Закон о извршењу и обезбеђењу – недоумице у пракси

У овом тексту износимо правна питања која су се у протеклих неколико месеци примене Закона о извршењу и обезбеђењу наметнула као најчешћа или најзначајнија у његовој примени.

 

Дана 1. 7. 2016. године ступио је на снагу Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/2015) и одмах по ступању на снагу изазвао бројне опречне реакције, које су се кретале од оних које га сврставају у реформске законе, па до оних које овај законски текст сматрају преопширним, непримењивим и неефикасним. У сваком случају, овај закон је донео бројне новине у организационом смислу, затим бројне процесне новине, као и више нових правних института на које се није лако привићи. У овом тексту износимо нека правна питања која су се у протеклих неколико месеци примене закона наметнула као најчешћа или најзначајнија у његовој примени. Треба истаћи да постоји још низ питања у вези са применом овог закона која су спорна, али на која пракса још увек није стигла да да одговор, па ће она бити тема обраде неког сличног текста у будућности.

 

Коме се подноси предлог за извршење и ко је надлежан за одређивање и спровођење извршења?

Као што је био случај и код претходно важећег закона, и по новом ЗИО-у се извршни поступак покреће тако што извршни поверилац подноси предлог за извршење на основу веродостојне или на основу извршне исправе коју има против извршног дужника. Предлог за извршење се и даље подноси месно надлежном суду, с тим што је сада потребно да извршни поверилац у предлогу за извршење назначи и месно надлежног јавног извршитеља, за којег жели да спроводи извршење, и то тако што назначава јавног извршитеља по имену и презимену и адреси седишта. Наиме, садашњи закон прописује да је, по правилу, за одређивање извршења надлежан суд, док је за спровођење извршења надлежан јавни извршитељ. Изузетак од наведеног законског правила представља подношење предлога за извршење ради наплате новчаног потраживања насталог из комуналних услуга и сродних делатности, када о предлогу за извршење одлучује јавни извршитељ, а не суд, као и ситуација када је одређено спровођење извршења ради заједничке продаје непокретности и покретних ствари, затим ради чињења, нечињења или трпљења, ради извршења извршних исправа у вези са породичним односима, као и спровођење извршења ради враћања запосленог на рад, у ситуацијама у којима је и за одређивање и за спровођење извршења искључиво надлежан суд.

На основу којих исправа је могуће поднети предлог за извршење?

 

Као и по ранијем закону, и по сада важећем закону предлог за извршење се подноси на основу извршне или на основу веродостојне исправе.

Закон таксативно наводи да су извршне исправе: 1) извршна судска одлука и судско поравнање који гласе на давање, чињење, нечињење или трпљење; 2) извршна одлука донета у прекршајном или управном поступку и управно поравнање који гласе на новчану обавезу, ако посебним законом није друкчије одређено; 3) извод из Регистра залоге и извод из Регистра финансијског лизинга; 4) уговор о хипотеци и заложна изјава; 5) план реорганизације у стечајном поступку чије је усвајање решењем потврдио суд; 6) јавнобележничке исправе које имају снагу извршне исправе; 7) споразум о решавању спора путем посредовања, који испуњава услове одређене законом којима се уређује посредовање у решавању спорова; 8) исправа која је другим законом одређена као извршна исправа.

Такође, у закону је одређено шта представља веродостојну исправу: 1) меница и чек домаћег или страног лица, са протестом, ако је потребан за заснивање потраживања; 2) извод из Централног регистра хартија од вредности о стању на рачуну законитог имаоца обвезница или инструмента тржишта новца (трезорски, благајнички и комерцијални записи) и одлука о њиховом издавању; 3) рачун домаћег или страног лица, са отпремницом или другим писменим доказом о томе да је извршни дужник обавештен о његовој обавези;

4) извод из пословних књига о извршеним комуналним или сродним услугама; 5) обрачун или извод из пословних књига за потраживање таксе за јавни медијски сервис; 6) јавна исправа која ствара извршиву новчану обавезу; 7) банкарска гаранција; 8) акредитив; 9) оверена изјава извршног дужника којом овлашћује банку да с његовог рачуна пренесе новчана средства на рачун извршног повериоца; 10) обрачун камате са доказом о основу доспелости и висини потраживања; 11) привремена или окончана ситуација о извршеним грађевинским радовима; 12) обрачун о награди и накнади трошкова адвоката.

