Захтев за заштиту законитости

Циљ увођења овог ванредног правног лека од стране законодавца састоји се у потреби да се њиме отклоне неправилности и незаконитости које могу настати у току кривичног поступка и истовремено обезбеди једнообразна примена права

Уахтев за заштиту законитости може се употребити против свих правноснажних одлука, како пресуда, тако и решења. Њиме се могу побијати незаконитости и неправилности које су садржане у одлуци, а састоје се у непримени или погрешној примени, било материјалног, било процесног права. Дакле, предмет контроле која се врши захтевом за заштиту законитости представљају правни недостаци садржани у побијаној судској одлуци, а не њени чињенични недостаци (нове чињенице и докази), за које служи захтев за понављање кривичног поступка. Одлуком којом се решава о захтеву може се изменити правноснажна одлука или донети утврђујућа пресуда којом се не дира у побијану одлуку. Одредбе Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: Законик) којима се регулише материја у вези са захтевом за заштиту законитости налазе се у оквиру Главе 19, у члановима 482–494.

Захтев за заштиту законитости је ванредан правни лек који се може поднети против правноснажних одлука јавног тужиоца или суда, као и због повреда одредаба поступка који је претходио њиховом доношењу. Под повредама поступка који је претходио доношењу правноснажне одлуке треба подразумевати појединачне процесне радње, као што су незаконитости у предузимању радњи доказивања, достављања и сл. Овде је, као што видимо, круг повреда које се односе на законски основ одлуке много шири од разлога за жалбу на пресуду или решење.

У вези са повредама закона због којих се може поднети захтев за заштиту законитости, говори и једна пресуда Врховног касационог суда у којој је, поред осталог, наведено: „Не представља повреду закона због које се може изјавити захтев за заштиту законитости погрешна оцена суда о томе да ли се ради о новој чињеници као разлогу за понављање кривичног поступкаˮ (Кж. РЗ 2/2013 од 3. 4. 2013).

Став 2. члана 482. Законика искључује могућност подношења захтева за заштиту законитости против одлуке о захтеву или због повреде одредаба поступка који је претходио њеном доношењу, а којом је Врховни касациони суд одлучио о захтеву за заштиту законитости. На овај начин се спречава неограничено подношење захтева за заштиту законитости.

Према одредбама претходно важећег Законика о кривичном поступку(„Сл. лист СРЈˮ, бр. 70/01, 68/02 и „Сл. гласник РСˮ, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09 – др. Закон, 72/09 и 76/10), захтев за заштиту законитости био је у искључивој надлежности Републичког јавног тужиоца. Следећи концепцију новог Законика о кривичном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) и увођењем страначке природе кривичног поступка, законодавац је круг лица која могу поднети овај правни лек проширио, па су сада, поред Републичког јавног тужиоца, за подношење захтева овлашћени како окривљени, тако и његов бранилац. Интенција законодавца била је да се на што потпунији начин оствари начело „једнаког процесног положаја странакаˮ, па сада Законик овлашћење за подношење захтева даје и другој страни у поступку (окривљеном и браниоцу) који самостално могу располагати процесним средствима у циљу остварења свога права. Ипак, ово не значи да је положај одбране у овом смислу изједначен са положајем Републичког јавног тужиоца. Како је основни циљ употребе овог правног лека заштита општег интереса о којој се, пре свега, стара Републички јавни тужилац, њему и даље стоји на располагању употреба овог правног средства без временског ограничења и због било које повреде закона која је садржана у правноснажној одлуци или поступку који је претходио њеном доношењу, док окривљени и његов бранилац захтев могу поднети у одређеном року и то због повреда закона које су таксативно одређене. Републички јавни тужилац захтев и даље може поднети како на штету, тако и у корист окривљеног.

Поставило се питање да ли се поднетим захтевом за заштиту законитости окривљеног може одлучивати и о делу захтева који се односи на трећа лица, као и да ли су та трећа лица овлашћена за подношењење заједничког захтева за заштиту законитости. Са овим у вези је пресуда Врховног касационог суда која је отклонила дилему на ово питање, а у њој је речено: „За подношење захтева за заштиту законитости против одлуке о одузимању имовине није овлашћен пуномоћник трећег лица од кога је иста одузета јер постоји основана сумња да је проистекла из кривичног делаˮ (Кж. Ок 4/2012 од 11. 4. 2013).

