Нормативни оквир за постављење на положај у државној управи заокружен је. Ипак, све животне ситуације није могуће преточити у норму, па се зато смисао тумачења права огледа у добром познавању прописа и њиховој практичној примени у сваком појединачном случају, али и у етичком приступу
Радноправни институт постављења на положај у државној управи недовољно је окупирао пажњу стручне јавности, која постављења на положај по правилу везује за политичко позиционирање и расподелу моћи, а не за јавни интерес. У актуелном тренутку, интересантно је размотрити како Влада, у потрази за домаћим и иностраним стручњацима са знањем и професионалним способностима, поставља државне службенике на положај.
Ово је важно и крајње осетљиво питање, како за државу тако и за грађане који у њој живе. За државу, јер од квалитетних кадровских решења зависи успех послова који се обављају у државној управи и функционисање свих сегмената власти, извршне, законодавне и судске. Добри познаваоци државне управе и послова који се у њој обављају вишеструко су корисни: стручним знањима и способностима они доносе одлуке, односно помажу руководиоцима да донесу рационалне и законите одлуке водећи рачуна о ресурсима који су им на располагању. То доноси уштеду финансијских средстава и рационално коришћење људских потенцијала. Људи су вредност и зато их треба пажљиво бирати у процесу селекције, у законито прописаном и спроведеном поступку.
За грађане то значи сигурност, ефикасност и лакше обављање свакодневних послова. С друге стране, професионално, законито и етично поступање запослених, а посебно оних на положајима, грађанима улива поверење у државне институције и челникe државе.
И када је одабир кадрова у питању, успостављањем јасних критеријума, правила поступка, рокова, овлашћења, обавеза и одговорности, дискрециона права која стоје на располагању доносиоцима одлука своде се на реалне оквире који се могу утемељено образложити. У ситуацијама где су правила игре јасна, не постоји бојазан да ће доћи до пада квалитета рада, већ, напротив, продуктивност и осећај одговорности добијају на значају, а тиме се олакшава управљање процесом рада и људима и очекивани резултати не изостају.
О овоме треба посебно водити рачуна при спровођењу конкурсног поступка и одабиру државних службеника на положају. Доношење одлука и руковођење радним процесом треба да буду поверени државном службенику који је пажљиво и непристрасно одабран у законито спроведеном поступку.
[blockquote]
Закон о државним службеницима („Сл. гласник РС”, бр. 79/05, 81/05 – испр., 83/05 – испр., 64/07, 67/07 – испр., 116/08 и 104/09) садржи одредбе о институту положаја којим је одредио појам, положаје у Влади и осталим државним органима, допуштеност и начин попуњавања радног места. Сасвим јасно је дефинисан редослед радњи при попуњавању положаја, као и поступак када положај попуњава Влада. Почев од оглашавања конкурса, конкурсне комисије, права учешћа на интерном конкурсу, изборног поступка, овлашћења лица које је надлежно да предложи постављење, односа интерног и јавног конкурса до побијања решења о постављењу и ступању на положај, поступно и јасно прописана су правила којима је регулисано постављење на положајна радна места.
Уредба о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у државним органима („Сл. гласник РС”, бр. 41/07 и 109/09) ближе је уредила институте прописане законом и поступак у вези са отпочињањем, оглашавањем како интерног конкурса тако и јавног. Разрађен је изборни поступак, именовање, састав и рад конкурсне комисије, као и обављање послова за конкурсну комисију.
Правилником о стручним оспособљеностима, знањима и вештинама које се проверавају у изборном поступку, начину њихове провере и мерилима за избор на радна места (792 број 06-00-4/2006-01 од 19. јула 2006. године) одређено је какве се стручне способности, знања и вештине вреднују у изборном поступку при спровођењу конкурса за попуну извршилачких радних места и положаја у министарствима, посебним организацијама, органима управе у саставу министарстава, службама Владе и др., начин на који се проверавају стручне способности, знања и вештине и мерила за избор на радна места.
