Забрана напуштања боравишта

Уз навођење примера из праксе, аутор се бави забраном напуштања боравишта као мером за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка

Закоником о кривичном поступку, и то чланом 188, у оквиру главе VIII, таксативно су наведене, од најлакше ка најтежој, мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Након позива, довођења, забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, а пре јемства, забране напуштања стана и притвора, наведена је управо мера забране напуштања боравишта, о којој ће овде детаљније бити речи. Циљ сваке од ових мера је исти и произлази из самог наслова, али је неопходно да орган поступка приликом одређивања исте води рачуна да увек примени блажу меру у односу на тежу, ако се њом може постићи иста сврха. Такође, у обавези је да по службеној дужности меру укине онда када престану разлози због којих је одређена или да је замени блажом мером када се за то испуне услови.

Приликом доношења одлуке о изрицању ових мера, пре свега забране напуштања боравишта, забране напуштања стана и притвора, орган поступка мора имати у виду и одредбе Устава којима се штити слобода кретања сваког појединца, и то чл. 20. ст. 3, којим се обавезују сви државни органи, нарочито судови, да при ограничавању људских и мањинских права воде рачуна о суштини ограничавања тих права, о сврси, обиму и природи ограничавања, као и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Такође треба имати у виду и чл. 39. Устава, којим је прописано да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, као и да се ова права могу законом ограничити, између осталог, и због вођења кривичног поступка. Имајући у виду да је наша држава 2003. године ратификовала Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, којом су загарантована и слобода кретања и избора боравишта, као и многа друга права, то је орган поступка у обавези да у потпуности поштује и овај међународни правни акт.

За разлику од Законика о кривичном поступку из 2001. године, у коме је мера обезбеђења била прописана чланом 136. „Забрана напуштања стана или места боравишта”, доношењем новог Законика ова мера је подељена на две, тако да је сада Забрана напуштања боравишта регулисана члановима 199. и 200, док је мера Забране напуштања стана регулисана чланом 190, 208. и 209. ЗКП-а.

Мера забране напуштања боравишта изриче се онда када постоје околности које указују на то да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство. Дакле, за разлику од ситуације када се окривљеном мора одредити притвор по чл. 211. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а, јер се већ крије или постоје јаке околности које указују на то да ће бити недоступан државним органима, услов за одређивање мере из чл. 199. ЗКП-а јесте да постоји само могућност да окривљени тако нешто учини.

С обзиром на то да се у Законику не наводе случајеви када се одређује притвор, а када нека блажа мера, конкретно забрана напуштања боравишта, судска пракса је та којом се морају конкретизовати ове одредбе, с обзиром на то да су некад нијансе у питању приликом одлуке да ли дати предност једној или другој мери.

Тако, на пример, чињеница да окривљени на једној адреси има пријављено пребивалиште, али на истој не живи, већ у току једне године више пута мења адресе боравишта, не може представљати основ за одређивање или продужење притвора у недостатку других околности које би указивале на опасност од његовог бекства, јер у конкретном случају опасност да би окривљени могао постати недоступан државним органима постоји само у одређеној мери, па је нужно и довољно да се одреди мера забране напуштања боравишта (Решење Апелационог суда у Београду, Кж2 бр. 2577/14 од 22. 12. 2014. године).

Даље, околности које указују на то да би окривљени могао побећи или се сакрити, могу бити такве да, иако је напустио место догађаја, те више месеци био недоступан државним органима, због чега је и лишен слободе по потерници, не представљају ипак довољне разлоге за даље трајање притвора, с обзиром на то да је окривљени у једном конкретном случају упутио молбу надлежном суду пре лишења слободе, у којој је навео да не бежи нити се крије, те да даје обећање да убудуће неће напуштати место боравишта, а да је једини разлог његовог скривања био страх за своју и безбедност своје породице због претњи убиством оштећеног (Решење Апелационог суда у Нишу, 7 Кж. бр. 964/12 од 6. 8. 2012. године).

У пракси није редак случај да се притвор замени мером напуштања боравишта онда када је окривљени лошег здравственог стања, које му се у притворским условима додатно погоршало (Решење Вишег суда у Краљеву, Кв. бр. 149/12 од 21. 5. 2012. године).

Разлика у тежини између мере забране напуштања стана и мере забране напуштања боравишта, можда се довољно огледа у једном случају из праксе када је окривљеном продужена мера забране напуштања стана. Наиме, окривљени је био држављанин Црне Горе и није имао пријављено пребивалиште на територији Републике Србије. Пре кућног притварања често је мењао место боравишта и најчешће је био у Црној Гори, што су били довољни разлози да другостепени суд потврди решење првостепеног, а жалбу браниоца у којој предлаже да се мера забране напуштања стана замени мером забране напуштања боравишта, одбије као неосновану (Решење Апелационог суда у Новом Саду, Кж2. бр. 1086/14 од 27. 6. 2014, којим је потврђено Решење Вишег суда у Новом Саду, Кв. бр. 579/14 од 9. 6. 2014).

