Захтев за понављање кривичног поступка

У овом броју говоримо о захтеву за понављање кривичног поступка, као ванредном правном леку, уз навођење бројних судских одлука које илуструју карактеристичне случајеве у пракси

 

 

Kада је реч о започетим кривичним поступцима, општи друштвени интерес огледа се како у њиховом окончању, тако и у утврђивању материјалноправне истине и остваривању законитости судских одлука. Па ипак, будући да постоји могућност да органи кривичног поступка, у појединим случајевима, донесу процесноправно, чињенично или материјалноправно неправилну или незакониту одлуку, законодавац је предвидео могућност која се пружа свим заинтересованим процесним субјектима да, под одређеним условима, нападају овакве одлуке правним лековима.

 

Правни лекови представљају правна средства којима законом овлашћена лица побијају одређену судску одлуку и захтевају од суда који решава о поднетом правном леку да је укине или измени. Судске одлуке се не могу побијати из разлога било каквог незадовољства странака, већ само из оних разлога који су у Законику о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) посебно предвиђени као основ за употребу правног лека.

Подношењем правног лека, правна ствар која је од стране надлежног суда за тренутак окончана, практично се наставља, да не кажемо да започиње изнова, с другачијим инструментаријумом, али, у суштини, са истим циљем – (пре)испитивање материјалне истине и провера поштовања одредаба материјалних и процесних закона.

Правни лекови представљају израз незадовољства странака донетом одлуком и по правилу од њих самих и зависи да ли ће до ове фазе кривичног поступка уопште и доћи. Међутим, оправдање и циљ подношења правних лекова лежи у могућности преиспитивања судских одлука и отклањању евентуалних грешака које су садржане у њима. Колико год био позван да произведе ius redicata последицу испитујући чињенично стање и примењујући закон, првостепени суд може у том поступку начинити низ неправилности, те на крају донети потпуно погрешну одлуку, а када је реч о чињеничном стању, односно о материјалној истини.

У нашем кривичноправном систему постоје две врсте правних лекова – редовни и ванредни. Њихова правна природа је дијаметрално супротна. Наиме, већ из њихових назива можемо направити суштинску разлику, која их прати у свим аспектима и последицама које производе, а која се огледа и у интензитету њихове примене у пракси. Први су део редовног, тј. регуларног поступка, који се још не сматра окончаним, док постоји могућност њиховог улагања, а њихово подношење је широко распрострањено. Ванредним правним лековима се желе постићи другачији циљеви, те је и методологија, такође различита. Редовним правним лековима нападају се неправоснажне судске одлуке, док се ванредним правним лековима нападају правоснажне судске одлуке.

Иако је правоснажношћу судске пресуде омеђена правна сигурност која проистиче из такве пресуде, она ипак није у потпуности остварена. Та непотпуност правне сигурности, односно несталност утврђене правде, крије се у институту названом ванредни правни лекови (remedium extraordinarim) којима се, у рестриктивно постављеним условима, наново преиспитују појединости у вези са минулим кривичним поступком и донетом пресудом. Посреди су, дакле, правна средства којима се побијају пресуде које се више не могу побијати жалбом или против којих жалба није дозвољена. Након правоснажности се може установити да је чињенична основа на којој се одлука заснива погрешна или да је одлука незаконита.

 

Наш кривични поступак познаје два ванредна правна лека:

1) захтев за понављање кривичног поступка, и

2) захтев за заштиту законитости.

 

Захтев за понављање кривичног поступка заснива се на чињеничном, а захтев за заштиту законитости – на правном основу. Члан 4. ст. 2. ЗКП-а предвиђа да се правоснажна судска одлука не може изменити на штету окривљеног (reformatio in peius). Када се ради о правоснажној судској одлуци, начело reformatio in peius важи у потпуности када је одлука повољна за окривљеног, па се у поступцима по ванредним правним лековима она може изменити само у његову корист. Циљ оваквог законског решења је у пружању заштите окривљеном, који би у случају да оваквог прописа нема, живео у сталном страху и неизвесности услед могућности поновног кривичног гоњења.

 

У овом броју говорићемо о захтеву за понављање кривичног поступка.

 

Захтев за понављање кривичног поступка је ванредни правни лек којим се напада чињенично стање изречено у претходној правоснажној пресуди, услед постојања нових чињеница и доказа. Нове чињенице и докази не могу бити било какве чињенице и било који докази, већ је потребно да они буду такви да доведу до циља који је у ЗКП-у предвиђен (рецимо, ослобођења осуђеног или да ново суђење учине неопходним јер је правоснажна пресуда заснована на кривичном делу).