Битно је напоменути да када је у питању подношење предлога за извршење на основу извршне исправе, ако се предлог подноси суду који је донео поменуту извршну исправу, није неопходно снабдевати ту исправу потврдом о извршности, као што није неопходно ни да се та исправа приложи уз предлог, већ само да се назначе подаци о тој исправи.

Да ли је у предлогу за извршење неопходно назначити средство и предмет извршења на којем ће се спроводити извршење и да ли је и даље могуће предложити спровођење извршења на целокупној имовини извршног дужника?

Одговор на ово питање зависи од тога да ли се предлог за извршење подноси на основу извршне или на основу веродостојне исправе. Тако, уколико се ради о предлогу за извршење на основу извршне исправе, прописано је да извршни поверилац који захтева извршење ради намирења новчаног потраживања, није дужан да у предлогу за извршење назначи средство и предмет извршења. На овај начин је индиректно одређено да је код овог предлога за извршење могуће предложити извршење на целокупној имовини, без конкретног назначавања средства и предмета извршења.

Када је у питању подношење предлога за извршење на основу веродостојне исправе, у овом случају не постоје сличне законске норме, па је у предлогу за извршење неопходно назначити средство и предмет извршења. Извршни поверилац може у предлогу за извршење назначити једно или више средстава и предмета извршења, па чак може и дати избор да ли ће се сва предложена средства спроводити заједно или алтернативно, односно да се следећа спроведу тек ако претходна нису довољна да се извршни поверилац намири.

Да ли током поступка спровођења извршења, извршни поверилац може предложити ново средство и предмет извршења, и да ли је у том случају потребно поднети нови предлог за извршење суду или захтев за измену или допуну решења о извршењу?

За промену средства и предмета извршења током самог извршног поступка није потребно подносити нови предлог за извршење суду, нити тражити било какву измену или допуну решења о извршењу. Уколико извршни поверилац не може да се намири спровођењем извршења на иницијално одређеном средству и предмету извршења, он може предложити јавном извршитељу који спроводи извршење да закључком промени средство и предмет извршења, или да одреди спровођење извршења на новим средствима и предметима, поред већ одређених.

Да ли извршни поверилац може да тражи да се извршење спроводи пред другим јавним извршитељем уместо пред оним којег је навео у предлогу за извршење?

На овом месту треба истаћи и да извршни поверилац има опцију да, поред захтевања промене средства и предмета извршења, тражи и да се извршење спроводи пред другим јавним извршитељем уместо пред оним којег је навео у предлогу за извршење. У том случају јавни извршитељ доноси закључак о обустави спровођења извршења пред њим и одређивању другог јавног извршитеља, и уступа списе предмета другом јавном извршитељу, који одмах доноси закључак о настављању извршења.

Које средство и предмет извршења предложити уколико је извршни дужник држава, односно државни органи?

Када се извршни поступак води против Републике Србије, односно државних органа, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, као средство и предмет извршења у предлогу за извршење назначавају се пленидба новчаних средстава са рачуна извршног дужника. Битно је водити рачуна да ли је извршни дужник директни или индиректни буџетски корисник. Уколико је извршни дужник директни буџетски корисник, извршни поверилац треба да назначи тог корисника буџета, његов јединствени број корисника јавних средстава, као и рачун буџета. Када је извршни дужник индиректни корисник буџетских средстава, у предлогу за извршење га је потребно назначити тако што се назначава његов матични број, ПИБ, као и рачун преко којег послује. Како се у пракси често јављају недоумице да ли је извршни дужник директни или индиректни буџетски корисник, најбоље је пре подношења предлога за извршење консултовати неки од надлежних органа, нпр. Народну банку Србије, на чијем сајту се могу проверити рачуни и други подаци како директних, тако и индиректних корисника буџета.

Како навести средство и предмет извршења у предлогу за извршење уколико не знамо коју имовину поседује извршни дужник нити његове идентификационе податке?