У смислу прописаног, положај је радно место на коме државни службеник има овлашћења и одговорности у вези с вођењем и усклађивањем рада у државном органу. Положај се стиче постављењем од Владе или другог државног органа или тела (члан 33. Закона о државним службеницима).
Влада поставља на положај помоћнике министра, секретара министарстава, директора органа управе у саставу министарства, помоћника директора органа управе у саставу министарства, директора посебне организације, заменика и помоћника директора посебне организације, директора службе Владе, заменика и помоћнике директора службе Владе, заменика и помоћника Генералног секретара Владе, Републичког јавног правобраниоца и заменика управног округа.
Оглашавање конкурса и поступак
Руководилац органа у коме треба да се попуни положајно радно место о томе одлучује решењем, које затим доставља Служби за управљање кадровима и Високом службеничком савету. Положај се увек попуњава постављењем.
Када Влада попуњава положај – интерни конкурс је обавезан. У осталим државним органима може се одмах спровести јавни конкурс.
У случају када се расписују интерни или јавни конкурс, а положај попуњава Влада, Служба за управљање кадровима надлежна је за њихово оглашавање, а конкурсна комисија спроводи изборни поступак. За сваки конкретан случај, именује је Високи службенички савет из својих редова и међу стручњацима за одређену област, од којих један од чланова може бити државни службеник из државног органа из којих се положај попуњава. Ово је добро законско решење, јер то лице располаже знањима из делокруга рада органа и унутрашње организације с њеним специфичностима, што би требало да буде од значаја у спровођењу поступка избора кандидата.
Када ј реч о поступку, интерни конкурс започиње тако што онај ко је надлежан да Влади предложи кандидата за постављење на положај доноси решење о попуњавању положаја интерним конкурсом и доставља га Служби за управљање кадровима уз одговарајуће прилоге. Служба оглашава интерни конкурс у року од 8 дана од када је примила решење о попуњавању положаја интерним конкурсом са свим подацима потребним за оглашавање. Оглас садржи: податке о органу, радном месту, месту рада, условима и трајању рада на положају, стручној оспособљености, знањима и вештинама које се вреднују у изборном поступку и начину њихове провере, рок за подношење пријаве, име и презиме лица које ће давати потребна обавештења о интерном конкурсу, адресу на коју се подносе пријаве, датум оглашавања, доказе које је потребно приложити уз пријаву и који су то, кад је то одређено законом, државни службеници који имају право да учествују на интерном конкурсу, као и податак из којих органа државни службеници могу да учествују на интерном конкурсу за попуњавање положаја. Пријаве се подносе у року од 8 дана од дана када је интерни конкурс оглашен.
По истеку рока за подношење пријава, конкурсна комисија прегледа пријаве с доказима и саставља листу кандидата међу којима се спроводи изборни поступак. Тако сачињену листу кандидата потписују сви чланови конкурсне комисије. Изборни поступак се спроводи међу оним кандидатима који испуњавају услове за рад на радном месту које се попуњава и који, кад је то законом одређено, имају право да учествују на конкурсу. По окончаном изборном поступку, конкурсна комисија сачињава листу од највише 3 кандидата који су с најбољим резултатом испунили мерила прописана за избор. Листу кандидата конкурсна комисија доставља руководиоцу надлежном да Влади предложи кандидата за постављење на положај. Руководилац није дужан да Влади предложи кандидата за постављење на положај, али је дужан да о разлозима за то обавести Високи службенички савет и службу за управљање кадровима.
Јавни конкурс се спроводи онда када интерни конкурс није успео. Прописано је да интерни конкурс није успео ако конкурсна комисија утврди да ниједан од кандидата који је учествовао у изборном поступку није испунио мерила прописана за избор.
