Закон о спречавању злостављања на раду кроз судску праксу

Примери из судске праксе који се односе на Закон о спречавању злостављања на раду, омогућавају потпунији увид у практичну примену одредби којима се решавају поменуте ситуације.

ПО ТУЖБИ ЗАПОСЛЕНОГ ПОДНЕТОЈ ПО ЗАКОНУ О СПРЕЧАВАЊУ ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ, ИСКЉУЧИВО ЈЕ ПАСИВНО ЛЕГИТИМИСАН ПОСЛОДАВАЦ.

Образложење:

Одговор на правно питање пасивне легитимације у спору ради спречавања злостављања на раду, на потпун и прецизан начин даје одредба члана 29. овог закона. Према њеном садржају, запослени који сматра да је изложен злостављању од стране послодавца, са својством физичког лица или одговорног лица у правном лицу, може против послодавца да поднесе тужбу пред надлежним судом у року из члана 14. став 2. овог закона.

Право да поднесе тужбу против послодавца због злостављања на раду или у вези са радом има и запослени који није задовољан исходом поступка заштите од злостављања код послодавца, и то у року од 15 дана од дана достављања обавештења, односно одлуке из члана 20. ст. 2. и 3. и члана 23. овог закона.

Тужбом из ст. 1. и 2. овог члана не може се побијати законитост појединачног акта послодавца којим је решавано о правима, обавезама и одговорностима запосленог из радног односа. Против тог акта запослени има право на судску заштиту – у складу са посебним законом којим је прописана судска заштита. Спор из ст. 1. и 2. овог члана јесте радни спор. Ако овим законом нису предвиђена посебна правила, у споровима за остваривање судске заштите због злостављања на раду или у вези са радом сходно се примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак.

Кључни искази из ове норме су: запослени који сматра да је изложен злостављању на раду, право да поднесе тужбу, против послодавца. Прва два исказа дају одговор на питање ко је титулар права на подношење ове тужбе, док последњи исказ даје одговор на питање против кога се подноси тужба. Пасивно легитимисан је искључиво послодавац, док активну легитимацију има запослени који сматра да је изложен злостављању.

При томе је за одговор на ово питање ирелевантно да ли је у поступку интерне заштите који је иницирао запослени који сматра да је изложен злостављању, послодавац активирао поступак утврђивања одговорности мобера и донео одговарајућу одлуку.

Словом Закона је из предмета заштите од злостављања изричито изостављено право на тужбу запосленог који сматра да је изложен злостављању, против појединачног акта којим је решавано о правима, обавезама и одговорностима запосленог. О томе се решава по посебном закону за судску заштиту, као о појединачном праву запосленог. У том значењу и исказ из одредбе члана 29. став 3, који гласи: „Тужбом из ст. 1. и 2. овог члана не може се побијати законитост појединачног акта послодавца којим је решавано о правима, обавезама и одговорностима запосленог из радног односа. Против тог акта запослени има право на судску заштиту – у складу са посебним законом којим је прописана судска заштита.”

Законски разлог овог решења је у обавези послодавца да створи услове за здраву и безбедну средину и с тим у вези организује рад којим се спречава појава злостављања на раду – аргумент из одредбе чл. 4. овог закона. При томе се не искључује право на тужбу ради накнаде штете запосленог који се нашао у овој ситуацији, али као оштећеног против штетника – лица које је непосредни извршилац радњи из истог чињеничног догађаја, као на пример по основу повреде части, угледа, односно права личности, али не по овом закону.

(Правно схватање усвојено на седници представника одељења радних спорова свих апелационих судова, одржаној 17. 1. 2014. године, и прихваћено на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 4. 3. 2014. године)

ПОД ПОЈМОМ ОДГОВОРНО ЛИЦЕ КОД ПОСЛОДАВЦА, У СМИСЛУ ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ, ПОДРАЗУМЕВА СЕ НЕ САМО ДИРЕКТОР ИЛИ ЛИЦЕ КОЈЕ ЈЕ НА ВРХУ ХИЈЕРАРХИЈСКЕ ЛЕСТВИЦЕ КОД ПОСЛОДАВЦА, ВЕЋ И СВАКО ДРУГО ЛИЦЕ КОЈЕ ЗАУЗИМА НЕКО МЕСТО НА ТОЈ ХИЈЕРАРХИЈСКОЈ ЛЕСТВИЦИ, ЗБОГ ЧЕГА ИМА СВОЈСТВО НАДРЕЂЕНОГ ОДРЕЂЕНОМ БРОЈУ ЗАПОСЛЕНИХ.