Имајући у виду да је правило да извршни поверилац у предлогу за извршење наведе средство и предмет извршења на којем жели да се спроведе извршење, као и да је као неопходне идентификационе податке потребно навести ЈМБГ и датум рођења извршног дужника, оправдано је питање како извршни поверилац да дође до свих тих података о извршном дужнику пре него што је извршни поступак отпочео. Решење пружа закон који у члану 31. прописује дужност државних органа, ималаца јавних овлашћења, правних лица и других, да извршном повериоцу или његовом адвокату пуномоћнику, који наведе потраживања ради чијег извршења жели да води поступак, и приложи извршну исправу у којој је садржано потраживање, бесплатно доставе податке о извршном дужнику које поседују. На овај начин извршни поверилац може бесплатно добити податке о матичном броју, заради и њеној висини, текућим рачунима, финансијским инструментима, уделима и другим подацима о извршном дужнику.

Да ли је и даље могуће поднети захтев за достављање изјаве о имовини извршног дужника?

Закон о извршењу и обезбеђењу више не познаје институт изјаве о имовини извршног дужника, па самим тим није више могуће ни тражити да извршни дужник достави такву изјаву. Достављање ових изјава је било предвиђено претходним законом, али никада није имало озбиљнији значај за одређивање средства и предмета извршења и за вођење извршног поступка. Због нецелисходности овог института, он више није предвиђен законским одредбама. Одговор који је дат на претходно питање у овом тексту, заправо објашњава и на који начин је замењено давање изјаве о имовини могућношћу да извршни поверилац сам дође до података о имовини извршног дужника и у складу са тим определи предмет и средство извршења.

Који су правни лекови предвиђени у извршном поступку?

Правни лекови које предвиђа актуелни закон јесу жалба и приговор. Правни лекови се могу уложити против решења суда и јавног извршитеља у случајевима када је то предвиђено законом, док против одлука донетих у форми закључка није предвиђен правни лек. По правилу, жалба и приговор не одлажу спровођење извршења, осим у случајевима када је то одређено законом. Када су у питању правни лекови против решења о извршењу, кратко ћемо напоменути да је против решења о извршењу, донетог на основу извршне исправе, могуће поднети жалбу, која не одлаже спровођење извршења, док се против решења о извршењу на основу веродостојне исправе може изјавити приговор, и он одлаже спровођење извршења, осим када је у питању решење донето на основу менице као веродостојне исправе.

Да ли лице које није странка у извршном поступку може тражити да се извршење утврди недозвољеним на предмету на којем се спроводи?

Као што је било прописано и претходним законом, и садашњи ЗИО предвиђа могућност изјављивања приговора трећег лица, с тим што је овај институт сада регулисан на нешто другачији начин. Тако је у члану 108. ЗИО-а прописано да треће лице које тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење, може до окончања извршног поступка јавном извршитељу поднети приговор којим захтева да се извршење утврди недозвољеним на том предмету. Треће лице дужно је да у приговору наведе разлоге за приговор и да уз приговор приложи исправе којима доказује постојање свога права, иначе се приговор одбацује као непотпун, без претходног враћања на допуну. Приговор се доставља извршном повериоцу да се о њему изјасни у року од осам дана, уз упозорење на последице пропуштања, а доставља се и извршном дужнику. Новина је, дакле, то што сада о приговору трећег лица одлучује онај ко спроводи извршење, а то је најчешће јавни извршитељ, али и то што се приговор доставља извршним странкама од којих се извршном повериоцу доставља на обавезно изјашњење. Против решења којим је одлучено о приговору трећег лица, такође је дозвољен приговор, а о том приговору сада одлучује надлежни суд, у складу са општим правилима о одлучивању по правним лековима.

Осим приговора, треће лице може, у року од 30 дана од дана пријема правноснажног решења о одбијању приговора, да покрене парнични поступак против извршног повериоца ради утврђења да је извршење на предмету недозвољено, али овај парнични поступак не одлаже извршење.

Како у пракси функционишу нове одредбе о достављању и ко врши достављање странкама?