Законску новину представља и решење према коме јавни тужилац може поднети захтев за заштиту законитости и након што је окривљени амнестиран, помилован или је умро, или је казну у потпуности издржао, или је наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења кривичне санкције.

Захтев за заштиту законитости окривљени може поднети искључиво преко браниоца. У вези са недозвољеношћу непосредног захтева у једној судској одлуци је речено: „Имајући у виду наведено, те чињеницу да је у конкретном случају окривљени лично поднео захтев за заштиту законитости, на шта по закону нема овлашћење, то је Врховни касациони суд нашао да је захтев окривљеног М. Р. недозвољенˮ (Решење Врховног касационог суда, КЗЗ. ОК 23/2013 од 18. 12. 2013).

Лица која су поднела захтев за заштиту законитости, од њега могу одустати до доношења одлуке суда о њему.

Кад је у питању садржај захтева за заштиту законитости, поред осталих формалности (означење суда, означење одлуке против које се подноси, предлог о правцу побијања одлуге и сл.), у њему мора бити наведен и разлог због којег се подноси. Разлози за подношење захтева су регулисани одредбама које се налазе у оквиру члана 485. Законика. Захтев који се подноси против одлуке која се заснива на закону чија се неуставност касније утврди или због повреде којом се угрожавају људска права и слободе окривљеног мора бити допуњен и одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права. Са овим у вези једно решење Врховног касационог суда поводом овога наводи: „Врховни касациони суд није овлашћен да по службеној дужности тумачи и оцењује о којим се повредама Уставом гарантованих права окривљеног ради у поднетом захтеву за заштиту законитости, нити да испитује по службеној дужности да ли постоји одлука Уставног суда о питању истакнутом у захтеву за заштиту законитостиˮ (Решење Врховног касационог суда Кзз. ОК 2/2014 од 6. 2. 2014).

Разлози за подношење захтева садржани су у члану 485. Законика, а законодавац је прописао да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу дошло до неког од следећих случајева:

– ако је повређен закон и то правноснажном одлуком, или је у поступку који је претходио њеном доношењу повређена одредба кривичног поступка или ако је на чињенично стање утврђено у правноснажној одлуци погрешно примењен закон (под овим би требало подразумевати било који материјални или процесни закон чијом применом је дошло до повреде која је садржана у правноснажној одлуци или поступку који је претходио њеном доношењу);

– уколико је примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и међународним уговорима;

– ако је повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног или другог учесника у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, а то је утврђено одлуком Уставног суда или Европског суда за људска права (овај разлог представља новину у односу на ранија законска решења).

На овом месту издвајамо неке од случајева из наше судске праксе. Тако, недозвољен је захтев за заштиту законитости због учињене повреде одредбе о урачунавању притвора, јер та повреда кривичног закона не спада у оне које су таксативно набројане као разлози за подношење захтева за заштиту законитости. Са овим у вези из образложења једне пресуде Врховног касационог суда произилази следеће: „Како је по налажењу Врховног касационог суда бранилац окривљеног М. З. адвокат М. Ж. Т. поднео захтев за заштиту законитости против правноснажних решења Вишег суда у Б. Посебног одељења … од 22. 8. 2013. године и Апелационог суда у Б. Посебног одељења … од 2. 9. 2013. године, због учињене повреде одредбе о урачунавању притвора из члана 439. ст. 1. тач. 4) ЗКП-а која повреда кривичног закона не спада у оне које су таксативно набројане у члану 485. ст. 4. ЗКП-а, и која као таква не представља разлог за подношење захтева, то је Врховни касациони суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. З. оценио недозвољенимˮ (Кзз. ОК 18/2013 од 30. 10. 2013).