Јавни конкурс се оглашава у Службеном гласнику Републике Србије и у неком дневном јавном гласилу које излази на целој територији Републике Србије. Рок за подношење пријава на јавни конкурс не може бити краћи од 8 дана, а тече од наредног дана од када је оглашен у Службеном гласнику Републике Србије. Овај рок одређује онај ко је надлежан да предложи кандидата за постављење на положај. Поступак је исти као и код интерног конкурса. Кандидатима међу којима се спроводи изборни поступак за попуњавање положаја доставља се писмено обавештење о томе кад почиње изборни поступак, најмање 8 дана пре дана отпочињања самог поступка. Јавни конкурс који се спроводи после неуспелог интерног конкурса, по правилу, спроводи конкурсна комисија која је спроводила интерни конкурс.
Своје одлуке конкурсна комисија доноси већином гласова и води записник о свом раду. Чланови конкурсне комисије дужни су да чувају податке до којих су дошли током спровођења конкурса. За конкурсну комисију коју именује Високи службенички савет стручне и административне послове обавља Служба за управљање кадровима.
Јавни конкурс
Јавни конкурс за положајна радна места започиње тако што руководилац органа, односно онај ко је надлежан да Влади предложи кандидата за постављење на положај, Служби за управљање кадровима достави обавештење о томе да интерни конкурс није успео. Након спроведеног изборног поступка, конкурсна комисија доставља листу за избор оном ко је надлежан да предложи кандидата за положај, при чему он може да обави додатни усмени разговор с кандидатима с листе. Уз листу за избор, конкурсна комисија доставља и записник о свом раду.
Руководилац, односно друго надлежно лице доноси одлуку о томе да ли ће предложити кандидата за постављење Влади. Они нису дужни да Влади предложе кандидата за постављење на положај, али јесу дужни да о разлозима за то обавесте Високи службенички савет и Службу за управљање кадровима.
И у овој ситуацији поставља се једно значајно питање које је важно за окончање поступка избора на положајно радно место. Реч је о року у коме је руководилац дужан да одлучи да ли ће предлог кандидата доставити Влади на одлучивање. Ни овај рок није прописан законом, а то би било корисно прописати, јер ће тиме дискреционо право руководиоца о томе да ли ће предложити кандидата бити ограничено роком. То је пре свега у државном интересу, а затим и у интересу лица које се пријавило на конкурс.
Великим протеком времена за решавање о кандидату релативизује се сâм поступак спровођења процедуре избора. Разлози за то су велики обим посла, могући интерни и екстерни изазови којима је руководилац изложен. И поред тога, расписивање јавног конкурса додатно обавезује државу да озбиљно и ефикасно решава о кадровским питањима. Када Служба за управљање кадровима прими све пријаве на конкурс, конкурсна комисија спроводи озбиљан изборни поступак, при чему се врши и писмена провера способности, знања и вештина. С кандидатима, који су на писменој провери с најбољим резултатом испунили прописана мерила за избор, обавља се и усмени разговор. Мерила за избор прописује Високи службенички савет. Дакле, у питању је озбиљно ангажовање запослених у службама Владе и стручњака из одређених области, као што су универзитетски професори, а све у циљу избора најбољег кандидата за положајно радно место.
У пракси се дешава да кандидати који су предложени за постављење немају никакву информацију о даљем току и исходу поступка. Тако је, нажалост, питање постављења на положај спровођењем конкурса на законом прописан начин постало скоро недостижан циљ. Поставља се питање и какав је доживљај кандидата који су конкурисали на јавни конкурс који је држава расписала за положајно радно место? То су углавном кандидати са озбиљним радним, стручним и каријерним кретањем. За оне који су радили у државној управи то није велико изненађење, али чињеница да се јављају на конкурс говори у прилог томе да својим радним ангажовањем, провереним способностима и знањем желе да унапреде рад државне управе. За оне који долазе из других сфера радног ангажовања оваква ситуација је тешко разумљива. Оправдано, јер оно што је смисао положајних радних места на првом месту јесте одговорност за обављање послова који су под лупом свих грађана Републике Србије, као и међународне заједнице. Зато би било корисно да руководиоци који Влади Србије предлажу кандидата с дужном пажњом размотре све аспекте постављења на положаје, као и последице недоношења, односно доношења одлука о томе. Уз дискреционо овлашћење и образложени предлог службама које су спроводиле конкурс.