Према новом ЗИО-у, достављање писмена по правилу спада у круг надлежности јавног извршитеља и он врши достављање како својих одлука, тако и одлука суда по чијем решењу води поступак спровођења. Тако, након што суд одобри предлог за извршење, односно након што донесе решење о извршењу, он то исто решење прослеђује јавном извршитељу који је наведен у предлогу за извршење, како би овај исто доставио извршном повериоцу и извршном дужнику. У пракси се најчешће дешава да уз примерак решења о извршењу који му је намењен, извршном повериоцу од стране јавног извршитеља буде достављена и судска опомена за плаћање таксе. Како је на основу закона и Јавноизвршитељске тарифе, за вођење поступка извршења пред јавним извршитељем потребно да извршни поверилац изврши уплату предујма трошкова спровођења извршења, усталила се пракса да извршном повериоцу буде достављен и закључак јавног извршитеља којим је одређен износ тог предујма. Иако истовремено достављање свих наведених аката извршном повериоцу може деловати збуњујуће (нарочито извршним повериоцима који се по први пут срећу са том процесном улогом), у овоме у ствари нема ничег новог осим што све те акте сада доставља јавни извршитељ, и што се углавном достављају истовремено.

Када је у питању достављање писмена извршном дужнику, правило је да се иста достављају на адресу из решења о извршењу, односно на адресу седишта или пребивалишта извршног дужника, а ако достављање не успе, на адреси дужника се оставља обавештење са подацима о предмету и месту где се писмено може преузети, уз упозорење да ће писмено бити окачено на огласну таблу уколико га до сутрадан извршни дужник не преузме. Изузетак постоји када се ради о решењу о извршењу на основу веродостојне исправе, чија достава се покушава још једном, осам дана након неуспешне доставе.

Може ли извршни дужник тражити изузеће јавног извршитеља?

Новина коју је донео садашњи ЗИО је и то што је изричито прописано да извршни дужник може захтевати изузеће јавног извршитеља све до окончања извршног поступка, о чему одлучује суд решењем у року од пет дана од дана пријема захтева. Уколико суд усвоји захтев извршног дужника за изузеће назначеног јавног извршитеља, он ће одмах позвати извршног повериоца да у року од пет дана назначи другог јавног извршитеља под претњом обуставе поступка. На овај начин је извршни дужник стављен у нешто равноправнији положај него што је то био случај раније, а с обзиром да као пасивна страна није био у могућности да утиче на избор повериоца личности јавног извршитеља који ће спроводити извршење. Могућност подношења захтева за изузеће јавног извршитеља је сасвим логична, с обзиром да се у различитим ситуацијама могу јавити чињенице које могу утицати на објективност вођења поступка од стране јавног извршитеља, а како је ЗИО-ом и ЗПП-ом предвиђена могућност подношења захтева за изузеће судије, нема разлога да таква могућност не постоји и када је у питању јавни извршитељ.

Да ли је могуће водити извршни поступак на непокретности извршног дужника уколико је већ покренут поступак њене вансудске продаје у складу са Законом о хипотеци?

Закон предвиђа да извршни поверилац који као извршну исправу поседује уговор о хипотеци или заложну изјаву извршног дужника, има право да изабере да ли ће намирење на непокретности извршног дужника спроводити применом закона којим се уређује хипотека (тзв. вансудском продајом) или пак применом Закона о извршењу и обезбеђењу. Извршни поверилац ово право избора има до доношења решења о упису забележбе хипотекарне продаје, односно до подношења предлога за извршење, а након тога се сматра да се одлучио за један од два могућа начина продаје хипотековане непокретности. Дакле, извршни поверилац може одабрати на који начин жели спровођење продаје хипотековане непокретности, али не може покренути оба начина истовремено, већ се мора определити за један од њих.

Ко и када доноси решење о трошковима извршног поступка?