Из образложења:

Појам злостављања дефинисан је у члану 6. Закона о спречавању злостављања на раду, а у члану 31. истог закона прописано је да ако је у току поступка тужилац учинио вероватним да је извршено злостављање из чл. 6. овог закона, терет доказивања да није било понашања које представља злостављање јесте на послодавцу. Полазећи од наведеног, овај суд налази да је правилан став првостепеног суда да је у току поступка утврђено да је тужиља доказала да је у периоду од … до … године претрпела злостављање од стране Б. Б., непосредно претпостављене М. Р., који је непосредни руководилац тужиље, онако како је то утврђено у одлуци. Наведене чињенице првостепени суд је правилно утврдио на основу исказа непосредно претпостављеног тужиљи М. Р. и тужиље, и утврдио да тужиља у наведеном периоду није имала и није добијала радне задатке, као ни свој радни сто и столицу, затим није јој био обезбеђен компјутер који је формално дужила, није имала приступ својој електронској пошти нити архиви, а пре него што је измештена на „С.”, тужиља је у радним просторијама имала сто, столицу, рачунар и све остало што је неопходно за рад. Наведено произлази и из исказа сведока Б. Б., која је у исказу навела да сектор за маркетинг којем је припадала и тужиља, није имао никакав смисао у оквиру комуналног предузећа које је на буџету града Н. С., па се поставља питање какве им је уопште послове могла давати, како је то првостепени суд у одлуци правилно утврдио и образложио. Првостепени суд је, утврђујући да су извршене радње злостављања, правилно закључио да је тужиља, услед наведеног описаног злостављања, трпела душевне болове због повреде достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета и измењеног амбијента рада. Досуђени износ је сразмеран тежини трпљења, те је жалба тужиље у овом делу одбијена, а позивање тужиље на одлуку у другом предмету и на досуђени износ штете не утиче на другачије доношење одлуке.

Тужени у жалби неосновано наводи да је тужиља погрешно определила тужбени захтев. Наиме, тужиља је тужбеним захтевом тражила да се утврди да је злостављана од стране послодавца ЈКП „Н. т.” Послодавац тужене је ЈКП „Н. т.” Према одредбама члана 6. Закона о спречавању злостављања на раду, став 3, извршиоцем злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање из става 1. и 2. овог члана. Првостепени суд је утврдио да је тужиља злостављана од стране туженог и то одговорног лица Б. Б. Одредбама члана 13. Закона о спречавању злостављања на раду прописано је да ако се за злостављање не терети одговорно лице у правном лицу, односно послодавац са својством физичког лица, запослени који сматра да је изложен злостављању подноси образложени захтев за покретање поступка за заштиту од злостављања непосредно том лицу. Из наведеног произлази да је услов за подношење тужбе за утврђење злостављања, у ситуацији када злостављање није извршено од стране одговорног лица, спровођење поступка интерне заштите код послодавца, што у конкретном предмету није случај. Наиме, под појмом одговорног лица у правном лицу не сматра се само законски заступник привредног друштва, већ се под одговорним лицем сматра и свако физичко лице коме је правно или фактички поверен одређени круг послова у правном лицу, као и лице које је овлашћено, односно за које се може сматрати да је овлашћено да поступа у име правног лица, те се под овим појмом подразумева не само директор или лице које је на врху хијерархијске лествице код послодавца, већ и свако друго лице које заузима неко место на тој лествици, због чега има својство надређеног одређеном броју запослених. У конкретном случају Б. Б. је, као руководилац сектора за односе са јавношћу, била на хијерархијској лествици организационе шеме тужене, због чега тужиља није била у обавези да поступа сходно члану 13. Закона о спречавању злостављања на раду, односно члану 16. Правилника о правилима понашања послодавца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду, као што то тужена неосновано истиче у жалби.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж1 379/16 од 29. 2. 2016)

ИЗВРШИОЦЕМ ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ СМАТРА СЕ ПОСЛОДАВАЦ СА СВОЈСТВОМ ФИЗИЧКОГ ЛИЦА ИЛИ ОДГОВОРНО ЛИЦЕ КОД ПОСЛОДАВЦА СА СВОЈСТВОМ ПРАВНОГ ЛИЦА, ЗАПОСЛЕНИ ИЛИ ГРУПА ЗАПОСЛЕНИХ КОД ПОСЛОДАВЦА, КОЈИ ВРШИ ЗЛОСТАВЉАЊЕ ИЗ ЧЛАНА 6. ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ.

Из образложења:

Тужени у жалби неосновано наводи да је тужиља погрешно определила тужбени захтев. Наиме, тужиља је тужбеним захтевом тражила да се утврди да је злостављана од стране послодавца ЈКП „Н. т.” Послодавац тужене је ЈКП „Н. т.”