Чини се да у теорији и пракси постоје извесна неслагања, с обзиром на то да Закоником није јасно прописано да ли се мера забране напуштања боравишта одређује само онда када нису испуњени услови за одређивање притвора по основу чл. 211. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а, или се наведена мера може одредити и у другим случајевима, односно када постоји опасност да окривљени омета поступак тако што би могао да уништи, сакрије или фалсификује доказе или трагове кривичног дела или утиче на сведоке, као и што би евентуално могао да понови, доврши или учини ново кривично дело.

Теорија је на становишту да законодавац није искључио могућност да се наведена мера одреди и ради спречавања неке од опасности из чл. 211. тач. 2. и тач. 3. ЗКП-а.

У пракси пак налазимо два опречна става, па тако другостепени суд у својој одлуци наводи да се притвор може заменити мером забране напуштања боравишта само уколико је био одређен по основу чл. 211. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а, а не по другом законском основу. Конкретно, мера притвора или забране напуштања стана одређена је само из разлога што, у смислу чл. 211. ст. 1. тач. 3. ЗКП-а, не постоји могућност да се нека од тих мера замени мером забране напуштања боравишта (Решење Апелационог суда у Новом Саду, Кж. бр. 1361/16 од 7. 10. 2016. године).

Другачије тумачење Законика сусрећемо у једном решењу суда из ког произлази да је приликом одлучивања да ли окривљеном одредити притвор или меру забране напуштања боравишта, суд преиспитивао не само постојање првог, већ и другог и трећег основа за одређивање притвора (Решење Вишег суда у Новом Саду, Кв. бр. 965/11 од 8. 7. 2011. године).

Анализирајући даље предметну меру из чл. 199. ст. 1. ЗКП-а, јасно је да исту може одредити само суд и да се она алтернативно односи или на напуштање боравишта (место у коме лице привремено борави, односно место привременог и пролазног задржавања) или на напуштање територије Републике Србије, што представља новину у Законику.

Уз привремену меру забране напуштања боравишта, односно територије Републике Србије, могу бити одређене и допунске мере, које суд не може самостално изрећи. Тако се у ставу 2. члана 199. ЗКП-а наводи да, уз меру из става 1, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места, наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или му може бити привремено одузета путна исправа или возачка дозвола.

Уколико суд окривљеном, уз основну меру забране напуштања боравишта, одреди и меру забране посећивања одређених места, то се односи само на места у боравишту окривљеног, што није случај ако је основна мера забрана напуштања државне територије. Та места могу бити кафићи, коцкарнице, станови одређених лица, најчешће оштећеног, утакмице и слично.

У Законику се не наводи ком државном органу окривљени треба да се јавља ако му је то наложено, али је у пракси то најчешће полиција, мада може бити и суд који је одредио меру. Чини се да остаје нејасно да ли приликом изрицања ове мере поменути орган може бити и Повереничка служба, односно организациона јединица надлежна за алтернативне санкције, у оквиру Управе за извршење кривичних санкција, а у смислу Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, донетог 2014. године. Наиме, у члану 1. предметног закона стоји да исти уређује поступак извршења ванзаводских санкција и мера изречених у кривичном, прекршајном или другом судском поступку, што би значило да подразумева и меру забране напуштања боравишта, док из члана 5. Закона произлази да у послове извршења, осим мере забране напуштања стана и мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем, не потпадају и друге мере из чл. 188. ЗКП-а.

У решењу суда којим се изриче наведена мера, мора прецизно да се наведе ком органу се окривљени мора јављати, на који начин и у ком континуитету. Приликом доношења решења о продужењу мере забране напуштања боравишта суд може да измени одлуку у погледу обавезе окривљеног да се повремено јавља државном органу, па тако може одредити да се окривљени уместо сваког другог, полицијској станици јавља сваког првог понедељка у месецу (Решење Апелационог суда у Београду, Кж. 2. По1бр. 75/12 од 1. 3. 2012. године) или пак може да прореди ову обавезу ако је на пример окривљени до тада исту поштовао и редовно се јављао полицији (Решење Апелационог суда у Београду, Кж2 По1 бр. 226/12 од 25. 5. 2012. године).