Прилично бисте се помучили уколико бисте желели да сазнате колико је поступака за постављење на положај спроведено у Републици Србији, и какав је био њихов исход. У Служби за управљање кадровима доступна је само архива расписаних како интерних конкурса тако и јавних, објављених на њиховој интернет страници.
Избор на положај и етика државних службеника
У светлу свих изнетих чињеница и ставова, поред законитости, поставља се још једно значајно питање, а оно се односи на питање праведности код постављења на положај. Аристотел је праведност сматрао највећом врлином и тумачио ју је као једнакост, говорећи: „Неправедан је онај који је против једнаког, онај који је пристрасан. Правити неправду значи радити некоме штету против закона.” Платон изједначује праведност с појмом моралности, тврдећи да се праведност остварује само ако сваки човек ради оне послове за које је најбоље оспособљен, не мешајући се у послове других.
У животно реалној ситуацији, када је комплетан поступак спроведен формално коректно, а постоји недоумица око избора међу кандидатима подједнаких квалитета, као доминантан фактор праведног избора на сцену ступа етика предлагача. Узимајући у обзир то да се учесници у поступку избора, формално (de facto) или функционално (de iure), налазе у позицији државних службеника, најпримеренија овој ситуацији јесте примена корпуса етике државних службеника у Републици Србији.
Понашање државних службеника уређено је Кодексом понашања државних службеника, као скуп друштвених правила понашања који проистичу из својства службеног лица (државног службеника).
Утврђивањем и поштовањем јединствених и јасних стандарда понашања, запослени у јавним службама чувају углед и достојанство службе и јачају однос поверења грађана у њих. Законом о државним службеницима („Сл. гласник РС”, бр. 79/05, 81/05 – испр., 83/05, 64/207, 67/07 – испр., 116/08 и 104/09) прописана су основна начела деловања државних службеника.
Начело законитости је основно начело које захтева поступање у складу с правним нормама, са Уставом, законима, другим прописима, правилима струке. Поштовање овог начела посебно долази до изражаја када су органима државне управе законима дата овлашћења да одлуке доносе дискреционо, по слободној оцени. Тада се мора водити рачуна о томе да донета одлука буде сразмерна циљу ради којег је поступак вођен.
Начело непристрасности и политичке неутралности подразумева да службеник у свом раду према свима мора поступати једнако и без изражавања и заступања својих политичких уверења.
Значајни су и начело одговорности за законит, стручан и делотворан рад и начело забране дискриминације, односно обавеза једнаког поступања према свима приликом одлучивања, без обзира на расну, верску, полну, националну или политичку припадност или неко друго лично својство.
Начело које није изричито прописано, али које је неопходно у поступању државних службеника, јесте начело правичности, будући да се његовом применом препознају моралне вредности државних службеника.
„Државни службеник је дужан да се понаша на начин који доприноси очувању и подстицању поверења јавности у интегритет, непристрасност и ефикасност органа” (члан 3. Кодекса понашања државних службеника, „Сл. гласник РС”, бр. 29/2008).
Сва ова начела примењују се уз сразмерно поштовање интереса појединца и јавног интереса.
Приликом спровођења конкурса значајну пажњу треба посветити и антидискриминаторском поступању. Подсећања ради, дискриминација је могућа и без постојања намере.
Антидискриминационе одредбе уграђене су и у Закон о раду („Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), у члановима 18–21, којима се прописује забрана сваког облика дискриминације запосленог, али и лица која траже запослење, а предвиђена је и судска заштита за накнаду штете у складу са Законом (члан 23).