Исто тако, решење којим је одбијен захтев за изузеће председника и чланова судског већа, које је донето након подизања оптужнице, може се побијати само жалбом против пресуде, па је у ситуацији када још није коришћено то правно средство, јер пресуда није донета, захтев за заштиту законитости против таквог решења недозвољен. У оквиру образложења решења Врховног касационог суда је поводом овога речено: „С обзиром на то да се решење против кога је поднет захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. Л. може побијати само жалбом на пресуду, те да против њега још увек није искоришћен редовни правни лек, и да није правноснажно, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за подношење овог ванредног правног лека, прописани одредбом члана 485. ст. 4. ЗКП-а, па је захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М. Л. оценио као недозвољенˮ (Кзз. ОК 9/2013 од 10. 10. 2013).

Захтев за заштиту законитости који је поднет због примене неуставног закона или утврђене повреде или ускраћивања људског права и слободе може се поднети у року од три месеца. Овај рок је објективан, па се рачуна од дана када је лицу достављена одлука Уставног суда или Европског суда за људска права.

За разлику од Републичког јавног тужиоца, окривљени може поднети затев за заштиту законитости само из одређених, таксативно набројаних разлога. Он се њима може користити уколико је до повреда одредаба Законика дошло у првостепеном поступку или у поступку пред апелационим судом и то само уколико испуњава два кумулативна услова:

1) да је захтев за заштиту законитости поднео у року од 30 дана од дана када му је достављена правоснажна одлука (објективан рок);

2) да је против одлуке коју побија захтевом за заштиту законитости претходно користо жалбу као редован правни лек.

Разлози због којих окривљени може поднети захтев су следећи:

1) повреде законских одредаба о обавезној стручној одбрани;

2) доношење одлуке упркос трајној процесној сметњи за кривично гоњење (наступање застарелости, амнестија или помиловање, ствар је већ правоснажно пресуђена или друге околности које искључују кривично гоњење);

3) учествовање на главном претресу судије који је морао бити изузет;

4) повреде одредаба кривичног поступка од стране суда у вези са постојањем оптужбе овлашћеног тужиоца, односно одобрења надлежног органа;

5) уколико суд пресудом није у потпуности решио предмет оптужбе или уколико је пресудом оптужба прекорачена;

6) повреда у погледу забране reformatio in peius;

7) доказана неваљаност одлуке;

8) повреде одредаба кривичног закона, као што су:

(а) гоњење за кривично дело које није предвиђено као кривично дело;

(б) уколико је примењен закон који се не може применити на кривично дело које је предмет оптужбе;

(в) ако је одлуком о кривичној санкцији, о одузимању имовинске користи или у вези са опозивањем условног отпуста дошло до повреде закона;

9) повреде законских одредаба које се односе на досуђени имовинскоправни захтев, одузимање имовине проистекле из кривичног дела или трошкове кривичног поступка.

Разлози који се односе на услове за подношење захтева за заштиту законитости важе како за окривљеног, тако и за његовог браниоца.

Врховни касациони суд одлучује о захтеву за заштиту законитости у већу које чини петоро судија. Кад је у питању подношење захтева за заштиту законитости због повреде закона, он ће о њему одлучити само ако сматра да је реч о питању од значаја за правилну или уједначену примену права. Најчешће, он ће ово чинити оцењивањем повреде закона која је начињена, а у вези са питањем да ли би овакава повреда нужно водила преиначењу правоснажне судске одлуке или њеном укидању у целини или делимично.

Поступање суда по захтеву за заштиту законитости уређено је члановима 487–494. Законика.

Врховни касациони суд ће решењем, које не мора бити образложено, одбацити захтев за заштиту законитости уколико постоји један од следећих у Законику наведених разлога:

1) ако је захтев неблаговремено поднет, а односи се на одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права, као и ако га је поднео окривљени због одређених, таксативно набројаних повреда Законика;

2) уколико је захтев недозвољен, а то се односи на следеће случајеве:

(а) ако је захтев за заштиту законитости поднет због одлуке о којој је Врховни касациони суд одлучио о захтеву или поступка који је претходио доношењу ове одлуке;

(б) ако захтев није поднет од стране овлашћеног лица;

(в) уколико је захтев поднео окривљени због таксативно набројаних повреда Законика, али није користио редован правни лек против одлуке поводом које подноси захтев;

3) када захтев не садржи све прописане елементе које по Законику мора да садржи;

4) уколико је поднет због повреде закона за коју Врховни касациони суд сматра да није значајна за правилну или уједначену примену права.