За разлику од претходно важећег Закона о извршењу и обезбеђењу, сада важећи ЗИО прописује да трошкове извршног поступка и поступка обезбеђења претходно сноси извршни поверилац и да је он дужан да суду, односно јавном извршитељу предујми трошкове извршног поступка или поступка обезбеђења на начин, у висини и року који они одреде, и то под претњом обуставе поступка. Даље, члан 34. ЗИО-а прописује да је извршни дужник дужан да извршном повериоцу, на његов захтев, накнади трошкове који су извршном повериоцу били потребни ради вођења извршног поступка, као и да се о накнади трошкова поступка одлучује решењем против којег је дозвољен приговор. Истим чланом је прописано да суд, односно јавни извршитељ, на захтев странке доносе закључак о намирењу трошкова у истом поступку у коме су донели и решење о накнади трошкова. Накнада трошкова поступка може да се захтева у року од осам дана од окончања извршног поступка, односно поступка обезбеђења, иначе се трошкови не признају. Иако ове законске одредбе од самог почетка примене изазивају недоумице, до забуне су нарочито довеле одредбе Јавноизвршитељске тарифе, којима је одређено да је извршни поверилац дужан да јавном извршитељу након спроведеног поступка исплати накнаду за успешност спровођења извршног поступка или поступка обезбеђења. За разлику од претходног ЗИО-а по којем се награда за успешност спровођења извршења наплаћивала директно од извршног дужника, сада је случај да законске и подзаконске норме прописују да ту награду (односно накнаду за успешност спровођења) јавном извршитељу плаћа извршни поверилац. Једно од решења које се у пракси наметнуло за ову законску недоумицу јесте оно по којем се поступак спровођења извршења практично дели у две фазе, и то:

1. фаза, у којој се од извршног дужника наплаћују потраживања из решења о извршењу (главница, камата, парнични трошкови, трошкови извршног поступка пред судом итд.); и 2. фаза, која након наплате потраживања из прве фазе, отпочиње подношењем захтева за накнаду трошкова којим извршни поверилац захтева да суд или јавни извршитељ донесе решење о накнади трошкова (чл. 34. ЗИО-а). Овим решењем се усваја захтев извршног повериоца и извршном дужнику оставља рок да измири трошкове који су настали током спровођења извршења (предујам и награда), под претњом принудне наплате. Уколико извршни дужник не измири наведене трошкове у остављеном року, суд или јавни извршитељ доносе закључак којим се одређује спровођење ових трошкова.

Да ли након отпочињања извршног поступка извршни дужник може добровољно да измири дуговање и ко тада сноси трошкове поступка?

Циљ извршног поступка или поступка принудне наплате је свакако намирење потраживања које извршни поверилац има према извршном дужнику. Чињеница да извршни дужник ово потраживање није измирио у року који му је остављен у извршној или веродостојној исправи, на основу које је покренут извршни поступак, не преклудира извршног дужника да он то дуговање измири и након отпочињања извршног поступка, односно након што извршни поверилац поднесе предлог за извршење. Међутим, с обзиром да покретањем извршног поступка за извршног повериоца настају трошкови покретања и вођења тог поступка, јасно је да сада и ови трошкови коначно падају на терет извршног дужника, што се наплаћује на начин описан у одговору на претходно питање у овом тексту. Процесна погодност или олакшица коју извршни дужник има, у случају да након покретања извршног поступка, a пре предузимања прве радње извршења, добровољно измири дуговање, у ствари је то што на тај начин избегава настајање и плаћање трошкова који могу настати током спровођења извршења (трошкови провере имовине, доношења закључака, пописа итд.), и што му се у том случају накнада за успешност спровођења извршења умањује за 50%, у складу са Јавноизвршитељском тарифом.

Које су последице уколико послодавац извршног дужника не поступи по решењу о извршењу, односно по закључку јавног извршитеља којим му је наложено да спроведе пленидбу дела зараде извршног дужника?

Одговор на ово питање представља још једну од битних разлика између норми претходног и садашњег закона. Претходним ЗИО-ом је проблем непоступања послодавца извршног дужника по закључку извршитеља којим му је наложено да спроведе пленидбу дела зараде извршног дужника, била веома штуро регулисана. Као решење овог питања најчешће су се примењивале одредбе члана 51. Закона, којима се уређује кажњавање извршних странака и других учесника у извршном поступку због вређања суда или непоступања по налогу суда или извршитеља. Проблем код овог решења је био у томе што извршитељ који је наложио послодавцу извршног дужника да спроведе пленидбу дела зараде извршног дужника, није могао и да донесе одлуку о кажњавању тог истог послодавца због непоступања по налогу. За доношење одлуке о кажњавању послодавца због непоступања по закључку извршитеља, било је потребно да извршни поверилац или извршитељ по овлашћењу извршног повериоца поднесе надлежном суду предлог за доношење решења о кажњавању, након чега суд одлучује да ли ће и у ком износу изрећи казну послодавцу. Оваква процедура је била компликована и неефикасна не само због дугог времена потребног да суд донесе решење о кажњавању, већ и због низа спорних питања, почев од питања надлежности суда којем треба поднети предлог за кажњавање, па до питања надлежности за спровођење изречене казне против послодавца.