Закон о државним службеницима („Службени гласник РС”, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) заштиту достојанства државних службеника подигао је на ниво начела њиховог деловања. Члан 6. ст. 2. предвиђа да „нико не сме вршити утицај на државног службеника да нешто чини или не чини супротно прописима;” члан 7. говори о забрани повлашћивања или ускраћивања државном службенику и његовим правима и дужностима посебно због расне, верске, полне, националне или политичке припадности или због неког другог личног својства; члан 9. о једнакој доступности радних места; члан 10. о напредовању и стручном усавршавању, а члан 11. о једнакој могућности напредовања и награђивања.
Доношењем Закона о спречавању злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 36/10), заокружен је и употпуњен систем заштите достојанства на раду. Овај закон и пратећи подзаконски акт, Правилник о правилима понашања послодаваца и запослених у вези с превенцијом и заштитом од злостављања на раду („Сл. гласник РС”, бр. 62/10), значајни су прописи, са запаженом применљивошћу у области антидискриминаторске политике.
Уместо закључка
Република Србија је институт постављења на положај уредила законским и подзаконским актима. Законом о државним службеницима јасно је дефинисан редослед радњи при попуњавању положаја, као и поступак када положај попуњава Влада. Уредбом о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у државним органима ближе је уређен поступак, почев од оглашавања конкурса, преко изборног поступка, састава и рада конкурсне комисије, до обављања стручних послова за њене потребе. Правилником о стручним оспособљеностима, знањима и вештинама које се проверавају у изборном поступку, начину њихове провере и мерилима за избор на радна места ближе је одређено које се вештине, знања и стручне способности вреднују у изборном поступку. Тиме је заокружен нормативни оквир за постављење на положај. Ипак, све могуће животне ситуације није могуће преточити у норму, па се зато смисао тумачења права огледа у добром познавању прописа и њиховој практичној примени у сваком појединачном случају, а оно, поред познавања прописа, захтева и етички приступ у поступању.
ОКВИР
Изузетно без интерног конкурса
Од правила да се ради попуњавања положаја спроводи интерни или јавни конкурс постоји изузетак: када државни службеник већ обавља послове на које је био постављен, без интерног или јавног конкурса, после протека времена на које је постављен, он може поново бити постављен на исти положај. То никако не подразумева аутоматско продужење мандата, већ одлуку Владе о томе. Ово је логично решење, јер сходно члану 76. Закона, протеком времена на који је постављен државном службенику престаје рад на положају. То је недвосмислено прописана норма. Дакле, након истека мандата, Влада доноси утврђујуће решење којим се констатује разлог за престанак рада на положају, као и дан кад је престао рад на положају. Престанак рада на положају утврђује се решењем у року од 8 дана од наступања разлога због којих је рад на положају престао.
Против овако донетог решења није допуштена жалба, али се може покренути управни спор. Наравно, уколико се распише конкурс, како интерни тако и јавни, то правило престаје да важи за државног службеника коме је истекао мандат. Дакле, уколико жели да буде легитимни кандидат у конкурсном поступку за попуњавање тог положајног радног места, то лице мора да се пријави на конкурс.
Какав је радноправни статус тог лица? Оно може бити премештено на друго радно место у истом органу за које испуњава услове уколико оно постоји, а ако не постоји остаје нераспоређено. Сва права из радног односа, у тој ситуацији, државни службеник остварује у државном органу чији је руководилац донео решење да је државни службеник нераспоређен. Уколико у року од два месеца не буде премештен у други државни орган, том државном службенику престаје радни однос.
[/blockquote]
[signoff]
ИЗ ПРАКСЕ
Странка у поступку код интерног конкурса
Закон о државним службеницима јасно је и недвосмислено прописао да на интерном конкурсу, кад положај попуњава Влада, могу да учествују само државни службеници из органа државне управе и служби Владе који су у претходне две године оцењени оценом нарочито се истиче, који су већ на положају, којима је протекло време на које су постављени, који су поднели оставку на положај или којима је положај укинут.