Допунске мере које се односе на привремено одузимање путне исправе (пасош, дипломатски пасош, путни лист, путне исправе издате на основу међународног уговора, бродска књижица, као и поморска књижица) или возачке дозволе, решењем изриче и одузима суд, који потом обавештава орган полиције. Поменути предмети се за време док су одузети чувају у суду, а у списима се врши забелешка о томе да су исти одузети. Окривљеном се о наведеном издаје потврда.

У чл. 199. ст. 3. ЗКП-а наводи се да се окривљеном не може ограничити право да живи у свом стану, што не треба тумачити у буквалном смислу јер наведени стан не мора бити у својини окривљеног, већ стан у коме станује, а налази се у месту боравишта. Такође, окривљеном се не може ограничити ни право да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем, уколико се то односи на место боравишта, јер би у супротном за ово право окривљени морао да има одобрење суда. У случају када су чланови породице и блиски сродници оштећени кривичним делом, окривљеном се ово право свакако може ускратити.

Закоником о кривичном поступку из 2001. године, у члану 136. ст. 3, била је прописана и могућност окривљеног да обавља своју професионалну делатност, што је у важећем законику изостављено. Уколико би окривљени ту делатност обављао у месту боравишта, не постоји препрека да му суд то омогући.

Чланом 200. Законика о кривичном поступку регулисана су питања око одређивања саме мере. Тако се у ставу 1. Законика наводи да о одређивању забране напуштања боравишта одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности. Дакле, пре потврђивања оптужнице иницијатива за ову меру потиче од јавног тужиоца, а након потврђивања оптужнице иницијатива може да потекне како од јавног тужиоца, тако и од самог суда, који у том случају претходно тражи мишљење јавног тужиоца.

Решење о одређивању, продужењу или укидању мере у току истраге доноси судија за претходни поступак, а уколико је изјављена жалба на то решење, о њој доноси одлуку кривично ванпретресно веће истог суда, као другостепени орган.

После подигнуте оптужнице, као и између рочишта за главни претрес и након завршетка главног претреса, решење доноси председник већа, а на главном претресу веће.

Одлучујући о предлогу јавног тужиоца за одређивање притвора осумњиченом по основу чл. 211. ст. 1. тач. 1. ЗКП-а, за претходни поступак судија пре потврђивања оптужнице може да одреди блажу меру уместо притвора, конкретно забрану напуштања боравишта, иако се тужилаштво није изјаснило у вези са применом блаже мере (Седнице кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду о спорним питањима из судске праксе, одржане дана 29. 10. 2014. године и 30. 10. 2014. године).

Након потврђивања оптужнице, а пре доношења одлуке о одређивању неке од блажих мера, суд мора да затражи мишљење јавног тужиоца уколико је постојао само предлог одбране за укидање притвора, са којим се јавни тужилац није сагласио у току главног претреса, јер би у супротном учинио битну повреду кривичног поступка из чл. 438. ст. 2. тач. 3. ЗКП-а (Решење Апелационог суда у Новом Саду, Кж. бр. 1304/14 од 12. 8. 2014. године).

У решењу о одређивању мере окривљени се упозорава да се против њега може применити и тежа мера обезбеђења присуства из чл. 188. ЗКП-а, односно јемство, забрана напуштања стана и притвор.

Уколико окривљени коме је изречена мера забране напуштања боравишта и привремено одузета путна исправа, има неодложну обавезу да путује у иностранство, о чему мора доставити доказе суду, суд може одредити да му се путна исправа врати уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији, уз обећање да ће се на сваки позив суда одазвати, или уколико положи јемство.

Предметна мера траје док за то постоји потреба, најдуже до правноснажности пресуде, односно уколико је окривљеном изречена кривична санкција која се састоји у лишењу слободе – до упућивања на њено издржавање. Свака три месеца суд испитује да ли је трајање изречене мере оправдано, односно дужан је да донесе ново решење којим се укида или продужава ова мера.

Против решења којим се одређује, продужава или укида ова мера, окривљени, јавни тужилац и бранилац имају право жалбе, која не задржава извршење решења. Иако се у пракси најчешће дешава да јавни тужилац изјављује жалбу на решење којим је одбијен предлог да се одреди или продужи мера окривљеном, он може изјавити жалбу и у корист окривљеног у ситуацији када је донето решење којим је мера одређена по службеној дужности, без његовог предлога и против његовог супротног мишљења, као и када је донето решење којим је мера продужена.

На крају се стиче утисак да се наведене мере, конкретно забрана напуштања боравишта, па и друге мере алтернативне притвору, у пракси још увек не примењују у пуном капацитету и како је законодавац предвидео, иако постоје њихове бројне предности.