За разлику од претходног, садашњи ЗИО се више посветио решавању овог спорног питања, које се неретко јавља у пракси. Тако, у члану 295. Закон прописује да извршни поверилац може до окончања извршног поступка предложити јавном извршитељу да донесе решење које има дејство решења о извршењу и којим се послодавац обавезује да намири извршном повериоцу оброке зараде које послодавац није запленио и наплатио, и да одреди средство и предмет извршења ако послодавац не намири оброке у року. Прописано је и да ово решење извршава онај ко спроводи извршење на заради извршног дужника. Такође, чланом 296. је прописано да послодавац одговара за штету коју извршни поверилац претрпи, зато што послодавац није поступао према решењу о извршењу или што после окончања радног односа извршног дужника није новом послодавцу одмах доставио решење о извршењу препорученом пошиљком с повратницом, или што није одмах обавестио јавног извршитеља да не зна ко је нови послодавац извршног дужника. Дакле, закон је увео могућност да јавни извршитељ који спроводи извршење против извршног дужника, директно обавеже послодавца који није поступио по решењу или закључку којим је одређена пленидба дела зараде извршног дужника, да намири извршном повериоцу оброке зараде које није запленио. Закон иде и корак даље и прописује да послодавац сада одговара и за штету због свог незаконитог поступања или непоступања. На овај начин ће се остварити знатно ефикаснији притисак на послодавца да поступа по налозима суда или јавног извршитеља.

Постоји ли опасност да извршни дужник отуђи средства са рачуна, односно штедног улога, од тренутка када јавни извршитељ да налог за пленидбу до тренутка када банка поступи по том налогу?

Одредбама члана 309. ЗИО-а прописано је да су средства из штедног улога заплењена када јавни извршитељ достави решење о извршењу банци код које се води штедни улог. Такође, прописано је да јавни извршитељ доставља извршном дужнику решење о извршењу тек када од банке прими извештај да је пленидба спроведена. На овај начин је осигурано да извршни дужник не отуђи средства са банковних рачуна пре него што пословна банка успе да поступи по закључку јавног извршитеља.

На који начин се по садашњем закону одвија ток јавног надметања (лицитација) за продају непокретности?

Сада важећи Закон о извршењу и обезбеђењу прописао је другачији ток јавног надметања од оног који је био прописан претходним законом, опредељујући се за јавно надметање које се одвија као класична лицитација, у којој се понудиоци надмећу за предмет продаје тако што сами предлажу цену која мора бити виша од оне коју је понудио претходни понудилац и тако све док ниједан понудилац, упркос двоструком позиву јавног извршитеља, не понуди већу цену. Дакле, сада је предвиђено да понудиоци сами износе понуде, за разлику од ранијег решења по којем су они заправо прихватали понуђене цене које је износио јавни извршитељ.

Да ли извршне странке могу тражити одлагање извршења?

Одлагање извршења по захтеву извршних странака је институт који је у ранијим законима којима се уређује извршни поступак, био присутан у различитим облицима, али је јасно да живот и пракса изискују постојање овог института, па је он предвиђен и сада важећим законом. Одлагање извршења могу тражити обе извршне странке, самостално или заједнички, као и трећа лица, али све под различитим условима и са различитим последицама.

По предлогу извршног повериоца јавни извршитељ ће донети решење о одлагању све до почетка извршења, а када извршење почне, за доношење одлуке о одлагању је потребна и сагласност извршног дужника.

Сагласно начелу диспозиције, извршне странке се могу споразумети да се извршење одложи на предлог једне од њих или на предлог трећег лица.

За разлику од извршног повериоца, извршни дужник може тражити одлагање извршења само једном у току поступка и то уколико учини вероватним да би услед извршења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету, која је већа од оне коју би због одлагања претрпео извршни поверилац, и ако одлагање оправдају нарочити разлози које извршни дужник докаже јавном или по закону овереном исправом. Да ситуација по извршног дужника буде тежа, јавни извршитељ ће, уколико то тражи извршни поверилац, условити одлагање извршења полагањем јемства од стране извршног дужника, изузев ако би полагање јемства довело извршног дужника или чланове његове породице у тешку оскудицу.