Шта ће се догодити у изборном поступку, ако је државном службенику који се благовремено пријавио на интерни конкурс, у року предвиђеном за подношење пријава на конкурс, споразумно престао радни однос код послодавца? Да ли је он легитимни учесник интерног конкурса? Пракса је забележила и ову правну ситуацију. Врло је интересантно дати одговор на ово питање, посматрајући га како из аспекта примене прописа, тако и из угла поштовања загарантованих људских права и нормиране етике.
У случају када државни службеник конкурише на положајно радно место и испуњава све прописане услове из интерног конкурса у моменту подношења пријаве, а коме је у међувремену радни однос престао на основу споразума у државном органу, те је изгубио статус државног службеника, поставља се питање може ли он бити странка у поступку избора? Решавајући у конкретном случају, конкурсна комисија је обуставила поступак по пријави кандидата на интерни конкурс за попуњавање положаја уз образложење да је приликом прегледа приспелих пријава конкурсна комисија утврдила да је кандидат уз пријаву приложио све тражене доказе, али да има индиција да му је након подношења пријаве на конкурс престао статус државног службеника, те да обавља самосталну делатност пружања адвокатских услуга. У закључку којим су обуставили поступак, констатују да се изборни поступак спроводи само међу онима који испуњавају услове за рад на радном месту и који, кад је то законом одређено, имају право да учествују на конкурсу; да из наведеног произлази да је конкурсна комисија дужна да правилно и потпуно утврди све чињенице о подносиоцу пријаве, односно да утврди да ли према Закону о државним службеницима и условима из интерног конкурса, ово лице има право да учествује на интерном конкурсу. Трагајући пет месеци на утврђивању свих чињеница о подносиоцу пријаве, изгубили су из вида неспорну чињеницу да је један члан Комисије запослен у државном органу у коме се попуњава положај и да је, као руководилац организационе јединице која се бави људским ресурсима, располагао свим релевантним и ирелевантним чињеницама у вези с радноправним статусом кандидата. Дакле, као логичан закључак следи да је Комисија у потпуности располагала свим неспорним подацима и чињеницама које се воде у службеним евиденцијама, па је и била дужна да у конкретној управној ствари, поштујући начела управног поступка, а у складу са својим овлашћењима и поступа.
Ипак, комисија је након скоро пет месеци свог рада, од Адвокатске коморе затражила податак о томе да ли је кандидат уписан у именик адвоката. Одговор Адвокатске коморе, да је уписан у именик адвоката дан након подношења пријаве на интерни конкурс, конкурсна комисија сматра релевантним за одлучивање. Тако се у закључку наводи „да утврђена чињеница да подносилац пријаве на конкурс није државни службеник, према цитираним одредбама закона и текста огласа о интерном конкурсу, упућује на то да подносилац пријаве не може бити увршћен у изборни поступак, јер на њему нема право учешћа”. Наводи се да је у члану 44. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97 и 31/01 и „Сл. гласник РС”, број 30/10), између осталог, прописано да ће орган у току целог поступка по службеној дужности пазити да ли лице које се појављује као странка може бити странка у поступку. Уколико у току поступка странка изгуби неки од битних услова који је чине странком у поступку, орган ће донети закључак о обустављању поступка против којег је допуштена жалба. У прилог одлуци коју је донела, Комисија се позива на то да је „имала у виду и став Високог службеничког савета донетог у овом поступку, који се односи на поступање по пријавама учесника конкурса којима у току спровођења интерног конкурса за попуњавање положаја престане статус државног службеника”. Не образлажући чиме је тај став правно утемељен, позвавши се на члан 69. Закона о државним службеницима, члан 3. Уредбе о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање положаја у делу државни службеници који имају право учешћа на интерном конкурсу, чл. 44. и 210. Закона о општем управном поступку, окончали су ову правну ствар.