Ако Врховни касациони суд не одбаци захтев за заштиту законитости, судија известилац ће предузети одговарајуће процесне активности; он ће доставити примерак захтева јавном тужиоцу или браниоцу, а по потреби може прибавити и обавештења која се односе на сâм захтев и разлоге који су у њему истакнути. Под условом да Врховни касациони суд сматра да би од значаја за доношење одлуке било присуство јавног тужиоца и браниоца, он ће их о одржавању седнице и обавестити. Како суд на овој седници не утврђује чињенице, већ расправља спорна правна питања, могућност обавештавања о седници није предвиђена за окривљеног. С обзиром на садржај захтева, суд има могућност да одлучи да се извршење правоснажне одлуке одложи, односно прекине. Дакле, на суду стоји могућност да својом проценом, у конкретном случају, захтеву за заштиту законитости обезбеди суспензивно дејство. О захтеву за заштиту законитости суд треба да одлучи у року од шест месеци од дана подношења захтева, а дужан је да у истом року своју одлуку са списима достави јавном тужиоцу, првостепеном или апелационом суду.

Приликом испитивања правоснажне судске одлуке или поступка који је претходио њеном доношењу, суд је везан самом садржином поднетог захтева и то како у погледу разлога који су у њему наведени, тако и у погледу дела судске одлуке или поступка који се њиме побија, али и правцем побијања који је у захтеву садржан. Привилегија здруживања (beneficium cohenionis) важи и у поступку по захтеву за заштиту законитости, па ако суд нађе да разлози због којих је донео одлуку у корист окривљеног постоје и за неког од саоптужених у погледу којег није подигнут захтев за заштиту законитости, поступиће по службеној дужности као да такав захтев постоји.

Уколико Врховни касациони суд не одбаци захтев за заштиту законитости, он ће о њему мериторно одлучивати на седници већа на којој ће га пресудом или одбити или усвојити.

Пресуду о одбијању захтева за заштиту законитости као неоснованог, највиша судска инстанца ће донети ако утврди да не постоји разлог на који се подносилац у захтеву позива. Ако је разлог због кога је захтев поднет повреда закона, која је неосновано истицана у поступку по редовном правном леку, а Врховни касациони суд прихвати разлоге које је дао жалбени суд, образложење пресуде ће упућивати на разлоге који су наведени у одлуци жалбеног суда. Дакле, садржина образложења одбијајуће пресуде поводом захтева за заштиту законитости ће се у овом случају свести на упућивање на разлоге за одбијање жалбе које је дао жалбени суд.

Када Врховни касациони суд утврди да је захтев за заштиту законитости основан, он ће пресудом усвојити захтев и у зависности од природе повреде:

1) укинути у целини или делимично првостепену одлуку (ако она није побијана жалбом) или и првостепену одлуку и одлуку донету по редовном правном леку или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку; последицу укидања представља враћање предмета на поновно суђење органу поступка, првостепеном или апелационом суду; Врховни суд може наредити да се нови поступак поводом укинуте одлуке одржи пред потпуно измењеним већем;

2) преиначити у потпуности или делимично првостепену одлуку и одлуку донету по редовном правном леку или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку; преиначењем суд може изрећи ослобођење од оптужбе, осудити окривљеног по блажем кривичном закону, одбити оптужбу, ослободити окривљеног од казне, казну ублажити и сл.;

3) ограничити се само на утврђивање повреде закона, што ће се десити у случају да усвоји захтев за заштиту законитости који је поднет на штету окривљеног, када доноси декларативну пресуду.