 

ЗКП предвиђа две варијанте које могу довести до понављања кривичног поступка:

1) понављање кривичног поступка који је завршен правоснажном пресудом, и

2) понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству.

 

Материја која се односи на захтев за понављање кривичног поступка регулисана је у оквиру главе 19. ЗКП-а, која се односи на поступак по правним лековима. Одредбе које регулишу овај ванредни правни лек предвиђене су у члановима 470–481. ЗКП-а.

 

1. ПОНАВЉАЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА КОЈИ ЈЕ ЗАВРШЕН ПРАВОСНАЖНОМ ПРЕСУДОМ

Члан 470. ЗКП-а предвиђа да се кривични поступак који је завршен правоснажном пресудом може поновити на захтев овлашћеног лица, под условима прописаним у овом законику.

Правоснажност, дакле, представља претпоставку за понављање поступка. Друга формална претпоставка се односи на то да захтев треба да поднесу за то овлашћена лица, а њих уређује члан 471. Процесни услови материјалне природе за понављање поступка посебно су наведени у члану 473.

Пракса је изнедрила многа спорна питања. Једно од тих питања јесте и форма акта којим се окончава кривични поступак. Наиме, поставило се питање да ли је понављање допуштено само у односу на кривични поступак који је довршен пресудом, а не и решењем. Уместо нашег одговора, понудићемо један закључак Кривичног одељења Врховног касационог суда, који је усвојен на седници од 16. 6. 2014. године и у коме је речено: „Понављање кривичног поступка по правилима за понављање поступка окончаног правоснажном пресудом, дозвољено је и у случају окончања кривичног поступка правоснажним мериторним решењем које замењује пресуду, тј. којим се коначно одлучује о самој кривичноправној ствари, односно о извршењу кривичног делаˮ.

ЗКП, у члану 471. ст. 1, предвиђа да ,,захтев за понављање кривичног поступка могу поднети странке и бранилац, а после смрти окривљеног, захтев могу поднети јавни тужилац и лица наведена у члану 433. ст. 2. овог законикаˮ.

У ст. 2. овог члана прописано је да се ,,захтев за понављање кривичног поступка може поднети и пошто је осуђени издржао казну, или је дошло до застарелости, амнестије или помиловањаˮ.

Ставом 3. је предвиђено да ,,до доношења одлуке суда о захтеву за понављање кривичног поступка, лица из става 1. овог члана могу одустати од захтеваˮ.

Како је у овом случају реч о правном леку које припада лицу у чију корист је установљен, круг лица овлашћених за његово подношење ограничен је на странке и браниоца. Након смрти окривљеног, захтев могу поднети јавни тужилац и лица која могу да поднесу жалбу у корист оптуженог. С обзиром на то да издржана казна, амнестија или помиловање не мењају правоснажну судску одлуку, нити искључују евентуалну судску грешку, овим ванредним правним леком се пружа прилика лицима које је судска одлука погодила, да је у случају новог доказног материјала исправе и остваре потпуну или делимичну рехабилитацију осуђеног. Док суд не донесе одлуку о захтеву, решењем којим се захтев уважава или одбија, лице које је поднело захтев за понављање поступка може од њега одустати.

Када је у питању садржај захтева за понављање кривичног поступка (члан 472), он мора садржати законски основ на коме се захтев темељи и наводе о доказима у вези са чињеницама на којима се заснива. Уколико садржина захтева има недостатака, он неће бити одбачен, већ ће суд претходно позвати његовог подносиоца да захтев допуни писменим поднеском у одређеном року. Захтев који садржи чињенице везане за правоснажну пресуду засновану на кривичном делу (лажна исправа, лажан исказ или кривично дело службених актера кривичног поступка) мора бити поткрепљен формалним доказом, у виду правоснажне пресуде којом је одређено лице осуђено за неко од тих кривичних дела.

С овим у вези је и једно решење Апелационог суда у Београду, у коме се наводи: „Само ако је сведок правоснажном пресудом оглашен кривим за лажно сведочење може се тражити понављање поступка због лажног исказа сведокаˮ.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж2. 551/2012 (2) од 20. 6. 2012)

Уколико су лица за која се тврди да су учинила кривично дело умрла или постоје друге околности које искључују њихово гоњење (застарелост, амнестија, помиловање), тако да не постоји могућност да се захтев поткрепи правоснажном осуђујућом пресудом тих лица, захтев се може заснивати и на другим доказима.