На први поглед може се уочити непримерено дуг рок у коме је Комисија поступала, као и то да закон и подзаконски акти нису прописали рок у коме је Комисија дужна да поступа по поднетим пријавама. Ова чињеница је у негативном контексту искоришћена на такав начин да је поступак трајао нерационално дуго, више од пет месеци. Остаје питање колико дуго тај поступак може да траје. По мишљењу аутора овога текста, Високи службенички савет и Служба за управљање кадровима приликом заузимања својих „ставова” требало би о томе да воде рачуна. Прикупљање података које се претворило у праву истрагу, а радило се о неспорним чињеницама о којима се води службена евиденција, указује на непоштовање начела општег управног поступка и доводи у питање поштовање нормиране етике оних који спроводе поступак и воде стручне и административне послове за Комисију. Служба би требало да је ту како би својим стручним ауторитетом олакшала рад Комисије. Чињеница да ли је кандидат након подношења пријаве уписан у именик адвоката или било какво друго удружење нису од значаја за одлучивање о томе да ли кандидат може бити странка у поступку. Губитак својства државног службеника био је сасвим довољна чињеница за поступање без одлагања. Потпуно је било непримерено и непрофесионално тражење непотребних података, који сем радозналости тражиоца нису били ни од каквог значаја за ову правну ствар.
У конкретном случају, а на основу тумачења правних норми и анализом свих релевантних одлучних чињеница, овако донетим закључком кандидату су грубо повређена права странке у управном поступку чиме је на незаконит начин елиминисан из даљег учешћа у поступку са статусом странке из члана 39. ЗУП-а.
Није спорна примена одредбе чл. 44. ЗУП-а према којој орган који води поступак током целог његовог трајања води рачуна о страначкој легитимацији лица у овој управној ствари. Спорна чињеница побијаног закључка јесте губитак својства кандидата као странке по ЗУП-у и начин на који се губи својство странке, а управо је то представљало централну ствар у овом поступку.
Такође, неспорна је чињеница која произлази и из извештаја Адвокатске коморе Београда да је кандидат уписан у Именик адвоката те коморе, као и чињеница да је у моменту конкурисања имао статус државног службеника и испуњавао све услове који су интерним конкурсом захтевани.
Подношењем пријаве ради учествовања на интерном конкурсу, уз испуњавање свих услова, стекао је статус странке у поступку у читавом поступку који спроводи конкурсна комисија. Апсолутно је погрешно правно схватање да је уписом у именик адвоката у току трајања поступка изгубио својство странке које је стекао испуњавајући све услове у моменту подношења пријаве. Тим моментом стекао је статус странке из члана 39. ЗУП-а и у смислу поднете пријаве – захтева по коме се води поступак и у смислу заштите права и правних интереса који из тог статуса произлазе.
Дакле, кључна ствар која, по ЗУП-у, опредељује својство странке као учесника на овом интерном конкурсу јесте својство државног службеника у моменту подношења пријаве. Такав статус никако не може да престане на основу чињенице да је касније, у току поступка, уписан у Именик адвоката. Статус странке у управном поступку губи се смрћу странке, а чињеница уписа у именик адвоката није могла да утиче на престанак статуса странке, јер није престало право и правни интерес кандидата да учествује у поступку интерног конкурса. Постојање статуса странке изводи се из њених права и правних интереса да учествује у поступку, а та суштина положаја странке ни у чему није измењена у односу на кандидата. Било би апсолутно погрешно схватање ако би се на овај начин губило својство странке у поступку, јер би се тако у недоглед могло одуговлачити с вођењем поступка све док учесници на конкурсу, који иначе испуњавају услове, не пронађу друго радно место, и тиме, по схватању конкурсне комисије, изгубе својство странке.
Заузети став Комисије у супротности је с правним ставовима редовних судова, када је ова материја била у њиховој стварној надлежности, с правним схватањем управног одељења Врховног суда Србије, када је ова материја прешла у управни спор, и коначно, противан је актуелној судској пракси Управног суда у Београду надлежног да одлучује о законитости донетих аката.