Ако суд који је одлучивао о редовном правном леку није био овлашћен по одредбама Законика да отклони повреду која је учињена у побијаној одлуци или у поступку који је претходио њеном доношењу, а Врховни касациони суд по усвајању захтева подигнутог у корист окривљеног нађе да је захтев основан и да ради отклањања учињене повреде закона треба укинути или преиначити побијану одлуку, укинуће или преиначити и одлуку донету у поступку по редовном правном леку, иако њоме није повређен закон.

Захтевом за заштиту законитости није могуће преиначити судску одлуку на штету окривљеног. С обзиром на то да се захтев за заштиту законитости може подићи и на штету окривљеног, у случају да јавни тужилац такав захтев поднесе, па се утврди да повреда закона постоји, она ће се само констатовати (декларативном, утврђујућом пресудом), док се правоснажна одлука неће дирати.

Правоснажна пресуда која је укинута довешће до враћања предмета на ново суђење. Као основ за ово ново суђење узеће се ранија оптужница или онај њен део који се односи на укинути део пресуде. Суд којем је предмет враћен на поновно одлучивање, дужан је да изведе све процесне радње и да расправи сва питања на која му је указао Врховни касациони суд. При томе, нижи суд, иако ће то он најчешће чинити, није везан правним схватањем које је изрекао Врховни касациони суд. Приликом новог суђења пред првостепеним или апелационим судом, странке могу истицати нове чињенице и подносити нове доказе. При изрицању нове пресуде суд је везан забраном преиначења на горе (reformatio in peius).

 

[blockquote]

Из угла статистике

Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, анализирајући у тачно одређеном периоду процесни положај јавног тужиоца и ефикасност кривичног поступка (у истоименој студији, објављеној 2010. године од стране Удружења) утврдило је да се окривљени и друга лица у релативно великом броју случајева (од 1.188 у 2006. години, до 1.496 у 2008. години) обраћају Републичком јавном тужиоцу са предлогом да подигне захтев за заштиту законитости, што у просеку износи око две трећине од свих иницијатива.

Интересантно је да се у поменутој студији, готово на истом месту, на свега неколико страница размака, најпре наводи да Републички јавни тужилац најчешће долази у прилику да одлучује о подизању захтева за заштиту законитости, на иницијативу нижег јавног тужиоца, да би у наставку текста било закључено да „у много мањем броју случајева Републички јавни тужилац је одлучивао о подизању захтева за заштиту законитости на предлог нижих јавних тужилаца (од 51 у 2006, до 210 у 2008. години), што је око 5,6%, и на властиту иницијативу (138 у 2006, до 142 у 2008), што је просечно учешће од 6,5%.

Пословична објективност јавног тужиоца и његов sui generis положај (условно речено незаинтересоване) странке у поступку (незаинтересоване за исход поступка, већ само за поштовање законитости и чињенично стање) омогућава му непристрасну процену у вези са постојањем основа за подизање захтева за заштиту законитости у конкретним случајевима, за разлику од окривљених, њихових бранилаца, те других заинтересованих лица.

У највећем броју случајева (од 1.137 у 2006. до 1.222 у 2008. години) предлози за подизање захтева за заштиту законитости су одбијени. Таквих одлука просечно је било 55,9%, али су захтеви подигнути и у значајном броју случајева, са гравитирањем ка не само апсолутном него и релативном повећању (2006. године – 308, 2007. године – 388 и 2008. године – 507).

Закључујући студију, Удружење је приметило да упркос чињеници да статистички подаци показују осцилације, „на основу изнетих статистичких података, може се закључити да је изражена тенденција повећаног прихватања иницијатива и повећаног изјављивања захтева за заштиту законитости: од 18,95 у 2006. години изјављивање захтева се повећало на 24,2%ˮ.

Колико је оправдано коришћење захтева за заштиту законитости, указује и податак који нам стиже из статистике Врховног суда Србије. Наиме, наша највиша инстанца (сада преименован у Врховни касациони суд) је 2006. године донела одлуку о 162 захтева, од којих је уважила 86, а одбила 76. Наредне године пратиле су такође номинални раст, али реални пад усвојених захтева. Наиме, 2007. године од 240 захтева за заштиту законитости уважено је 99 захтева, док је 2008. од 451. захтева уважено свега 157.

[/blockquote]