 

Члан 473. ЗКП-а бави се разлозима за понављање кривичног поступка који је завршен правоснажном пресудом. Понављање кривичног поступка је могуће спровести само у корист окривљеног, а разлози за његово понављање су следећи:

(1) Када се испостави да су неки докази садржани у поступку који је завршен правоснажном пресудом били лажни.

Конкретно, то могу бити пресуде засноване на лажној исправи или на лажном исказу сведока, вештака, стручног саветника, преводиоца, тумача или саокривљеног. Не мора свака пресуда која садржи овакве доказе бити погрешна, па је потребно претходно оценити да ли се она претежно заснива управо на оваквим доказима. Саокривљени је у овом смислу саоптужени према коме је кривични поступак раздвојен или већ окончан правоснажном осуђујућом пресудом.

 

(2) Када су у питању кривична дела службених актера кривичног поступка и то јавног тужиоца, судије, судије-поротника или лица које је предузимало доказне радње.

 

(3) Нови релевантни докази, а то могу бити нове чињенице или нови докази који сами за себе или у вези са ранијим чињеницама или доказима могу довести до одбијања оптужбе или ослобођења од оптужбе или до осуде по блажем кривичном закону.

Поставља се питање који су то нови докази и чињенице релевантни да би дошло до понављања кривичног поступка, а са овим у вези је мноштво примера из наше судске праксе. На овом месту ћемо поменути само неке од њих.

У једној одлуци је оцењено да приложени налаз и мишљење лекара неуропсихијатра о постојању битно смањене урачунљивости осуђеног у време извршења кривичног дела не представља нови доказ на основу кога се може дозволити понављање кривичног поступка, јер битно смањена урачунљивост не значи обавезно осуду по блажем закону, већ је само факултативни основ за блаже кажњавање.

(ВСС, Кж2. Бр. 1136/01 од 22. 1. 2002)

У једном решењу Апелационог суда у Београду се наводи да: „Пошто окривљени није изнео нове чињенице нити је поднео нове доказе који би довели до ослобођења или до блаже осуде, правилно је одбачен његов захтев за понављање поступкаˮ.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж2. 551/2012 (1) од 20. 6. 2012)

 

(4) Уколико је дошло до судске заблуде у вези са начелом ne bis in idem у погледу лица које је више пута осуђено за исто кривично дело или ако је са више лица осуђен за исто кривично дело које је могло учинити само једно лице или нека од њих.

Спречавање умножавања осуда за исто дело и спречавање умножавања лица за дела које је могао извршити само један учинилац или само неко од њих, али не и осуђени у чију корист се тражи понављање поступка, јесте основни разлог за прописивање ове одредбе.

 

(5) Ако се у случају осуде за продужено кривично дело (које је дефинисано у у оквиру члана 61. Кривичног законика, „Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/2005 – испр., 107/05 – 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) или за друго кривично дело које по закону обухвата више истоврсних или више разноврсних радњи изнесу нове чињенице или поднесу нови докази који указују на то да осуђени није учинио радњу која је обухваћена делом из осуде, при чему би постојање наведених чињеница довело до примене блажег закона или би то битно утицало на одмеравање казне.

Овде се, дакле, ради о подношењу нових доказа или чињеница које би указале на то да осуђени није учинио радњу која чини неко продужено или сложено кривично дело, при чему би то довело до промене правне конструкције на блаже кривично дело или би то битно утицало на одмеравање казне.

 

(6) Подношење нових чињеница или доказа којих није било када је изрицана казна затвора или суд за њих није знао иако су постојали, а они би очигледно довели до блаже кривичне санкције.

Захтев за понављање кривичног поступка из овог разлога може се поднети док казна затвора не буде извршена. Рецимо, може доћи до понављања кривичног поступка у случају да код осуђеног, по правоснажности пресуде, дође до тешког нарушења здравља, које би очигледно довело до блаже кривичне санкције да је исто постојало у време изрицања казне, при томе је без утицаја питање да ли је нарушење здравља такво да се може лечити у затворској установи.

 

Тако се у једном решењу Вишег суда у Пожаревцу истиче: „Будући да из извештаја Казнено-поправног завода произлази да се осуђеном у заводској болници пружа адекватна медицинска заштита у смислу одредаба Закона о извршењу кривичних санкција, околност која се односи на његово здравствено стање, иако нова, нема такву природу и значај да би довела до понављања кривичног поступка.