Према одредбама члана 6. Закона о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 36/10), став 3, извршиоцем злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање из става 1. и 2. овог члана.

Првостепени суд је утврдио да је тужиља злостављана од стране туженог и то одговорног лица Б. Б. Одредбама члана 16. Закона о спречавању злостављања на раду прописано је да ако се за злостављање не терети одговорно лице у правном лицу, односно послодавац са својством физичког лица, запослени који сматра да је изложен злостављању подноси образложени захтев за покретање поступка за заштиту од злостављања непосредно том лицу. Из наведеног произлази да је услов за подношење тужбе за утврђење злостављања, у ситуацији када злостављање није извршено од стране одговорног лица, спровођење поступка интерне заштите код послодавца, што у конкретном предмету није случај. Наиме, под појмом одговорног лица у правном лицу не сматра се само законски заступник привредног друштва, већ се под одговорним лицем сматра и свако физичко лице коме је правно или фактички поверен одређен круг послова у правном лицу, као и лице које је овлашћено, односно за које се може сматрати да је овлашћено да поступа у име правног лица, те се под овим појмом подразумева не само директор или лице које је на врху хијерархијске лествице код послодавца, већ и свако друго лице које заузима неко место на тој лествици, због чега има својство надређеног одређеном броју запослених. У конкретном случају Б. Б. је, као руководилац сектора за односе са јавношћу, била на хијерархијској лествици организационе шеме тужене, због чега тужиља није била у обавези да поступа сходно члану 13. Закона о спречавању злостављања на раду, односно члану 16. Правилника о правилима понашања послодавца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду, као што то тужена неосновано истиче у жалби.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 379/16 од 29. 2. 2016)

ПРИ РАЗМАТРАЊУ ДА ЛИ ОДРЕЂЕНЕ РАДЊЕ ОДНОСНО ЧИЊЕЊА ПРЕДСТАВЉАЈУ ЗЛОСТАВЉАЊЕ НА РАДУ, СУД СЕ РУКОВОДИ ДРУШТВЕНО УСВОЈЕНИМ МЕРИЛИМА И СХВАТАЊИМА ЧАСТИ И ЊЕНОГ ПОВРЕЂИВАЊА КАО ОБЈЕКТИВНИМ КРИТЕРИЈУМИМА.

Из образложења:

Супротно жалбеним наводима и с обзиром на утврђене чињенице у конкретној ситуацији, субјективни осећај тужиље да је радњама које наводи злостављана на раду и дискриминисана од стране туженог, не представља истовремено и објективни критеријум да злостављање заиста постоји. При разматрању да ли утврђене радње односно чињења представљају злостављање на раду, суд се руководи друштвено усвојеним мерилима и схватањима части и њеног повређивања као објективним критеријумима, па првостепени суд и по ставу овог суда правилно одбија тужбени захтев тужиље јер тужиља није учинила вероватним да је над њом извршено злостављање на раду нити дискриминација на начин који тужиља у захтеву наводи, па су супротни жалбени наводи неосновани.

Правилно првостепени суд налази да то што након стављања ван снаге решења о отказу уговора о раду тужиља није фактички враћена на рад од стране послодавца, него је након што је сам тужени укинуо своју одлуку о проглашењу тужиље технолошким вишком, тужиља решењем упућена на плаћено одсуство (због прекида рада, односно смањења обима рада до којег је дошло без кривице запослене), као ни чињеница да је тужиља послата на годишњи одмор после истека плаћеног одсуства (и сама хтела да иде на годишњи одмор), не представља акт злостављања на раду будући да је Правилником о организацији и систематизацији послова, бр. 6807 од 11. 9. 2014. године, укинуто читаво одељење ИМС-а у ком је радила тужиља, при чему је у току судски поступак у коме тужиља тражи поништај решења … и враћање на рад, и у коме ће се утврђивати да ли је тужиља фактички враћена на рад (доношењем решења о стављању ван снаге решења о отказу уговора о раду и враћањем на рад уз истовремено слање на плаћено одсуство). Овакво понашање послодавца евентуално може да представља начин избегавања поступања по одлуци Инспектора рада, што не представља радњу дискриминације нити злостављања на раду.