Поред наведених случајева, јавни извршитељ ће одложити извршење и на предлог трећег лица које је поднело приговор да се извршење на неком предмету извршења прогласи недозвољеним, и то само једном у току извршног поступка и случају да треће лице доказује своје право правноснажном одлуком или јавном, или по закону овереном исправом.

Шта је тужба за утврђивање недозвољености извршења?

Тужба за утврђивање недозвољености извршења је правно средство које прописује закон, а које заправо има правну природу ванредног правног лека, иако формално није дефинисано као такво. Подношење ове тужбе, односно покретање парничног поступка за утврђивање недозвољености извршења, предвиђено је у ситуацијама када се решење о одбијању жалбе заснива на чињеницама које су међу странкама спорне и које се односе на само потраживање. Тада извршни дужник може, у року од 30 дана од дана достављања решења о одбијању жалбе, да покрене парнични поступак за утврђивање недозвољености извршења, који не одлаже извршење и за који закон прописује да је хитан и да има првенство у одлучивању. Иако покретање овог парничног поступка не одлаже извршење, закон је изричит да ако извршни поступак није још окончан, а суд је правноснажном одлуком утврдио недозвољеност извршења, јавни извршитељ на предлог извршног дужника обуставља извршни поступак и укида решење о извршењу и све спроведене радње. Следствено томе, ако је извршење окончано тако што је извршни поверилац намирен, а главна расправа пред првостепеним судом није још закључена, извршни дужник као тужилац има право да преиначи тужбу и без пристанка извршног повериоца, и да захтева да суд обавеже извршног повериоца као туженог да му врати оно што је примио извршењем и накнади трошкове извршног поступка.

Иако је вероватна намера законодавца била да овим правним средством пружи додатну правну заштиту извршном дужнику у ситуацијама које су са становишта извршних странака правно спорне, постојање овог правног института је веома спорно са становишта усклађености са осталим законским одредбама и са становишта примењивости у пракси, па ће бити потребно неко време да се види како ће се он примењивати.

Шта се дешава са старим извршним предметима у којима су се извршни повериоци изјаснили да настави да их спроводи јавни извршитељ, а шта са онима у којима се извршни повериоци нису изјаснили?

Ово је питање које је можда и најчешће постављано у вези са одредбама садашњег Закона о извршењу и обезбеђењу, и то чак и пре његовог ступања на снагу у целости. Наиме, одредбама става 1. члана 547. Закона прописано је да су извршни повериоци, у чију корист је пре почетка рада извршитеља у Републици Србији донето решење о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе, или решење о обезбеђењу, и који на дан 1. маја 2016. године још воде извршни поступак или поступак обезбеђења, дужни да се у року од 1. маја до 1. јула 2016. године изјасне о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ, а све под претњом обуставе извршења. Ради се, дакле, о судбини тзв. „старих” извршних предмета, који су се спроводили пред судовима пре увођења извршитеља у правни систем Републике Србије.

У оним „старим” предметима у којима су извршни повериоци до 1. 7. 2017. године надлежном суду доставили изјашњење да желе да се поступак извршења настави пред јавним извршитељем, суд је донео или ће донети решење којим се обуставља поступак спровођења извршења пред судом и којим се усваја предлог извршног повериоца да се поступак настави пред јавним извршитељем који је назначен у предлогу. У овим предметима је различита пракса судова, па чак и судских већа истог суда, по питању достављања списа предмета јавним извршитељима. Док једни судови прослеђују списе предмета одређеном јавном извршитељу, други само експедују решење којим је обустављен поступак извршења, остављајући извршном повериоцу или јавном извршитељу да затражи списе предмета на преузимање. Да би се поступак спровођења извршења наставио пред јавним извршитељем, извршни поверилац је дужан да изврши уплату предујма трошкова спровођења извршења и то половину висине предујма коју би иначе требало платити.

Када су у питању предмети у којима се извршни повериоци до дана 1. 7. 2017. године нису изјаснили у складу са одредбама члана 547. Закона, у њима је суд донео или ће донети решење којим се поступак обуставља ex lege, без достављања налога за изјашњење извршном повериоцу.