(Решење Вишег суда у Пожаревцу, Кв. 232/2013 од 16. 1. 2014)

 

(7) Последњи разлог односи се на изношење нових чињеница или доказа у вези са пропустом у вези са уредним достављањем позива окривљеном за претрес пред другостепеним судом, који је одржан у његовом одсуству.

Подношење захтева из овог разлога могуће је само у року од шест месеци од доношења пресуде жалбеног суда. Према члану 449. ст. 3. ЗКП-а, у позиву ће се оптужени упозорити да ће претрес бити одржан у његовом одсуству, ако је уредно позван, а свој изостанак не оправда. О захтеву који је поднет с обзиром на овај разлог, одлучиваће веће суда које је после претреса одржаног у одсуству окривљеног донело одлуку.

Ово представља изузетак у односу на опште правило које се односи на остале разлоге за понављање поступка, када је у питању надлежност за одлучивање о поднетом захтеву.

Захтев за понављање кривичног поступка није деволутиван правни лек, што значи да о њему одлучује онај суд који је изрекао правним леком нападнуту одлуку. Ванрасправно веће суда који је у ранијем поступку судио у првом степену, одлучиће о поднетом захтеву. У већу које о захтеву одлучује не може бити судија који је учествовао у доношењу пресуде у ранијем поступку.

С овим у вези је и једна интересантна пресуда Врховног касационог суда у чијем је образложењу наведено: „Наиме, из списа предмета се утврђује да је у ранијем поступку по жалби на првостепену пресуду, другостепену пресуду … од 23. 6. 2010. године, којом је делом преиначена првостепена пресуда већа за ратне злочине Окружног суда у Б. од 12. 3. 2009. године, а у односу на окр. М. В. потврђена, донело веће Одељења за ратне злочине Апелационог суда у Б. састављено од судија С. В., С. М., др М. М., мр С. Ј. и О. Х. Другостепено решење Апелационог суда у Б. у поступку по жалби на првостепено решење о одбијању захтева за понављање поступка, против кога је захтев за заштиту законитости поднет, донело је веће састављено од судија С. В., мр С. Ј. и др М. М., дакле, веће састављено од судија које су учествовале и у доношењу другостепене пресуде у ранијем поступку, што је у супротности са цитираним одредбама члана 37. ст. 1. тач. 4) и члана 474. ст. 2. Законика о кривичном поступкуˮ.

(Пресуда Врховног касационог суда, КЗЗ. РЗ 2/2012 од 10. 1. 2013)

 

Поступање суда по захтеву за понављање кривичног поступка уређено је члановима 475–478. ЗКП-а. Одлучујући о захтеву, ванрасправно веће првостепеног суда може да га одбаци, уважи и тиме дозволи понављање кривичног поступка, или да га одбије.

 

Суд ће решењем захтев одбацити уколико утврди да постоји неки од алтернативно прописаних разлога:

1) уколико је захтев поднело неовлашћено лице;

2) ако подносилац захтева у року који му је суд одредио није исправио недостаке у вези са разлогом на основу кога се понављање поступка тражи и у вези са чињеницама на којима се захтев темељи;

3) уколико подносилац одустане од захтева;

4) ако нема законских услова за понављање поступка (уколико поступак није завршен правоснажном пресудом, ако је захтев поднет на штету окривљеног и сл.);

5) уколико су чињенице и докази на којима се захтев заснива већ били изнесени у ранијем захтеву који је правоснажно одбијен (што се редовно чини простим упоређивањем поднетог и претходно одбијеног захтева);

6) ако чињенице и докази очигледно нису подобни да се на основу њих дозволи понављање поступка.

 

Са разлозима за одбацивање захтева за понављање поступка у вези је и једна пресуда Апелационог суда у Нишу у којој је закључено: „… пропуштање рока за изјављивање жалбе на решење којим је одбачен захтев осуђеног за понављање кривичног поступка не спада у Законом изричито предвиђене случајеве у којима се дозвољава повраћај у пређашње стањеˮ.

(Кв. 748/10 од 22. 11. 2010)

Након што суд утврди да не постоје разлози за његово одбацивање, приступиће доношењу одлуке о томе да ли такав захтев треба уважити или одбити. Суд ће препис захтева доставити на одговор противној странци, која се о њему може изјаснити у року од осам дана. Када суду стигне одговор од противне стране или пошто протекне рок за давање одговора, председник већа може одредити да се провере чињенице и прибаве докази у вези са захтевом и одговором на захтев. Суд ове провере одређује наредбом. После спроведене провере чињеница, уколико су у питању кривична дела која се гоне по службеној дужности, председник већа ће одредити да се списи доставе јавном тужиоцу који је дужан да их без одлагања, а најкасније у року од 30 дана, врати са својим мишљењем.