Како тужиља није учинила вероватним да је дискриминисана нити да је злостављана на раду (независно од постојања евентуалних неправилности или незаконитости у поступању послодавца при доношењу спорних решења), правилно је првостепени суд одбио доказни предлог медицинског вештачења психофизичког стања тужиље као непотребан. Неоснована је тврдња жалбе да је за утврђивање узрочно-последичне везе између радњи утврђених у чињеничном стању и психофизичког стања тужиље неопходно било да се изведе доказ предложеним вештачењем јер је, утврђењем да радње које се туженом стављају на терет не представљају дискриминишуће или мобизирајуће радње, првостепени суд правилно одбио извођење доказа у вези са психофизичким стањем тужиље. Наиме, у одсуству доказа којима би било учињено вероватним да је извршена дискриминација или злостављање на раду, тужиљино психофизичко стање (независно од тога да ли је лоше услед добијеног отказа) не може да се стави на терет туженом.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 2478/16 од 17. 8. 2016)

РАДЊА ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ НЕ МОРА ДА БУДЕ ПРЕДУЗЕТА СА ЦИЉЕМ ПОВРЕДЕ ЗАШТИЋЕНОГ ДОБРА, ТЈ. ЗАПОСЛЕНОГ, ВЕЋ ЈЕ ДОВОЉНО ДА ТАКВО ПОНАШАЊЕ ПРЕДСТАВЉА ПОВРЕДУ ДОСТОЈАНСТВА УГЛЕДА, ЛИЧНОГ И ПРОФЕСИОНАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА, ЗДРАВЉА И ПОЛОЖАЈА ЗАПОСЛЕНОГ.

Из образложења:

Супротно жалбеним наводима, имајући у виду да се у смислу Закона  о спречавању злостављања на раду извршиоцем злостављања сматра послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца, који врши злостављање (члан 6. став 3), овај суд налази да је  првостепени суд правилно утврдио радње злостављања и извршиоце злостављања, као и да је Б. одговорно лице, с обзиром на то да му је код туженог поверен посао руководиоца финансијског сектора, који у односу на посао тужиље има својство надређеног.

Надаље, жалбом туженог се истиче да је првостепени суд извео погрешан закључак да радња злостављања не мора да буде предузета са циљем повреде заштићеног добра. Овај суд налази да је првостепени суд извео правилан правни закључак, с обзиром на то да је одредбом чл. 6. ст. 1. Закона о спречавању злостављања на раду прописано да је злостављање, у смислу овог закона, свако активно или пасивно понашање према запосленом или групи запослених код послодавца које се понавља, а за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог, при чему исто изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор. Дакле, из наведене одредбе Закона произлази да за такво понашање није нужно да је радња предузета са тим циљем, већ је довољно да  такво понашање представља повреду.

Имајући у виду одредбе чл. 30. Закона о спречавању злостављања на раду, којим је прописано да у поступку пред надлежним судом запослени који сматра да је изложен злостављању може да захтева, између осталог, утврђење да је претрпео злостављање, а према одредби чл. 31. да ако у току поступка тужилац учини вероватним да је извршено злостављање из чл. 6. овог закона, терет доказивања да није било понашања које представља злостављање јесте на послодавцу, па су по становишту овог суда без основа другачији жалбени наводи везани за полемисање на коме је био терет доказивања.

Полемисање у жалби о неправилној примени материјалног права које је везано за извођење доказа вештачењем, овај суд не прихвата, с обзиром на то да је, према одредби чл. 264. ЗПП-а, прописано да вештачење по правилу врши један вештак, а да суд може да одреди два или више вештака ако оцени да је вештачење сложено.

Имајући у виду да је у конкретном случају одређено више вештака (са различитим предметом вештачења) и да су вештаци поднели свој налаз и мишљење, а да је првостепени суд нејасноће у тим налазима отклонио заједничким изјашњењем вештака и саслушањем вештака, без основа је другачија тврдња туженог у жалби позивањем на одредбе чл. 271. ЗПП-а.

Жалбеним наводима се указује на то да је одређеним вештачењима на околност узрочно- последичне везе између радњи описаних од стране тужиље и последица на здравље тужиље, уместо вештачења како је то предложио тужени, првостепени суд онемогућио туженом закониту, једнаку и правичну заштиту својих права.

Наиме, тужени је предложио контролно психијатријско вештачење на околност да ли постоји узрочно-последична веза између радњи које тужиља описује као радње мобинга, што тужена оспорава изричито, и здравственог стања тужиље, као и да се вештак изјасни о здравственом стању тужиље пре радњи описаних као мобинг, при чему би дао и осврт на психички статус тужиље. Предложено је да суд одреди личност вештака. Будући да је ово вештачење суд поверио доктору И., специјалисти медицине рада, као и да је на основу овог вештачења, као и на основу налаза др Д. и клиничког психолога С., утврдио узрочно-последичну везу између мобизирајућих активности од стране туженог и последица до којих је дошло код тужиље, супротни жалбени наводи нису основани.

