је прописана ст. 4. члана 21. Устава Србије, односно да ли је повређена забрана дискриминације из ове уставне одредбе, може ценити једино Уставни суд у поступку оцене сагласности општег акта са Уставом.
Стога, не представља дискриминацију чињеница да је законима које је донела тужена различитим категоријама особа са инвалидитетом дат различит обим права, већ би дискриминација могла настати само у примени ових прописа уколико би се према лицима који уживају заштиту поступало другачије него према лицима која се налазе у истој или сличној ситуацији, а да ли је Законом о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица пређена мера дозвољене различитости и поступљено супротно уставном начелу забране дискриминације може бити предмет оцене једино у поступку оцене сагласности овог закона са Уставом.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 19. 9. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 22. 1. 2014)
#4 Забрана дискриминације особа са инвалидитетом (елементи за досуђивање накнаде)
Забрана дискриминације прописана је чланом 14. Европске конвенције о заштити људских права и чланом 21. Устава Републике Србије.
Израз „дискриминацијаˮ и „дискриминаторско понашањеˮ према Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РСˮ, бр. 33/2006 од 17. 4. 2006) означавају свако прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на инвалидности или разлозима у вези с њоме (члан 3).
Према члану 24. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, дискриминацијом због инвалидности у остваривању права из радног односа сматра се одређивање мање зараде због инвалидности независно од радног учинка, постављање посебних услова рада запосленом са инвалидитетом, ако ти услови непосредно не проистичу из захтева радног места, постављање посебних услова запосленом са инвалидитетом за коришћење других права из радног односа која припадају сваком запосленом.
Неопходни услови за утврђивање постојања дискриминације су: неједнако поступање и неоправданост таквог (неједнаког) поступања.
У конкретном случају, организационе промене (које су аутономно право послодавца) којима је укинута организациона јединица у којој је тужилац радио, не представљају акт дискриминације тужиоца. Последице ових промена су распоређивање запослених из тих организационих јединица на расположива радна места која садрже одређени коефицијент зараде, и погодиле су све запослене у организационој јединици која је укинута, а не само тужиоца. И остали запослени су премештени на друга радна места са смањеном зарадом. Мишљења размењена путем е-поште између два руководиоца о способности, знању и квалификацијама тужиоца као радника за обављање одређеног посла не представља дискриминацију.
С обзиром на то да је утврђено да тужилац није стављен у неједнак положај у односу на друге запослене и да садржина е-поште није дискриминаторска, одбијен је тужбени захтев за утврђивање дискриминације.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 11. 4. 2013; Пресуда Апелационог суда у Београду од 17. 7. 2013. и Пресуда Врховног касационог суда од 27. 11. 2013)
#5 Забрана дискриминације
Према утврђеном чињеничном стању тужилац је рођен 1980. године, има телесно оштећење у висини од 100% због одузетости ногу, има дијагнозу kvadripareyis spastika и нема могућност говора и писања. Није лишен пословне способности, нити је над њим продужено родитељско старање. У овом парничном поступку решењем Градског центра за социјални рад од 7. 6. 2010. године постављен му је као привремени старатељ отац П. Ј. ради целисходности. Тужилац је држављанин РС, има пријављено пребивалиште на Новом Београду, поседује личну карту издату од МУП-а Звездара 14. 7. 2000. године која важи 10 година и има изборно право. Службеници туженог ЈП „ПТТ Саобраћаја Србијеˮ у мају 2008. године, када је тужилац у пратњи оца дошао у пошту на Новом Београду ради уписа у евиденцију грађана који имају право на новчану накнаду и бесплатне акције, одбили су да изврше тај упис, упућујући их у четири поште у Земуну које су задужене за вршење уписа у евиденцију грађана који су лишени пословне способности или над којима је продужено родитељско право, иако им је отац тужиоца објаснио да то није конкретан случај, већ да се ради о лицу које није лишено пословне способности, нити је над њим продужено родитељско право, те да тужилац може да се потпише отиском прста. Комисија туженог, формирана ради подношења пријаве од стране лица која су у немогућности да поднесу пријаву у јединици поштанске мреже, одласком на лице места, дана 3. 7. 2008. године уписала је тужиоца у евиденцију носилаца права на бесплатне акције и новчану накнаду, а након што је туженој исто наложено решењем Суда од 25. 6. 2008. године, којим је одређена привремена мера. Тужилац је дана 20. 6. 2008. године поднео суду тужбу против туженог ради утврђења да је према њему тужени дискриминаторски поступио у поступку пријављивања грађана који имају право на бесплатне акције и новчану накнаду тако што је онемогућио његову пријаву уписа у ту евиденцију због његове инвалидности и ради забране туженом да поставља посебне услове тужиоцу као особи са инвалидитетом за упис права и пријаву уписа у ову евиденцију.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, а нарочито имајући у виду да је на несумњив начин утврђено да су службеници туженог искључиво због изгледа тужиоца одбили да упишу тужиоца у евиденцију грађана који имају право на новчану накнаду, иако је тужилац испуњавао све услове предвиђене Уредбом Владе о поступку и начину евиденције грађана који имају право на новчану накнаду и на пренос акција без накнаде, суд је правилно закључио да је тужени на тај начин извршио дискриминацију у смислу одредбе члана 43. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, а све у вези са одредбама Универзалне декларације о људским правима УН, Европске конвенције о људским правима и основним слободама и Пакта о грађанским и политичким правима.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 13. 4. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 24. 10. 2012)
#6 Ратни војни резервисти и дискриминација
Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиоца за накнаду штете због повреде права личности због дискриминације од стране тужене која се огледа у неједнакој исплати припадајућих ратних дневница, на основу одредаба Закона о забрани дискриминације. Иста пресуда потврђена је од стране другостепеног суда. Став ових судова је да Споразумом с резервистима који имају пребивалиште на територији општина Куршумлија, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац, Прокупље и Блаце, којим је регулисана исплата дневница овим резервистима, а преко њихових општина које су изабране због статуса „неразвијенихˮ општина, у виду финансијске помоћи и Закључком Владе Србије од 17. 1. 2008. године којим је одлучено да се ратним војним инвалидима и резервистима из ових општина изврши исплата ове помоћи у складу са Споразумом, није повређено начело једнакости, односно начело једнаких права и обавеза у односу на ратне резервисте с пребивалиштем ван наведених неразвијених општина обухваћених Споразумом. Нижестепени судови су стали на становиште да, да би тужилац остварио своје право на накнаду штете, мора постојати узрочно-последична веза с радњама тужене државе Србије које би представљале дискриминаторско поступање.