Када суд спроведе претходно описане радње и ако не одреди да се провера допуни или уколико не одбаци захтев, он ће на основу резултата провере, решењем уважити или одбити захтев за понављање кривичног поступка. Решењем којим уважава захтев и дозвољава понављање кривичног поступка суд ће уједно одредити да се одржи главни претрес. На главном претресу ће се изводити само они докази од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције, уколико је понављање поступка дозвољено јер су изнесене нове чињенице и поднети нови докази којих није било када је изрицана казна затвора или они суду нису били познати, иако су постојали, а очигледно би довели до блаже кривичне санкције.

Привилегија здруживања односи се и на ванредне правне лекове, па ако суд нађе да разлози за понављање кривичног поступка постоје и за неког од саоптужених који такав захтев није поднео, по службеној дужности ће поступити као да је такав захтев поднесен. Имајући у виду доказе, ако суд нађе да би осуђени у поновљеном поступку могао бити осуђен на такву казну да би са урачунавањем већ издражане казне могао бити пуштен на слободу, или да може бити ослобођен од оптужбе, или да оптужба може бити одбијена, одредиће да се извршење пресуде одложи, односно прекине.

Правоснажно решење којим се дозвољава понављање кривичног поступка има суспензивно дејство у односу на извршење казне, па се њиме обуставља њено извршење, међутим, на предлог јавног тужиоца, уколико за то постоје законски услови, суд може одредити притвор окривљеном. При понављању кривичног поступка, не може се оснажити решење о притвору из поступка који је правоснажно окончан, већ се окривљеном може само поново одредити притвор.

У образложењу једног решења Апелационог суда у Београду, са овим у вези, наведено је следеће: „Правилно је првостепени суд, поступајући у смислу члана 212. ст. 2. Законика о кривичном поступку (даље: ЗКП), нашао да постоје разлози за одређивање притвора према окривљеном Т. З. прописани одредбом члана 211. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а, а због постојања основане сумње да је учинио кривично дело које му је стављено на терет. Ово стога, јер из списа предмета и ожалбеног решења произлази да је према окривљеном био одређен притвор у истрази током које није био доступан државним органима, решењем истражног судије Окружног суда у Б. Посебног одељења … од 26. 10. 2006. године, након чега је окривљеном Т. З. суђено у одсуству, те осуђен пресудом Окружног суда у Б. Посебног одељења … од 26. 5. 2008. године, која је постала правоснажна 17. 6. 2009. године, а да је лишен слободе тек 6. 9. 2013. године и то након што је екстрадиран из Републике Хрватске, у којој је лишен слободе 31. 7. 2013. године. Дакле, несумњиво је државним органима Републике Србије био недоступан готово седам година, и поред решења о одређивању притвора и расписане потернице, уз чињеницу да је окривљени држављанин Црне Горе, да на територији Републике Србије нема пријављено пребивалиште, нити доказ о постојању сталног места боравишта, то наведене околности по оцени овога суда указују на опасност да би се окривљени боравком на слободи крио или дао у бекство, и на тај начин постао недоступан суду и отежао вођење кривичног поступка, због чега постоји законски разлог за одређивање притвора прописан одредбом члана 211. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а. У том смислу, правилан је закључак првостепеног суда да наведене околности указују да се обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку, за сада, не може обезбедити неком другом мером, а што је и одговор на жалбене наводе браниоца окривљеног да се према окривљеном изрекне блажа мера обезбеђења присустваˮ.

(Кж2 По1. 461/2013 од 8. 11. 2013)

 

У новом поступку, суд није везан за решења донета у раније спроведеном поступку. Нови поступак може бити окончан:

1) решењем о обустављању кривичног поступка;

2) пресудом.

 

Решењем о обустављању поступка, суд ће ставити ван снаге ранију пресуду ако се нови поступак обустави до почетка главног претреса.

 

Пресудом ће суд:

1) изрећи да се ранија пресуда делимично или у целини стваља ван снаге или да се оставља на снази;

2) у казну коју одреди новом пресудом урачунати оптуженом већ издржану казну, а ако је понављање поступка одређено само за неко од кривичних дела за који је оптужени био осуђен, изрећи ће нову јединствену казну.