С обзиром на то да је у овом поступку утврђено да је тужиља претрпела нематеријалну штету услед мобизирајућих активности на раду, првостепени суд је, по ставу овог суда, о том захтеву одлучио правилном применом одредаба чл. 200. ЗОО-а, што је део у ком није било посебних жалбених навода.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 1691/16 од 14. 7. 2016)

АКО ЈЕ У ТОКУ ПОСТУПКА ТУЖИЛАЦ УЧИНИО ВЕРОВАТНИМ ДА ЈЕ ИЗВРШЕНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ НА РАДУ ИЗ ЧЛАНА 6. ЗАКОНА О СПРЕЧАВАЊУ ЗЛОСТАВЉАЊА НА РАДУ, ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА ДА НИЈЕ БИЛО ПОНАШАЊА КОЈЕ ПРЕДСТАВЉА ЗЛОСТАВЉАЊЕ ЈЕСТЕ НА ПОСЛОДАВЦУ.

Из образложења:

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и примењујући одредбе члана 6, 29, 30. и 31. Закона о спречавању злостављања на раду и одредбе члана 200. ЗОО-а, првостепени суд налази да је захтев тужиоца за утврђење да је претрпео злостављање на раду од стране директора туженог основан, а захтев за накнаду нематеријалне штете за душевни бол услед повреде достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, који је проузрокован радњама генералног директора, као одговорног лица туженог, због злостављања на раду – делимично основан, док је захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за душевни бол због умањења животне активности и претрпљени страх – неоснован. Одлучујући на наведени начин, првостепени суд је, на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право.

Члан 6. став 1. Закона о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 36/10) дефинише злостављање у смислу да је то свако активно или пасивно понашање према запосленом или групи запослених код послодавца које се понавља, а које има за циљ или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог, при чему изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор.

Одредбом члана 31. Закона о спречавању злостављања на раду одређено је да ако је у току поступка тужилац учинио вероватним да је извршено злостављање из члана 6. истог закона, терет доказивања да није било понашања које представља злостављање јесте на послодавцу.

По мишљењу овог суда, тужилац у току првостепеног поступка није учинио вероватним да је генерални директор туженог викао на њега и да га је вређао, а посебно не када се и колико пута то десило, на који начин и којим речима, као и да му је упућивао претње у вези са извршавањем радних задатака током реконструкције млина у С. и, с тим у вези, када је то и на који начин ускратио тужиоцу право да изнесе своје мишљење и укаже на проблеме. Уколико је и било одређених конфликата, исти се по мишљењу овог суда могу окарактерисати као разлика у мишљењима која се јавила у вези са обављањем послова и радних задатака, а која није имала за циљ да повреди или намерно увреди тужиоца, што се, сходно одредби члана 13. тачка 6. Правилника о правилима понашања послодавца и запослених у вези са превенцијом и заштитом од злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 62/10), не сматра злостављањем. С друге стране, из утврђења првостепене пресуде произлази да је генерални директор туженог само једном викао, али на све запослене, не само на тужиоца, због проблема који се јавио приликом реконструкције млина.

Тужилац не чини вероватним да су се у периоду од … године до … године код туженог одржавали заједнички састанци и да му је на истим онемогућено присуство. При томе је у наведеном периоду тужилац користио годишњи одмор, а након истека годишњег одмора премештен је на друго радном место, које не подразумева обавезу присуства на заједничким састанцима. Када је у питању радња злостављања која се састоји у недавању радних задатака и изоловању тужиоца из процеса рада у период од … године до … године, тужилац не чини вероватним да је покушавао и желео да обавља одређене послове, а да га је генерални директор туженог у том спречавао, као ни да су други запослени имали забрану да га позивају да обавља послове које је до тада обављао. По мишљењу овог суда, тужилац није учинио вероватним ни на који начин је генерални директор туженог исмевао тужиоца пред лицима која нису запослена код туженог и које је тачно оптужбе везано за тужиочев рад генерални директор туженог изнео, те како је то тужиоца понижавао и деградирао пред другим запосленима. Надаље, имајући у виду да је код туженог након приватизације дошло до повећања обима посла и другачије организације која је подразумевала више радних обавеза, а мање извршилаца, као и да је таква организација рада била иста за све запослене који су морали да раде прековремено и да извршавају радне задатке за које нису били квалификовани, а не само тужилац, по мишљењу овог суда не може се говорити о намери туженог да повреди достојанство, углед, личност и професионални интегритет и здравље тужиоца тиме што је тужилац обављао и послове за које није квалификован и који су испод његовог нивоа знања.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 2825/16 од 26. 9. 2016)