У конкретном случају очигледно су помешане две потпуно различите ствари: услови и разлози који се тичу радноправних статуса извршилачких послова и радних места, код којих би можда и могао да се примени наведени став, али и битно различите правне ситуације из интерног конкурса у овој управној ствари, у којој одлуку о постављењу доноси Влада, јер се ради о радном месту лица на положају. У материји постављења лица на положај наведени став је апсолутно неприхватљив, јер се противи правној природи лица на положају и супротан је духу и смислу Закона о државним службеницима. Ово разликовање детаљно је разрађено у члану 48. Закона о државним службеницима.
Став жалбене комисије
У спроведеном другостепеном поступку, након уложене жалбе кандидата, жалбена комисије Владе одбила је жалбу учесника интерног конкурса са образложењем да је конкурсна комисија правилно поступила када учесника „није уврстила у списак кандидата који испуњавају услове за запослење на радном месту и међу којима се спроводи изборни поступак и правилно применила одредбе чл. 44. и 210. Закона о општем управном поступку и донела закључак о обустави поступка по пријави кандидата”. Жалбена комисија наводи да се поступак за попуњавање положаја спроводи на начин прописан Законом и подзаконским актима и траје одређени временски период! Који је то период, не изјашњава се. Имајући у виду да је Закон о државним службеницима прописао да на интерном конкурсу могу да учествују само државни службеници, закључује да је конкурсна комисија била дужна да по службеној дужности пази да сви кандидати у току спровођења поступка испуњавају услове да могу бити учесници интерног конкурса, односно странке у поступку. Даље, закључује да је конкурсна комисија која спроводи поступак за попуњавање положаја овлашћена и да прикупи податке на начин за који сматра да је најпогоднији и који ће јој обезбедити најпотпуније податке.
Код овако донетог решења уочавају се следеће повреде закона:
– због непримењивања и неправилног примењивања закона и другог прописа приликом одлучивања;
– због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања;
– због тога што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања; и
– због тога што су у управном поступку грубо повређена правила поступка, а била су од утицаја на решавање управне ствари.
Уочавају се и повреде начела управног поступка, и то:
– законитости, јер је другостепени орган био у обавези да испита законитост управног акта првостепеног органа;
– истине, јер је у поступку орган дужан да утврди одлучне чињенице од значаја за доношење законитог и правилног решења;
– начело оцене доказа, јер одређивање које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, овлашћено службено лице које води поступак треба да врши на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка.
Када је реч о постављењу на положај од стране Владе, погрешан и у прописима неутемељен јесте правни став да лице у току читавог поступка мора да буде државни службеник код спровођења поступка за састављање списка кандидата међу којима се спроводи изборни поступак.
Погрешан је став жалбене комисије да је кандидат изгубио статус странке у овом поступку јер су пре разматрања пристиглих пријава конкурсне комисије наступиле околности које су утицале на промену радноправног статуса и губитка статуса државног службеника. Да би се изгубио тај статус, орган који је месецима одуговлачио с поступком требало је да својство странке у поступку утврди на легитиман начин, тако што је био у обавези да утврди да ли кандидат одустаје од пријаве на конкурс. Дакле, за то је потребна изричита сагласност кандидата. Само на тај начин, изричитом сагласношћу да одустаје од даљег поступка, изгубио би својство странке. Ово је била и кључна чињеница у поступку, а будући да она није утврђена, учињена је груба повреда правила поступка.
Уочава се да ни жалбена комисија, као ни првостепени орган, нису утврдили одлучне чињенице за решавање ове правне ствари, нити су јасно навели разлоге за доношење оваквих одлука. Од самог почетка назирала се непрофесионалност и неетичност у поступању надлежних, јер је Служба за управљање кадровима располагала свим доказима о радноправном статусу кандидата, те није било потребно да се кроз практично неку врсту истражног поступка утврђују чињенице у вези с тренутним запослењем кандидата, будући да се из службених евиденција, које су биле доступне, то могло неспорно утврдити.
[/signoff]