 

При изрицању нове пресуде, суд је везан забраном reformatio in peius, што је потврђено и у пракси. Пресудом Врховног касационог суда је назначено: „Суд је дужан да се придржава принципа забране reformatio in peius приликом изрицања казне поводом дозвољеног понављања поступкаˮ.

(Кж. 59/10 од 12. 5. 2010)

 

2. ПОНАВЉАЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА ОСУЂЕНОМ У ОДСУСТВУ

Кривични поступак у одсуству окривљеног представља изузетак од правила да свако има право да се брани, да присуствује расправи у вези са његовим правима и да испитује сведоке. Како овако спроведен поступак представља изузетак од општег правила, за њега морају постојати нарочито оправдани разлози (бекство окривљеног или његова недоступност државним органима, члан 381. ст. 1).

Последица овога изузетка јесте и право окривљеног, који је правоснажно осуђен у одсуству, да му се понови кривични поступак, независно од разлога за понављање кривичног поступка, уколико наступи могућност да се суђење одржи у његовом присуству.

Лица овлашћена да поднесу захтев за понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству су окривљени и његов бранилац. Они овај захтев могу поднети у року од шест месеци од дана наступања могућности да се окривљеном суди у његовом присуству. Пропуштањем овога рока, осуђеном једино преостаје могућност да захтева понављање поступка из разлога који су одређени за понављање поступка завршеног правоснажном пресудом.

Суд ће решењем којим се дозвољава понављање кривичног поступка осуђеном у одсуству одредити да се окривљеном достави оптужница и решење о потврђивању оптужнице, ако му раније нису достављени. У поновљеном поступку саучесник окривљеног који је већ осуђен не може се саслушавати, нити се може суочити са окривљеним. Са садржином исказа осуђеног саучесника једино је могуће упознати се читањем или изношењем садржине записника или прегледањем оптичког или тонског снимка који садржи такав исказ. Као и код понављања поступка који је завршен правоснажном пресудом, и овде је суд везан забраном преиначења на горе (reformatio in peius).

 

 

КОМЕНТАР АУТОРА #1

У контексту материјалне истине, потребно је поменути и преузети правни имплант који наш правни систем није познавао раније. Дакле, члан 16. став 5. Законика о кривичном поступку прописује да „сумњу у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела или примена неке друге одредбе кривичног закона, суд ће у пресуди или решењу које одговара пресуди, решити у корист окривљеног”.

Следећи овај став, неко може помислити да суду није стало до утврђивања истине. Ту се одмах поставило логично питање: како суд доноси пресуду уколико постоји сумња у погледу свега наведеног и кључно питање – зашто су постављена таква начела која се дубоко противе нашем вишедеценијском кривичноправном наслеђу српског правног система и природној улози судије, па можемо додати и нашем европскоконтиненталном здравом разуму. Како је уопште могуће супсумирати чињенице у појединачну правну норму која тако разорно погађа појединачне интересе, као што је кривична пресуда или решење, без отклањања „сумње у погледу чињеница”.

Кад је посреди однос правних лекова и (непостојања) обавезе утврђивања материјалне истине, на истом месту истовремено постављамо питање целисходности правних лекова и улажење у својеврсни circulus vitiosus; уколико је могуће донети одлуку без потпуно утврђених чињеница, за вођење поступка, обележје кривичног дела, односно примену закона, накнадна могућност улагања правних лекова управо из ових основа постаје својеврсни апсурд.

Но, упркос наведеној одредби, пракса нам показује да се судија није одрекао своје улоге и није постао, како је о томе својевремено писао проф. Живојин Перић (у чувеном чланку „О школама у праву”, 1921) аутомат за производњу одлука, већ је даље баждарен по ранијим координатама – као упорни истраживач истине.

 

 

КОМЕНТАР АУТОРА #2

По први пут наш ЗКП раздваја право од неправог понављања кривичног поступка, па је као ванредни правни лек остао само прави захтев за понављање кривичног поступка. Неправо понављање кривичног поступка, које се односи само на раније правоснажно изречену казну, а не и на чињенично стање утврђено правоснажном пресудом, сада се налази у трећем делу ЗКП-у, у оквиру поглавља које се односи на поступке за преиначење правоснажне пресуде (Глава 23). Овим је исправљена стара грешка која се провлачила у ранијим законицима, а који су као ванредни правни лек предвиђали и неправо понављање кривичног поступка.