Врховни касациони суд нашао је да се наведено становиште не може прихватити као правилно јер је остало неразјашњено зашто тужиоцу који је боравио на КиМ у периоду од марта до јуна 1999. године као војни резервиста, ратне дневнице нису исплаћене, односно зашто је тужилац био другачије третиран од стране тужене у поређењу с резервистима с пребивалиштима на територији наведених општина у статусу „неразвијенихˮ.
Нижестепеним судовима је наложено да утврде да ли је тужена неједнаким поступањем направила неоправдану разлику у односу на исту категорију лица, што би сагласно члану 21. ст. 3. и члану 58. Устава РС и члану14. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у вези са чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, представљало кршење забране по било ком основу. Терет доказивања ових чињеница је на туженој, која мора доказати да је постојало разумно и објективно прихватљиво оправдање за евентуално различито поступање према војним обвезницима – резервистима у погледу исплате ратних дневница.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 16. 2. 2011, Пресуда Вишег суда у Ужицу од 5. 9. 2013. и Решење Врховног касационог суда од 15. 7. 2014)
Слично становиште Врховни касациони суд заузима и у другој ревизијској одлуци, где осим тога наводи и оцену да статус социјалне угрожености и имовно стање које оправдава финансијску помоћ државе (у било којем облику), подразумева и обавезу примаоца да докаже такав статус као основ за ова давања. Како ни Споразум ни Закључак Владе не захтевају да ратни војни резервисти пруже доказе о имовном стању или социјалној угрожености, то је било неопходно да нижестепени судови утврде на који начин и под којим условима су вршене исплате ратним војним резервистима с територија седам наведених општина, да би се могло оценити да ли би исплата дневница била извршена и тужиоцу да је имао пребивалиште на територији ових општина.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 14. 4. 2011, Пресуда Вишег суда у Београду од 12. 6. 2013. и Решење Врховног касационог суда у Београду од 12. 6. 2014)
#7 Објављивање информације и дискриминација
Првостепеном пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца „Геј стрејт алијансеˮ којим је тражено да се утврди да је тужени, дневни лист „Пресˮ, објављивањем текста у штампаном и интернет издању којим је пренео увредљиве изјаве једног од учесника „ријалитиˮ шоу програма упућених на рачун хомосексуалаца, поступио дискриминаторски и извршио тешки облик дискриминације, те да се забрани туженом да се и даље понаша дискриминаторски, као и да у штампаном и интернет издању без накнаде објави пресуду којом се утврђује дискриминација. Иста пресуда потврђена је од стране другостепеног суда.
Судови су стали на становиште да је тужени дневни лист објављивањем ове информације, односно става учесника, која је била доступна свим грађанима који су гледали поменуту емисију – верно и потпуно пренео туђу информацију, идеју и мишљење, што је дужност туженог као јавног гласила. Тужени нигде није изнео сопствену тврдњу поводом тога, нити се придружио ставу и тврдњи једног од учесника „ријалитијаˮ, нити је својим коментаром и редакцијском опремом поступао дискриминаторски, а приликом објављивања спорног текста није постојала намера дискриминаторског понашања, па не може бити одговоран у ситуацији када је верно пренео став одређеног лица о одређеној ситуацији, јер би у том случају медији имали функцију да спречавају објављивање нечијих тврдњи, ставова, због чега би јавна гласила у том случају имала улогу цензора и не би одговорили захтеву јавности, те се тиме не би задовољили интереси јавности којој је то саопштење упућено.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 23. 11. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 20. 11. 2014)
#8 Кривични поступак и дискриминација
Тужиоци су навели да су од органа тужене Републике Србије дискриминисани због свог својства оптужености, с обзиром на то да се против њих води кривични поступак, и то на тај начин што нису предузете процесне радње у кривичном поступку које су иницирали подношењем оптужног предлога против заменика јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и државног секретара Министарства правде и да су на тај начин повређена њихова људска права.
Првостепени и другостепени суд су стали на становиште да тужена није дискриминаторски поступала према тужиоцима због њихових личних својстава, нити да је тужена неједнако поступала и правила разлику према овде тужиоцима поступајући неадекватно по њиховом оптужном предлогу, односно не поступајући по њему, с обзиром на то да је према утврђеном чињеничном стању оптужни предлог од стране поступајућег судије враћен тужиоцима на допуну и уређење, да је након тога донета одлука којом је према наводима тужилаца оптужни предлог одбијен, а поступак се налази у фази жалбеног поступка, па ће правилност одлуке суда бити предмет оцене непосредно вишег суда. У конкретном случају нема одговорности тужене за штету због дискриминације у смислу члана 43. ст. 1. тач. 4) Закона о забрани дискриминације, али ни одговорности по основу члана 172. ст. 1. ЗОО, због незаконитог рада државног органа.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 24. 1. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 29. 5. 2013)